Горан Латиновић: СТРАДАЊЕ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА ВРИЈЕМЕ ЈУГОСЛОВЕНСКОГ РАТА (1991‒1995)


Објављено у: ОСАМ ВЕКОВА АУТОКЕФАЛИЈЕ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ (1219‒2019): историјско, богословско и културно наслеђе. Зборник радова са међународног научног скупа, I‒II, Београд 2020, I, стр. 471‒489.

Апстракт: У раду је учињен покушај да се прикаже страдање које је Српска Православна Црква претрпјела за вријеме Југословенског рата од 1991. до 1995. године и да се укаже на значај који би ова тема требало да има у српској историографији, као саставни дио све израженије потребе научног изучавања постјугословенске историје Срба. Рад је написан превасходно на основу доступних извора, а нарочито су били драгоцјени годишњи извјештаји епархијских архијереја са страдалног подручја,[1] као и документа пронађена у архивама Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица у Бањалуци и Републичког секретаријата за вјере, такође у Бањалуци. Страдање је само једна димензија историје Српске Православне Цркве за вријеме Југословенског рата (1991‒1995), додуше најизраженија, чије је сагледавање неопходно за реалније разумијевање и других процеса и појава у њој, које у својој сложености тек треба истражити и приказати. Истовремено, рад је и допринос историји Републике Српске, која само кроз архивска истраживања може да постане легитимна научна дисциплина. 

Кључне ријечи: Срби, Српска Православна Црква, страдање, Југословенски рат (1991‒1995), Хрватска, Република Српска Крајина, Босна и Херцеговина, Република Српска.

 

У фебруару 1990. године, предсједник Хрватске демократске заједнице, која је у прољеће исте године преузела власт у Хрватској, и будући предсједник хрватске државе, Фрањо Туђман, говорио је да „Srbe u Hrvatskoj treba proglasiti hrvatskim građanima” и назвати их „pravoslavnim Hrvatima”. Он је рекао да треба забранити одредницу „pravoslavni Srbin” и да ће у Хрватској „biti zabranjena pravoslavna crkva, a za one koji ne žele da se odsele u Srbiju, crkva će postati hrvatska”. Новим хрватским уставом, донесеним у децембру 1990. године, Срби су лишени статуса конститутивног народа и сведени на националну мањину. Иако је по попису из 1991. године, Срба у Хрватској било око 580.000 или 12,2% њеног становништва, нова хрватска власт прогласила је хрватски језик званичним језиком у Хрватској, ћирилично писмо забрањено је у службеној употреби, из школских програма избацивани су српска историја, српски писци и пјесници, мијењани су називи насеља, улица, тргова, школа и предузећа, који су подсјећали на Србе, рушени су споменици жртвама фашизма, оживљена је усташка традиција, а виновници геноцида над Србима у Независној Држави Хрватској (1941‒1945) проглашавани су националним херојима и заговарано је да се против српског народа користе иста средства која је користио усташки режим. Срби су избацивани са посла, од њих је захтијевано да потписују изјаве лојалности новој хрватској власти, нападани су њихови домови и имовина, миниране су српске куће, радње и аутомобили.[2]

Тешко обесправљивање српског народа и Српске Православне Цркве у Хрватској, која је још увијек била у саставу Југославије, видљиво је и из извјештаја које су архијереји епархија на њеној територији у прољеће 1991. године слали у Београд, Светом Архијерејском Синоду СПЦ. Тако је епископ славонски Лукијан (Пантелић) из Пакраца упутио 26. априла 1991. годишњи извјештај Синоду, у којем је рекао да су се десиле огромне промјене у животу српског народа и његове Цркве у Славонији, јер су у Хрватској на власт дошли хрватски националисти, „у ствари неонацисти”, а „вербални напади на нашу цркву и народ претворили су се у отворене прогоне свега што је српско и православно. Оружани сукоби, збегови, експлозије бомби и мина, напади на голоруки и незаштићени српски народ то је наша свакодневица.” Он је нагласио да се у српски народ увукла „општа несигурност, како лична тако и материјална уз то још и осећај препуштености себи самима и на милост и немилост непријатељу.” Епископ Лукијан (Пантелић) навео је да су се поједини свештеници, због учесталих напада и угрожене сигурности, прије свега њихових породица, поколебали и поднијели молбе за канонски отпуст. Он је написао да Срби добијају отказе са посла, да је хрватска власт у Пакрацу узурпирала епархијску земљу и да је хрватска специјална полиција почетком марта 1991. године упала у сједиште Славонске епархије у Пакрацу. „Доласком нових проусташки оријентисаних власти у Хрватској прекинут је сваки однос Цркве са њима. Не видимо начина да сарађујемо са властима које врше државни терор, прогон и погром над СПЦ и Србима. Иза свих напада на црквене објекте, свештенике, њихове породице и вернике стоји нова власт у Хрватској. (…) Да се жалимо немамо коме, а на наше службене дописе уопште не добијамо одговоре. Посебно се мора истаћи хушкачка антисрпска и антиправославна делатност масовних медија Хрватске. Нова власт у Хрватској врши систематско и убрзано асимиловање Срба. (…) Српска православна црква и Срби у Славонији, као, у осталом, и у целој Хрватској, су постали колегијум илицитум. Услови живота и рада су једнаки онима из периода првих векова хришћанства пре Константина цара.”[3]

