АГРЕСИЈА ХРВАТСКЕ НА РЕПУБЛИКУ СРПСКУ 1995. ГОДИНЕ


Споразумом у Сплиту (22. јула 1995), који су потписали Фрањо Туђман и Алија Изетбеговић, хрватска страна покушала је да легализује агресију на Републику Српску. Према споразуму, хрватска и муслиманска страна су се договориле да подрже споразум из Вашингтона (март 1994), којим је успостављена Федерација Босне и Херцеговине, те су пружили подршку њеном конфедералном повезивању са Републиком Хрватском. Савезна Република Југославије и српски народ оптужени су као главни узрочници рата, а Срби у Републици Српској и Републици Српској Крајини позвани су да се мирно реинтегришу у Републику Хрватску и Републику Босну и Херцеговину. Другим ријечима од Срба се очекивало да одустану од својих националних интереса. Споразумом је договорена и сарадња између Главног стожера Хрватске војске и Здруженог стожера АРБиХ и ХВО.[1]

Док је Војска Републике Српске, заједно са Српском Војском Крајине (СВК), била заокупљена борбама на бихаћком ратишту, командант Зборног подручја (ЗП) Сплит, Анте Готовина, издао је наређење 25. јула за отпочињање операције Љето 95 против снага ВРС на потезу Грахово-Гламоч-Купрес-Ливно. Операција Љето 95 била је наставак ранијих операција Скок 1 и Скок2, те припремна операција за извођење Олује.[2] Поред главног циља, освајања Грахова и Гламоча, те пресијецања комуникација између РС и РСК, операција је имала за циљ и да растерети 5. корпус тзв. Армије РБиХ, који се налазио у незавидној позицији. Команда 5. корпуса 26. јула послала је извјештај амбасади Републике БиХу Загребу, у којем је тражила хитну помоћ и спајање са снагама ХВ. У истом извјештају наводи се да је у посљедњих неколико дана у интензивним борбама избачено из строја око 700 бораца.[3]

ХВ је за потребе операције ангажовала 4. и 7. гардијску бригаду које су нападале на главном правцу и 9. и 114. бригаду које су дјеловале на помоћним правцима. Гламоч и Грахово браниле су јединице из 2. крајишког корпуса (9. граховска, 5. гламочка, 3. петровачка бригада), те борбена група Вијуга из састава СВК.[4] Након артиљеријске припреме, која је почела у раним јутарњим сатима 25. јула, услиједио је пјешадијски напад, подржан миговима 21 и хеликоптерима МИ-24, који су се посебно истакли првог дана операције када су дјеловали по тенковима ВРС.[5] Према извјештају начелника ПЗО ХВ Ивана Бенета „Хеликоптери МИ-24 кориштени су једном и то 25. 07. за уништење 1-2 тенка сјеверно од села Пеуље који су били у обрани, заклоњени и маскирани у шумици. ЧЗВ је наводио хеликоптере доста добро са п/с, али пилот није могао уочити тенк. Испаљено је 5 ракета од чега су 3 заказале. Након дјеловања и одласка хеликоптера, тенк се извукао са те позиције и напад 7. гбр се наставио“.[6] Добро утврђене линије одбране ВРС, од великог броја ровова и минских поља, нису успјеле да зауставе напад далеко бројнијег непријатеља. У извјештају Команде Оперативне групе 1 за 26. јул стоји: „Усташе су у јутарњим часовима наставиле са артиљеријским и пешадијским нападима на зону одбране ОГ-1 и до 15.00 часова успели су овладати Голим Брдом и објектом Брдо К.1056. Око 14.30 часова усташки хеликоптер надлетио је Грахово. У току дана на Грахово је пало око 150 различитих врста пројектила“.[7]

Према извјештајима америчких обавјештајних агенција Главни штаб (ГШ) ВРС није схватио размјере операције Хрватске војске, као ни њене главне циљеве.[8] У ГШ владало је увјерење да ће прва линија одбране зауставити хрватске нападе, као и то да је главни циљ операције одвлачење једног дијела снага ВРС са бихаћког ратишта. У таквим условима, снаге ХВ уз подршку ХВО заузеле су Грахово и Гламоч 28. јула 1995. године.[9] Истог дана предсједник Републике Српске Радован Караџић прогласио је ратно стање. Циљ проглашења ратног стања био је да се омогући потпуно ангажовање људских и материјалних потенцијала у одбрани Републике Српске. У наредби предсједника стајало је и да ће се РС „придржавати одредаба међународног права и међународних конференција које регулишу понашање државе у ратном стању, настављајући напоре ка мирном решењу сукоба у бившој БиХ путем преговора који су у складу са достојанством српског народа, интегритетом и суверенитетом РС. У том смислу, Република ће и даље подржавати мировне иницијативе и изналажење праведног решења“.[10] Сљедећег дана свим јединицама ВРС просљеђено је наређење:

