Етничка граница између Срба и Хрвата у XIV вијеку


Повеља бана Стефана II Котроманића из 1326. године, претходника краља Твртка, говори нам о етничкој граници измeђу Босне (Срба) и Хрвата. У тој повељи којом кнезу Вукославу Хрватинићу даје жупе Бањицу и Врбању, дословно каже: И за то дадосмо кнезу Вукославу оне жупе за његову вјеру, а оне жупе беху неверне и стадоше против нас, а на страну Хрвата. [1]Ј. Мргић, Повеља бана Стјепана II Котроманића којом даје кнезу Вукославу Хрватинићу жупе Бањицу и Врбању, … Прочитај више

Споменута област налази се између Кључа и Котора (данашњи Котор Варош) чији су центри та два града били. Видимо да су ове области биле на страни Хрвата, који су западно од Босне, а то потврђују поред домаћих извора и страни извори. Не можемо тврдити да Хрвата као мањих досељених група није било у Босни, али  да су којим случајем чинили знатнији број били би споменути у некој од домаћих повеља као становници матичних области Босне.

Могуће је, да је знатнијег броја Хрвата било у поменуте двије жупе, јер како видимо оне су биле стале на страну Хрвата, али не можемо се сложити да су они били једини становници ових области. Сам властеоски род Хрватинићи судећи по презимену су можда поријеклом Хрвати, али треба имати на уму да је име Хрватин коришћен у средњем вијеку код нас и као лично име а не само етничко.[2]http://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/corovic/istorija/1_5.html Исто тако, у средњем вијеку имамо коришћење етничког имена Србин као личног имена.[3]С. Марјановић-Душанић, Повеља краља Стефана Душана о поклањању цркве Светог Николе у Врању манастиру … Прочитај више У босанској држави, Хрвати се спомињу тек у повељи краља Твртка и то када он осваја неке хрватске територије, што значи да их до тад није било у већем броју у држави Котроманића.

Сами босански владари, попут Нинослава или Стефана II, називају Немањиће у својим повељама рашким краљевима а никада српским, док бан Стефан II у повељи из 1326. јасно каже да су поменуте жупе прешле на страну Хрвата. Овим је јасно истакнута етничка разлика између Бошњана и Хрвата, док између Бошњана и Рашана нема етничке разлике, па тако нема ни употребе српског етничког имена за Немањиће него се користи регионални назив. Исто тако, цар Душан у својој хрисовуљи Дубровнику каже да дубровачки трговци могу ићи кроз земљу царства ми слободно само оружје да не носе, ни у Бугаре, ни у Басарабину земљу, ни на Угре, ни у Босну, ни у Грке.[4]Д. Јечменица, Хрисовуља цара Стефана Душана Дубровчанима са два пратећа акта, Стари српски архив, 11, Београд, … Прочитај више  Док се Бугари, Угри и Грци наводе под својим етничким именима, Босна се наводи по свом географско-државном називу. Да се којим случајем становници Босне етнички разликују од Душанових Срба, цар би их навео под њиховим етничким именом као што наводи Бугаре, Угре и Грке.

Повеља упућена Хрватинићу писана је народним штокавским језиком и ћирилицом, а знамо да у средњем вијеку штокавицом говоре само Срби, док Хрвати користе чакавицу и угласту глагољицу. Да су Хрватинићи писали своје ћириличне повеље српским језиком  директно нам говори канцеларијски запис о регистрацији повеље Хрвоја Вукчића Хрватинића којом након своје смрти оставља својој жени Јелени кућу у Дубровнику и још неке ствари. Канцеларијски запис настао је по примању повеље у Вијећу умољених којем је свједочило 29 вијећника. У запису се каже да је херцегова даровница написана на litera sclava.[5]Н. Исаиловић, Повеља херцега Хрвоја Вукчића Хрватинића жени Јелени, Стари српски архив,  10, Београд 2011, 167. У Дубровачким латинским документима српски језик се преводи као sclava или sclavonico. Писар српских повеља у Дубровнику преводи се на латински као cancellarius sclav(ic)us, sclavonicus.[6]М. Динић, Српске земље у средњем веку, Београд, 1978, 34.

Годину дана раније од споменуте повеље бана Стефана II, у Истри је настао документ Истарски развод на чакавском језику и глагољици и у њему имамо први сачувани помен језика хрвацкога.[7]Hrvatska gramatika, Grupa autora, II promjenjeno izdanje, Zagreb, 1997, 15. Ћирилицом, такође, тада на овим просторима пишу само Срби без обзира на конфесију, а цитирана повеља бана Стефана упућена Вукославу Хрватинићу јесте прва сачувана  повеља „на основу које може да се прати развој босанске владарске интитулације, под утицајем српске канцеларије“.[8]Ј. Мргић, Повеља бана Стјепана II Котроманића којом даје кнезу Вукославу Хрватинићу жупе Бањицу и Врбању, …14.

 

Извор: СРБИ У БИХ 

Референце

Референце
1 Ј. Мргић, Повеља бана Стјепана II Котроманића којом даје кнезу Вукославу Хрватинићу жупе Бањицу и Врбању, Грађа о прошлости Босне, 1, 13.
2 http://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/corovic/istorija/1_5.html
3 С. Марјановић-Душанић, Повеља краља Стефана Душана о поклањању цркве Светог Николе у Врању манастиру Хиландару, Стари српски архив, 4, 77.
4 Д. Јечменица, Хрисовуља цара Стефана Душана Дубровчанима са два пратећа акта, Стари српски архив, 11, Београд, 2012, 41.
5 Н. Исаиловић, Повеља херцега Хрвоја Вукчића Хрватинића жени Јелени, Стари српски архив,  10, Београд 2011, 167.
6 М. Динић, Српске земље у средњем веку, Београд, 1978, 34.
7 Hrvatska gramatika, Grupa autora, II promjenjeno izdanje, Zagreb, 1997, 15.
8 Ј. Мргић, Повеља бана Стјепана II Котроманића којом даје кнезу Вукославу Хрватинићу жупе Бањицу и Врбању, …14.
Подијели

Ново

„Устанак у Босни“ Владимира Красића (1884): фототипско издање

16. априла 2021.

НОВО: БОРИС РАДАКОВИЋ „УСТАШКА УПОРИШТА ПОД КОЗАРОМ“

15. априла 2021.

Барио: Током рата хуманитарне невладине организације сврставале се на једну страну

ОЗНАКЕ
ИСТОРИОГРАФИЈА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
Пишите нам
istoriografijars@gmail.com

Допуштено је преузимати текстове са портала, уз обавезно навођење извора и упућивање директно линком на страницу са које се текст преузима.

Сва права задржана © Историографија РС 2020.