О озбиљном погоршању положаја српског народа и Српске Православне Цркве у Хрватској, писао је и митрополит загребачко-љубљански Јован (Павловић). Он је упутио из Загреба годишњи извјештај Синоду 1. маја 1991. године, у којем је рекао да су у протеклом периоду били чести напади на свештена лица, као и на Цркву. Била је нападнута Саборна црква у Загребу „у више махова и на разне начине, а на Светог Саву навече северна врата била су излупана и извршена је провала и однет црквени новац, а исто тако била је и провала у Манастир Свете Петке на Чрномерцу, проваљена су улазна врата и све је испретурано по кући.” Митрополит Јован (Павловић) навео је и напад од 27. априла 1991. године, кад су проваљена врата на парохијском дому у Бјеловару, а демолирана је и кућа свештеника Душана Стефановића. „Чести су напади на Српску православну цркву у Загребачкој штампи, а то чини и верска штампа римокатоличке цркве.” Такође, била је нападнута и црква у Вараждину, са намјером да буде запаљена, чести су напади на цркву у Сиску, „антисрпска расположења се осећају на све стране”.[4]

Епископ горњокарловачки Никанор (Богуновић) такође је извјештавао о све тежим приликама за српски народ и његову Цркву у Хрватској, о отпуштању Срба са посла, пријетњама и злостављању. Тако је у свом годишњем извјештају Синоду, који је послао из Карловца 1. маја 1991. године, навео да су злостављана тројица свештеника Горњокарловачке епархије, од којих је један рањен, један претучен, а један саслушаван, приликом чега му је пријећено „да ће му се догодити као што се догодило и српском свештенству у прошлом рату”. Епископ Никанор (Богуновић) рекао је да поступци „усташко-фашистичких” власти у Хрватској доводе до велике неизвјесности, премда се људи враћају Цркви и помажу њену обнову, „али доста слабо или готово ништа не знају о својој вјери.” Он је додао и то да локалне власти у Српској аутомној области Крајина углавном излазе у сусрет захтјеву да Цркви буде враћена њена имовина, мада су се томе у Глини „борци из НОБ-а супроставили”. Епископ Никанор (Богуновић) истакао је да су сасвим прекинути сви контакти са хрватским властима.[5]

Да је за Србе у Хрватској наступило вријеме тешких искушења, било је видљиво и из годишњег извјештаја епископа далматинског Николаја (Мрђе), који је Синоду упутио из Шибеника 3. маја 1991. године. „Познато је свима да се у Епархији далматинској живи у страху и неизвесности од данас до сутра”, а посебно кад су Срби новим хрватским уставом постали мањина. Уз то, он је навео да су почела злостављања Срба, њихово отпуштање са посла, да је настала несигурност и у селима, па се појављују сеоске страже. Хрвати у Далмацији називају Србе „балванашима”, „руљом”, „бандом” и „четницима”. Посебно су на мети свештеници СПЦ и „где год се може њима се чине неприлике”, па неки већ траже премјештај. Епископ Николај (Мрђа) много пута је заустављен од хрватске полиције, легитимисан и претресан, свештенику у Сплиту, Ђорђу Кнежевићу, уништен је аутомобил, пожари су изазвани на више објеката, а напади на Србе, њихове породице и имања, дешавају се широм Далмације.[6]

