ГОРАН ЛАТИНОВИЋ: Историјски коријени државности Републике Српске


Објављено у: Устав и изазови уставног развоја у сложеним државама: зборник радова са научног скупа, Бања Лука 2018, стр. 169‒187.

Апстракт: У српској историографији до сада није било покушаја да се утврди у чему су историјски коријени државности Републике Српске. Иако су се поједини историчари бавили разматрањем историјских основа Републике Српске, питање коријена њене државности углавном је остајало по страни. Аутор је пошао од увјерења да Република Српска, без обзира што није независна и суверена држава, има државност, а затим је на основу релевантних извора и литературе покушао да идентификује у чему су њени историјски коријени, почевши од раног средњег вијека па до савременог доба. 

Кључне ријечи: Срби, државност, Босна, Херцеговина, Република Српска.

 

Државу чине три елемента: људи, територија и власт, а државност је збир чинилаца уз помоћ којих држава настаје, опстаје, обнавља се, организује се и оправдава своје постојање.[1]Милош Благојевић и Дејан Медаковић, Историја српске државности, књ. I. Од настанка првих држава до почетка … Прочитај више Постанак државе није правно, него фактичко питање, јер не постоје прописана правила како настају државе. Кад једна заједница заузме, односно прихвати дио територије као свој и кад организује своју власт на њему, она постаје државом.[2]Слободан Јовановић, О држави: основи једне правне теорије (Београд: Правни факултет Универзитета у Београду, … Прочитај више Ријеч државност тумачи се још и као „смисао за стварање државе и њену организацију; постојање државе са њеним битним одликама (независност, уређење); осећање припадности држави и активност на корист државе”[3]Речник српскохрватског књижевног и народног језика, књ. IV (Београд: Српска академија наука и уметности, 1966), … Прочитај више или једноставно „својственост или особеност државе”.[4]Речник српскохрватског књижевног језика, књига прва (Нови Сад: Матица српска и Загреб: Матица хрватска, 1967), 777.

Срби су и прије досељавања на Балканско полуострво чинили велику заједницу, која је имала посебну територију, чврсто и стабилно етничко језгро и солидну организацију на челу са кнезом. Стигавши на Балкан, Срби су донијели са собом и најстарије елементе српске државности, која је стварана још у прапостојбини. Код Срба се током VII и VIII вијека издвојио посебан слој родовске аристократије са титулом жупана, чија је власт у почетку била ограничена у једној жупи, као заједничком територијалном пребивалишту. То је био битан чинилац српске државности стваран у новој отаџбини, који је уграђен у темеље свих српских држава у раном средњем вијеку.[5]Милош Благојевић и Дејан Медаковић, нав. дјело, 17 и 24.

У Аналима франачког краљевства забиљежено је да су Срби 822. године држали велики дио Далмације, при чему се не мисли на данашњу Далмацију, него на римску провинцију Далмацију, која се простирала од Јадранског мора према ријеци Сави[6]Ibid., 45. и која је обухватала већи дио данашње Босне и Херцеговине. На тој територији, Срби су били снажан народ, који је имао своје старјешине, гдје је врховна власт припадала кнезу, а локална жупанима.[7]Ibid., 46.

Срби су средином X вијека били организовани у пет „земаља”, односно државних заједница, од којих су четири биле у Приморју: Паганија или Неретљанска област, Захумље или Хумска земља, Травунија или Требиње и Дукља или Зета. Сјеверно од њих простирала се Србија, коју су чиниле двије области: Раса или Рашка, на истоку, и Босна, на западу. Западне границе Србије допирале су до Ливна и Цетине,[8]Византијски извори за историју народа Југославије, II (Београд: Византолошки институт Српске академије наука … Прочитај више односно до Борове планине код Јајца.[9]Владимир Ћоровић, Хисторија Босне (Бањалука: Глас српски и Београд: Арс либри 1999), (репринт издања из 1940), 121; … Прочитај вишеВизантијски цар и писац Константин VII Порфирогенит (913‒959) запазио је средином X вијека само осам насељених градова у Србији, од којих су четири била на територији данашње Босне и Херцеговине: Међурјечје (код данашњег Горажда), Котор (код данашњег Сарајева), Десник (код данашњег Какња) и Соли (данашња Тузла).[10]Византијски извори за историју народа Југославије, II, 58; Милош Благојевић и Дејан Медаковић, нав. дјело, 39‒40. 

Владарима Србије повремено је полазило за руком да уједине са Србијом и поједине српске кнежевине у Приморју, имајући са њима заједничку спољну политику и одбрану државе.[11]Милош Благојевић и Дејан Медаковић, нав. дјело, 57. Према томе, у раном средњем вијеку, осим Босне, која је била интегрални дио Србије, и поједини дијелови данашње Херцеговине повремено су били у саставу Србије.

Византијски писац Јован Кинам запазио је 1150. године да ријека Дрина „одваја Босну од остале Србије”, додајући да „Босна није потчињена архижупану Срба, него народ у њој има посебан начин живота и управљања”.[12]Византијски извори за историју народа Југославије, IV (Београд: Византолошки институт Српске академије наука … Прочитај више У свом спису, Јован Кинам називао је Србе Далматима, управо због чињенице да су насељавали велики дио некадашње римске провинције Далмације, а бана Борића, владара Босне, назвао је „егзархом далматске земље Босне”.[13]Енциклопедија Републике Српске, 1, 525.


Дакле, српски карактер Босне није био споран, иако она више није била дио Србије, већ је имала своју државност. Босна је у XII вијеку била под врховном влашћу Угарске (тј. Мађарске), а бан Кулин управљао је својом државом слично као и велики жупан Стефан Немања остатком српских земаља.


Ипак, под притиском Угарске, развој српске државности у Босни био је заустављен, па чак и уназађен.[14]Милош Благојевић и Дејан Медаковић, нав. дјело, 118, 121. Без обзира на то, римски папа Урбан III издао је 1187. године повељу у којој је рекао „regnum Servillie quod est Bosna”, што значи „краљевство Србије које је Босна”.[15]Владимир Ћоровић, нав. дјело, 122; Енциклопедија Републике Српске, 1, 580.

Да су Срби чинили становништво средњовјековне Босне, осим иностраних извора, источних и западних, свједочанства су оставили и владари Босне. Иако се изјашњавао као римокатолик, бан Матеј Нинослав 1240. и 1249. године своје поданике, становнике Босне, назвао је Србима, за разлику од Дубровчана који су за њега Власи.[16]Љубомир Стојановић, „Старе српске повеље и писма, књ. I/1”, Зборник за историју, језик и књижевност српског … Прочитај више Слично је поступио и бан Стефан II Котроманић, који је рекао у повељи Дубровчанима 1333. године да су од четири повеље, двије латинске а двије српске,[17]Ibid., 45–46.чиме је потврд

ио да се у његовој држави говорило српским језиком. Важан чинилац државности средњовјековне Босне била је и домаћа династија, односно владарски род, као и државни сабор. До успона српске државности у средњовјеко

вној Босни дошло је у другој половини XIV вијека, за вријеме Твртка I Котроманића (1353‒1391), с тим да је његов претходник, бан Стефан II Котроманић, поставио темељ обнови и јачању старе српске државности у Босни.

