МИЛОРАД ЕКЕМЕЧИЋ: Историјске и стратешке основе Републике Српске


ОБЈАВЉЕНО У: Република Српска – петнаест година постојања и развоја, AНУРС, Бања Лука 2007, стр. 37–61.

Ако бисмо условно и прихватили закључак да je Република Српска плод геноцида, као што данашњи противници мира обичавају да кажу, онда би та реченица морала да гласи да je Република Српска плод геноцида над српским народом, a не на другим народима од њега. Република Српска je остатак остатака српске етничке заједнице западно од реке Дрине. Пре него што су историјски процеси синтетизовања вештачких нација на Балкану ушли у моду, цела европска култура je полазила од никад у сумњу недоведене основе да je нација заједница језика. У рационалистичкој филозофији je језик био сведочанство да je она чедо природе и да je настала у прошлости на природној подлози. Али и када су ови процеси синтетизовања нација на религиозној и црквеној подлози историјски одмакли и почели показивати знаке тријумфалне победе, још je и тада српска етничка заједница западно од реке Дрине покривала огроман простор, далеко изван западних граница Босне и Херцеговине. Подручје Војне границе у данашњој Хрватској je изворно обухватало преко 26% те политичке територије, у Далмацији je на православно становништво отпадало 17%, a на италијанско 11%. Израчунато je 1938. да je Срба католика у Далмацији било 25.000 становника. Номинално je на подручју Босне и Херцеговине увек у историји постојала релативна већина српског православног народа. Кроатизација католика je споро одмицала, na je Стјепан Радић забележио да je национално свесних Хрвата у Мостару било само 250, од 3.353 католика no попису 1895. године. Радић je у граду боравио неколико дана 1888, a податак о броју национално освешћених сународника се може узети као мерило општег процеса кроатизовања. To je износило 13,5% католичке верске заједнице.

Водећи светски антрополог и етнолог Ежен Питар je, након испитивања становништва на Балкану од 1903. до 1915, за православне Србе у Босни рекао да je најстарије становништво покрајине. Мерио je скелете из доба неолита у средњој Босни и упоређивао са стањем у време његовог испитивања.[1]Eugen Pittard, Les peuples des Balkans. Esquisses Antropologiques, Paris 1910, 1916,35  Књига je објављена 1910. Он вели да je народ у Босни и Херцеговини јединствен, али да се у модерно време поделио на „религиозне нације”, од којих су Аустрија и Русија створиле раздвојене „политичке нације” Срба и Хрвата.

Ha подлози оваквог филозофског и научног закључивања о етничком распореду народа западно од реке Дрине, све до првог хрватског еухаристичког конгреса у Загребу 1900, сви су се политички пројекти територије Босне и Херцеговине везали за етничку целину осталих Срба на истоку од Дрине. У новом веку се такви пројекти множе од времена Француске револуције 1789. Први велики политички програм стварања српске државе „Gra­vamina et postulata”, донесен на Темишварском сабору 1790, није прошао без узимања у обзир да су Босна и Херцеговина српске земље. Стварање добровољачких војних формација у рату против Турске 1788, пре Свиштовског мира 1791, било je утемељено на принципу да се у суседним турским покрајинама налази јединствен народ. Израз „фрајкори” je употребљаван, јер се радило о добровољцима. Прво дубље теоретско објашњење о овим корпусима je полазило од тога да се узимају добровољци узраста од 16 до 18 година, јер други не би били у стању да издрже такав начин ратовања. Тек од Америчког рата за независност 1776-1783. у војне организације европских земаља уводе се ови „лаки корпуси за мали рат”. Један од њихових главних теоретичара, ‘капетан Ј.Б.Шелс, у приручнику за официре 1813. je дао објашњење да се врбују „ништа друго него од добровољних бораца (Streiter) из свих сталежа, na због тога стварају такозване фрајкоре”.[2]J.B.Schels, Leichter Truppen, Kleiner Krieg. Ein praktisches Handbuch für Offi­ziere aller Waffengattungen, Wien 1813, 13. Стварају се увек „из једне нације једног језика, a њихови официри су рођени у њиховој средини, с њима одгојени, од њих вољени и поседују њихово потпуно поверење”. Шелс вели да борци ових фрајкора морају бити надахнути љубављу за отаџбину, a скупљају се из народа који je вичан сталном ратовању са „турским разбојничким четама”. Приликом стварања босанског фрајкора у то време, српски епископ Јовановић je био присутан и у том одиграо активну улогу.

У време Српске револуције 1804-1815. сви су политички пројекти (сем једнога који je стављан на папир из политичке нужде) полазили од тога да су Босна и Херцеговина, Далмација и Дубровник једна национална целина, заједно са Београдским пашалуком и Црном Гором. Идеју о „Славено-сербском царству” су створили писци из европског и српског круга рационалиста, око немачког писца Августа JI. Шлецера. Био je у служби руског цара и имао задатак да скупља чланове Академије наука. Његови ученици са универзитета у Гетингену, Андреј С. Кајсаров и Александар И. Тургењев, 1804. су посетили Београд, пре него што je био од српских устаника ослобођен. У Сремским Карловцима су били гости епископа Стратимировића, који се дописивао са Шлецером. У Трсту су били гости Доситеја Обрадовића и од њега у Русију однели препис рефрена песме „Востани Сербије”.[3]М.М. Лешиловскан, Сербскип народ u Россил в XVIII веке, Санкт-Петербург, 2006, 296. Митрополит Петар I Цетињски je свој пројекат о Славено-сербском царству, са престоницом у Дубровнику, претходно стварао у кореспонденцији са епископом Стратимировићем. Пре избијања Првог српског устанка, у Херцеговини и Далмацији су биле тајно створене јединице за устанак. Биле су састављене од православног и католичког становништва.

У политичком погледу je уједињење Босне и Херцеговине у српској држави било остварено у време Велике источне кризе 1875-1876. Из Босне и Херцеговине je већ у првим месецима устанка, након августа 1875, пребегло на хабзбуршку страну око половине српског православног народа. Како je у првом попису становништва, рађеном no европским захтевима 1879, становништво у обе покрајине износило 1,100.000 људи, a број пребеглица растао изнад 220.000 у почетку, за још 70.000 после, мора се закључити да je тада више од 50% православног становништва било етнички очишћено из Босне и Херцеговине. Након објаве рата Србије и Црне Горе против Турске, на Видовдан 28. јуна 1876, проглашено je уједињење Босне са Србијом и Црне Горе са Херцеговином. Цела територија од Тимока до реке Уне je представљала српску федеративну државу, при чему би на црногорски део отпадао простор од Неретве до Лима. У Босну je био послат намесник српског кнеза Милана Обреновића, пуковник Милета Деспотовић.

