Драгослав Илић: ИСТОРИЈСКЕ ПРЕТПОСТАВКЕ НАСТАНКА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ РЕПУБЛИКА СРПСКА КАО СРПСКО „НИКАД ВИШЕ“


Које су то ситуације у којима би човјек сопствени живот поставио у граничне категорије као што су никад или увијек? Одговор је једноставан, само у оним ситуацијама у којима би његова укупна егзистенција била постављена у реалну ситуацију хамлетовске дилеме. И заиста почетком деведесетих година прошлог вијека, периода у којем је коначно срушен версајски поредак и систем вриједности, кад се на југословенском простору мирис барута већ добрано увукао у ноздрве, понашање српске интелектуалне и политичке елите у Босни и Херцеговини могли бисмо означити као распетост између неке унутрашње, наизглед ирационалне силе са једне и реалних историјских околности, које су захтијевале крајњу озбиљност и трезвеност духа, са друге стране, распетост између бити и не бити.

Да бисмо схватили њихов положај морамо се вратити неколико деценија уназад, у период почетка српског устанка у Независној Држави Хрватској 1941. Иако је тема устанка обимно обрађена у српској и југословенској историографији, ипак су неки њени сегменти и до данас остали историографске бјелине. Тек дјелимичну обраду добили су у књижевним дјелима насталим из пера учесника. Ријеч је, наиме, о односу малог, обичног човјека према историјским процесима који су га затекли и увукли у своје вртлоге и поноре, о његовим знањима, мотивима и представама о овим процесима. Ову бјелину на страницама југословенске и српске историографије могуће је дјелимично употпунити предложеном Ћопићевом[1]Branko Ćopić, Prolom, Sarajevo, 1991. сликом устанка, имајући при томе у виду ограничења историчара приликом кориштења књижевних дјела као историјског извора.[2]Види: Џон Тош, У трагању за историјом, Београд, 2008, 95-96.

Говорећи о настанку Пролома Ћопић је неколико деценија касније записао: Морао сам да измислим читаву територију на којој се радња дешава, да створим партизански одред, све његове батаљоне и чете, читаво командно особље, варош с усташким вођама и, на крају, све борбе и акције тог одреда. Тај мој одред и моје усташе требало је да даду карактеристичну слику четрдесет прве у ма коме крају Босанске Крајине и, у главним линијама, и сусједне Лике, Баније и Кордуна – слику масовног устанка у претежно српским крајевима бивше НДХ”.[3]Према: др Воја Марјановић, Живот и дело Бранка Ћопића, Бања Лука, 2003, 269. У жељи што вјернијег преношења слике устанка 1941, оних дубинских порива и ломова код његових актера, Ћопић је обликовао и лик Стојана Кекића, радног и уваженог подгоринског сељака, који је једног јулског дана заједно са својим комшијама ухапшен на кулуку и отјеран у варош. Након неколико мучних дана проведених у варошким усташким затворима поведени су на понорско губилиште са којег је Стојан Кекић успио побјећи.


Вративши се у родну Подгорину он не обавља своје свакодневне домаћинске послове већ се готово паралисан мучи питањем: ,,Зашто? Зашто нас убијају?“ Његов животно важан ребус рјешава мисао која на први поглед долази ниоткуд: ,,Кад држава пропадне Србин страда!“ Након ње Стојан Кекић се придружује организаторима устанка.


Трагање за нигдином из које долази спасоносна мисао Стојана Кекића одвешће нас ван граница реалне историје, у свијет архетипских слика уграђених у колективни менталитет који, као цивилизацијска чињеница, према Броделу „диктира ставове, усмјерава изборе, укорјењује предрасуде, усмјерава кретање друштва“. Бродел још запажа да „реакција неког друштва на тренутне догађаје, на притиске што их они на њ врше, на одлуке што их од њега захтијевају, мање се покоравају логици или чак себичном интересу него заповиједи која је неизражена и која се често не може изразити, а избија из колективне подсвијести“.[4]Fernand Braudel, Civilizacije kroz povijest, Zagreb, 1990, 53. Ако, дакле, Кекићева мисао има моћ непосредно проживљеног искуства, а при томе знамо да је Стојан Кекић средовјечан човјек, те да није могао имати не- посредно искуство пропасти државе коју би сматрао својом, постаје јасно да су из његове подсвијести проговориле архетипске слике, јер према народном предању на Косову је изгубљено царство, након чега је настао вишевјековни период ропства.[5]Види: Раде Михаљчић, Прошлост и народно сећање, Београд, 1995, 9-55.

Срби као стари народ чија историјска вертикала сеже дубоко у прошлост, историјску свијест, какву данас знамо, а која је испуњена и мноштвом противрјечности које збуњују истраживаче, формирали су у времену османске окупације српских земаља. Загледани у средњовјековну славу, Косовску битку су позиционирали као ломни моменат српске историје придајући јој својства универзалне борбе добра и зла, мучеништва и издаје, елемената који су у предоминантно вјерском, исламистичком друштву имали педагошку улогу очувања вјере, а тиме и укупног народног идентитета. Оно што је код Срба у османском периоду имало педагошку улогу, у каснијим пресемантизацијама добиће улогу протонационалног елемента и коначно у XIX вијеку националног темеља, чворишта у којем су везани српски регионални идентитети, да би у XX вијеку, обогаћено искуствима великих страдања у два свјетска рата, постало нека врста националног имуног система.

Дакле, српска историјска свијест настајала је сабирањем и тумачењем историјских искустава која су се у слојевима таложила и постепено обликовала колективни менталитет. Стога нас и не чуди зашто је Ћопић имао потребу да свој доживљај реалног историјског стања уклопи у већ постојећи систем архетипских слика које су обликовале колективни менталитет српског народа, а које су представљене као невидљива, дјелатна снага у подизању устанка 1941. Још мање би нас требало зачудити ако сличне елементе историјске свијести нађемо у оснивачким документима Републике Српске.

Због немогућности да у Скупштини Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине одбране уставом гарантована конститутивна права српског народа, српски посланици су се издвојили и 24. октобра 1991. фор- мирали Скупштину српског народа у Босни и Херцеговини. На конститутивној сједници усвојена је и Декларација која нам нуди дјелимичну слику историјске свијести њених стваралаца. У њеној преамбули је речено: „Постојећи уставно-правни поредак је увелико нарушен у Југославији и у Босни и Херцеговини. Угрожена су права и битни интереси српског народа у Босни и Херцеговини. Већ дуго траје завјера да се српски народ, као конститутивни народ у Босни и Херцеговини, сведе на националну мањину. Пошто је српски народ поучен трагичним искуствима у овом вијеку, поготово геноцидом извршеним над њим, пошто пријети опасност од нових и сличних трагичних догађаја, установљена је Скупштина српског народа у Босни и Херцеговини“.[6]Декларација Скупштине српског народа у Босни и Херцеговини, Службени гласник српског народа у Босни и … Прочитај више Док први члан Декларације гласи: „Српски народ је историјски и државотворан народ и равноправан је са свим таквим народима. Српски народ има дугу традицију демократије, он поштује и уважава посебности и интересе других народа и држава, али тражи да и они уважавају интересе и посебности српског народа и државе у којој живи“.[7]Исто.