  • „Мобилисати одмах све војно становништво сем минималног броја неопходног за функционисање потреба оружаних снага и становништва у ратном стању.
  • Прекида се рад факултета и високошколских установа, а студенте одмах упутити у матичне ратне јединице.
  • Обуставити сва одсуства припадника оружаних снага, а путовања свести на минимум у складу са неопходним потребама и законом“.[11]

У наређењу које је генерал Младић упутио припадницима ВРС, између осталог, стоји и да је потребно „спречити ширење гласина, дезинформација, страха и предузимање других радњи којима се ствара неред и забуна међу становништвом и припадницима ВРС, а којима се наноси штета борбеној готовости и слаби борбени морал јединица и становништва“.[12]

У мотелу Балкана (Мркоњић Град) 31. јула састали су се генерал Младић и британски генерал Руперт Смит, преко којег је Младић апеловао на Савјет безбједности и међународну заједницу да зауставе нападе на Републику Српску. Такође је изразио забринутост да странци руководе артиљеријским нападима хрватских снага који су били много прецизнији него што се то „очекивало од Хрвата“. Напоменуо је да су дјеловали хрватски авиони и поред забране лета.[13] Истог дана генерал Милан Гверо наредио је да се 2. крајишки корпус што прије стабилизује и употријеби за ослобађање изгубљених територија, те да се од њега очекује највећи допринос, јер је успјешно протекле четири године бранио наведено подручје. Након сједнице Врховног савјета одбране РС и РСК, одржане у Дрвару, 1. августа, предсједник Републике Српске Радован Караџић изјавио је да се у Босни и Херцеговини више не води грађански рат него да је започела хрватска агресија са циљем стварања „велике Хрватске“. Позвао је међународну заједницу да санкционише Хрватску, а СР Југославију да помогне угрожени народ.[14] Упоредо са хрватском агресијом Представнички дом Конгреса САД-а изгласао је резолуцију о укидању ембарга на испоруку оружја муслиманима, чиме је додатно распирио ратне сукобе у БиХ.[15]

Крај јула и почетак августа обиљежиле су припреме ВРС за стабилизацију фронта, као и збрињавање великог броја избјеглих лица. Према процјенама ГШ око 20.000 избјеглица са простора Грахова и Гламоча нашло се незбринуто у околини Дрвара, Петровца и Бање Луке.[16] Никола Кољевић забиљежио је да је ситуација са избјеглицама толико тешка да морају да се траже друга рјешења и да људи „једноставно више не могу да бораве у прихватним центрима, спортским халама, а у Петровцу и под шаторима“.[17]

Сукоби између цивилног и војног руководства који су неколико мјесеци, посебно крајем јула и почетком августа, потресали јавност стављени су у други план, а генерал Ратко Младић, уз велико одобравање јавности и бораца, изнова је постављен на чело ВРС.[18] Као одговор на хрватску агресију Младић је 3. августа издао директиву, према којој је ВРС у садејству са СВК, требала да ослободи окупирану територију.[19] Сљедећег дана ХВ је покренула операцију Олуја, која је осујетила планове ГШ ВРС.

У пет часова ујутро, 4. августа, ХВ је започела интензивну артиљеријску припрему по циљевима на територији РСК, а затим су услиједили пјешадијски напади на цијелој линији фронта. Неселективно гранатирање имало је за циљ да изазове панику међу цивилним становништвом, те да га наведе на повлачење у дубину територије или у избјеглиштво. Истог дана предсједник РСК Милан Мартић упутио је апел Савезној Републици Југославији да заштити територију и становништво. Како помоћ није стигла, суочена са бројно и технички надмоћнијим противником, који је имао логистичку, а у неким тренуцима и конкретну помоћ НАТО-а (два НАТО авиона дејствовала су по радарима) СВК је била поражена и натјерана на повлачење. Српско цивилно становништво, које је остало на окупираној територији (углавном старије животне доби), мучено је и на суров начин убијано, а српска села су спаљена да би се онемогућио евентуални повратак.[20]