Прокламовање државног уједињења Босне и Херцеговине у јединствену федерацију српског народа 1876. je довело до отпора Аустроугарске и европских великих сила. Пре избијања устанка 1875. хабзбуршка обавештајна служба je послала свог вештог стручњака и официра Алфреда Бојића. Он je у више извештаја направио анализу политичког расположења народа у Босни и Херцеговини и Славонији. Закључио je да се утицај из Загреба осећао све до Славонског Брода, „али je одатле дале и код католика и код источњака меродавна српска идеја“. Избеглице из Босне вели он „о Хрватској и хрватству имају сасвим мало, или никаквог појма”. To je био разлог да je Аустроугарска убрзала припреме за окупацију Босне и Херцеговине.


Филозофију која стоји иза овог страха хабзбуршке државне елите од стварања јединствене српске државе, формулисао je министар спољних послова Јулијус Андраши. Он je на томе радио и раније. Свом генералном конзулу у Сарајеву je још 1872. давао савете да утиче на турску власт да у Подрињу насељавају католичко и муслиманско становништво, како би се прекинуо српски етнички континуитет западно од реке Дрине.


Ово je био и разлог да je у преамбули Савеза трију царева 1872. било унесено да ће се три велике силе (Аустроугарска, Немачка и Русија), борити против могуће револуције. Објашњење се налази у инструкцијама владе да се у Војводини гони Уједињена омладина српска, чак да се у то време изврши и размештај хабзбуршких војних јединица.

Велике силе су на Цариградској конференцији, крајем 1876, почетком 1877, створиле пројекат претварања Босне и Херцеговине у аутономну државу под султановим суверенитетом. Сам Андраши je објашњавао да Босна и Херцеговина нема своју националну свест, немају јединствено биће („Sein”), na због тога постоји опасност да се заиста може створити једна велика српска држава на Балкану. Цариградска конференција великих сила je тада створила програм аутономне државе са једним гувернером кога би постављао турски султан, уз одобрење великих сила. У Народној скупштини као законодавном телу православни и муслимани би имали no две петине посланика, a католици једну. Држава би била подељена у кантоне, чије je гувернере постављао султан из већинског народа у кантону. Постојала су и кантонална већа, a војску je замењивала милиција организована од мешаног верског састава.

Привремено проглашење „босанске нације” и „босанског језика” je трајало до смрти њиховог творца Бењамина Калаја. Након 1903. je то напуштено, у историјским условима споразума српских и муслиманских представника на тајном зборовању у Славонском Броду 1901. о стварању заједничке српске националности. Муслимани су прихватали етничко српско име за народ и језик. Неки научници сумњају да je овај споразум коначно заиста био прихваћен, али je турски историчар Ајдин Бабуна открио инструкцију турског султана да муслимани преговарају са Србима о заједничкој националности и језику, али да споразум не потписују. Турска влада се из те временске дубине припремала да се одрекне Босне и Херцеговине и о томе преговара са хабзбуршким представницима. У Анексионој кризи се то заиста и догодило.

Погрешно се сматра да ни српска влада, ни представници српских политичких странака, на Крфској конференцији 1917. нису имали у виду могућност стварања федеративне југословенске државе. У својим успоменама, црногорски војвода и представник у Србији Симо Поповић je забележио разговор са Николом Пашићем у Паризу септембра 1917, два месеца после Крфске конференције. Поповић je предлагао да треба одбацити решење о унитарном карактеру југословенске државе: „Србија, која би својим границама обухватала све што je наше, na послије браћа Хрвати и Словенци кад год хоће у заједницу са нама, добро нам дошли”. Пашић je одговорио да je о томе разговарано са хрватским представницима на Крфској конференцији, поводом хрватског предлога да у будућу југословенску државу уђе Хрватска са постојећим административним границама. „Са српске се стране вели Пашић пристало на то, али онда да се најприје разграничимо, да се одвоји од Хрватске што je српско”.[4]Милорад Екмечић, Дуго кретање између клања u орања. Историја Срба у Новом веку (1492-1992), Београд 2007, 364. Пашић je лондонским новинарима у октобру 1918. објаснио да je унитарна држава прихваћена, јер je граница између хрватских и српских делова била одвећ искривудана, пa би се у разграничењу два федеративна дела морала применити мерама „исељавања и досељавања”. Другим речима, због страха од етничког чишћења, политичари који су стварали нацрт уставног уређења прве јединствене југословенске државе 1917-1918. нису цртали државне границе које би раздвојиле Србе и Хрвате. Насиље у које би се такав поступак нужно изродио било je одвећ застрашујуће да би се томе приступило. У поменутом опису Мостара 1888. млади Стјепан Радић je написао да се национална свест верника разних вера и цркава не уједињава, него раздваја. Предвидео je да ће се на крају сви католици до словеначких граница, од Баната на истоку, сматрати Хрватима, a сви православни Србима. Страховао je да се народ не би могао раздвојити без насиља и покушаја истребљења.

Све до уставних промена 1974. у социјалистичкој југословенској држави, главни пројекти и остварења федеративне структуре државе су заобилазили захтеве да се федералне јединице одреде на етничкој основи. У краљевској Југославији су постојале две идеолошке платформе за решавање хрватског питања и давања Хрватима њихове аутономне бановине. Прва je разрађивана у кругу председника владе Милана Стојадиновића и једноставно се називала „ампутирањем Хрватске”. Другим речима, није се очекивало немогуће споразумевање непријатељски расположених политичара да се о разграничењу на демократски начин споразумеју. Пристанак на одвајање независне Хрватске Стојадиновић je замишљао у облику издвајања њиховог етничког простора. Он се о томе споразумевао са италијанском владом, водио преговоре и успешно их завршио са италијанским министром спољних послова грофом Ћаном о пресељењу италијанске колоније у селу Маховљани, код Бање Луке. Била je створена no плану хабзбуршке владе да се промени етничка слика Босне и Херцеговине масовним досељавањем католика.

Овај Стојадиновићев пројекат je почивао на дубљој историјској стварности него што се претпоставља. Од 1936. загребачки бискуп Степинац, мало времена пре него je ceo на трон надбискупа, уједињава све хрватске политичке снаге против пројекта федеративне југословенске државе, са издвојеном Бановином Хрватском. Он je створио „Чисту католичку акцију”, уједињењем свих раније раздвојених католичких световних организација под сличним називом.[5]Bonifacije Petrović, Hrvatski katolički pokret. Moje uspomene, Рим 1976, код Милорад Екмечић, Огледи из историје, Београд 1999, 252. „Католичка акција” je световни покрет у католичком свету. Сваки католички народ и држава имају своју „Католичку акцију”. Ha челу je римски папа, поред њега из Рима покрет води једна заједничка хунта (Одбор), са генералним секретаром као њен вођа, a у сваком народу поглавар католичке цркве je на врху. Народ у основи воде локални свештеници. Степинац je прекинуо традицију покушаја решавања хрватског питања пројектима федералних решења у заједничкој држави са Србима и захтевао примену „револуционарних метода” усташког покрета Анте Павелића. Када се Стојадиновић, пре обарања у децембру 1938, одлучио да дозволи неким водећим функционерима усташког покрета из Италије да дођу у Хрватску, очигледно je знао за ову еволуцију коју je католичка црква била извршила још 1936.