Међутим, идеолошке основе државности у Босни Котроманића биле су друкчије од идеолошких основа државности у Србији Немањића. Иако је код становништва Босне била присутна српска етничка свијест, Српска православна црква на њеној територији није имала ни издалека онај значај који је имала у држави Немањића, гдје је био успостављен култ Стефана Немање, тј. Светог Симеона Мироточивог, и његовог сина Светог Саве. У средњовјековној Босни дјеловала је јеретичка црква босанска,[18]Крстјани, тј. припадници цркве босанске, разликовали су се од  православних хришћана и римокатолика … Прочитај више која није узела активно учешће у политичком животу земље и није утицала на обликовање њене државности. Међутим, ширење Босне за вријеме Твртка I Котроманића и његова владавина над великим дијелом старих земаља Немањића, навели су га да се крунише за краља, односно да узме титулу која је деценијама припадала Немањићима. Осим тога, он је по женској линији био потомак Немањића, јер му је прадеда био краљ Драгутин. Твртко I Котроманић крунисан је по православном обреду на Митровдан 1377. године у манастиру Милешеви, који се налазио у његовој држави. Он је узео и владарско име Стефан, уобичајено у држави Немањића, па се већ 1378. године назвао „Стефан краљ Србљем и Босне и Поморју и Западним Странама”.[19]Милош Благојевић и Дејан Медаковић, нав. дјело, 235‒238. Уочљиво је да се у његовој титули помиње само један народ и три територијалне цјелине, које тај народ насељава и којима он влада. Срби су остали прва и стална одредница у титулатури босанских краљева све до пада под Турке. Осим тога, Твртко је уз лично име додао и име Стефан, које је у Србији имало државно-симболичко значење и које су узимали и каснији босански владари (Стефан Дабиша, Стефан Остоја, Стефан Твртко II, Стефан Томаш и Стефан Томашевић).[20]Енциклопедија Републике Српске, 1, 581; Младенко Саџак, Старожитности Босне и Хума: српски народ, његов језик и … Прочитај више

Према томе, српска државност у средњовјековној Босни оснажена је крунисањем Твртка I Котроманића за краља, иако она није доживјела процват као у Србији Немањића, јер владари из династије Котроманића нису успоставили потребну сарадњу са Српском православном црквом, па нису добили ни њену подршку.[21]Милош Благојевић и Дејан Медаковић, нав. дјело, 242. И поред тога, краљ Твртко I Котроманић себе је сматрао легитимним насљедником Немањића, па је поред грба Котроманића користио и грб Немањића ‒ штит са двоглавим орлом, што је чинио и његов насљедник краљ Дабиша.[22]Ibid., 175.

Иако је свијест о припадности српском народу била присутна код средњовјековног босанског становништва, политичке околности и слаб утицај Српске православне цркве допринијели су да се развије и осјећај о припадности босанској држави. Бан Стефан II Котроманић своје поданике називао је и „добрим Бошњанима” или само „Бошњанима”, што се свакако односи на припадност држави, а не народу. Он је истовремено поданике немањићке државе називао „Рашанима”, па је за њега чак и цар Душан само „рашки цар”, што на посредан начин говори да је и Стефану II Котроманићу било јасно да с обје стране ријеке Дрине живе Срби, „Бошњани” у Босни и „Рашани” у Рашкој. Међутим, разлике у вјерском и идеолошком опредјељењу, као и у политичком одређењу, спречавале су уједињење српских земаља с обје стране Дрине.[23]Ibid., 290.

Према томе, појам „Бошњанин”, који је први пут забиљежен 1322. године, у доба политичког успона Босне, одражавао је нову политичку реалност, а не посебан народ.[24]Душан Т. Батаковић, „Босна и Херцеговина у српској историји: од средњег века до уједињења 1918”, Напор Босне и … Прочитај више Треба нагласити да се у средњовјековној Босни писало српском ћирилицом и да ниједна повеља из босанске државне канцеларије, почевши од повеље бана Кулина Дубровчанима 1189, није написана у неком другом писму.[25]Владимир Ћоровић, нав. дјело, 338. Рукописна традиција у средњовјековној Босни била је интегрални дио српске књижевности, а заједно са њом и дио византијско-словенске православне књижевности, без обзира на посебност вјерских и црквених прилика у средњовјековној босанској држави.[26]Драгољуб Драгојловић, Историја српске књижевности у средњовековној босанској држави (Београд: Службени … Прочитај више

Турско пустошење средишњих српских земаља довело је до стварања нових политичких језгара, односно до обнављања српске државности тамо гдје је то било могуће. Стефан Вукчић Косача називао се од 1449. године „херцегом од Светог Саве”, а касније су то чинили и његови насљедници. Он је знао да је Растко Немањић, прије монашења, био господар Захумља, односно да је ова област некада била у саставу Србије, што говори да је српска државност у осамостаљеној области херцега Стефана Вукчића Косаче, која је касније названа Херцеговином, средином XV вијека добила снажан подстицај.[27]Милош Благојевић и Дејан Медаковић, нав. дјело, 289‒294.

Пад српских земаља под турску власт у другој половини XV вијека, довео је до краја српске средњовјековне државности, с тим да су њени поједини елементи наставили да живе и кроз његовање култа Светог Симеона Мироточивог, Светог Саве и Светог великомученика кнеза Лазара, код оног дијела српског становништва који је припадао Српској православној цркви, а који је у сеобама изазваним разним чиниоцима, населио и она подручја данашње Босне и Херцеговине на којима раније није живио. И на том новом земљишту, српски народ успио је да сачува успомену на државу, далеко од старих средишта и да новонасељено подручје толико прожме старим државним традицијама, развијајући сопствено увјерење да је и оно некада било дио немањићке државе.[28]Васо Чубриловић, „Револуционарни покрети у Босанској Крајини у XIX веку”, Погледи Васе Чубриловића на српску … Прочитај више Постојање Српске патријаршије са сједиштем у Пећи (1557‒1766), којом је био обухваћен готово цјелокупан српски народ, веома је допринијело његовању традиције о српској државности. Пећка патријаршија, којом је била обухваћена и територија данашње Босне и Херцеговине, оснажила је код православних Срба, под туђинском, турском влашћу, идеју државе.[29]Ђоко Слијепчевић, Историја Српске православне цркве, I‒III (Београд: ЈРЈ, 2002), I, 301. Српски народ вјеровао је да се у Пећкој патријаршији продужио континуитет његове физички нестале државе. С обзиром на надлежности, права и повластице, Српска православна црква имала је широку аутономију у Османском царству. Она није била носилац само духовне власти, него и знатног дијела власти која је припадала држави, па је Пећка патријаршија била дјелимични насљедник српске средњовјековне државности. Управо је њено укидање било посљедица упорне борбе српског народа и Српске православне цркве против турске владавине, односно борбе за обнову српске државе.[30]Ibid., 315‒316, 414, 421.


Покрети православних Срба на територији данашње Босне и Херцеговине током XIX вијека, осим што су имали социјални карактер, тежећи олакшању положаја сељаштва, имали су и национални карактер, јер су тежили ослобођењу и стварању државе.