Амерички обавјештајци анализирали су и неучешће ВРС у одбрани РСК, а као главни разлог навели су развученост на осталим дијеловима фронта и дејства тзв. Армије РБиХ, која је везала главнину снага ВРС.[21] Према истраживањима Документационо-информационог центра Веритас у операцији која је трајала пет дана погинуо је 641 војник РСК, а убијено је и 1.078 цивила српске националности.[22] Уништењем РСК и протјеривањем њених грађана, Хрватска је ријешила „српско питање“ у потпуности према програму Фрање Туђмана изложеном на брионском састанку, гдје је истакао да Србе треба тако ударити да „практично нестану“.[23] Амерички дипломата Ричард Холбрук, и поред тога што је био наклоњен хрватском врху, опоменуо је Туђмана због „бруталног понашања према Србима“, те изјавио да се стање на терену може „сагледати као блажи облик етничког чишћења“.[24] Поразом РСК и њеним нестанком са геополитичке сцене, драстично је промијењен однос снага у рату који се водио.

Након пада Републике Српске Крајине ВРС је добила око 250 километара новог фронта, што је значајно оптеретило њене већ изморене јединице.[25] Додатни проблем створиле су огромне колоне избјеглих лица (њих 220.000), које су смањиле маневарске способности ВРС. Највећи дио избјеглица запутио се био према СР Југославији, а до 18. августа границу је прешло око 160.000 људи. Поред неповољних извјештаја са ратишта, ВРС је тежила да ослободи окупирана подручја. Генерал Манојло Миловановић 13. августа издао је наређење за покретање операције у правцу ослобађања Гламоча и Грахова. Дан раније припадици ВРС (2. дринска и 65. зтмп) нанијели су значајне губитке 141. бригади ХВ, те су дошли пред само Грахово.[26] Током ноћи 13/14. на граховско ратиште ХВ је пребацила додатне једнице, које су повратиле изгубљене положаје и стабилизовале фронт.[27] Према извјештају ГШ ВРС, упркос жестоком отпору, ХВ је до 16. августа мјестимично пробила српске линије одбране, те је усмјерила своје нападе према Дрвару.[28]

За операцију Олуја, као и касније операције усмјерене против Републике Српске, хрватско руководство имало је подршку америчке администрације, која се 1995. активно укључила у сукобе на простору Босне и Херцеговине. На иницијативу америчког дипломате Ричарда Холбрука, НАТО снаге су 30. августа започеле операцију Намјерна сила. Холбрук је у мемоарима записао да је подржао покретање зрачне кампање на РС, која је требала да буде „не минорно осветничко боцкање“, него „ако је могуће подржана зрачна кампања“. Током лобирања Холбрук је навео да су Срби „биједно обучени насилници и злочинци“ који „не би храбро стали насупрот зрачним ударима НАТО-а“.[29] Повод за зрачне ударе био је масакр на сарајевској пијаци Маркале, за који је оптужена српска страна, иако нису постојали конкретни докази о њеној умијешаности.

Зрачни удари почели су 30. августа, око два сата послије поноћи, а артиљеријску подршку зрачним снагама НАТО-а пружао је међународни корпус Снаге за брза дејства, који се налазио на Игману.[30] У писму које је предсједник РС упутио генералном секретару УН-а Јасушију Акашију поводом НАТО интервенције, између осталог, пише: „Желио бих да савршено добро разумијете да ми не можемо прихватити то што се НАТО умијешао у грађански рат, тако што је стао на страну наших непријатеља. Сада је јасно да ваздушни удари НАТО-а немају никакве везе са гранатирањем Сарајева у понедјељак, за које Срби у сваком случају нису одговорни. У ствари, нико ни не крије чињеницу да тренутни ваздушни јуриши против нас имају за циљ слабљење наше војне моћи у циљу нашег смекшавања прије наставка преговора“.[31]