Друга формула федералног решавања хрватског питања у Југославији je завршила стварањем „Хрватске бановине” 1939. Аутономна Хрватска je добила свога бана, своју администрацију, своју монету и оружане формације полиције и „Сељачке страже”. Ово решење није плод демократске процедуре. Донесено je у условима опасности агресије на југословенску државу и главно полазиште je био притисак британских кругова. Није до краја истражено ко je и када створио нацрт граница Бановине хрватске, у које су смештене све области раније Војне границе, која je сачињавала око трећину хрватске територије. Они српски политичари који су je без приговора прихватали у њој су видели једино средство да Хрвати неће рушити федеративну заједничку државу. Допуштали су присуство великог броја Срба на компактном етничком српском простору, у убеђењу да ће се тиме хрватски народ држати југословенског оквира. Ta аутономија није функционисала и тада се стварају две оружане формације Срба и Хрвата.

Социјалистичка Федеративна Југославија je само у словеначком и македонском случају раздвајала републике no етничком принципу. После страхота покушаја истребљења српског становништва у време окупације, са жртвама које се процењују на око милион невиних људи, усвојен je принцип историјског разграничења. Хрватски народ je први пут у једној држави био уједињен 1918, a добио своју аутономију у југословенској држави 1939. У социјалистичкој Југославији се избегавао покушај раздвајања националних подручја Босне и Херцеговине и Хрватске. Сам je маршал Тито објаснио да су границе између југословенских република само тамне шаре на белом мермеру, које мермер учвршћују, a не растресају изнутра. У време заседања АВНОЈ-а, када су ове границе створене, избегнуто je да се већању прикључи и делегација из Србије. Истакнути правник Хамдија Ћемерлић, учесник на заседању АВНОЈ-а, оставио je податак да су неки, српски оријентисани делегати, били у Јајцу стрељани (Божић, Ракић, Куленовић). Делегација из Србије око вођа левог крила Земљорадничке странке je обесхрабрена да путује у Јајце.[6]Милорад Екмечић, о.с. 481.

Устав Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине 1974. je имао одредбу да народ има право да мења границу републике меродавним поступцима пристанка двотрећинске већине. Члан пети „Првог дијела” уставa[7]Ustav SR BiH. Амандмани LII, LXX y Službeni list SR BiH, 21, Сарајево, 31. јула 1990. je прописивао да „териториј Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине сачињавају подручја општина. Територија, односно границе Републике могу се мијењати одлуком Скупштине Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине само у складу са израженом вољом становништва одговарајућег подручја и општим интересима Републике, a на основу споразума са сусједном републиком”. Наредни члан Устава je прописивао да сваки становник ужива право републичког држављанства, али у исто време je „сваки држављанин CP БиХ истовремено и држављанин СФР Југославије”. Устав признаје право грађана да се у различитим републикама сматрају припадницима своје нације, без обзира на републичку издвојеност. Ове уставне одредбе су поништене амандманима LXII и LXX, који су објављени 31. јула 1990. У првом амандману je речено да се границе могу мењати само одлуком Народне скупштине републике, изјашњавањем бирача путем општег референдума, двотрећинском већином. У скупштини je формиран Савјет за питања остваривања равноправности народа и народности Босне и Херцеговине са no 20 посланика из сваког народа. Они се не могу надгласавати, a одлуку доноси двотрећинска већина посланика скупштине. Ово je време када су Хрвати и муслимани већ били формирали своје политичке странке. Муслиманска Странка демократске акције, под вођством антисемитског и пронацистичког покрета „Младих муслимана” из доба рата, формирана je 26. маја 1990. Хрватска странка je усвојила програм савеза са муслиманском странком, са заједничким циљем одвајања српске државе источно од реке Дрине.

Постојала je опасност од избијања грађанског рата, na све од Хрватског масовног покрета 1972. Срби у својим областима Републике Хрватске стварају ноћне страже за заштиту. Традиција им je била у „Српским стражама” из 1939, када je у аутономној бановини било дозвољено стварање хрватских „Сељачких стража”. Ha исти начин су постојали покушаји да се на легалан начин повежу општине са етничком већином, na касније захтеве за стварањем самоуправних аутономних области треба сматрати легалним изданком уставних права из 1974.

Прва промена ових уставних одредби да се Срби и Хрвати у Босни и Херцеговини користе правом и југословенског држављанства и могу сматрати делом својих нација чије матице нису у Босни и Херцеговини, учинио je сам маршал Тито, након студентских демонстрација 1968. Главни уредник недељног гласила Савеза комуниста Југославије, Хамза Бакшић, објаснио je 1995. како су ова решења донесена на тајном заседању Партијског актива, чије je чланове одредио сам председник државе који га je сазвао[8]Hamza Bakšić, Vrijeme bosanskog dozrijevanja, Oslobođenje, Сарајево,10. априла 1995, 5. Милорад Екмечић: Огледи из историје, 261. на јесен 1970. У светској историји je тешко наћи овакав пример промена устава иза затворених врата неколицине упућених људи. Закључено je да се југословенска федерација састоји у „функцији државности сваке републике и аутономности покрајина”. Изричито та формулација није направљена, па се Бакшић задовољио да саопшти да je то било између редова. По тим решењима „држава босанско-херцеговачких Срба није Србија. Држава босанско-херцеговачких Хрвата није Хрватска”, него Босна и Херцеговина. Република je тајно проглашена државом, али су границе остављане лабаве. Сва каснија решења, која су доносиле политичке снаге у самој Југославији, али и изван ње у целом свету, носила су на себи печат нелегитимности управо због овог начина на који je једна југословенска република добила основе уставног поретка једне самосталне државе између редова и тајно 1970.

Ове историјске основе на којима je створена Република Српска као остатак остатака српске етничке територије западно од реке Дрине представљају историјску константу њеног будућег постојања. Право на егзистенцију добива из ове легитимне подлоге, без обзира колико je са моралне тачке гледишта она плод повреде свих међународноправних норми западних држава које су о овоме одлучивале. Насупрот овој историјској константи, Република Српска je настала због стратешких интереса западних држава, што сачињава фактор варијабиле. У практичном смислу je ово имало за последицу да варијабилни интерес западних великих сила увек може, без икаквог ослонца на традицију међународноправних решења, произвољно да мења ранија решења. Овде je наступило време када се интерес дневне политике која никога не обавезује замењује међународим правом које свакога обавезује. Свако се решење сматра правно отвореним и недовршеним.