На исте елементе историјске свијести, уз нешто разуђенију експликацију наићи ћемо и у Декларацији којом је 09. јануара 1992. проглашена Република српског народа Босна и Херцеговина. Аутори Декларације у преамбули дају историјски контекст својих одлука: „Заједничка држава Југославија створена је прије 73 године добровољним уједињењем њених народа. Њеним настанком неки југословенски народи извучени су испод вјековне државноправне доминације аустроугарских завојевача, што је омогућило очување њихове етничке посебности, језика, културе и традиције и њихову потпуну политичку, правну и економску афирма- цију. Српски народ је дао огроман допринос стварању заједничке државе, уложивши своју снагу и животе милиона својих синова и кћери. Упркос свирепом поступању фашистичких завојевача и страшном геноциду који је над њим у Другом свјетском рату извршио марионетски режим НДХ, он се ипак одлучио за даљи живот у заједничкој, федеративно уређеној држави. Данас, неодговорни и себични сецесионисти, мотивисани и помагани од Југославији ненаклоњених страних сила, покушавају срушити заједничку државу, прекинути њен државноправни идентитет и континуитет и уклонити је са историјске сцене. Чине то једностраним актима, на штету других југословенских народа, игнорисањем уставних органа и институција савезне државе, избјегавањем преговора и договора, кршењем договорених прекида оружаних сукоба, у циљу потпуне интернационализације југословенске кризе и евентуалне стране војне интервенције“. У првом члану Декларације аутори децидно наводе која подручја и због чега улазе у састав новоосноване Републике: „На подручјима српских аутономних регија и области и других српских етничких цјелина у Босни и Херцеговини, укључујући и подручја у којима је српски народ остао у мањини због геноцида који је над њим извршен у Другом свјетском рату, а на основу плебисцита одржаног 9. и 10. новембра 1991. године на коме се српски народ изјаснио за останак у заједничкој држави Југославији оснива се и проглашава Република српског народа Босне и Херцеговине“.[8]Декларација о проглашењу Републике српског народа Босне и Херцеговине, Службени гласник српског народа у … Прочитај више

На идентичан став, у нешто скраћеном облику, наићи ћемо и у другом члану Устава Српске републике Босне и Херцеговине, проглашеном 28. фебруара 1992. „Територију Републике чине подручја аутономних области, општина и других српских етничких цјелина, укључујући и подручја на којима је над српским народом у Другом свјетском рату извршен злочин геноцида“.[9]Одлука о проглашењу Устава Српске републике Босне и Херцеговине, Службени гласник српског народа у Босни и … Прочитај више

Ако пажљиво погледамо ове документе уочићемо три константе самосвијести: 1. свијест о историјском трајању српског народа на територији Босне и Херцеговине; 2. свијест о континуираним покушајима да се српском народу одузме конститутивност и државотворност у Босни и Херцеговини; 3. као најдоминантнија константа свијест о преживљеном геноциду у Другом свјетском рату.


Сва три елемента самосвијести, у реалној историји, срела су се у једној историјској тачки у којој нестаје држава за коју су се Срби борили, за коју су поднијели огромне жртве и у коју су полагали велике наде. Стварање југословенске државе био је чин у којем је југословенска идеологија тријумфовала над реалним историјским искуством, стога је и буђење из југословенског сна за српске елите представљао веома трауматично искуство.


Нестанком југословенске државе васкрсли су страх и сјећање на горостасне авети прошлости саткане од изузетно компликованих међунационалних и међувјерских односа на територијама које се налазе западно од Дрине, од интереса окупационих сила на тим подручјима, али и од предоминантног присуства идеологија у јавном дискурсу. У османској империји која се развијала на идеји газе[10]Halil Inaldžik, Osmansko carstvo, klasično doba 1300-1600, Beograd, 2003, 5-12. светограта противхришћанског свијета, хришћани су, међу којима је српски народ значајно партиципирао, уз јеврејско становништво, били припадници тек толерисаних религија за које су важиле и посебне пореске одредбе.[11]Никоара Белдичану, „Организација Османског царства (XIV-XV век)“, у: Историја Османског царства, приредио … Прочитај више Посљедња два вијека османске историје обиљежена су сталним слабљењем централне власти, а пропорционално и све већом самосталношћу локалних управника који су се толико осилили да су насиља над хришћанским становништвом у пограничним дијеловима царства постала уобичајна ствар. Ово је за посљедицу имало буне и устанке локалног становништва са циљем коначног ослобођења од османске власти. Најзначајнији од таквих устанака, након Српске револуције, био је српски устанак који је прво избио у Херцеговини, а затим и у Босни 1875. године. Велика источна криза оконачана је 1878. године на Берлинском конгресу великих сила. Међу осталим одлукама конгреса, нашла се и она о уступању Босне и Херцеговине Аустроугарској монархији.[12]Milorad Ekmečić, Ustanak u Bosni 1875-1878, Sarajevo, 1973.

Аустроугарска монархија, након уједињења Италије и Њемачке, као једини пут експанзије видјела је продор на исток преко Балкана, а на том путу су јој стајале младе независне српске државе, док су јој Босна и Херцеговина требале послужити као одскочна даска.

Босна и Херцеговина је била својеврсни corpus separatum унутар двојног система управљања државом над којом је власт имало Заједничко министарство финансија. Основна идеја министра Калаја, који је нешто дуже од двије деценије управљао Босном и Херцеговином, била је да се ове земље што више изолују од младих српских држава Србије и Црне Горе, те да се у њима обликује један јединствен босански/бошњачки идентитет.[13]Tomislav Kraljačić, Kalajev režim u Bosni i Hercegovini (1882-1903), Sarajevo, 1987,99-149. За реализацију ове замисли најподеснији сарадник били су остаци муслиманског беговата, који су, с обзиром на то да муслиманско становништво није било већина у земљи, могли задржати друштвени и политички примат преко власништва над земљом. Зато у Босни и Херцеговини и није проведена аграрна реформа што је омогућило да до краја аустроугарске управе ове покрајине остану у феудалном друштвеном уређењу.[14]14 Исто, 499-508.