Циљ НАТО операције био је уништење комуникационог система РС, опреме за командовање, система противваздушне одбране, логистичке инфраструктуре чиме би се умањила борбена и маневарска способност ВРС, а пружила значајна предност хрватско-муслиманској коалицији пред одлучујућу офанзиву. Напади су извођени са аеродорома у Италији, али и са носача авиона у Јадранском мору. Поред најсавременије техонологије, ласерски навођених бомби, НАТО је користио и томахавк ракете, што је била прва примјена ових ракета у брдско-планинским условима.[32] Првог дана бомбардовања ВРС је успјела да обори француски мираж 2000К-2 и да зароби два пилота, која су ослобођена послије потписивања Дејтонског споразума. До 9. септембра напади су углавном били концентрисани на подручје у и око Сарајева, а од тада су проширени на Бању Луку и Босанску Крајину.[33] У селу Горња Радња (Теслић) НАТО авиони су 10. септембра бомбардовали породичну кућу Горановића, када су погинули цивили (Алекса и Здравко Горановић). Велика разарања оставила су утисак и на Николу Кољевића који је 11. септембра записао: „Разрушена су водоводна постројења, електричне инсталације, путеви. Телефонске везе са Бањалуком су у прекиду“.[34] Послије готово двије седмице бомбардовања НАТО је, 13. септембра, што због лоших временских услова, што због испуњења циљева и обећања генерала Младића да ће повући артиљерију из околине Сарајева, обуставио операцију. Према подацима Главног штаба ВРС током НАТО бомбардовања погинуло је 37 војника, док су 73 рањена, те пет цивила, а исто толико је и рањено.[35]

Упоредо са НАТО ударима била су појачана дејства муслиманско-хрватске коалиције на свим фронтовима према РС.[36] Према наређењу генерала Анте Готовине 8. септембра хрватске снаге започеле су операцију Маестрал са циљем потискивања ВРС према Шипову и Јајцу, те даље према Дрвару и Оштрељу, гдје је било пројектовано спајање са 5. корпусом тзв. Армије РБиХ.[37] Првог дана линија одбране ВРС пробијена је на више мјеста, а хрватске снаге напредовале су неколико километара у дубину територије. Снажан отпор који је пружио 2. крајишки корпус, подржан неким јединицама 1. крајишког и Дринског корпуса, био је недовољан да се зауставе далеко бројније хрватско-муслиманске снаге, које су имале логистичку подршку НАТО-а. Крајњи резултат био је поражавајући за ВРС, која је изгубила око 2.500 квадратних километара територије, а међу њима и општине Дрвар, Јајце, Петровац и Шипово. У истом периоду 5. корпус тзв. Армије РБиХ изводио је синхронизоване нападе према Петровцу, у којем је дошло и до обрачуна између хрватских и муслиманских снага, када су погинула четири војника ХВ. Након уласка у Петровац, 14. септембра, 5. корпус је наставио напредовање према Кључу и Босанској Крупи, које је освојио 16. односно 17. септембра.[38] У Бањој Луци је 15. септембра одржан састанак Врховне команде на којем је разматрано како зауставити непријатељску офанзиву. Генерал Миловановић је истакао да је потребно јединицима обезбиједити хитне испоруке горива, а Никола Кољевић је примијетио да се 2. крајишки корпус и „даље држи“, међутим без горива и муниције питање је „до када“.[39]

Тешка ситуација у којој су се нашле јединице ВРС, неорганизованост и паника која је владала почетком септембра, најбоље се осликава у извјештају Команде 1. батаљона 1. дринске бригаде. У извјештају су наведени разлози због којих је дошло до напуштање фронта, што је условило даљим пробојем ХВ према Дрвару. Између осталог, наводи се да борци нису имали прилику, ни могућност, да узврате непријатељу, те да су даноноћно били гађани хрватском артиљеријом. Командант батаљона је на то закључио да „борци батаљона нису требали носити лично наоружање ни муницију, јер им то није било потребно, а умјесто тога требали су сви да понесу крампове и лопате ради укопавања и заштите од артиљерије, јер батаљон са расположивим средствима и сопственом подршком није могао да дејствује по усташама“. Примјећено је да је артиљерија ВРС и када је дејствовала према непријатељу, била знатно инфериорнија, између осталог и зато што је посједовала мале количине муниције. Након 45 дана проведених на положају војници су тражили да према распореду буду упућени кућама, а да на њихове линије буде распоређена нова јединица. Како се то није десило мање јединице су самоиницијативно на цијелом фронту почеле да напуштају линију. Након повлачења Бањалучког мјешовитог батаљона, што је условило повлачење Милићког и Братуначког, 10. септембра у раним јутарњим часовима повукао се и 1. батаљон.[40]

У Бању Луку је крајем септембра стигло 70.000 нових избјеглица што је додатно закомпликовало ионако тешку ситуацију, и довело град на праг хуманитарне катастрофе. Ратно Предсједништво (РП) Бање Луке донијело је наредбу о војном и радном ангажовању грађана, а предсједник РП Предраг Радић изјавио је да је „Бања Лука сада бедем гдје се брани РС“.[41]