Њихов крајњи циљ био је слободни српски сељак у слободној српској држави.[31]Васо Чубриловић, „Револуционарни покрети у Босанској Крајини у XIX веку”, 302. Од почетка XIX вијека до 1918. године било је 14 устанака, буна и немира српског народа на територији данашње Босне и Херцеговине.[32]Милорад Екмечић, „Кратки ход по мукама кроз историју Босне”, Дијалог прошлости и садашњости: зборник радова … Прочитај више На подручјима која су контролисали српски устаници, постојали су одређени елементи привремене државности, а ослобођење од туђинске власти и уједињење са Србијом и Црном Гором, били су у основи српског националног покрета у Босни и Херцеговини.[33]Милорад Екмечић, „Религиозни тип национализма у Босни и Херцеговини као извор грађанског рата 1992”, Срби на … Прочитај више За вријеме устанка српског народа у овим покрајинама (1875‒1878), било је проглашено уједињење Босне са Србијом, а Херцеговине са Црном Гором.[34]Милорад Екмечић, „Историјске и стратешке основе Републике Српске”, Република Српска ‒ петнаест година … Прочитај више Из прогласа о уједињењу, који су 1876. године потписала 72 устаничких четовођа од Пролога код Ливна до Вучјака код Прњавора, уочљива је идеја државности. У прогласу се, поред осталог, каже: „У име тога нашег великог савезника Бога, ми васколике вође устаничких чета босанских једини законити представници српске земље Босне после толиког чекања и без наде на икакву помоћ решавамо, да од данас за навек кидамо са нехришћанском владом цариградском и желећи с браћом нашом Србима делити судбину ма каква она била, проглашавамо, да се домовина наша Босна присајужава кнежевини Србији, законитом и правом наследнику државе старих наших краљева и царева и проглашавамо нашим наследним господаром књаза српског Милана М. Обреновића.”[35]Васо Чубриловић, Босански устанак 1875‒1878. (Београд: Службени лист СРЈ, 19962), 182.

Без обзира на чињеницу да су Србија и Црна Гора на Берлинском конгресу 1878. године добиле међународно признање, он је за српски национални покрет у Босни и Херцеговини био тежак пораз. Аустро-Угарска добила је право да окупира ове покрајине, које су до 1908. године остале под суверенитетом Османског царства. Нова власт настојала је да у становништву Босне и Херцеговине потисне до тада постојеће државне идеје, да уклони све чиниоце који би га упућивали на јединство са Србијом и Црном Гором и да га трајно веже за Аустро-Угарску и њену државност.[36]Tomislav Kraljačić, Kalajev režim u Bosni 1882‒1903. (Banja Luka i Srpsko Sarajevo: Akademija nauka i umjetnosti Republike Srpske, 2000), 74‒76.Стога је покушала да наметне у Босни и Херцеговини идеју о посебној „босанској нацији”, умјесто српског језика за службени језик проглашен је „земаљски језик”, називан и „босански”, док је ћирилица систематски потискивана и проглашавана чак посебним писмом, тзв. „босанчицом”.[37]Драгољуб Драгојловић, Историја српске књижевности у средњовековној босанској држави, 45‒46. Окупациони намјесник, мађарски племић Бењамин Калај (1882‒1903), забранио је чак и сопствену књигу о историји српског народа, објављену 1878. године, у којој је о босанско-херцеговачким муслиманима писао као о дијелу српског народа. У намјери да створи нови национални идентитет и тиме сузбије идеју државности код православних Срба, аустро-угарска управа увела је посебан грб и заставу у Босни и Херцеговини. Битан чинилац политике денационализације православних Срба био је удар на црквено-школске општине, које се биле нека врста њихове „државе у држави”.[38]Душан Т. Батаковић, нав. дјело, LXIX‒LXXVII.Православни Срби у Босни и Херцеговини упутили су, преко својих представника, четири меморандума цару Францу Јозефу (1896, 1897, 1901. и 1902), у којима су захтијевали заштиту својих националних установа, њихову аутономију, затим слободу штампе и друге грађанске слободе.[39]Божо Маџар, Покрет Срба Босне и Херцеговине за вјерско-просвјетну самоуправу (Сарајево: „Веселин Маслеша”, … Прочитај више Аустро-угарска власт сматрала је да је црквено-школска аутономија омогућила православним Србима у Босни и Херцеговини да створе „државу у држави”, јер државна власт није могла да оствари контролу над радом црквено-школских органа.[40]Đorđe Mikić, Austrougarska ratna politika u Bosni i Hercegovini 1914‒1918. (Banjaluka: Nezavisni univerzitet Banjaluka, 2011), 229‒230. Црквено-школска самоуправа православних Срба у Босни и Херцеговини, изборена 1905, суспендована је практичним мјерама 1914. године, у оквиру насиља Аустро-Угарске према сопственим поданицима.[41]Ibid., 234‒235.

Самосвијест о посебности српске државе његована је упоредо са развијањем осјећаја о потреби живота у широј заједници, што је била и егзистенцијална нужност, због увјерења да мале државе не могу да опстану. Тако је створена државна идеологија о стварању велике и снажне државе на Балкану, чији би центар окупљања била Србија.[42]Љубодраг Димић, Историја српске државности, књ. III. Србија у Југославији (Нови Сад: Српска академија наука и … Прочитај више Ратни циљ Краљевине Србије, проглашен Нишком декларацијом децембра 1914, истакнуо је борбу за „ослобођење и уједињење све наше неослобођене браће Срба, Хрвата и Словенаца”, док је Крфска декларација из јула 1917. нагласила „да је овај наш троимени народ један исти по крви, по језику говорном и писаном, по осећањима свога јединства, по континуитету и целини територије, на којој неподвојено живи, и по заједничким животним интересима свога националног опстанка и свестраног развитка свога моралног и материјалног живота.”[43]Ibid., 13. и 19.

Народно вијеће из Сарајева упутило је 4. новембра 1918. године званични позив српској војсци да уђе у Босну, која је два дана касније с одушевљењем дочекана у Сарајеву, а 21. новембра 1918. године и у Бањалуци. Током новембра 1918. године, локална народна вијећа проглашавала су појединачно уједињење са Краљевином Србијом, па су од 54 котара у Босни и Херцеговини, чак 42 прогласила непосредено уједињење са Краљевином Србијом: Бањалука, Приједор, Бихаћ, Босанска Крупа, Сански Мост, Ливно, Бијељина, Зворник, Сребреница, Вишеград, Фоча, Требиње, Невесиње итд.[44]Душан Т. Батаковић, нав. дјело, CXXIII‒CXXIV; Перко Војиновић, „Историјске основе Републике Српске”, Истине и … Прочитај више У телеграму Народног вијећа из Бањалуке 27. новембра 1918. године написано је: „Одбор Народног вијећа у Бања Луци, покоравајући се неодољивој жељи народа, без разлике вјере и имена, прокламовао је данас потпуно сједињење са Краљевином Србијом под жезлом Њ. В. Петра Првог. Живео наш Петар Први.”[45]Душан Т. Батаковић, нав. дјело, CXXIV‒CXXV.