Како је формирање јединствене босанске нације истовремено значило и потискивање и негирање других националних идентитета ова политика је наишла на отпор политичке и интелектуалне елите српског народа, тада најбројнијег у земљи. Пропагирање ове идеје вршено је у прво вријеме у листу Vatan (Домовина) који је од 1884. године излазио и на турском језику. Лист је 1897. преименован у Rehber (Путоказ). Циљ овог листа био је везати муслимане Босне и Херцеговине за монархију како би они били носиоци нове нације.[15]Исто, 187-188. Сљедеће гласило са истим циљем био је лист Бошњак којег је основао Мехмед-бег Капетановић. Његова замисао ишла је у смјеру ширења свијести да су сви становници Босне и Херцеговине Бошњаци, али да босански беговат као насљедник богумилства и босанске свијести предосманског периода треба да има примат. У првом броју Бошњака из 1891. објављена је и пјесма која је у симболичкој равни постала својеврсна програмска основа бошњачке нације, а чији аутор је Сафет-бег Бешагић: „Знаш Бошњаче, није давно било / Свег’ ми свијета нема петнаест љета / Кад у нашој Босни поноситој / И јуначкој земљи Херцеговој / Од Требиња до Бродскијех врата / Није било Срба ни Хрвата / А данас се кроза своје хире / Оба странца ко у своме шире / Оба су нас госта салетила / Да нам отму најсветије благо / Наше име поносно и драго“. Овакав програм који је најбројније становништво у земљи проглашавао странцима, остао је на снази до краја аустроугарске управе, а као политички рецидив провлачио се кроз муслиманску политичку мисао током читавог XX вијека. У циљу промоције муслиманског беговата као насљедника и чувара предосманске босанске традиције формиран је 1888. и Земаљски музеј Босне и Херцеговине. Његов први управник био је Коста Херман, државни чиновник који је исте године објавио и двотому збирку под називом Народне пјесме мухамеданаца у Босни и Херцеговини.[16]Исто, 198-199. 


У овом периоду институционализовано почињу и прве злоупотребе историјског и археолошког насљеђа чиме је вршена историјска легитимизација нове нације, али истовремено и брисање српског имена на овој територији. Све ове мјере нашле су пун израз у прогонима Срба током Првог свјетског рата, када је, између осталог и забраном ћириличног писма, извршен и покушај уништења неких од основних елемената српског идентитета у Босни и Херцеговини.


Истовремено је слична политика добијала све већи замах и у Хрватској, Славонији и Далмацији. У другој половини XIX вијека творци и идеолози Странке права, Анте Старчевић и Еуген Кватерник, формирали су правашку идеологију која се темељила на споју идеје хрватског државног и повијесног права са идејом једног политичког народа. Темељећи идеологију на историјском миту према којем је 1102. године склопљена угарско-хрватска персонална унија праваши су сматрали да у састав будуће самосталне хрватске државе требају ући све јужнословенске територије које су било кад и у било којем облику улазиле у састав земаља круне Светог Иштвана. Према другој идеји на овој територији постојао би само један, хрватски политички (дипломатички) народ. Како је оваква иде- ологија Србе стављала у положај становништва чији идентитет је у цје- лини негиран, она је наишла на оштра противљења српских политичара на територији Хрватске, Славоније и Далмације, због чега је против њих поведена интензивна и континуирана кампања, која је своје уточиште нашла у антисрпским демонстрацијама изведеним у правашкој режији почетком септембра 1902. године у Загребу и у још неким градовима у Хрватској и Славонији.[17]Василије Крестић, Геноцидом до велике Хрватске, Београд, 2015, 124Почетком XX вијека правашка идеологија стекла је популарност међу хрватским грађанством кроз сарадњу праваша и клерикалаца, а у периоду између два свјетска рата постала је саставни дио хрватске државотворне политике.[18]Душан Берић, Хрватско праваштво и Срби I и II, Нови Сад, 2005.

Историјско уточиште обе идеологије нашле су у Независној Држави Хрватској која је од стране усташа, најрадикалнијих заступника правашке идеологије, формирана 10. априла 1941. Настанак нове хрватске државе, у истријским условима новог поретка предвођеног нацистичком Њемачком, схваћен је као прилика да се једном заувијек ријеши српско питање на хрватском повијесном територију оивиченом правашком идеологијом. На самом почетку Србима је поново забрањено кориштење националног писма, преименована им је вјера, ограничено кретање, а уз ово су донесени и расни закони којима су Србима на терет могла бити стављена и најтежа кривична дјела само на бази претпоставке, да би након неколико мјесеци, колико је било потребно да се формирају средишњи и локални дио власти, отпочела и акција физичког уништења српског народа. Важно је знати да су исту судбину на овом простору имали и Јевреји и Роми.

Како је територија Босне и Херцеговине ушла у састав НДХ то се и код муслиманских првака јавила идеја о њеном аутономном статусу у оквиру којег би били анулирани резултати друштвених процеса из периода Краљевине СХС/Југославије, а истовремено реафирмисани друштвени односи из предјугословенског периода чиме би поново добили статус владајућег слоја у земљи. На основу овако формулисаних интереса, али и због већ стеченог одијума према Србима као носиоцима југословенства, већина муслиманске политичке елите ставила се на располагање новој држави. Нешто касније, кад је постало јасно да муслимани у НДХ неће добити аутономију, дио муслиманских политичара тражио је аутономију Босне и Херцеговине под протекторатом Трећег рајха.[19]Enver Redžić, Muslimansko autonomaštvo i 13. SS divizija, Sarajevo, 1987, 9-33.

На другој страни, као одговор на масовне покоље српског становништва, у љето 1941. године избијали су устанци српског народа у свим областима насељеним већински српским становништвом. Они су се за кратко вријеме претворили у јединствен устанички антифшистички покрет. До прољећа 1942. године, када је Комунистичка партија коначно преузела већинско вођство над овим покретом, антифашистички покрет је добио и револуционарну компоненту. Изашавши из рата као предводник побједничке стране на територији Југославије Комунистичка партија је, поред промјене друштвеног поретка, мијењала и укупан систем вриједности у оквиру чега је било потребно обликовати и жељену слику рата и револуције што је неизоставно водило манипулацији ратним траумама и обликовању својеврсног концепта друштвеног заборава. Овдје морамо имати у виду да се ни заборав у оваквим ситуацијама не јавља само као просто брисање свијести о прошлости, већ га можемо посматрати као феномен који се пројављује у више појавних облика.

Како појединац не памти сваки детаљ свог живота, тако ни колективитет не памти сваки сегмент своје историје. Једноставно, памтимо само оне догађаје које смо доживјели као важно историјско искуство, који утичу на саморазумијевање заједнице, на промјену свијести о смислу постојања. Постоји ли трауматичније искуство од сусрета са смрћу очи у очи? За Србе је Други свјетски рат представљао баш такво искуство које би се тешко могло поредити са било којим другим, а како је говорио један од најпоштованијих проучавалаца холокауста Јехуда Бауер: „Док се не нађе мјера упоредивости, беспримјерност може да значи само да до- гађај није људски – другим ријечима није историјски“.[20]Yehuda Bauer, ,,Rethinking the Holocaust’’; према: Јеромонах Јован (Ћулибрк), ,,Српска Православна Црква и Јасеновац’’. … Прочитај више Ово би значило да свако памћење мора садржавати свијест о необјашњивости догађаја. Посљедичномора бити смјештено у већ постојећи културни образац који одређује угао колективног погледа у огледало.