Стратешка основа Републике Српске je последица односа западних држава према Русији. Све дотле док су на обе стране постојале владе истог идеолошког усмерења, било je могуће да се постиже њихова узајамна сагласност о решењима у југословенској кризи, пре распада државе и после тога. За Русију je Балкан увек био простор на коме се она потврђивала као велика сила, или je управо ту губила тај статус. У оквиру Источног питања 1683-1922. увек je свака акција против Османлијског царства, или у његову корист, зависила од претходног усаглашавања интереса и политичких поступака западних држава са Русијом. Логичан закључак би се овде морао извести да су сва решења на Балкану остављана увек у сенци права западних држава да накнадно тумаче своје интересе и одговорност балканских држава и националних покрета. Због тога je и будућност Републике Српске у сумњама да се може понављати неповољна традиција из времена царске Русије до 1917, да српско подручје на Балкану, на првом месту западно од реке Дрине, почне сматрати фактором споразумевања и могућег жртвовања у корист западних партнера.

Пре избијања грађанског рата на подручју југословенске државе 1992, постојале су норме међународног права у чијем оквиру се државе распадају, или наново стварају. Основа je у Конвенцији о правима у дужностима, донесеној у Монтевидеу 1933. Одатле се укратко назива Монтевидео конвенција. У њој je одбачен ранији услов о „степену цивилизације” до кога се одређена територија развила. Док je територија битна за државности, границе нису и оне се постижу споразумима. Четири критеријума за признавање независности држава су: 1) стално становништво; 2) дефинисана територија; 3) влада; 4) „Способност да се улази у односе са другим државама”, што се увек тумачи као могућност да се та нова држава може сама бранити и постојати.

Мора се узети у обзир у науци прихваћен закључак[9]Richard Caplan, Europe and the Recognition of New States in Jugoslavia, Camb­ridge 2006, 60. да свако признање независности нових држава консолидује ту државу и споља и изнутра, без обзира да ли постоји сагласност стања ствари у тој држави са међународним правом. To нагони велике силе на ризик признања независности, како би сам тај чин учинио признање легитимним. Британска je влада 1984. дала основно правно полазиште свог поступка у признању независности нових држава: Јасно дефинисан териториј са становништвом, владом која je у стању да сама од себе врши контролу тога територија и независност у њеним спољним односима”. У време отварања југословенске кризе, британски министар спољних послова Даглас Хог je пред Доњим домом формулисао британско становиште о признању југословенских и совјетских република: Јасно дефинисано територијално подручје, да влада има ефективну контролу унутар ових територијалних граница и да влада има ефективно управљање над његовим спољним снагама”. У основи je ово увек било понављање услова Лиге народа у Конвенцији из Монтевидеа 1933, да држава има јасну територију, да има владу која контролише границе територија и способност да се брани сама, без туђе помоћи.


He треба ни помињати да ни у случају Хрватске, нити Босне и Херцеговине (као и свих других југословенских република) ови услови нису постојали. Стратегија и интереси западних великих сила je била да се због будућих односа са Русијом, као и положаја који ће она заузимати у будућем свету, ови међународноправни стандарди не поштују.


Ричард Каплан цитира Кристијана Хилгрубера из 1998. да „признање независности Босне и Херцеговине није функционисало само као супротна претпоставка да су критерији државности постојали. У ствари je оно послужило као замена за оне елементе признања државности који очигледно нису постојали”.[10]Исто, стр. 493, цитира Cristian Hillgruber: The Admission of New States to theInternational Community, y „European Journal of International Law” 1998, 493. Другим речима, било je јасно да Босна и Херцеговина нема ни један једини услов за међународно признање независне државности ни становништво, ни територију под својом контролом, ни владу која се у том часу распала заједно са Народном скупштином, a најмање имала способности да без помоћи оружја западних држава може одбранити ту независност. Већина народа je била против ње. Западне државе су признале и Хрватску и Босну и Херцеговину, да би тај чин признања био покриће да оне могу постојати. Без историјског покрића, чин признања постаје извор легитимности.

Западне државе су све случајеве захтева за независном државношћу бивше Југославије везале за сличне захтеве са територија Совјетског Савеза, који се као држава такође распао. Најпре се радило о 19 нових држава у свету, a касније се тај број повећао, са перспективом да ће се и даље множити у будућности. 0 томе je донесена једна конвенција од 4. новембра 1991. У њој су јасно формулисани ови услови признања, при чему не треба ни напомињати да су западне државе олако давале признање и оним државама које за независност нису имале неопходне претпоставке, само да би чин признања постао замена за стандарде међународног права. Овде je стратегија политичких интереса заменила историју и стварност коју je она створила. Варијабила je прогутала константу. Јасно je прописано да се признање даје бившим републикама у постојећим границама, али je у исто време донесен и „Специјални статус” о правима мањина које би се нашле у оквиру тих новопризнатих држава. Усвојени су „Уговорни прописи за конвенцију од 4. новембра 1991” (Treaty Provisions for the Con­vention (at 4 November 1991)”). У њима je захтевано да се свакој мањини у новој држави даје аутономија, у којој мањина има „административну структуру, укључујући и једну регионалну полицијску силу”. Поред тога мањина има право да се у издвојеној аутономији користи својим националним амблемима (заставе, грбови, химне), својим судством, националним парламентом као законодавним телом и цели систем образовања, са нижим и вишим школством. [11]Richard Caplan, о.с., 194, Appendix.

Пре него се показало да Босна и Херцеговина нема никаквих услова за независну државност no прописима међународног права, као ни ових додатних који су прихваћени 4. новембра 1991, у случају Хрватске je све урађено супротно од тога. Босна и Херцеговина je користила калуп прекршаја свих норми, a посебно оних о „Специјалном статусу” етничких мањина у њиховој признатој аутономији, сачињен пре тога у Хрватској. Било je јасно да ниједна норма међународног права не може одобрити и потврдити државну независност Хрватске. Али, стратешки интерес свих западних земаља je био да се распадање југословенске државе узме као полазиште и потврда онога што ће се примењивати са републикама Совјетског Савеза. Лорд Овен je ову политику назвао „поливање тињајуће ватре петролејом”. [12]Исто, 96.