Проглашењем Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца 1. децембра 1918, године, остварен је циљ Срба из Босне и Херцеговине да живе у слободној и уједињеној држави са Србијом и Црном Гором, као и са сународницима из осталих покрајина бивше Аустро-Угарске. Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца била је слободна, независна, уставна, демократска и парламентарна монархија, у којој је обезбијеђена равноправност српског, хрватског и словеначког имена, равноправност православне, римокатоличке и муслиманске вјероисповијести, равноправност ћирилице и латинице и једнакост пред законом за све њене држављане.[46]Љубодраг Димић, нав. дјело, 19‒20. У међународноправном погледу, Краљевина СХС била је насљедница цијелог система мађународних уговора Краљевине Србије, тако да Краљевина СХС није била нов субјекат у међународном праву, што значи да се спољашње стање које је Краљевина Србија уживала није промијенило. Међутим, уставноправно гледано, настанком Краљевине СХС дошло је до прекида са постојећим уставним стањем Краљевине Србије, јер је одбацивањем постојећег српског устава и добијањем новог имена, заставе и грба, учињен раскид са уставноправним стањем Краљевине Србије.[47]Ibid., 38. Према томе, Краљевина Србија унијела је своју државност у Краљевину СХС, односно пренијела је српску државност на територију ослобођену 1918. године. Преношење српске државности преко Дрине, па макар и и кроз покушај стварања нове, српско-хрватско-словеначке (југословенске) државности, било је од изузетног значаја за српски народ на новоослобођеном подручју, све док није дошло до „етничког омеђивања” стварањем Бановине Хрватске 1939. и слома државе Априлским ратом 1941. године.     

Један од историјских темеља Републике Српске и њене државности јесте геноцид који је над Србима извршила Независна Држава Хрватска за вријеме Другог свјетског рата (1941‒1945).[48]Перко Војиновић, нав. дјело, 220‒222; Милорад Екмечић, „Историјске и стратешке основе Републике Српске”, 37; … Прочитај више Римокатоличка црква створила је НДХ преко нацистичке Њемачке и фашистичке Италије, с намјером да на ријеци Дрини учврсти границу између два свијета.[49]Милорад Екмечић, „Корени револуције 1941”, Дијалог прошлости и садашњости: зборник радова (Београд: Службени … Прочитај више Званична политика НДХ подразумијевала је да трећину Срба треба убити, трећину протјерати и трећину превести на римокатолицизам и претворити у Хрвате.[50]Опширније о томе: Василије Ђ. Крестић, Геноцидом до Велике Хрватске (Београд: Catena mundi, 2015); Виктор Новак, Magnum … Прочитај више Број Срба убијених у НДХ никада није утврђен, премда је Херман Нојбахер, „летећи” дипломата Трећег Рајха и Хитлеров специјални изасланик за Балкан, оставио 1957. године свједочење, у којем је рекао: „Kada ustaške vođe pričaju o tome da su zaklali milion pravoslavnih Srba ‒ uključujući bebe, decu, žene i starce to je onda, po meni, preterivanje i samohvalisanje. Na osnovu izveštaja koji su stigli do mene, procenjujem da broj nevinih, nenaoružanih, zaklanih Srba iznosi oko 750 000.”[51]Herman Nojbaher, Specijalni zadatak Balkan (Beograd: Službeni list SCG, 2005), 50. 

 

Нема никакве сумње да су сјећање на геноцид у НДХ за вријеме Другог свјетског рата и страх да се он не понови, у околностима разбијања југословенске државе 1991‒1992. године, битно утицали на стварање Републике Српске. Поједини српски државници и политичари оставили су свједочанства о томе да је управо тај страх био један од пресудних мотива који су довели до самоорганизовања Срба и оснивања Скупштине српског народа у Босни и Херцеговини 24. октобра 1991, као првог корака ка стварању Републике Српске, односно првог корака ка обнови српске државности западно од Дрине.[52]Горан Латиновић, „Свједочења српских државника и политичара о узроцима оснивања Скупштине српског народа у … Прочитај више У Декларацији Скупштине српског народа у Босни и Херцеговини, донесеној истог дана, истакнуто је да је она основана јер је српски народ „поучен трагичним искуствима у овом вијеку, поготово геноцидом извршеним над њим”, као и због опасности „од нових и сличних трагичних догађаја”.[53] Службени гласник српског народа у Босни и Херцеговини, бр. 1 (Сарајево, 15. јануара 1992). Геноцид над Србима у НДХ за вријеме Другог свјетског рата поменут је у Декларацији о проглашењу Републике српског народа Босне и Херцеговине донесеној 9. јануара 1992. године, као и у њеној преамбули.[54]Службени гласник српског народа у Босни и Херцеговини, бр. 2 (Сарајево, 27. јануара 1992). Добар примјер народа који је створио, односно обновио државу, као јемац сопственог опстанка, управо након претрпљеног геноцида, представљају Јевреји. У Декларацији о успостављању државе Израел 1948. године, речено је да је катастрофа која је задесила јеврејски народ, тј. покољ неколико милиона Јевреја у Европи, била јасан израз неодложности обнове јеврејске државе. Израел је означен као отаџбина свих Јевреја, а посебно оних који су преживјели холокауст.[55]Provisional Government of Israel, Official Gazette, no. 1 (Tel Aviv, 5 Iyar 5708, 14 May 1948). Међутим, до стварања српске државе, која би обухватила и територију на којој је извршен геноцид, није дошло након Другог свјетског рата. Равногорски покрет, који је на Светосавском конгресу у селу Ба код Љига јануара 1944. године донио национални програм по којем би у Југославији, састављеној од три федералне јединице, требало да постоји једна српска јединица „која би окупила цео српски народ на његовој територији”,[56]Српски национални програм: документи, мишљења (приредио Никола Б. Поповић), (Београд: ДМП и Графомарк, 2000), 68. поражен је у грађанском рату (1941‒1945). Побједу је однио Народноослободилачки покрет предвођен Комунистичком партијом Југославије, чији је национални програм подразумијевао стварање нових нација на српској етничкој основи и распарчавање српског народа у неколико федералних јединица.