Са друге стране заборав, као неизоставни антипод памћењу, а према Стентоновој љествици[21]Амерички научник Грегори Стентон као резултат својих истраживања доноси двије скале степени, односно фаза … Прочитај више и саставни дио геноцида, не мора се нужно манифестовати уклањањем огледала. Напротив, може бити манифестован кроз постепену промјену угла под којим се заједница огледа у сопственој култури. О ма којем облику заборава да је ријеч, према Џудит Херман, он има неколико заједничких црта: „Злочиначко понашање увијек се дефинише несавладивом потребом починиоца да промовише заборав. (…) Тајновитост и тишина су прве линије одбране починиоца. Ако то не успије, починилац напада кредибилитет жртве. А ако жртву не може да ућутка, покушава да обезбиједи да је нико не слуша, било безобзирним порицањем било рационализацијом злочина“.[22]Judith Herman, Traume and recovery, према: Питер Балакијан, Река Тигар упламену: историја геноцида над Јерменима и реакција … Прочитај више

Најтеже уочљив облик заборава представља симулација памћења или антипамћење[23]Анти = онај који долази умјесто, говори у име. у чијој основи се налази идеолошки интерес који не мора нужно бити инспирисан потребом починиоца, али се углавном поклапа са његовим интересом. Полазну тачку идеолошког интереса у југословенском случају имамо у ставу Комунистичке партије Југославије (КПЈ), изнесеном на крају рата, према којем је побједом социјалистичке револуције ријешено национално питање. Ма колико нам, посматран са одређене историјске дистанце, овај став дјеловао наивно, он је био саставни дио идеолошког поимања историјског времена. Наиме, комунистичка идеологија је настала као један од три велика идеолошка концепта. Како је настала у хришћанској средини, то је хришћанско схватање историјског времена имало пресудан утицај на обликовање идеолошког става. То би значило да је комунистички наратив поунутрашњио неке од хришћанских вриједности у дерелигизованом облику и тако у јавној свијести почео играти улогу детронизоване религије. Једноставније речено, како хришћани немају никакав доказ о постојању ,,царства божјег” тако ни комунисти нису имали доказ о могућности постојања комунизма као историјског периода апсолутне социјалне правде. Дакле, и религијски и идеолошки став ослањали су се искључиво на вјеру/увјерење.

Идеолошко увјерење да у периоду социјализма, као кретања ка идеолошком есхатону, не може бити економских осцилација с једне стране, а јасна свијест да је идеја интегралног југословенства пропала у међу- ратном периоду и да је национално питање у Краљевини Југославији имало разарајућу улогу са друге стране, одредили су, у знатној мјери, и начин меморијализације Другог свјетског рата у постратној Југославији. Челни људи КПЈ инсистирали су на изградњи заједнице новог типа у којој би социјални идентитет играо главну улогу. Појединачни национални идентитети не би били уништени, али би стални социјални прогрес, који би са собом носио неограничену могућност раста животног стандарда за све грађане, био стуб новог идентитета заједнице.[24]Предраг Ј. Марковић, „Титова схватања националног и југословенскогидентитета“, Дијалог повјесничара – … Прочитај више

Ипак, долазак на власт био је само почетак у изграђивању новог идентитета, у провођењу револуције одозго. Значајно, ако не и централно, мјесто у оквиру стварања нових вриједности припадало је изградњи и обликовању сјећања на жртве рата и револуције.[25]Исто У циљу изградње обликовања таквог сјећања 1947. је основан Савез бораца народноослободилачког рата (СБНОР),[26]Организација је 1961. преименована у Савез удружења бораца народноослободилачког рата (СУБНОР). Види: Max Bergholz, … Прочитај више који је 1952. формирао Комисију за обиљежавање историјских мјеста.[27]Исто, 79. Ова Комисија је требало да, користећи различите методе као што су изградња музеја, писање хроника, одржавање комеморација и слично, обликује и чува сјећање на жртве које су југословенски народи поднијели у борби за ослобођење од фашизма и стварање социјалистичког друштва.[28]Исто, 78-79. Најзначајнија активност СБНОР-а била је изградња споменика на мјестима погибије значајних личности народноослободилачког покрета, великих битака народноослободилачког рата, али и на мјестима масовних покоља цивилног становништва.[29]Исто, 79. Жртве су на овим споменицима означаване као антифашисти и жртве фашистичког терора.

Свођење идентитета жртве у политичку категорију, а да јој при томе није признат идентитет (национални и/или вјерски) због којег је страдала, није било случајно. Нова власт, се трудила да ни на који начин не отвара болно национално питање и, по Кардељевим идејама, створи заједницу новог типа која би имала и нове елементе идентитета. Из ових разлога у званичном сјећању није било пожељно наглашавати вјерски и национални идентитет жртве.

СБНОР-ова Комисија је у периоду 1952-1961. подигла 14.402 споменика.[30]У ово су укључени споменици на мјестима великих битака и масовних стратишта, затим спомен-бисте, чесме, и … Прочитај више Поред овако грандиозних градитељских активности, у овом периоду власти нису дозвољавале никакву иницијативу за обиљежавања логорских комплекса. Обиљежавање логора који су постојали на подручју Независне Државе Хрватске (НДХ) није се уклапало у идеолошко креирања званичног сјећања. Било их је тешко повезати са избијањем устанка и смјестити у оквире сјећања на револуцију.

Ово можемо видјети на примјеру јасеновачког комплекса логора смрти, јер је до првог обиљежавања дошло тек 1954. Тада су власти котара Новска донијеле одлуку о откупу земљишта на којем се налазио логор Јасеновац. Након откупа представници Савеза бораца општине Новска поставили су табле са натписима на мјестима на којима су се налазили логорски објекти.[31]31 Исто. Земљиште које је до тада било обрађивано, након 1954. било је запуштено и зарасло у шипражје.[32]Види: Фото галерија данашњег спомен-подручја Јасеновац, http://www.juspjasenovac.hr/Default.aspx?sid=5108 (24.02.2016).

Стање је остало непромијењено до почетка шездесетих година када је одлучено да се подручје логора смрти уреди и претвори у спомен-подручје Јасеновац. До овакве одлуке дошло је под притиском великог броја пре- живјелих логораша и потомака жртава који су од јула 1946. сваке године у све већем броју долазили на славу храма у Јасеновцу, кад је служен парастос и вршен помен жртвама јасеновачког логора.[33]Бошко Босанац, ,,Време које је претходило и хронологија изградње спомен- храма у Јасеновцу у епархији … Прочитај више Управо овакав развој догађаја приморао је представнике власти да култ, који је евидентно настајао, ставе под своју контролу.

Централни одбор СБНОР-а Југославије затражио је 1960. од двојице архитеката, Зденка Колација и Богдана Богдановића, да понуде приједлоге за обиљежавање логора Јасеновац.[34]Види: Spomen obilježja KCL Jasenovac, http://www.jusp-jasenovac.hr/Default.aspx-?sid=5023 (24.07.2015).