Шест од дванаест европских држава су имале владе које су створиле католичке партије, a оне су све изреда биле склоне да стварају нову Европу састављену од католичких земаља. Од целе ове процедуре je зависило решавање питања где су источне границе Европе. Од Волтера и Наполеона се увек сматрало да су источне границе Пољске у исто време и источне границе Европе. Управо то je изазивало ратове са Русијом, једно je поимање пољских патриота о својим источним границама, a друго стварно стање ствари у томе. Пољски националисти су увек мислили да je њихова граница на Дњепру, са Кијевом као главним урбаним упориштем. Канцелар Кол je словеначком политичару Петерлеу објашњавао да ће његова влада помагати Словенију, јер она припада западној цивилизацији. To не значи да je његова влада такође мислила на целу хрватску територију, a посебно не и Босну и Херцеговину. Када je немачки министар спољних послова Геншер, пре југословенске кризе цртао границе „земаља језгра” будуће Европске заједнице, онда je граница била у средини Далмације, a Босна и Херцеговина смештена изван тих граница у чијем средишту je била Немачка. To су тачне границе Лондонског пакта из 1915.[13]Границе објавио лист L’Espresso, a затим Limes. Rivista di genopolitica, 2, Рим 1997, 77. Али те границе „Тврдог језгра,, Европске уније, пре него je она створена, нису прешле у његове планове после распадања Совјетског Савеза и Југославије. Он je тада без сумње делио убеђења оснивача његове странке, Фридриха Наумана из 1916. да je Србија no својој природи „реметилац мира”. Он je тај термин створио.

У време решавања југословенске кризе, западне су државе усаглашавале не само своје потезе, него и методе деловања, али je очигледно у свему Америка дириговала. To je време далекосежних стратешких планова Сједињених Држава да постане једина глобална сила која ће обликовати будући свет. У исто je време постојала стална промена стандарда међународног права и концепта демократске политике. To су дугорочни процеси, у којима видимо почетке и промашаје, али не коначна решења. Већ само довођење у питање концепта нације као извора суверенитета у држави, посредно и непосредно мења и демократску структуру. Политика „Nation Building” етнички централизованог становништва, која се заредом дозива као метод решавања етничких сукоба, избацује на површину стално нове језике и нације. Нација се синтетизује. Остаје питање: ако нација није природна појава, да ли човек, индивидуа, има природно право на слободу? Филозофија природног права није остала само тема рационалистичке филозофије, него je била подлога стварању суверених националних држава, у којима се грађанину не намећу закони, него их он сам ствара.

С друге стране, Сједињене Државе су у исто време наметнуле и процес замене традиционалних норми међународног права, новим правним нормама, које je Ричард Каплан назвао Политиком условљавања. Свакој се источноевропској држави намеће збир услова које морају испунити да би биле примљене у Европску унију. Америчка спољна политика je смештена у оквир „Jenseits von Gut und Böse”, c ону страну традиционалног поимања етике и односа добра и зла. Нова оружја мењају природу рата али je најзначајнија промена у широкој пракси мешања у унутрашње ствари туђих држава. Невладине организације са буџетима, у чему постоји податак да je за смену режима Слободана Милошевића из америчких фондова утрошено 105 милиона долара, учиниле су да традиционално поимање појма пете колоне изгледа аматерски посао сиротињског империјализма.

Све je ово дошло до изражаја у решавању питања окончања грађанског рата у Југославији и признање независности Хрватске и Босне и Херцеговине. Било je више него очигледно да Хрватска не испуњава захтеве из Конвенције од 4. новембра 1991. о признању југословенских и совјетских република. Хрватска није поштовала одредбе „Специјалног статуса” етничке мањине, no коме je Република Српска Крајина требало да има своју администрацију, националне амблеме, аутономну полицијску силу, судство, образовање и културу. Ha првом je месту Немачка довела у питање обавезу поштовања „Специјалног статуса” српске аутономије у Хрватској. Канцелар Кол je на примеру отцепљења југословенских република испробавао своју концепцију будуће католичке Европе. У Хрватску je послао истакнутог правника Кристијана Томушата. У Хрватској су 4. децембра 1991. на брзину прогурали „Уставни закон о људским правима и слободама и правима етничких и националних заједница”. У основи je то била нека импровизована правна формула да се међународно право изигра.

У Босни и Херцеговини je Европска заједница покушавала да реши државну кризу преговорима о решењу статуса Републике Српске. У Европском парламенту je кандидат Берлусконијеве странке затражио иницијативу Свете столице да се покрену ови преговори. Подржали су га француски делегати. Влада Републике Српске je најпре о овоме водила тајне разговоре са представницима Свете столице, преко „Institute intemazionale per gli studi politici ed economici per la cooperazione e lo sviluppo” (ISPECO). Била je послата једна делегација владе под вођством министра за информације Мирослава Тохоља, којаје од 12. до 17. јула 1995. преговарала и, no задатку, учинила да ови преговори постану јавни. Из Европског парламента су била дошла два посланика. Према „Платформи за разговоре” која je том приликом послужила као основ преговора, Република Српска je у Босни и Херцеговини добивала статус као државе у Европској унији. Срби су добивали независну државу, са правом уједињења са Србијом и Црном Гором, у статусу „најмање конфедералном”. (Оквир je долазио од Овен-Столтенберговог плана.) Северна граница Републике Српске je река Сава, са најужим простором Брчког од десет километара, ради слободног ваздушног саобраћаја. Грађани су имали право двојног држављанства са Србијом и Црном Гором. Јужна граиица je била излаз на море на Превлаци, Сарајево би се поделило no реци Миљацки. Преговарало се о згради која ће Републици Српској у Риму бити изнајмљена за своје дипломатско и привредно представништво.[14]Из Платформе за разговоре Министарства информација, у личном поседу. Босна и Херцеговина je била дељена између трију етничких заједница, no кључу 56% Срби, 30% муслимани и 14% Хрвати. Ови су преговори постали јавни, пошто je намерно удешено да лист „L’Epoca” објави све појединости и фотографије са првог сусрета. [15]L’Epoca, Рим, 23. јула 1995, чланак IIpapa е i Serbi.Одмах после завршетка ових сусрета у Риму, настављени су на Палама са посебним изаслаником Ватикана. Сада je тешко установити како су ови преговори обустављени, али je очигледно посреди била чињеница да су Сједињене Државе наметнуле једну другу процедуру и потпуно друге резултате.

To je време када су и са америчком страном вођени тајни преговори о коначном решавању југословенске кризе. Постоји сведочанство да je председник Караџић, приликом отварања обновљеног споменика Иви Андрићу у Вишеграду, 12. марта 1995. групи београдских, подгоричких и књижевника Републике Српске саопштио да се „воде преговори. За сада je сигурно да су Срби добили Жепу, Сребреницу, Горажде ће причекати, a око разграничења у Сарајеву се не може споразумети, ми тражимо до Скендерије”. Остао je утисак да Караџић није учествовао у овим преговорима. Ha академији том приликом и ja сам читао беседу. „Колико смисла историје може стати у једну мацолу?” До тога времена Европска заједница и Сједињене Државе нису биле ускладиле ни преговоре, ни методе.