Важну улогу у стварању нове државности, односно нових државности, имали су револуционарни органи власти, у којима су Срби масовно учествовали. На засједању Земаљског антифашистичког вијећа народног ослобођења Босне и Херцеговине 25. и 26. новембра 1943. године, Срби су чинили око 60% његових вијећника[57]Zemaljsko antifašističko vijeće narodnog oslobođenja Bosne i Hercegovine: dokumenti 1943‒1944, knj. I (Sarajevo: „Veselin Masleša”, 1968), 58‒63. и приближан проценат вијећника из Босне и Херцеговине у Антифашистичком вијећу народног ослобођења Југославије,[58]Ibid., 63‒68.које је на свом Другом засједању, неколико дана касније, поставило темељ нове државе са шест федералних јединица. Међутим, чак ни тако висок проценат Срба у ЗАВНОБиХ-у и АВНОЈ-у није одговарао њиховом учешћу у партизанском покрету. Наиме, Срби су чинили преко 67% страдалих партизана са територије НДХ (1941‒1945), иако су чинили око 32% њеног укупног становништва.[59]Dragan Ž. Cvetković, Gubici pripadnika partizanskog pokreta sa teritorije Jugoslavije 1941‒1945. (neobjavljeni rukopis doktorske disertacije odbranjene na Filozofskom fakultetu Univerziteta u … Прочитај више Несразмјер у броју погинулих ратника у односу на учешће у укупном становништву, још је израженије код Срба у Босни и Херцеговини. Срби су чинили чак 78% укупних партизанских губитака у Босни и Херцеговини (1941‒1945).[60]Ibid., 980. Према томе, осим што су били изложени геноциду, Срби су уложили и највише војних жртава у рату за ослобођење, што није могло бити занемарено ни у тексту Резолуције ЗАВНОБиХ-а 26. новембра 1943, у којем је, поред осталог, речено: „Srpske mase, koje sačinjavaju većinu u Narodno-oslobodilačkoj vojsci i koje su dale najviše žrtava, danas stoje odlučno uz narodno-oslobodilački pokret.” И поред очигледног несразмјера у војним напорима за ослобођење земље и претрпљеним губицима Срба и осталих народа, у Резолуцији ЗАВНОБиХ-а истакнуто је да Босна и Херцеговина није ни српска, ни хрватска, ни муслиманска, него и српска, и муслиманска и хрватска, односно да народи Босне и Херцеговине стварају, у заједници са осталим народима Југославије, нову демократску федеративну Југославију слободних и равноправних народа.[61]Zemaljsko antifašističko vijeće narodnog oslobođenja Bosne i Hercegovine: dokumenti 1943‒1944, 71‒73. Учешће Срба у стварању те нове југословенске, односно босанско-херцеговачке (српско-муслиманско-хрватске) државности, било је најизраженије, иако у вођству покрета нису били заступљени сразмјерно свом цјелокупном учешћу у ослободилачком рату и револуцији. Тај несразмјер у Босни и Херцеговини протоком времена постајао је све очигледнији.       

Премда је поднио највеће жртве за њено стварање, српски народ у социјалистичкој Југославији (1945‒1991) имао је далеко мању улогу од оне у југословенској краљевини (1918‒1941). Такво стање имало је одраз и у Босни и Херцеговини, у којој су након увођења муслиманске нације, систематски, прво државна безбједност, затим цијела полиција и на крају виша власт предате у муслиманске руке.[62]Милорад Екмечић, „Љубодраг Димић, Историја српске државности, III, Србија у Југославији, Нови Сад 2001, стр. 457”, … Прочитај више Босна и Херцеговина претварана је у матичну републику Муслимана, што је посебно долазило до изражаја у постепеном декомпоновању југословенске федерације. По уставу из 1963. године, Југославија је дефинисана као савезна држава „добровољно уједињених и равноправних народа”,[63]Љубодраг Димић, нав. дјело, 376.да би по уставу из 1974. године дефинисана као државна заједница „добровољно уједињених народа и њихових република, као и аутономних покрајина”.[64]Ibid., 434.С обзиром на то да су посљедњим југословенским уставом републике дефинисане као државе, комунистичка власт радила је на томе да Босну и Херцеговину претвори у матичну републику, односно државу, нове муслиманске нације. Управо у социјалистичкој Југославији, православни Срби изгубили су релативну већину у укупном становништву Босне и Херцеговине, коју су имали на свим пописима од 1851. до 1961. године, чинећи у том периоду, дужем од једном вијека, између 41,6% (1948) и 44,4% (1953) становништва Босне и Херцеговине. Први пут, Муслимани су постали релативна већина 1971. године, док је број Срба на посљедњем попису 1991. године пао на свега 31,4% укупног становништва Босне и Херцеговине.[65]Ђорђе Пејановић, Становништво Босне и Херцеговине (Београд: Српска академија наука 1955); Милена Спасовски, … Прочитај вишеИпак, Срби су у нечему задржали преимућство. По попису из 1981. године, површина насеља у којима су чинили апсолутну већину износила је 53,3% територије Босне и Херцеговине, а домаћинства чији се старјешина изјаснио као Србин располагала су са 51,4% приватног земљишног посједа у овој републици.[66]Милена Спасовски, „Основне одлике демографског развитка Босне и Херцеговине од 1918. до 1991. године”, 242. 


И поред чињенице да су били подијељени у неколико република, Срби су доживљавали социјалистичку Југославију као сопствену државу, с обзиром на жртве које су поднијели за вријеме рата (1941‒1945). У ствари, Југославија је била „покушај државности у коме је српски народ, по цену одрицања од свог два миленијума старог етничког имена, покушао да оствари своје историјске циљеве и постане демократска, од три вере састављена нација, секуларног и западноевропског типа.


Прво остварење из 1918. је дошло у кризу 1939, отпадањем илузије да се католичка црква може интегрисати у такву демократску заједницу, па је процес завршен 1963, са трагичним сазнањем да Европа не жели такву нацију.”[67]Милорад Екмечић, „Љубодраг Димић, Историја српске државности, III, Србија у Југославији”, 235. Управо у ширем контексту европске историје треба тражити неке од историјских коријена државности Републике Српске, јер је XX вијек започео и завршио тријумфом идеје националне државе.[68]Никола Б. Поповић, „Закономерност настанка Републике Српске”, Дејтонски мировни споразум: двадесет година … Прочитај више

Ако се имају у виду све изнесене чињенице, намеће се закључак да државност Републике Српске има дубоке и чврсте историјске коријене. Српски народ на територији данашње Босне и Херцеговине присутан је од раног средњег вијека. Без обзира на припадност различитим вјероисповијестима, на основу којих су у савремено доба створени и нови национални идентитети, на њиховој етничкој основи, Срби су све до шездесетих година XX вијека били већинско становништво Босне и Херцеговине. Босна је у почетку била област у саставу Србије, којој су повремено припадали и дијелови данашње Херцеговине, све док и они нису ушли у састав осамостаљене босанске државе. Средњовјековна Босна била је српска држава, премда је имала специфичну државност, на друкчијој идеолошкој основи у односу на Србију. Српска државност у средњовјековној босанској држави доживјела је успон у другој половини XIV вијека. Нестанком српских средњовјековних држава, својеврсну улогу „државе” преузела је Српска православна црква, односно српске православне црквено-школске општине. Национални и социјални покрет Срба у Босни и Херцеговини од почетка XIX вијека до 1918. године, био је, у својој суштини и с обзиром на његов крајњи исход, државотворни покрет. Живот у слободној и уједињеној држави у периоду између два свјетска рата, након вишевјековног ропства, имао је велики значај у његовању свијести српског народа о држави, односно државности. Геноцид који је над Србима извршила хрватска држава за вријеме Другог свјетског рата оставио је трајан печат у њиховом схватању да једино сопствена држава може да сачува њихов опстанак, што је на заласку Југославије имало пресудан значај у стварању Републике Српске. Српски народ уносио је током XX вијека своју државност у покушаје стварања вишенационалних држава, односно државности, што је два пута имало трагичан исход, 1941. и 1991. године.   