За изградњу споменика и уређење ужег простора логорског комплекса прихваћен је приједлог архитекте Богдана Богдановића. Бетонски цвијет у облику тулипана завршен је средином 1966, а требао је да буде ,,знак вјечитог обнављања грађевина, као суперструктура, окренута двојно криптом према жртвама из којих вуче свој коријен и круном, неком врстом обрнуте куполе – према свјетлости и сунцу. Симболично, према животу и слободи…“.[35]Види: Spomen obilježja KCL Jasenovac, http://www.jusp-jasenovac.hr/Default.aspx-?sid=5023 (24.07.2015). Логорски објекти били су обиљежени хумкама, а мјеста гробница и мучилишта плитким удубљењима. До 1970. знатно скромније уређена је и већина осталих локалитета јасеновачког логора.[36]Види: Владимир Дедијер, Антун Милетић, Против заборава и табуа (Јасеновац1941-1991), Сарајево, 1991, 331.

Подсјећамо да је, уз поменута два, било још приједлога за уређење спомен-подручја Јасеновац које је одбацио сам Јосип Броз. Сматрајући да ово питање треба ријешити тако што ће се младима предочити „да је то (била) одмазда непријатеља за устанак народа Југославије“,[37]Исто. (курзив аут.) а како би млади имали неке користи од тога. Тито је одбио и приједлог као што је онај да се отворе гробнице и кости заштите од пропадања, а преко гробница поставе стаклени поклопци како би се кости увијек видјеле.[38],Извод из сјећања Миле Драгића о уређењу Јасеновца 1961-1966“, у: Исто, 327. Наиме, комунистичкој власти је било потребно сјећање на Јасеновац (кад он већ није могао бити заборављен) у коме би истина била релативизована, а ни жртва ни злочинац не би били означени идентитетом у име којег су страдали, односно чинили злочине.

Споменик у чијем подножју су исписани стихови из поеме Јама Ивана Горана Ковачића: ,,Гдје је мала срећа, бљесак стакла/Ластавичје гнијездо, из вртића дах;/Где је куцај зипке, што се макла,/И на траку сунца златни кућни прах“ јасно говори да се Богдановићев пројекат изградње споменика уклапао у концепт званичног сјећања који је до тада већ био изграђен.[39]Већина планираних споменика до тада је већ била изграђена, а истовремено је већ почело урушавање изграђених … Прочитај више 


Посјетилац Јасеновца након изградње споменика тешко је могао да закључи, не само ко је кога и зашто убијао, већ уопште шта се то догађало у Јасеновцу у периоду постојања НДХ.


Двије године након изградње споменика отворен је Меморијални музеј Концентрационог логора Јасеновац, који ће до 1991. развити низ активности. Уз двије сталне музејске поставке и неколико покретних, развио је и васпитно-информативне активности, издавачку дјелатност, помагао истраживачки рад итд. Три пута годишње у Јасеновцу су организована окупљања: 22.04. је обиљежаван Дан пробоја логораша, 24.04. Дан ослобођења Старе Градишке и 04.07. Дан борца.[40]Владимир Дедијер, Антун Милетић, н. д, 333. У говорима државних званичника и представника борачких организација на овим скуповима је стално истицано, поред осталог, да је Јасеновац био мјесто које је фашистима служило за уништење наших народа. Овдје ћемо навести само неке од најспецифичнијих дијелова говора који осликавају развој званичног сјећања на Јасеновац:

„Наши људи, формирани у револуционаре у класним сукобима капиталистичког друштва старе Југославије, наша браћа и сестре, дјеца и очеви, најмилији наши сусједи и пријатељи овдје су престали живјети. (…) Планови фашистичког окупатора о истребљењу наших народа свим могућим рафинираним и бруталним методама – од настојања да распире братоубилачку борбу до уништавања у концентрационим логорима – били су ремећени оружаном борбом наших народа. (…) Побједу смо извојевали уз велике жртве, међу којима су и ове из концентрационог логора у Јасеновцу. А наше жртве и побједе наш су обол човјечанству за уништење фашизма, залог наше слободе и истинске самосталности свих народа који данас сачињавају социјалистичку Југославију“.[41]Извод из говорa Марка Бјелинића, предсједника СУБНОР-а Хрватске, 3. јула 1966. у Јасеновцу. Види: Исто, 340-341.

„Ви сте се овдје сабрали на мјесту које има двоструку улогу. Прво оно је срамна тачка у хисторији човјечанства, губилиште кад су најгори умови, најгори људи овога свијета, чинили нечувена звјерства да би себи осигурали моћ над тим свијетом, да би владали над људима, да би их потчинили својој вољи и својим мрачним циљевима. (…) Ту је текла крв бораца за слободу, крв наше браће, наших сестара, наших очева“.[42]Извод из говора Владимира Бакарића, члана извршног бироа ЦК СКЈ,27. априла 1969. у Јасеновцу. Види: Исто, 342-343.

„Јасеновачки логор смрти најмрачнији је израз политике усташке тзв. Независне Државе Хрватске, покушај да се масовним депортацијама, мучењима и уморствима угуши слободарски покрет наших народа и угаси пламен устанка који се незадрживо ширио у свим крајевима наше домовине. (…) Јасеновачки логор – то су гробнице наше браће: Срба и Хрвата, Словенаца, Муслимана, Чеха и Словака, Рома и Жидова и других народа и народности који су овдје међу ријекама заувијек остали узидани у темеље наше слободе и наше одлучности; Јасеновац – то је позив и завјет да никада и никоме нећемо дозволити да нас пребројава и раздваја да нас дијели по народностима и вјерама, да нам трује младе генерације“.[43]Извод из говора Мике Шпиљка, потпредсједника Предсједништва СФРЈ,23.4.1983. у Јасеновцу. Види: Исто, 347.

„Сваке године у ово вријеме окупљамо се овдје на највећем гробљу југословенских народа које тишином хумки нијемо, али истовремено гласно и заувијек, оптужује ратне страхоте и усташки фашистички злочин и свједочи о безумно свирепом мучењу, понижавању и звјерском убијању људи. (…) Најгори израз фашистичко-националистичке реакције и издаје народа били су усташство, четништво и бјелогардејство. У том смислу тзв. Независна Држава Хрватска никад и ни у чему није изражавала интерес хрватског народа, који је вијековима сложно живио с другим братским посебно српским народом. НДХ није била ништа друго него машинерија за извршавање терора и злочина све до геноцидних размјера. То се на најстрашнији начин потврдило овдје у Јасеновцу, којег су усташе оформиле у радионицу смрти у којој је вршена масовна и појединачна ликвидација Срба, Јевреја, Рома, те Хрвата, Муслимана, Словенаца, Црногораца и других народа и народности“.[44]Извод из говора Анте Марковића, предсједника Предједништва СР Хрватске,19.4.1987. у Јасеновцу. Види: Исто, 352-353.