Како нису постојале правне основе признања независности југословенских република, западне силе су све више споредним колосецима и паралелно са легалном процедуром тражиле начин да осамостаљење издејствују. Бадинтерова арбитражна комисија je одбијала да даде сагласност за осамостаљење Хрватске, a за Босну и Херцеговину je тражила да се изведе референдум. Страхујући да комисија неће одобрити отцепљење, Немачка je 23. децембра 1991, три седмице пре него je комисија саопштила своје налазе, одлучила да призна независност Хрватске. Бадинтерова комисија je ипак дала негативно становиште о признању независности Хрватске, позивајући се да српска мањина у Хрватској није добила права „Специјалног статуса” које им je гарантовала Конвенција од 4. новембра 1991.[16]Richard Caplan: o.c., 37.

Ово избегавање легалних метода и институција, као и одредаба међународног права, погоршало се у време покушаја да се нађе решење за окончање грађанског рата. Кључни значај у овом истраживању су „Стенограм о подјели Босне” председника Туђмана за руководиоцима Хрвата из Босне и Херцеговине. У разговорима који су одржани у Банским дворима 13. фебруара 1994. се вели да je настала ,једна нова ситуација преузимањем иницијативе Сједињених Америчких Држава са једном групом европских земаља за даљне рјешавање босанско-херцеговачке кризе”.[17]Predrag Lučić, Ivan Lovrenović (eds), Stenogrami o podjeli Bosne. Knjiga druga, Split-Sarajevo 2005, 35.

Мате Гранић се управо био вратио са европске турнеје и на тој седници известио да „двадесетак водећих министара спољних послова”, Света столица и сам папа Иван Павле II захтевају да Хрвати морају наћи заједничко решење са муслиманима, како би се створио баланс према Србима. Амерички функционери су били саопштили Гранићу да „Босна и Херцеговина буду двије републике, a кантон унутра. Они желе да буде мекша граница то je точно. И, да се сада све своди о томе како ће се договорити Хрвати и Муслимани, a Срби морају скупоцјено платити”.[18]Исто, 37. Папа je мислио да постоји опасност од муслимана, због њиховог фундаментализма који би могао да преовлада. Предвиђало се да подела са Србима буде у смислу да им се дозволи веће повезивање са Србијом, да добију 51% територије Босне и Херцеговине и да се цело Сарајево препусти муслиманима. To je било наједној седници са западним представницима у Бечу, a саопштено je на састанку у Председничким дворима 14. марта 1994. Туђман je изјављивао (седница 31. маја 1994) да je разграничење са Србима успостављање „границе између Истока и Запада”. Западне земље се боје самосталне муслиманске државе у Босни, јер би за десет година то био извор новог грађанског рата. Ha седници 11. јуна 1994. je саопштено да je „Запад хтио укључујући Сједињене Америчке Државе да се Муслимани преко Хрватске вежу за западну цивилизацију да се не допусти тамо стварање исламске државе”.

Коначно разграничење уз окончање грађанског рата je припремано цело време године 1994. Иницијативу у томе су имале Сједињене Државе. Већ 11. јуна 1994. хрватски амбасадор при Уједињеним нацијама Миомир Жужул je рекао да je „нацртана карта подјеле Босне и Херцеговине, нацртала ју je Контакт група, предложио ју je амерички представник”.[19]Исто, 155.  Туђман je полазио од убеђења да су западне државе биле пристале на размештај становништва, иако то изричито не помиње. Ha седници 8. јануара 1995. он вели да се хрватске избеглице „не могу вратити у српско и муслиманско гротло, него да се насељавају тамо гдје ће јачати национални корпус у тим подручјима”. Одатле одбија да подржи повратак хрватских пребеглица у Посавину, јер би у том случају око 30.000 српских избеглица било враћено у Хрватску, све до Загреба. Ha седници 27. марта 1995. je рекао да je установљен однос поделе територија no коме би Србима припало 49-51% земљишта. Одустало се од идеје да се Републици Српској даде излаз на море код Превлаке, јер би у том случају „Боку Которску могли користити руски бродови”.[20]Исто, 445-446. Помишљало се да муслимани добију излаз на море прокопавањем Неретве и градњом луке у Тасовичићима, na се одустало и од тога, на рачун претварања Брчког у дистрикт.

Закључак би морао бити да je у различитим јавним и тајним контактима у току 1994, све до Дејтонског споразума 1995, напуштена обавеза ослонца на међународно право и етничко право појединих националних заједница и победио стратешки интерес западних држава, на првом месту Америке, да се на Балкану створи безбедна зопа која неће поновити искуство Другог светског рата, где je герилски рат везао велики број дивизија сила Осовине. Туђман je у марту 1993, на састанку са Алијом Изетбеговићем, саопштио да су амерички стратези процењивали да би у случају компликација са Русијом дошло до српског герилског рата и да америчка армија процењује да би за гушење таквог устанка било потребно не 100.000 америчких војника, него целих пола милиона.


Ako би се поређали датуми кључних догађаја који су се дешавали у ово време смене легалних метода решавања југословенске кризе у корист стратешких интереса западних сила, онда би закључак био да je била донесена одлука да се вођство Републике Српске присили да прихвати решења која су била на виделу у тајним одлукама још у току године 1994.


Наведено je да су западне силе свеле српски простор на 49% територије, да je изгубљена Превлака као излаз на море и Брчко претворено у дистрикт. Овде je на располагању „Хронологија догађаја од јануара 1990. до децембра 1995”, коју je у име Института за међународну политику и економију објавио Бране Марковић.[21]Brana Marković, Yugoslav Crisis and the World, Београд 1996. У време када су колоне српских избеглица биле присиљене да напуштају родна огњишта и кретале преко реке Дрине, влада Сједињених Држава je настојала да присили вођство Републике Српске да прихвати решења која су без њиховог знања и одобрења била доношена, a састојала су се у томе да je извршено етничко разграничење етничким чишћењем Срба из целе Хрватске, са 51% територија Босне и Херцеговине, да je град Сарајево морао бити препуштен муслиманима. Колона од 150.000 избеглица из Хрватске je грабила према спашавању на слободној територији Босне и у Србију. Пет дана пре тога, амерички Конгрес je одобрио председников захтев да се скине ембарго испоруке оружја босанским муслиманима.[22]Датум 1. августа 1995, Brana Marković, o.c., 191. Председник Клинтон je то обуставио, уз захтев да Сједињене Државе у овоме не могу саме да делују. Заиста je уследила акција НАТО снага. Експлозијом гранате бацача на Маркалама у Сарајеву je погинуло 37 људи. Генерал Младић je затражио да се формира међународна комисија да испита случај. Taj je захтев одбијен. Уместо тога, официр Александер Иванко „официр за јавне односе Уједињених нација у Сарајеву” je саопштио мишљење генерала Руперта Смита да je „без сваке сумње” граната дошла са српских позиција. Пуковник Андреј Демуренко, заповедних руских трупа Уједињених нација, саопштава налаз руских стручњака да би могућност да граната из бацача погоди такво место имала само један од милиона вероватноће.[23]Датум 29. августа 1995, Brana Marković, o.c., 199.