Након успјешно проведене операције Маестрал хрватски војни врх, уз подршку америчке администрације, донио је одлуку да изврши форсирање ријека Уне и Саве и заузме градове Нови Град, Костајницу и Козарску Дубицу, те тиме угрози Приједор и Бању Луку. Непосредно пред почетак операције Уна 95 у Загребу је боравио амерички дипломата Ричард Холбрук, који је бодрио Хрвате да наставе операције против Републике Српске. У мемоарима је записао: „Убјеђивао сам Туђмана да узме Сански Мост, Приједор и Босански Нови све важне градове који су постали свјетски познати симболи етничког чишћења. Ако буду заузети прије него што отворимо преговоре о територији остаће под контролом Федерације, иначе би било тешко поново их добити у преговорима“.[42] На основу погрешних обавјештајних података хрватски војни врх је вјеровао да су поменути градови пусти, те да су се јединице ВРС повукле према Приједору. Непосредно пред почетак операције НАТО је уништио предајник на Козари (13. септембра), чиме је знатно умањио маневарске способности ВРС, која се од тада ослањала на курирску везу.

ХВ је за потребе операције ангажовала 1. и 2. гардијску бригаду, те 57. и 17. домобранску пуковнију. Пети корупус тзв. Армије РБиХ ангажовао је 505, 511. и 517. брдску бригаду са циљем да садејствује са ХВ на правцима Босанска Крупа Сански Мост Приједор и Сански Мост Бронзани Мајдан Бања Лука. Након пада РСК Главни штаб ВРС формирао је Оперативну групу 10 (ОГ-10) са циљем одбране градова на Уни и Сави до Градишке. Команда ОГ-10 била је у Приједору, а у њен састав улазиле су: 1. пбр Нови Град, 1. лпбр Прњавор, БГ Баљ, 11. дубичка бригада и 1. лпбр из Градишке.

Након артиљеријске припреме, која је била једнаког интензитета и по дубини и по ширини, припадници ХВ (1. и 2. гардијске бригаде) у јутарњим часовима, 18. септембра, извршили су форсирање ријеке Уне. Борбена група Баљ је у Костајници осујетила диверзанте на оштећеном мосту, а у Козарској Дубици и Новом Граду припадници ХВ успјели су да формирају мостобране. Након почетног изненађења ВРС се консолидовала и ступила у борбу са јединицама у мостобранима. Велики проблем представљала је артиљерија ХВ која је неселективно гађала циљеве, те изазивала велика разарања и цивилне жртве. ВРС је до касних вечерњих часова успјела да блокира јединице у мостобранима, а сљедећег дана и да их потисне на лијеву обалу ријеке. На подручју села Доња Градина, стратишту логора Јасеновац, припадници ХВ 19. септембра покушали су да направе мостобран. Правовременом реакцијом 11. дубичке бригаде, у којој је уништена амфибија, овај покушај био је осуђен на пропаст. Оперативна група 10 у јутарњим часовима 20. септембра добила је извјештај од јединица на терену да на десној обали Уне и Саве нема припадника ХВ и да су јединице ВРС запосјеле претходне зоне одговорности и рејоне одбране, чиме је операција Уна 95 формално завршена.[43]

Значајну улогу, која није у потпуности расвијетљена, имали су ваздухопловци РС, који су 18. и 19. септембра и поред забране лета полетјели са аеродорома Маховљани, те дејствовали по артиљерији ХВ и мостобранима у Новом Граду и Козарској Дубици. Према писању Д. Ивића и Д. Боројевића након што је један извиђачки авион ИЈ-21 Јастреб био оборен изнад Новог Града, с тим што су пилот и снимљени подаци преживјели пад, са аеродрома у Маховљанима полетио је одређени број авиона који су дејствовали по припадницима ХВ. Према њиховим тврдњама, авиони су нанијели знатне губитке хрватским снагама.[44]

Охрабрена успјешном одбраном на Уни и Сави, ВРС је крајем септембра покренула контраофанзиву на цијелом западнокрајишком ратишту. Војском је директно командовао генерал Ратко Младић који је, и поред бројчане надмоћи непријатеља, довео ВРС пред сам Кључ. Како је било питање дана када ће ВРС ослободити Кључ, муслиманско руководство је затражило помоћ ХВ и ХВО, што је Загреб објеручке прихватио.[45] Непосредно пред почетак хрватске офанзиве, 5. октобра, потписан је Споразум о обустави ватреу Босни и Херцеговини. Према споразуму зараћене стране су се договориле да обуставе све војне активности најкасније до 10. октобра у минут послије поноћи. Обустава ватре требала је да траје најмање 60 дана или до завршетка мировне конференције. Између осталог, писало је: „да на дан ступања споразума на снагу све стране ће одмах обезбиједити да сви војни команданти издају и обезбиједе извршење јасних наређења која искључују:

  • све офанзивне операције,
  • патроле и извиђачке активности испред својих положаја,
  • сваку паљбу из офанзивног оружја, укључујући и снајперску ватру,
  • постављање додатних мина и подизање додатних баријера или препрека“.[46]

Иако је било договорено примирје, и поред притиска међународне заједнице, ХВ је 8. октобра започела извођење операције Јужни потез, која је имала за циљ заузимање Мркоњић Града и јужних падина Мањаче са којих би ХВ била у могућности да врши артиљеријске ударе по Бањој Луци, а касније и покретање операције за заузимање града. Подршку за напредовање и напад на Бању Луку хрватски врх добио је од америчке администрације, о чему свједочи и изјава Анте Котромановића у Вечерњем листу да је након „разговора на енглеском језику“ министар Гојко Шушак рекао „имамо допуштење САД-а да планирамо и нападнемо положаје српске војске и на тај начин ставимо под контролу Бању Луку“.[47] Ричард Холбрук у мемоарима је записао да је Туђман предлагао размјену територије у којој би Бања Лука припала Хрватској, те да је та идеја „за тренутак обасјала његово срце“.[48] Савјетник предсједника Хрватске изјавио је 18. септембра да је интерес Хрватске да Бања Лука припадне Федерацији БиХ.[49]

За извођење операције ХВ је ангажовала знатне снаге (4. и 7. гардијска, 111. и 141. бригаду, те 7. и 126. домобранску пуковнију), а у операцији су учествовале и снаге ХВО. Мркоњић Град и околину бранила је Оперативна група 2 (11. мркоњићка, 7. моторизована, 5. гламочка, 2. крајишка, 3. петровачка, те дијелови 1. челиначке), као и 30. пјешадијска дивизија. Операција је била добро планирана и координисана најсавременијом технологијом, а за извиђање припадници ХВ користили су беспилотне летјелице.

У раним јутарњим часовима 8. октобра ХВ, ХВО и тзв. Армија РБиХ започели су координисане нападе на цијелом западнокрајишком ратишту. Након снажне артиљеријске припреме линије одбране ВРС биле су изложене вишеструким пјешадијско-тенковским нападима, који су се наставили 9. и 10. октобра. Артиљеријских дејстава није био поштеђен ни Дом здравља у Мркоњић Граду на који је ХВ испалила 22 гранате, а четири су погодиле саму зграду, те притом убиле шест медицинских радника.[50]

У дневном извјештају Команде 30. пјешадијске дивизије за 10. октобар стоји да је на Мркоњић Град пало око 3.000 граната, те да су непријатељске снаге пробиле линију одбране у правцу Подрашнице, гдје су јединице из Источно-босанског корпуса напустиле линије и довеле у незавидну ситуацију остале припаднике ВРС, као и саму одбрану Мркоњић Града. Касније у току дана Команда је извијестила о паду града у руке ХВ, као и то да се јединице ВРС извлаче на резервне положаје. Након заузимања Хидроелектране Бочац, 11. октобра, јединице ХВ и ХВО прешле су у одбрану.[51]

Упоредо са нападима ХВ на Мркоњић Град 5. корупс тзв. Армије РБиХ изводио је операције према Санском Мосту, гдје дијелови 11. дубичке и 43. приједорске нису успјели да зауставе пад града. Тек доласком комплетне 43. приједорске бригаде линија фронта је стабилизована на ободу Санског Моста. Поред договореног примирја, борбене операције настављене су до 20. октобра, када су зараћене стране започеле мировни процес, чији резултат је био Дејтонски мировни споразум потписан 21. новембра 1995. године.

Напредовање хрватско-муслиманске коалиције пратили су ратни злочини над српским цивилним становништвом, а поштеђена нису била ни дјеца, као ни стари и немоћни. Приватна имовина жртава опљачкана је и систематски разорена, са циљем да се онемогући и отежа повратак. Црквени и културно-историјски споменици су порушени. На територији Бихаћко-петровачке епархије срушено је 26 храмова, а оштећено 68.[52]