„Овдје шутња говори више од било које ријечи. А ријечи су нужне. Ријечи да се не заборави. (…) Комплекс логора Јасеновац је уврштен међу 21 концентрациони логор у Европи са насловним статусом – централни. Од почетка до самога краја II свјетског рата јасеновачка и друга губилишта су односила људске животе остављајући незнане и необиљежене гробнице. Сваки од тих живота је завршен мученичком смрћу, прекинут на најстрашнији начин само зато што је припадао другој нацији, другој вјери, што је био другачијих политичких убјеђења. Сваки од њих издржао је стравичне патње и понижења прије него што је погубљен, па је само то довољно за пуну мјеру историјске истине и памћења. Њихов број, који говори да је ријеч о масовном геноциду над Србима, Јеврејима, Ромима и припадницима напредних хуманистичких увјерења, над Хрватима, Муслиманима и другима свједочи о размјерама и дубини историјске трагедије“.[45]Извод из говора Богића Богићевића, члана Предсједништва СФРЈ, 21.4.1990. у Јасеновцу. Види: Исто, 360.

Овај скуп цитата само је илустрација званичног дискурса о Јасеновцу у периоду 1966-1990.[46]Више о овоме у: Исто, 339-361. У поменутим говорима видна је својеврсна еволуција у изградњи и обликовању сјећања. Седамдесетих година XX вијека досљедно је поштован став да јасеновачко страдање треба памтити као освету непријатеља због устанка југословенских народа. При томе није помињан вјерски и национални идентитет жртава, већ су оне означаване као наши народи, страдали због борбе против фашизма. Исто је и са починиоцима који су представљани као фашистичке слуге, слијепи извршиоци воље окупатора. Осамдесетих година XX вијека државни званичници у говорима у Јасеновцу жртве почињу означавати националним идентитетом, али при томе не разликујући жртве које су страдале због националног и вјерског идентитета од жртава које су страдале због политичких и идеолошких увјерења. У другој половини деценије почињу се правити разлике, истина, доста опрезно. Ипак, сада је наглашавана разлика између жртава које су страдале само зато што су биле друге вјере или друге нације – Срби, Јевреји и Роми, од оних напредних елемената Хрвата и Муслимана, који су страдали због политичких и идеолошких увјерења. Овим је био заокружен процес развоја званичног сјећања на жртве Јасеновца.

Нешто експлицитнији примјер имамо у обиљежавању ,,госпићке групе логора смрти” (систем логора смрти НДХ, Госпић, Јадовно, Паг). Како је овај логор смрти, у поређењу са Јасеновцем, био активан релативно кратко (април-август 1941) то је и свијест о њему била у сјенци Јасеновца. Са друге стране, удаљеност логорских комплекса једних од других (казнионица у Госпићу, логор у Чачић Доцу на Велебиту, неколико мањих логорских мјеста у подвелебитском приморју и Слана и Метајна на Пагу) није одавала утисак о цјелини што је искоришћено за релативизацију обима злочина. Након рата, породицама страдалих је дозвољен обилазак (уколико изузмемо тек неколико појединачних одлазака на Паг непосредно након рата), само Шаранове јаме, једне од тридесет и три регистроване природне крашке јаме које су у периоду рада логора смрти имале улогу стратишта. Као једну од посљедица оваквог приступа имамо низ међусобно независних мермерних плоча које су постављале породице страдалих кроз неколико деценија након рата, на зиду који окружује отвор јаме, док је званично обиљежје постављено педесетак метара више тек 1988. године. Важнија посљедица огледа се у редукцији свијести, јер је временом ионако скромна свијест о читавом јадовничком страдању редукована на локалитет Шаранове јаме због чега се временом губио појам о обиму, значају и значењу страдања у овом комплексу логора смрти.

Илустративан примјер симулације памћења на локалном нивоу представља споменик палим Крајишницима на Бањ брду изнад Бање Луке. Споменик, дјело Аугуста Аугустинчића, изграђен је 1961. године, на мјесту на којем је 08.06.1941. одржана Обласна конференција КПЈ за Босанску Крајину. На предњој страни споменика налази се фигура нагог мушкарца са заставом у руци која симболизује слободу, док се на бочним странама налазе рељефи на којима су приказани детаљи из рата и револуције. На једном од ових рељефа приказани су четнички злочини, док ћемо усташке злочине на њима безуспјешно тражити. Уколико представе на споменику упоредимо са подацима о злочинима у Бањој Луци[47]Према до сада извршеној ревизији пописа из 1964. године на подручју бањалучке општине убијено је 4.533 лица. Од … Прочитај више намјера аутора и наручиоца споменика постаје јасна. С обзиром на то да грађани Бање Луке знају ко је у њиховом граду чинио злочине јавила се потреба за сугерисањем идеолошке слике која би временом могла постати званична истина. Поврх тога, чињеница да је споменик палим Крајишницима подигнут на мјесту на којем није било страдања, а истовремено је на подручју града остало необиљежено десетине мјеста појединачних и неколико мјеста масовних злочина говори о покушају измјештања угла посматрања догађаја које води апстраховању свијести о стварним злочинима и на крају лакшем прихватању симетричне слике међунационалних односа у рату.

Као што видимо редуковање свијести о ратном периоду, под СУБНОР-овим патронатом, вршено је у неколико праваца:

  • Централно мјесто у редукованом наративу имала је КПЈ са циљем обликовања утиска да свему што се у рату мимо ње догађало припада улога периферног догађаја. Ово је вршено периодизацијом рата на седам непријатељских офанзива и замјеном теза о односу устанка и покоља 1941. на подручју НДХ.
  • Други правац се огледао у огромној продукцији дјела о активностима КПЈ, Народноослободилачке војске и новоформиране власти у ослобођеним крајевима, док су страдања цивилног становништва помињана успутно, уопштено, без конкретних података, као нека врста уобичајене колатералне штете у оквиру ратних напора. Уопштени наратив о цивилним жртвама неријетко је садржао и рационализацију злочина по приципу мали број радикалних Хрвата светио се Србима због тобожње великосрпске хегемонијеу међуратном периоду.
  • И трећи правац, усмјерен према најширим слојевима становништва, био је изградња свијести о симетрији који је у коначници имао циљ да обликује утисак према којем су сви југословенски народи подједнако учествовали и поднијели жртве у револуцији и рату за ослобођење земље, као и да су сви југословенски народи у својим редовима подједнако имали изроде који су чинили злочине и ширили братоубилачку мржњу.

Идеолошки концепт историјске свијести у Југославији није био засебан ентитет, напротив пролазио је кроз све фазе кроз које је пролазило и југословенско друштво. Сталне политичке кризе које су потресале земљу све вријеме њеног постојања, све израженији национални став републичких партијских организација који је коначну верификацију нашао у Уставу СФРЈ из 1974, као и немогућност проналаска ефикасног економског модела у социјалистичком кључу, водили су сталном слабљењу повјерења у централни државни апарат.[48]Више о томе види у: Чедомир Антић, Ненад Кецмановић, Историја Републике Српске, Београд, 2015, 175-224. Обрнуто пропорционално табу темама Другог свјетског рата приступало се слободније. Док су педесете и шездесете биле обиљежене строго контролисаним памћењем, у седамдесетим се појављује читав низ монографија у којима аутори задржавају језик званичног наратива, али доносе податке који тај наратив чине неодрживим. Примјера ради ту у основном тексту налазимо устаљене формуле наши народи, било да се говори о учешћу у рату или о страдањима, али у прилогу су објављени спискови бораца, погинулих бораца и цивилних жртава који сами по себи поништавају устаљену званичну формулу.