Према томе, српски народ, на територији која је обухваћена Републиком Српском, показао је веома изражен смисао за стварање државе и њену организацију, још од средњег вијека па до савременог доба. Државотворност Срба проистицала је превасходно из њихове слободарске традиције. Стога је и стварање Републике Српске било логична посљедица тог огромног историјског и државотворног искуства српског народа на територији данашње Босне и Херцеговине, посебно под непосредном пријетњом угрожености његовог биолошког и духовног опстанка, односно његове слободе, коју је могла да штити једино сопствена држава.  

           

Извори и литература

  • Батаковић Т. Душан, „Босна и Херцеговина у српској историји: од средњег века до уједињења 1918”, Напор Босне и Херцеговине за ослобођење и уједињење (Бања Лука: Народна и универзитетска библиотека Републике Српске и Београд: Балканолошки институт Српске академије наука и уметности, 2017), (репринт издања из 1929), VII‒CXXVII.
  • Благојевић Милош и Медаковић Дејан, Историја српске државности, књ. I. Од настанка првих држава до почетка српске националне револуције (Нови Сад: Српска академија наука и уметности. Огранак у Новом Саду, „Беседа” издавачка кућа Православне епархије бачка и Друштво историчара Јужнобачког и Сремског округа, 2000).
  • Византијски извори за историју народа Југославије, II (Београд: Византолошки институт Српске академије наука и уметности, 2007, фототипско издање).
  • Византијски извори за историју народа Југославије, IV (Београд: Византолошки институт Српске академије наука и уметности, 2007, фототипско издање).
  • Војиновић Перко, „Историјске основе Републике Српске”, Истине и заблуде о српству, југословенству и словенству (Београд: Рад, 1999), 208‒231.
  • Давидов Динко, Тотални геноцид: Независна Држава Хрватска 1941‒1945 (Београд: Завод за уџбенике, 2013).
  • Димић Љубодраг, Историја српске државности, књ. III. Србија у Југославији (Нови Сад: Српска академија наука и уметности. Огранак у Новом Саду, „Беседа” издавачка кућа Православне епархије бачка и Друштво историчара Јужнобачког и Сремског округа, 2001).
  • Документа о геноциду над Србима у Босни и Херцеговини од априла до августа 1941. (прир. Здравко Антонић), (Бања Лука и Српско Сарајево: Академија наука и умјетности Републике Српске, 2001).
  • Драгојловић Драгољуб, Историја српске књижевности у средњовековној босанској држави (Београд: Службени гласник, 2009).
  • Драгојловић Драгољуб, Крстјани и јеретичка црква босанска (Београд: Балканолопки институт Српске академије наука и уметности, 1987.
  • Zemaljsko antifašističko vijeće narodnog oslobođenja Bosne i Hercegovine: dokumenti 1943‒1944, knj. I (Sarajevo: „Veselin Masleša”, 1968).
  • Екмечић Милорад, „Историјске и стратешке основе Републике Српске”, Република Српска ‒ петнаест година постојања и развоја (Бања Лука: Академија наука и умјетности Републике Српске 2007), 37‒61.
  • Екмечић Милорад, „Корени револуције 1941”, Дијалог прошлости и садашњости: зборник радова (Београд: Службени лист СРЈ, 2002), 375‒408.
  • Екмечић Милорад, „Кратки ход по мукама кроз историју Босне”, Дијалог прошлости и садашњости: зборник радова (Београд: Службени лист СРЈ, 2002), 137‒154.
  • Екмечић Милорад, „Љубодраг Димић, Историја српске државности, III, Србија у Југославији, Нови Сад 2001, стр. 457”, Радови. Часопис за хуманистичке и друштвене науке, бр. 4 (Бања Лука: Филозофски факултет 2001), 229‒238. (приказ).
  • Екмечић Милорад, „Религиозни тип национализма у Босни и Херцеговини као извор грађанског рата 1992”, Срби на историјском раскршћу (Београд: Српска књижевна задруга, 1999), 395‒429.
  • Енциклопедија Републике Српске, 1 (Бања Лука: Академија наука и умјетности Републике Српске, 2017).
  • Јовановић Слободан, О држави: основи једне правне теорије (Београд: Правни факултет Универзитета у Београду, 2011).
  • Kraljačić Tomislav, Kalajev režim u Bosni 1882‒1903. (Banja Luka i Srpsko Sarajevo: Akademija nauka i umjetnosti Republike Srpske, 2000).
  • Крестић Ђ. Василије, Геноцидом до Велике Хрватске (Београд: Catena mundi, 2015).
  • Крестић Ђ. Василије и Радојевић Мира, Јасеновац (Београд: Српска академија наука и уметности, 2017).
  • Латиновић Горан, „Свједочења српских државника и политичара о узроцима оснивања Скупштине српског народа у Босни и Херцеговини 1991. године”, Двадесет пет година Народне скупштине Републике Српске (Бања Лука: Академија наука и умјетности Републике Српске, 2017), 107‒112.
  • Мирковић Јован, Злочини над Србима у Независној држави Хрватској: фотомонографија (Београд: Свет књиге и Музеј жртава геноцида, 2014).
  • Маријанац Д. Здравко, Развитак становништва Босне и Херцеговине 1850‒1991. године (Бања Лука: Матица српска Републике Српске, 2000).
  • Мастиловић Драга, Затирање Срба у Босни и Херцеговини у XX вијеку (Београд: Удружење „Српско-руски мост”, 2017).
  • Маџар Божо, Покрет Срба Босне и Херцеговине за вјерско-просвјетну самоуправу (Сарајево: „Веселин Маслеша”, 1982).
  • Новак Виктор, Magnum Crimen: пола вијека клерикализма у Хрватској, I‒II (Београд: Catena mundi, 2015).
  • Nojbaher Herman, Specijalni zadatak Balkan (Beograd: Službeni list SCG, 2005).
  • Пејановић Ђорђе, Становништво Босне и Херцеговине (Београд: Српска академија наука 1955).
  • Provisional Government of Israel, Official Gazette, no. 1 (Tel Aviv, 5 Iyar 5708, 14 May 1948).
  • Поповић Б. Никола, „Закономерност настанка Републике Српске”, Дејтонски мировни споразум: двадесет година послије (Бања Лука: Академија наука и умјетности Републике Српске, 2016), 151‒162.
  • Речник српскохрватског књижевног и народног језика, књ. IV (Београд: Српска академија наука и уметности, 1966).
  • Речник српскохрватског књижевног језика, књига прва (Нови Сад: Матица српска и Загреб: Матица хрватска, 1967).
  • Саџак Младенко, Старожитности Босне и Хума: српски народ, његов језик и религија у старим повељама Босне и Хума (Бања Лука: Арт принт 2014).
  • Слијепчевић Ђоко, Историја Српске православне цркве, I‒III (Београд: ЈРЈ, 2002).
  • Службени гласник српског народа у Босни и Херцеговини, бр. 1 (Сарајево, 15. јануара 1992).
  • Службени гласник српског народа у Босни и Херцеговини, бр. 2 (Сарајево, 27. јануара 1992).
  • Спасовски Милена, „Основне одлике демографског развитка Босне и Херцеговине од 1918. до 1991. године”, Босна и Херцеговина од средњег века до новијег времена (Београд: Историјски институт Српске академије наука и уметности и Нови Сад: Православна реч, 1995), 225‒243.
  • Спасоски Милена, Живковић Драгица и Степић Миломир, Етнички састав становништва Босне и Херцеговине (Београд: Географски институт Универзитета у Београду 1992).
  • Srbi u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj: izabrana dokumenta (prir. Nikola Živković i Petar Kačavenda), (Beograd: Institut za savremenu istoriju, 1998).
  • Стојановић Љубомир, „Старе српске повеље и писма, књ. I/1”, Зборник за историју, језик и књижевност српског народа, књ. XIX (Београд – Сремски Карловци: Српска краљевска академија, 1929).
  • Ћоровић Владимир, Хисторија Босне (Бањалука: Глас српски и Београд: Арс либри 1999), (репринт издања из 1940).
  • Cvetković Ž Dragan, Gubici pripadnika partizanskog pokreta sa teritorije Jugoslavije 1941‒1945. (neobjavljeni rukopis doktorske disertacije odbranjene na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu 2016).
  • Чубриловић Васо, Босански устанак 1875‒1878. (Београд: Службени лист СРЈ, 19962).
  • Чубриловић Васо, „Револуционарни покрети у Босанској Крајини у XIX веку”, Погледи Васе Чубриловића на српску историју XIX и XX века (приредио Здравко Антонић), (Београд: Балканолошки институт Српске академије наука и уметности, 1992), 301‒308.