Колону избјеглих лица која се кретала преко Петровачког поља 7. августа напали су хрватски авиони, те убили девет цивила, међу којима је било четворо дјеце млађе од 14 година. Хрватски авиони бомбардовали су и колону избјеглица код села Сводна (Нови Град) када су убили три цивила. Након окупације Грахова и Гламоча, ХВ је извршила злочин над становништвом које није било избјегло. У селу Камен у општини Гламоч 1996. извршена је ексхумација масовне гробнице у којој је нађено 108 тијела цивила и војника РС, док је на територији општине Грахово нађено неколико мањих гробница са убијеним цивилима. Јединице 5. корпуса тзв. Армије РБиХ након окупације Санског Моста извршиле су масакр над цивилним становништвом, а 1998. извршена је ексхумација на локалитету Греда, гдје су пронађена 72 тијела, углавном старих и немоћних лица. Велики број цивила убијен је након окупације Петровца, за шта је директно била одговорна 502. бригада.[53] Масовна гробница са убијеним цивилима протезала се магистралним путем Петровац Бихаћ, а ишла је у ширину 200 м са лијеве и десне стране пута.[54] Вјероватно су се у овим гробницама налазила лица која су затечена на овом мјесту приликом повлачења из града. Током операције Уна 95у Козарској Дубици и Новом Граду припадници ХВ убили су 54 цивила, а више десетина ранили. У Мркоњић Граду је након окупације хрватских трупа, која је трајала 117 дана, пронађена масовна гробница са посмртним остацима 181 лица српске националности међу којима је био велики број жена.[55]

Масовни злочини хрватско-муслиманске коалиције извршени над српским цивилима говоре о карактеру рата на простору бивше југословенске републике Босне и Херцеговине, док посебну димензију представља начин егзекуције цивила од стране регуларних трупа ХВ и тзв. Армије РБиХ. У селу Сурјан (Мркоњић Град) припадници ХВ су у кући Пантелије Грмаша спалили живе, осам цивила.[56] Новинар америчког Њујорк тајмса Мајк Оконор боравио је у Козарској Дубици 20. септембра, дан након слома операције Уна 95 и повлачења припадника ХВ. Сљедећег дана у поменутим новинама изашао је чланак под насловом За Србе сјећање на хорор из 1943. у којем је описано страдање цивила, а поједина тијела била су без очију.[57] У Видовом Селу (Дрвар) хладним оружјем убијена је породица Кнежевић, а поједина тијела пронађена су обезглављена.[58]

Важно је напоменути да нико није одговарао за наведене злочине и да ниједан од ових злочина није процесуиран.

РЕФЕРЕНЦЕ:

[1] Miroslav Tuđman, Ivan Bilić, Planovi, sporazumi, izjave o ustavnom ustrojstvu Bosne i Hercegovine 1991-1995, Zagreb, 2005, 442-444.

[2] Davor Marijan, Oluja, Zagreb, 2007, 46-54.

[3] Исто, 308.

[4] Balkan Battlegrounds, 163.

[5] 7. gardijska brigada Hrvatske vojske Puma, Zagreb, 2013, 209.

[6] Izvješće o zapažanjima, zaključcima i prijedlozima vezanim za uporabu snaga HRZ i PZO u napadnim djelovanjima, 13. август 1995; Kопија у посједу аутора.

[7] Davor Marijan, н. д, 315.

[8] Balkan crisis Croats seize Bosansko Grahovo and Glamoc ahed of scheduel, July 1995; Копија у посједу аутора.

[9]  Tomislav Šulj, „Operacija Ljeto 95“, Magazin za vojnu povijest 53, Zagreb, 2015, 8-17.

[10] Крајишки војник, лист 1. КК 41-42, Бања Лука, 1995, 9.

[11] ГШ ВРС, Строго повјерљиво бр. 03/4-1799, 29. јул 1995; Копија у посједу аутора.

[12] GŠ VRS, Strogo povjerljivo br. 03/4-1826, 30. јул 1995; Копија у посједу аутора.

[13] Sastanak između generala Smita i generala Mladića, 31. јул 1995; Копија у посједу аутора.

[14] Хронологија 1989-1995, 415-416.

[15]  Исто.

[16] GŠ VRS, Strogo povjerljivo br. 07/21-353, 31. јул 1995; Копија у посједу аутора.

[17] Никола Кољевић, Стварање Републике Српске, II, 230.

[18] Крајишки војник, лист 1. КК 41-42, Бања Лука, 1995, 15-21.

[19] GŠ VRS, Strogo povjerljivo br. 02/2-187, 3. август 1995; Копија у посједу аутора.

[20] Oluja u Haagu http://snv.hr/oluja-u-haagu/oluja-hr.html (15.03.2016).

[21] Balkan Battlegrounds, 374-377.