Резови начињени осамдесетих година омогућени су сталним присуством теме страдања цивилау Другом свјетском рату у ондашњем јавном дискурсу. Поводи многобројних расправа у овом периоду били су разни, од Драшковићевог Ножа, преко афере Валдхајм, до суђења Андрији Артуковићу. У овом периоду добили смо и прве серије објављених извора,[49]Антун Милетић, Концентрациони логор Јасеновац 1 и 2, Београд, Јасеновац, 1986.као и прве студије професионалних историчара. Истовремено извршене су и прве ексхумације тијела из јама у Херцеговини и сахрањене у крипту спомен-храма у Пребиловцима у чему је учешћа узела и политичка и културна елита.[50],,Радован Караџић и Никола Кољевић спустили се у јаму Голубинка“, Политика, 21.11.1990; У Гласу јавности од 10.08.1991. … Прочитај више Узрок, пак, можемо видјети у потпуном краху утопије.[51]Колико је овај крах био коначан и суров говори и чињеница да је у септембру 1990. Министарство унутрашњих … Прочитај више Титовом смрћу Југославија је изгубила, макар и вјештачко, везивно ткиво, и то у периоду кад је на глобалном плану нестајао биполарни свијет, и још важније примат Међународног права све више је уступао мјесто примату политичког интереса.[52]Милорад Екмечић, ,,Историјске и стратешке основе Републике Срспске“,Република Српска – петанест година … Прочитај више Економска катастрофа која се огледала у хиперинфлацији показала је да социјални сегмент идентитета није чврст темељ државе. Југославија је све више личила на тврђаву изграђену на пијеску чије урушавање је постало питање времена.[53]„У Југославији осамдесетих се десила експлозија интересовања за Други свјетски рат, тачније за његове … Прочитај више

Уколико са ове историјске дистанце посматрамо развалине порушене тврђаве видјећемо да идеолошки наратив у комеморативном односу није отишао даље од спектакла. Видјећемо и то да он није био једини начин памћења. Стално интересовање народа за окупљањем на мјестима страдања са једне, као и крајња небрига према изграђеним споменицима[54]Max Bergholz, н. р, 79. са друге стране, говоре нам да је званично памћење било нека врста друштвене скраме која је покривала право стање ствари. Народно памћење, уколико га посматрамо кроз призму науке о меморијализацији, представља степен комуникативног памћења као заједнице искуства, сјећања и препричавања. Ријеч је о краткотрајном памћењу којем припадају три генерације, након којих или пролази, или бива преведено у културално.

Културално памћење подразумијева постојање низа, на темељу постојећег културног обрасца, изграђених ритуала, текстова и слика о одређеном догађају који се временом утискују у свијест и постају саморазумљиви. Управо овдје можемо видјети историјски значај књижевних дјела попут Ћопићевог Пролома или Куленовићеве Стојанке мајке Кнежопољке у којима је трагедија једног народа, поред константних и агресивних идеолошких манипулација њоме, постављена у средиште националног саморазумијевања.

Ако у виду имамо све изнесене чињенице, понашање српске националне елите у Босни и Херцеговини у периоду разбијања југословенске државе постаће нам знатно јасније. Имајући јасну свијест о важности југословенске државе у којој је српски народ живио у истим државним границама, али и која је сматрана јединим заштитником српског идентитета, па и физичког постојања српског народа, српска политичка и интелектуална елита у Босни и Херцеговини је у моменту њеног разбијања урадила једино могуће формирала сопствену државу којој је одређена иста историјска улога у моменту кад су већ углавном били реафирмисани симболи под којима је извршен геноцид над српским народом. Због овога Републику Српску не можемо сматрати резултатом неког конкретног политичког програма, већ као израз самоодбрамбеног рефлекса. Као српско никад више.

 

Текст преузет из књиге: Република Српска у Одбрамбено-отаџбинском рату, РЦИРЗ, Бања Лука 2018, 11-28