Само један дан после су авиони НАТО-а бомбардовали српске позиције око Сарајева, Тузле, Горажда, Столица, планине Мајевице и Мостара. Истог дана кад je пала граната на Маркале, вођство Републике Српске се сложило да јединствена делегација од no три представника Срба из Републике Српске, три из Федеративне Републике Југославије, уз потпис патријарха Павла и епископа Буловића, води преговоре о успотављању трајног мира. Ha ранијим саветовањима, уз учешће бројних најистакнутијих српских интелектуалаца, такав захтев je расправљан и у основи прихватан. Посебно je скуп у Бијељини српских културних радника из свих српских области био импресиван. Ипак je све остала декорација у којој српска страна показује солидарност с решењима на која није могла нимало утицати, јер je и захтев да Сарајево остане цело у муслиманској зони био наметнут у тајним преговорима више од годину дана пре него je председник Милошевић био оптужен да га je продао за боцу вискија.

Муслимански функционер у Влади Босне и Херцеговине, Мухамед Шакирбеј je крајем 2006. изнео у јавност податке о догађајима око Сребренице у којима je и сам учествовао. Навео je разговор са Карлом Билтом да Сребреница и Жепа неће бити сматране заштићеним зонама и да ће српска војска тамо ући. Ha истом месту вели да je у августу 1995. америчка кључна личност у овим тајним преговорима, Ричард Холбрук, вршио „трговину Гораждем како би одржао договор са Милошевићем и после почињених злочина у Сребреници и Жепи”. Он вели да je главна тужитељица Хашког трибунала Карла дел Понте знала за улогу западних представника у разграничењу које ће бити дефинитивно завршено Дејтонским споразумом. Шакирбеј вели да „она и ja знамо да ‘они’ никада неће дозволити да започне истрага против тих лица из међународне заједнице”.[24]Мирко Капор, Сребреница u Жепа део нагодбе, Политика, Београд, 9. марта 2006. Преноси писање сарајевског листа … Прочитај више

Историчари неће никада моћи да размрсе клупко података обавештајних служби који наговештавају да су амерички обавештајци учествовали, не само у извештавању о догађајима, него и прављењу тих догађаја. Шеф полиције у Сребреници под муслиманском влашћу je пренео речи Алије Изетбеговића да му je председник Клинтон „у априлу 1993. нудио да четничке снаге уђу у Сребреницу, изврше покољ пет хиљада муслимана и то ће бити војна интервенција”.[25]Александар Павић, Забрањена истина о Сребренг1ци, интервју са Оливером Милошевић, Правда, Београд, 12. марта 2007.

Ha сличан начин су амерички писци Мајк О’Хенлон и Едвард Џозеф предлагали „босанску опцију” за решење кризе у Ираку. За Џозефа се каже да je деценију провео у мисијама на Балкану. Дејтонски споразум, веле они, не би био могућ да претходно није постигнута „знатна етничка консолидација која je омогућила територијалну трампу међу Србима, Хрватима и муслиманима”.[26]М.П., Нуди се uрасељавање, Политика, Београд, 12. децембра 2006.

Ово, наравно, нису докази којима би се могли оправдати злочини у југословенском грађанском рату 1992-1995. које су починиле завађене стране једне против других. Јесте индикатор ипак да се будућа научна истраживања не могу обављати ако се буде заборавила улога обавештајних служби, државних функционера и агентура западних држава у припремању унутрашњег балканског тероризма. Ta je улога далеко дубља и ефикаснија него што се данас сме претпостављати и доказивати. У време етничког чишћења Срба из Хрватске je праћено претходним америчким бомбардовањем српских страна, a присуство америчких људи, чак и званичних дипломата на местима исељавања, било је више него белодано. Председник Туђман je у разговору са вођама босанских Хрвата 6. новембра 1993. рекао да je пресељавање хрватског становништва болно, али корисно за будућност. „То je болно, осим тога, 200 тисућа Хрватаје већ протјерано из својих подручја, бити ће их вјероватно још 100 тисућа. Ужас за те (људе) али повјесно гледано, значи, имати ћемо и тих 100, 200 тисућа Хрвата да учврсте хрватски териториј, овдје од Истре, до Барање, када завршимо то”. [27]Predrag Lučić, Ivan Lovrenović, o.c. Knjiga prva, 441. Ha другом месту, Туђман вели да му je папа Војтила у Банским дворима рекао да су сва средства оправдана ако воде успостављању правног поретка.

У односу историјских и стратешких основа данашње Републике Српске тежиште je у стратешким темељима. У историјском погледу то je остатак остатака српског етничког простора западно од реке Дрине, сведен на минимум који je и сам угрожен због стално нових претњи да Сједињене Државе још нису нашле коначну формулу односа са будућом Русијом. Од тога ће зависити стабилност, крхкост положаја и постојања Републике Српске. Треба узети у обзир и чињеницу да су стратешки интереси Сједињених Држава врло растегљив појам. Поред подлоге која се од Наполеона 1806. није мењала, постоји и утицај унутрашњих лобија који стварају фиктивну слику виртуелних америчких стратешких интереса. Они су плод импровизације и вештине бивших антисемита међу муслиманским балканским вођама.[28]Haris Silajdžić: Libijska suvremena opredjeljenja i sukob sa SAD, Argumenti. Časopis za društvenu teoriju i praksu, 2. Rijeka 1982, 199: „Izrael simbolizuje ko­lonijalizam i imperijalizam i … Прочитај више У стању су да мобилишу подршку 50 муслиманских чланица Уједињених нација и западна средства информисања за стално нова отварања криза на подручју бивше Југославије. Америчка политика изван оквира „Jenseits von Gut und Böse” не поштује никакав постигнути уговор, без обзира колико je зла претрпљено да се до њега дође. Основна брига западних држава je да се не дозволи стварање муслиманске државе у Босни, али ће све напоре улагати да искоришћавају такве захтеве, који им као запета пушка увек стоје на располагању да отварају pane нестабилности српског народа у свету будућности. Другим речима, свака ће криза са Русијом у будућности изазивати таласања на Балкану од којих ће положај српске државе, или држава бити све гори.

Слично као пред рат 1914, када су се све велике силе спремале за рат, ниједна га није желела и он избио због ћорсокака у којој je једна од великих сила губила ако војнички не интервенише, тако и данас, свет се налази у околностима општег наоружавања, нико рат не жели и сви страхују да не дође до тачке од које нема повратка. Данас се преко питања права српског народа на демократску државу, која им no традиционалном поимању демократије и међународног права припада, води битка између западног света, који предводе Сједињене Државе и остатка. У питању je да ли ће Сједињене Државе бити средиште света које води, одређује цели будући развој, или ће се родити једно ново стање попуштања у коме ће се створити нови систем односа. Другим речима, поново се као пре 1914 преко српске коже решава питање хоће ли дипломатија бити у стању да на миран начин створи нови систем односа и подједнаке одговорности сваке велике силе, или ће доћи до пустошења великог рата који ће човечанство уназадити више него сви ратови од почетка света до данас. Српском народу су руке свезане, па управо због тога не сме се трчати пред руду, него чекати да нам догађаји решавају ствари будућности, више него ми сами.