[22] Подаци преузети са сајта Документационо-информационог центра Веритас http://www.veritas.org.rs/ (10. јануар 2016).

[23] Подаци преузети са сајта НСПМ http://www.nspm.rs/dokumenti/tudjmanovi-brionski-transkripti-udariti-srbe-da-nestanu.html (11. јануар 2016).

[24] Richard Holbrook, Završiti rat, Sarajevo, 1998, 165.

[25] Српска војска, бр. 32-33, 1995, 9.

[26] GŠV VRS, Strogo povjerljivo br. 02/2-224; Копија у посједу аутора.

[27] 7. gardijska brigada Hrvatske vojske Puma, 239.

[28] Хронологија 1989-1995, 427.

[29] Richard Holbrook, Završiti rat, 96.

[30] Никола Кољевић, Стварање Републике Српске, II, 288-289.

[31] Хронологија 1989-1995, 434.

[32] Нова крила (досије), НАТО летови у злочин, новембар 1995, 2.

[33] Tim Ripley, Air war Bosnia, Shrewsbury, 1996, 92.

[34] Никола Кољевић, Стварање Републике Српске, II, 307.

[35] GŠ VRS, Strogo povjerljivo br. 03/4-3253, 26. децембар 1995; Копија документа у посједу аутора.

[36] Хронологија догађаја 1990-1995, 262.

[37] 4. gardijska brigada Hrvatske vojske Pauci, Zagreb, 2013, 364.

[38] Balkan Battlegrounds, 380-383.

[39] Никола Кољевић, Стварање Републике Српске, II, 313.

[40] Команда 1. лпр/1. Дринске бригаде, Стр. пов. бр. 01-48, 15. септембар 1995. Копија у посједу аутора.

[41] Хронологија 1989-1995, 441.

[42] Richard Holbrook, Završiti rat, 165.

[43] Агресија Републике Хрватске на Републику Српску, посљедице у општинама Нови Град, Костајница и Козарска Дубица септембра 1995, Бања Лука, 2008, 11-30; Марко Јанковић, ,,Општина Козарска Дубица у ратним сукобима 1995“, Гласник удружења архивскихрадника Републике Српске, бр. 5, Бања Лука, 2013, 385-396.

[44] Данко Боројевић, Драги Ивић, ,,Рисови са Врбаса“; (чланак објављен у електронском часопису Видовдан 30. новембра 2011).

[45] Balkan Battlegrounds, 390.

[46] Споразум о обустави ватре у Босни и Херцеговини, 5. октобар 1995. Копија у

посједу аутора.

[47] Агресија Републике Хрватске на Републику Српску, Окупација општине Мркоњић Град, 15.

[48] Richard Holbrook, н. д, 167.

[49] Хронологија 1989-1995, 442.

[50] Српска војска, број 39, 1995, 4.

[51] Агресија Републике Хрватске на Републику Српску, Окупација општине Мркоњић Град, 25-34.

[52] Епархија Бихаћко-петровачка, Први шематизам 2010, Босански Петровац, 2011.

[53] Изјава Нурфада Делалића узета 28. септембра 1995. Копија у посједу аутора.

[54] Миливоје Иванишевић, Поља несреће, 270-273.

[55] Подаци о страдалима и ексхумацијама масовних гробница РЦИРЗ.

[56] Агресија Републике Хрватске на Републику Српску, Окупација општине Мркоњић Град, 155-162.

[57] Mike O’Connor, ,,For Serbs, A Flashback To ’43 Horror“, The New York Times, Sep­tember 21st 1995.

[58] Миливоје Иванишевић, Поља несреће, 289.

 

Аутор: МАРКО ЈАНКОВИЋ

Преузето из: Република Српска у Одбрамбено-отаџбинском рату, РЦИРЗ, Бања Лука 2017, 277-288.

Подијели

Ново

РАДОВАН СУБИЋ: Један британски путописац о походу Омер-паше Латаса у Херцеговини 1861. године

4. јуна 2021.

Михајло Ђурић и Коста Чавошки о уставним промјенама у Југославији

НОВО: „Усташки покољ над Србима у селима Велико и Мало Паланчиште и Горњи Јеловац код Приједора октобра 1942. године“

18. априла 2021.
ОЗНАКЕ
ИСТОРИОГРАФИЈА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
Пишите нам
istoriografijars@gmail.com

Допуштено је преузимати текстове са портала, уз обавезно навођење извора и упућивање директно линком на страницу са које се текст преузима.

Сва права задржана © Историографија РС 2020.