 

Goran Latinović, Ph.D., Associate Professor

University of Banja Luka, Faculty of Philosophy

The Republic of Srpska ‒ Bosnia and Herzegovina

 

HISTORICAL ROOTS OF STATEHOOD OF THE REPUBLIC OF SRPSKA

Abstract: There were no attempts in the Serbian historiography to determine historical roots of statehood of the Republic of Srpska. Although some historians discussed historical foundations of the Serbian entity in Bosnia and Herzegovina, the question of roots of its statehood remain unresearched. The author proceeded from an assumption that the Republic of Srpska, although it is not independent and sovereign state, has its statehood, and he tried to identify its roots from the Middle Ages up to Contemporary history, using relevant sources and bibliography.   

Key words: Serbs, Statehood, Bosnia, Herzegovina, the Republic of Srpska.

 

Референце

Референце
1 Милош Благојевић и Дејан Медаковић, Историја српске државности, књ. I. Од настанка првих држава до почетка српске националне револуције (Нови Сад: Српска академија наука и уметности. Огранак у Новом Саду, „Беседа” издавачка кућа Православне епархије бачка и Друштво историчара Јужнобачког и Сремског округа, 2000), 11‒12.
2 Слободан Јовановић, О држави: основи једне правне теорије (Београд: Правни факултет Универзитета у Београду, 2011), 70‒71.
3 Речник српскохрватског књижевног и народног језика, књ. IV (Београд: Српска академија наука и уметности, 1966), 700‒701.
4 Речник српскохрватског књижевног језика, књига прва (Нови Сад: Матица српска и Загреб: Матица хрватска, 1967), 777.
5 Милош Благојевић и Дејан Медаковић, нав. дјело, 17 и 24.
6 Ibid., 45.
7 Ibid., 46.
8 Византијски извори за историју народа Југославије, II (Београд: Византолошки институт Српске академије наука и уметности, 2007, фототипско издање), 33; Милош Благојевић и Дејан Медаковић, нав. дјело, 27. и 38.
9 Владимир Ћоровић, Хисторија Босне (Бањалука: Глас српски и Београд: Арс либри 1999), (репринт издања из 1940), 121; Енциклопедија Републике Српске, 1 (Бања Лука: Академија наука и умјетности Републике Српске, 2017), 580.
10 Византијски извори за историју народа Југославије, II, 58; Милош Благојевић и Дејан Медаковић, нав. дјело, 39‒40. 
11 Милош Благојевић и Дејан Медаковић, нав. дјело, 57.
12 Византијски извори за историју народа Југославије, IV (Београд: Византолошки институт Српске академије наука и уметности, 2007, фототипско издање), 28.
13 Енциклопедија Републике Српске, 1, 525.
14 Милош Благојевић и Дејан Медаковић, нав. дјело, 118, 121.
15 Владимир Ћоровић, нав. дјело, 122; Енциклопедија Републике Српске, 1, 580.
16 Љубомир Стојановић, „Старе српске повеље и писма, књ. I/1”, Зборник за историју, језик и књижевност српског народа, књ. XIX (Београд – Сремски Карловци: Српска краљевска академија, 1929), 7–10.
17 Ibid., 45–46.
18 Крстјани, тј. припадници цркве босанске, разликовали су се од 

православних хришћана и римокатолика теолошким учењима и вјерским обредима. Иако су били огранак источног, православног монаштва, и Православна црква и Римокатоличка црква сматрале су припаднике цркве босанске јеретицима. Драгољуб Драгојловић, Крстјани и јеретичка црква босанска (Београд: Балканолопки институт Српске академије наука и уметности, 1987), 24‒26, 253‒255.