 

Academician Milorad Ekmečić

HISTORICAL AND STRATEGIC FOUNDATIONS
OF REPUBLIC SRPSKA

Summary

In this essay author attempted a confrontation of the historical rights of the Serbs on the regions westward of Drina river, with the strategical interests of the western countries in which the boundaries of Republika Srpska, as well as the ethnical cleansing of the Serbian population from Croatia, were conducted. The Serbs have never been new comers and intruders into other nations territory west of the Drina river. By the all serious scientists, Serbian Orthodox population were considered as the oldest one in Bosnia and Hercegovina. Non only Serbian historical and ethnological sciences, but the mainstream of the European literature follows the conclusion in this way even more effective. The newly compileted opusculs, like Noel Malcom’s „Bos­nia. A short history”, London 1994, should be considered as outflow of the western contemporary ideolocical assesment of the Serbian historical improvisation. The main Serbian criticism of Malcolm’s book was published in 1995. under the Title „Malcol Noel’s. Bosnia short of History The leading French classical antropologist Eugen Pittard examined the antropogical features of the Balkas peoples from 1903 untill 1915. In the books edited after 1910 on Pittard con­cluded that the Orhodox Serbian inhabitants of Bosnia and Hercego­vina were the oldest one. He made comparisons between the skele­tons from neolithic graves in Bosnia with those of the living men. He said that the population by ethnology and national identity were the same one, but divided into the „religious nations”. In this way the common Serbian identity disappeared. In Croatia, Serbs (Military Confine taken into account) constituted as close to 26% of the po­pulace, in Dalmatia 17%, with 25.000 „Serbs Catholics”. Linguistically taken the whole Dalmatian population, the Italian communities in the towns were not censidered, were officially discribed as the Serbian. In this way, the „Republika of Srpska” today is only the „remnant from the remnants” of much larger teritories and populace west of Drina river. Only strategical interests of the United States and their European allies were main factors which drew up the confines of „Srpska,, after 1995. The author quoted the assesments of the presi­dents Tuđman and Izetbegović what was the American strategy in the contemporary Balkans. It was done in the joint conference on March 27, 1993, only one day after the return of Izetbegović from Washington D.C. America wants in the Balkans said Tuđman an allians of Croats with Bosnian Moslems for calming down of a possible Serbian guerilla in the case of the American troubles with Russia. Izetbegović syntesiyed the American projects in a single sentence: „America is about of destroi all Serbian bridges for any future”.

Референце

Референце
1 Eugen Pittard, Les peuples des Balkans. Esquisses Antropologiques, Paris 1910, 1916,35
2 J.B.Schels, Leichter Truppen, Kleiner Krieg. Ein praktisches Handbuch für Offi­ziere aller Waffengattungen, Wien 1813, 13.
3 М.М. Лешиловскан, Сербскип народ u Россил в XVIII веке, Санкт-Петербург, 2006, 296.
4 Милорад Екмечић, Дуго кретање између клања u орања. Историја Срба у Новом веку (1492-1992), Београд 2007, 364.
5 Bonifacije Petrović, Hrvatski katolički pokret. Moje uspomene, Рим 1976, код Милорад Екмечић, Огледи из историје, Београд 1999, 252.
6 Милорад Екмечић, о.с. 481.
7 Ustav SR BiH. Амандмани LII, LXX y Službeni list SR BiH, 21, Сарајево, 31. јула 1990.
8 Hamza Bakšić, Vrijeme bosanskog dozrijevanja, Oslobođenje, Сарајево,10. априла 1995, 5. Милорад Екмечић: Огледи из историје, 261.
9 Richard Caplan, Europe and the Recognition of New States in Jugoslavia, Camb­ridge 2006, 60.
10 Исто, стр. 493, цитира Cristian Hillgruber: The Admission of New States to theInternational Community, y „European Journal of International Law” 1998, 493.
11 Richard Caplan, о.с., 194, Appendix.
12 Исто, 96.
13 Границе објавио лист L’Espresso, a затим Limes. Rivista di genopolitica, 2, Рим 1997, 77.
14 Из Платформе за разговоре Министарства информација, у личном поседу.
15 L’Epoca, Рим, 23. јула 1995, чланак IIpapa е i Serbi.
16 Richard Caplan: o.c., 37.
17 Predrag Lučić, Ivan Lovrenović (eds), Stenogrami o podjeli Bosne. Knjiga druga, Split-Sarajevo 2005, 35.
18 Исто, 37.
19 Исто, 155.
20 Исто, 445-446.
21 Brana Marković, Yugoslav Crisis and the World, Београд 1996.
22 Датум 1. августа 1995, Brana Marković, o.c., 191.
23 Датум 29. августа 1995, Brana Marković, o.c., 199.
24 Мирко Капор, Сребреница u Жепа део нагодбе, Политика, Београд, 9. марта 2006. Преноси писање сарајевског листа Dnevni avaz, 7. марта 2006.
25 Александар Павић, Забрањена истина о Сребренг1ци, интервју са Оливером Милошевић, Правда, Београд, 12. марта 2007.
26 М.П., Нуди се uрасељавање, Политика, Београд, 12. децембра 2006.
27 Predrag Lučić, Ivan Lovrenović, o.c. Knjiga prva, 441.
28 Haris Silajdžić: Libijska suvremena opredjeljenja i sukob sa SAD, Argumenti. Časopis za društvenu teoriju i praksu, 2. Rijeka 1982, 199: „Izrael simbolizuje ko­lonijalizam i imperijalizam i zbog toga ima efekat impulsa, pokazuje stalnu poli- valentnost vezivanja za centre razvoja van granica Zapada”.
Подијели

Ново

РАДОВАН СУБИЋ: Један британски путописац о походу Омер-паше Латаса у Херцеговини 1861. године

4. јуна 2021.

Михајло Ђурић и Коста Чавошки о уставним промјенама у Југославији

НОВО: „Усташки покољ над Србима у селима Велико и Мало Паланчиште и Горњи Јеловац код Приједора октобра 1942. године“

18. априла 2021.
ОЗНАКЕ
ИСТОРИОГРАФИЈА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
Пишите нам
istoriografijars@gmail.com

Допуштено је преузимати текстове са портала, уз обавезно навођење извора и упућивање директно линком на страницу са које се текст преузима.

Сва права задржана © Историографија РС 2020.