Референце

Референце
1 Branko Ćopić, Prolom, Sarajevo, 1991.
2 Види: Џон Тош, У трагању за историјом, Београд, 2008, 95-96.
3 Према: др Воја Марјановић, Живот и дело Бранка Ћопића, Бања Лука, 2003, 269.
4 Fernand Braudel, Civilizacije kroz povijest, Zagreb, 1990, 53.
5 Види: Раде Михаљчић, Прошлост и народно сећање, Београд, 1995, 9-55.
6 Декларација Скупштине српског народа у Босни и Херцеговини, Службени гласник српског народа у Босни и Херцеговини, год. 1, бр. 1, 5.
7 Исто.
8 Декларација о проглашењу Републике српског народа Босне и Херцеговине, Службени гласник српског народа у Босни и Херцеговини, год. 1, бр. 1, 13-14.
9 Одлука о проглашењу Устава Српске републике Босне и Херцеговине, Службени гласник српског народа у Босни и Херцеговини, год. 1, бр. 3, 18.
10 Halil Inaldžik, Osmansko carstvo, klasično doba 1300-1600, Beograd, 2003, 5-12.
11 Никоара Белдичану, „Организација Османског царства (XIV-XV век)“, у: Историја Османског царства, приредио Робер Мантран, Београд, 2002, 156-164.
12 Milorad Ekmečić, Ustanak u Bosni 1875-1878, Sarajevo, 1973.
13 Tomislav Kraljačić, Kalajev režim u Bosni i Hercegovini (1882-1903), Sarajevo, 1987,99-149.
14 14 Исто, 499-508.
15 Исто, 187-188.
16 Исто, 198-199.
17 Василије Крестић, Геноцидом до велике Хрватске, Београд, 2015, 124
18 Душан Берић, Хрватско праваштво и Срби I и II, Нови Сад, 2005.
19 Enver Redžić, Muslimansko autonomaštvo i 13. SS divizija, Sarajevo, 1987, 9-33.
20 Yehuda Bauer, ,,Rethinking the Holocaust’’; према: Јеромонах Јован (Ћулибрк), ,,Српска Православна Црква и Јасеновац’’. http://www.spc.rs/sr/jeromonah_jovan_tshulibrk_srpska_pravoslavna_crkva_jasenovac (18.04.2015).
21 Амерички научник Грегори Стентон као резултат својих истраживања доноси двије скале степени, односно фаза злочина геноцида. У науци је прихваћена она од 8 степени: разврставање, обиљежавање, дехуманизација, организација, поларизација, идентификација, истребљење, порицање. Gregory H. Stanton, The 8 Stages of Genocide, http://www.genocidewatch.org/genocide/8stagesofgenocide.html (18.04. 2015).
22 Judith Herman, Traume and recovery, према: Питер Балакијан, Река Тигар упламену: историја геноцида над Јерменима и реакција Америке, Београд, 2011, 368.
23 Анти = онај који долази умјесто, говори у име.
24 Предраг Ј. Марковић, „Титова схватања националног и југословенскогидентитета“, Дијалог повјесничара – историчара 2, http://www.cpi.hr/download/links/hr/7897.pdf (19.04.2015).
25 Исто
26 Организација је 1961. преименована у Савез удружења бораца народноослободилачког рата (СУБНОР). Види: Max Bergholz, ,,Među rodoljubima, kupusom, svinjama i varvarima. Spomenici i grobovi NOR-a 1947-1965. godine“, у: 60 godina od završetka Drugog svjetskog rata – kako se sjećati 1945, zbornik radova, Sarajevo, 2006, 77.
27, 29 Исто, 79.
28 Исто, 78-79.
30 У ово су укључени споменици на мјестима великих битака и масовних стратишта, затим спомен-бисте, чесме, и уређење спомен-паркова. Види: Max Bergholz, ,,Među rodoljubima, kupusom, svinjama i varvarima. Spomenici i grobovi NOR-a 1947-1965. godine“, у: 60 godina od završetka Drugog svjetskog rata – kako se sjećati 1945, zbornik radova, Sarajevo, 2006, 80.
31 31 Исто.
32 Види: Фото галерија данашњег спомен-подручја Јасеновац, http://www.juspjasenovac.hr/Default.aspx?sid=5108 (24.02.2016).
33 Бошко Босанац, ,,Време које је претходило и хронологија изградње спомен- храма у Јасеновцу у епархији Славонској“, у: Јасеновац – мјесто натопљено крвљу невиних, Споменица, Београд, 1990, 237-276; Владимир Дедијер, Антун Милетић, Против заборава и табуа (Јасеновац 1941-1991), Сарајево, 1991, 318.
34, 35 Види: Spomen obilježja KCL Jasenovac, http://www.jusp-jasenovac.hr/Default.aspx-?sid=5023 (24.07.2015).
36 Види: Владимир Дедијер, Антун Милетић, Против заборава и табуа (Јасеновац1941-1991), Сарајево, 1991, 331.
37 Исто. (курзив аут.
38 ,Извод из сјећања Миле Драгића о уређењу Јасеновца 1961-1966“, у: Исто, 327.
39 Већина планираних споменика до тада је већ била изграђена, а истовремено је већ почело урушавање изграђених култова. Званично сјећање показало је прве знаке слабости већ у другој половини педесетих година 20. вијека. У овом периоду слабост се одликовала у небризи становништва о изгледу споменика. У каснијем периоду долазило је до непоштовања, па чак и скрнављења споменика. Види: Max Bergholz, н. р, 75-101.
40 Владимир Дедијер, Антун Милетић, н. д, 333.
41 Извод из говорa Марка Бјелинића, предсједника СУБНОР-а Хрватске, 3. јула 1966. у Јасеновцу. Види: Исто, 340-341.
42 Извод из говора Владимира Бакарића, члана извршног бироа ЦК СКЈ,27. априла 1969. у Јасеновцу. Види: Исто, 342-343.
43 Извод из говора Мике Шпиљка, потпредсједника Предсједништва СФРЈ,23.4.1983. у Јасеновцу. Види: Исто, 347.
44 Извод из говора Анте Марковића, предсједника Предједништва СР Хрватске,19.4.1987. у Јасеновцу. Види: Исто, 352-353.
45 Извод из говора Богића Богићевића, члана Предсједништва СФРЈ, 21.4.1990. у Јасеновцу. Види: Исто, 360.
46 Више о овоме у: Исто, 339-361.
47 Према до сада извршеној ревизији пописа из 1964. године на подручју бањалучке општине убијено је 4.533 лица. Од стране хрватских постројби страдало је 2.039, од њемачких снага 155, од четника 41 и од осталих 2. Мањкавост пописа је у томе што садржи непознаницу за страдање 2.236 лица. Ипак, број усташких и четничких злочина није упоредив. В. Јован Мирковић, ,,Жртве рата 1941-1945. на подручју Велике жупе Сана и Лука“, Шушњар 1941: зборник саопштења, свједочења и докумената 2, Оштра Лука, 2011, 70.
48 Више о томе види у: Чедомир Антић, Ненад Кецмановић, Историја Републике Српске, Београд, 2015, 175-224.
49 Антун Милетић, Концентрациони логор Јасеновац 1 и 2, Београд, Јасеновац, 1986.
50 ,,Радован Караџић и Никола Кољевић спустили се у јаму Голубинка“, Политика, 21.11.1990; У Гласу јавности од 10.08.1991. године приказана је фотографија како послије сабора у Пребиловцима и сахране жртава извађених из јама Радован Караџић и Никола Кољевић разговарају са групом америчких новинара уз занимљив опис: ,,Сабор у Пребиловцима и велики број угледних гостију привукао је „армију“ домаћих и страних новинара који трагају за истином и коријенима садашњег стања у нашој земљи…“
51 Колико је овај крах био коначан и суров говори и чињеница да је у септембру 1990. Министарство унутрашњих послова Социјалистичке Републике Хрватске представницима српске националне елите из БиХ, на челу са Радованом Караџићем, забранило посјету Јасеновцу.
52 Милорад Екмечић, ,,Историјске и стратешке основе Републике Срспске“,Република Српска – петанест година постојања и развоја, АНУРС, Бања Лука, 2007, 37-60.
53 „У Југославији осамдесетих се десила експлозија интересовања за Други свјетски рат, тачније за његове празне странице, до тада скривене од или уз помоћ званичне југословенске историографије. Читав нови талас у историографији био је покренут
наглом провалом трагања за посткомунистичким идентитетом и/или стварањем идентитета/идентитетâ, и тешко да је било гдје у свијету написано тако много о геноциду са толико мало знања о томе шта геноцид заправо јесте“. (Јован Ћулибрк, Историографија холокауста у Југославији, Београд, 2011, 84-85).
54 Max Bergholz, н. р, 79.
Подијели

Ново

РАДОВАН СУБИЋ: Један британски путописац о походу Омер-паше Латаса у Херцеговини 1861. године

4. јуна 2021.

Михајло Ђурић и Коста Чавошки о уставним промјенама у Југославији

НОВО: „Усташки покољ над Србима у селима Велико и Мало Паланчиште и Горњи Јеловац код Приједора октобра 1942. године“

18. априла 2021.
ОЗНАКЕ
ИСТОРИОГРАФИЈА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
Пишите нам
istoriografijars@gmail.com

Допуштено је преузимати текстове са портала, уз обавезно навођење извора и упућивање директно линком на страницу са које се текст преузима.

Сва права задржана © Историографија РС 2020.