19 Милош Благојевић и Дејан Медаковић, нав. дјело, 235‒238.
20 Енциклопедија Републике Српске, 1, 581; Младенко Саџак, Старожитности Босне и Хума: српски народ, његов језик и религија у старим повељама Босне и Хума (Бања Лука: Арт принт 2014), 20‒30.
21 Милош Благојевић и Дејан Медаковић, нав. дјело, 242.
22 Ibid., 175.
23 Ibid., 290.
24 Душан Т. Батаковић, „Босна и Херцеговина у српској историји: од средњег века до уједињења 1918”, Напор Босне и Херцеговине за ослобођење и уједињење (Бања Лука: Народна и универзитетска библиотека Републике Српске и Београд: Балканолошки институт Српске академије наука и уметности, 2017), (репринт издања из 1929), XXIII‒XXIV.
25 Владимир Ћоровић, нав. дјело, 338.
26 Драгољуб Драгојловић, Историја српске књижевности у средњовековној босанској држави (Београд: Службени гласник, 2009), 19.
27 Милош Благојевић и Дејан Медаковић, нав. дјело, 289‒294.
28 Васо Чубриловић, „Револуционарни покрети у Босанској Крајини у XIX веку”, Погледи Васе Чубриловића на српску историју XIX и XX века (приредио Здравко Антонић), (Београд: Балканолошки институт Српске академије наука и уметности, 1992), 302.
29 Ђоко Слијепчевић, Историја Српске православне цркве, I‒III (Београд: ЈРЈ, 2002), I, 301.
30 Ibid., 315‒316, 414, 421.
31 Васо Чубриловић, „Револуционарни покрети у Босанској Крајини у XIX веку”, 302.
32 Милорад Екмечић, „Кратки ход по мукама кроз историју Босне”, Дијалог прошлости и садашњости: зборник радова (Београд: Службени лист СРЈ, 2002), 150.
33 Милорад Екмечић, „Религиозни тип национализма у Босни и Херцеговини као извор грађанског рата 1992”, Срби на историјском раскршћу (Београд: Српска књижевна задруга, 1999), 396.
34 Милорад Екмечић, „Историјске и стратешке основе Републике Српске”, Република Српска ‒ петнаест година постојања и развоја (Бања Лука: Академија наука и умјетности Републике Српске 2007), 40.
35 Васо Чубриловић, Босански устанак 1875‒1878. (Београд: Службени лист СРЈ, 19962), 182.
36 Tomislav Kraljačić, Kalajev režim u Bosni 1882‒1903. (Banja Luka i Srpsko Sarajevo: Akademija nauka i umjetnosti Republike Srpske, 2000), 74‒76.
37 Драгољуб Драгојловић, Историја српске књижевности у средњовековној босанској држави, 45‒46.
38 Душан Т. Батаковић, нав. дјело, LXIX‒LXXVII.
39 Божо Маџар, Покрет Срба Босне и Херцеговине за вјерско-просвјетну самоуправу (Сарајево: „Веселин Маслеша”, 1982), 263‒274.
40 Đorđe Mikić, Austrougarska ratna politika u Bosni i Hercegovini 1914‒1918. (Banjaluka: Nezavisni univerzitet Banjaluka, 2011), 229‒230.
41 Ibid., 234‒235.
42 Љубодраг Димић, Историја српске државности, књ. III. Србија у Југославији (Нови Сад: Српска академија наука и уметности. Огранак у Новом Саду, „Беседа” издавачка кућа Православне епархије бачка и Друштво историчара Јужнобачког и Сремског округа, 2001), 9‒11.
43 Ibid., 13. и 19.
44 Душан Т. Батаковић, нав. дјело, CXXIII‒CXXIV; Перко Војиновић, „Историјске основе Републике Српске”, Истине и заблуде о српству, југословенству и словенству (Београд: Рад, 1999), 215‒216.
45 Душан Т. Батаковић, нав. дјело, CXXIV‒CXXV.
46 Љубодраг Димић, нав. дјело, 19‒20.
47 Ibid., 38.
48 Перко Војиновић, нав. дјело, 220‒222; Милорад Екмечић, „Историјске и стратешке основе Републике Српске”, 37; Драга Мастиловић, Затирање Срба у Босни и Херцеговини у XX вијеку (Београд: Удружење „Српско-руски мост”, 2017), 47‒50.
49 Милорад Екмечић, „Корени револуције 1941”, Дијалог прошлости и садашњости: зборник радова (Београд: Службени лист СРЈ, 2002), 377‒378.
50 Опширније о томе: Василије Ђ. Крестић, Геноцидом до Велике Хрватске (Београд: Catena mundi, 2015); Виктор Новак, Magnum Crimen: пола вијека клерикализма у Хрватској, I‒II (Београд: Catena mundi, 2015); Srbi u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj: izabrana dokumenta (prir. Nikola Živković i Petar Kačavenda), (Beograd: Institut za savremenu istoriju, 1998); Документа о геноциду над Србима у Босни и Херцеговини од априла до августа 1941. (прир. Здравко Антонић), (Бања Лука и Српско Сарајево: Академија наука и умјетности Републике Српске, 2001); Јован Мирковић, Злочини над Србима у Независној држави Хрватској: фотомонографија (Београд: Свет књиге и Музеј жртава геноцида, 2014); Динко Давидов, Тотални геноцид: Независна Држава Хрватска 1941‒1945 (Београд: Завод за уџбенике, 2013); Василије Ђ. Крестић и Мира Радојевић, Јасеновац (Београд: Српска академија наука и уметности, 2017).
51 Herman Nojbaher, Specijalni zadatak Balkan (Beograd: Službeni list SCG, 2005), 50. 
52 Горан Латиновић, „Свједочења српских државника и политичара о узроцима оснивања Скупштине српског народа у Босни и Херцеговини 1991. године”, Двадесет пет година Народне скупштине Републике Српске (Бања Лука: Академија наука и умјетности Републике Српске, 2017), 107‒109.
53 Службени гласник српског народа у Босни и Херцеговини, бр. 1 (Сарајево, 15. јануара 1992).
54 Службени гласник српског народа у Босни и Херцеговини, бр. 2 (Сарајево, 27. јануара 1992).
55 Provisional Government of Israel, Official Gazette, no. 1 (Tel Aviv, 5 Iyar 5708, 14 May 1948).
56 Српски национални програм: документи, мишљења (приредио Никола Б. Поповић), (Београд: ДМП и Графомарк, 2000), 68.
57 Zemaljsko antifašističko vijeće narodnog oslobođenja Bosne i Hercegovine: dokumenti 1943‒1944, knj. I (Sarajevo: „Veselin Masleša”, 1968), 58‒63.
58 Ibid., 63‒68.
59 Dragan Ž. Cvetković, Gubici pripadnika partizanskog pokreta sa teritorije Jugoslavije 1941‒1945. (neobjavljeni rukopis doktorske disertacije odbranjene na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu 2016), 441‒442.
60 Ibid., 980.
61 Zemaljsko antifašističko vijeće narodnog oslobođenja Bosne i Hercegovine: dokumenti 1943‒1944, 71‒73.
62 Милорад Екмечић, „Љубодраг Димић, Историја српске државности, III, Србија у Југославији, Нови Сад 2001, стр. 457”, Радови. Часопис за хуманистичке и друштвене науке, бр. 4 (Бања Лука: Филозофски факултет 2001), 238.
63 Љубодраг Димић, нав. дјело, 376.
64 Ibid., 434.
65 Ђорђе Пејановић, Становништво Босне и Херцеговине (Београд: Српска академија наука 1955); Милена Спасовски, Драгица Живковић и Миломир Степић, Етнички састав становништва Босне и Херцеговине (Београд: Географски институт Универзитета у Београду 1992); Милена Спасовски, „Основне одлике демографског развитка Босне и Херцеговине од 1918. до 1991. године”, Босна и Херцеговина од средњег века до новијег времена (Београд: Историјски институт Српске академије наука и уметности и Нови Сад: Православна реч, 1995) и Здравко Д. Маријанац, Развитак становништва Босне и Херцеговине 1850‒1991. године (Бања Лука: Матица српска Републике Српске, 2000).
66 Милена Спасовски, „Основне одлике демографског развитка Босне и Херцеговине од 1918. до 1991. године”, 242.
67 Милорад Екмечић, „Љубодраг Димић, Историја српске државности, III, Србија у Југославији”, 235.
68 Никола Б. Поповић, „Закономерност настанка Републике Српске”, Дејтонски мировни споразум: двадесет година послије (Бања Лука: Академија наука и умјетности Републике Српске, 2016), 161.
Подијели

Ново

Михајло Ђурић и Коста Чавошки о уставним промјенама у Југославији

НОВО: „Усташки покољ над Србима у селима Велико и Мало Паланчиште и Горњи Јеловац код Приједора октобра 1942. године“

18. априла 2021.

„Устанак у Босни“ Владимира Красића (1884): фототипско издање

16. априла 2021.
ОЗНАКЕ
ИСТОРИОГРАФИЈА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
Пишите нам
istoriografijars@gmail.com

Допуштено је преузимати текстове са портала, уз обавезно навођење извора и упућивање директно линком на страницу са које се текст преузима.

Сва права задржана © Историографија РС 2020.