За разлику од Хрватске, гдје је промјена власти 1990. године довела најприје до обесправљивања Срба, а затим и до почетка отвореног сукоба и страдања српског народа и његове Цркве 1991, извјештаји епархијских архијереја из Босне и Херцеговине из прољећа исте године указују на сасвим друкчији однос нове власти према СПЦ, која је излазила у сусрет захтјевима Цркве за поврат имовине, изградњу храмова и увођење вјеронауке, што је отварало могућност дугоишчекиване обнове. Нова власт, коју су од јесени 1990. године чиниле три националне странке, у ствари, три национална покрета: Српска демократска странка, Странка демократске акције и Хрватска демократска заједница, заузела је истовјетан став према Српској Православној Цркви, Исламској заједници и Римокатоличкој цркви. Ипак, ратни пожар, који је од љета 1991. свом снагом букнуо у Хрватској, у прољеће 1992. године пренесен је и у Босну и Херцеговину. У међувремену, страдање Срба и њихове Цркве у Хрватској попримило је озбиљне размјере. Хрватска је у јуну 1991. прогласила независност од Југославије и у љето исте године започела отворени рат против Срба, који се нису мирили са нестанком слободе и који су стрепили да им се не понови геноцид. Срби су у децембру 1991. године прогласили Републику Српску Крајину, углавном на оним подручјима Хрватске на којима су чинили већину, ослањајући се на одредбе међународног права о самоопредјељењу народа. Република Српска Крајина била је под заштитом међународних мировних снага, али оптерећена бројним унутрашњим проблемима.[7]

Епископ горњокарловачки, Никанор (Богуновић) извјестио је Синод 4. маја 1992. да је морао да напусти Карловац 18. септембра 1991. године и да уточиште потражи у Вељуну, а да је у избјеглиштво отишло и неколико свештеника његове епархије. Он је писао о великом страдању народа, а дотакао се и стања у Републици Српској Крајини: „Људи су незадовољни, психички потрешени. Велике су невоље због неслоге појединих вођа. (…) Република Ср. Крајина се налази под покровитељством Уједињених Нација ‒ нема никакав статус, шта ће бити са народом па и са црквом?”[8] У избјеглиштво је морао да оде и епископ далматински Николај (Мрђа), који је 7. маја 1992. године из Манастира Крка извјестио Синод да је до 16. септембра 1991. и почетка ратних операција имао веома много проблема са хрватском полицијом. „Било је таквих ситуација да смо мислили како ћемо главу извући”, а најгора је била у Шибенику на празник Успења Пресвете Богородице 28. августа 1991. године. Он је навео да је од укупно 57 парохија Далматинске епархије упражњено 20, а од укупно 52 свештеника 14 их је морало да напусти мјесто служења. Опште стање у његовој епархији је „врло тешко и сложено. Најгора је неизвесност и не знамо шта смишљају наши непријатељи. (…) Понегде смо ми Срби били у ситуацији да не дамо да римокатоличку цркву сруше и успели смо. Има случајева где је наш свештеник интервенисао да се не пале њихове куће и не руше цркве, па је доживио неприлике од наших. Ти браниш усташе, говорили су му.” Протонамјесник Ђуро Шуша, парох каштелански, провео је мјесец дана у хрватском затвору, гдје је био „дању и ноћу саслушаван, тучен и мучен”, а размијењен је за двојицу римокатоличких свештеника. Послије двомјесечног лијечења у Београду, вратио се у Карин.[9]

Митрополит загребачко-љубљански Јован (Павловић) избјегао је из Загреба, гдје је посљедњу литургију служио 15. септембра 1991, у Београд, одакле је 12. маја 1992. године упутио годишњи извјештај Синоду, написавши да су се могли наслутити тешки дани за СПЦ у Хрватској, „али овако велика ратна разарања и ратне страхоте и разарање црквене организације нисмо очекивали”. Он је рекао да је током 1991. године сваки дан „бивало све теже и непријатељско понашање хрватске младежи било је све очигледније”. Током љета 1991. године било је све теже служити богослужења и све несигурније путовати. На храму у Великом Грђевцу било је исписано „NDH” и „Smrt Srbima!”. Запаљене су цркве брвнаре у Доњој Рашеници и Растовцу, обје из 18. вијека, са вриједним иконостасима. Епархијска резиденција у Загребу, са Црквеним музејом, минирана је 11. априла 1992. године. До митрополита Јована (Павловића) стизале су вијести да су срушени храмови у Малим Зденцима, Великим Зденцима, Великој Ператовици… Са хрватског дијела Епархије загребачко-љубљанске избјегло је 15 свештеника, а остало само шест.[10]

Од петорице архијереја Српске Православне Цркве чије су се епархије налазиле на територији Хрватске, једино епископ осјечкопољски и барањски Лукијан (Владулов) није морао да напусти сједиште своје епархије. Он је 13. маја 1992. године упутио Синоду годишњи извјештај из Даља, рекавши да је половина свештеника његове епархије изван својих парохија, тј. у избјеглиштву, а да су неке парохије у блокади. Хрвати су уништили храм у Вуковару, а јереј Ђорђе Шијаковић изгубио је лијеву ногу, спасавајући благо Саборне цркве у Вуковару. Оштећени су храмови у Горњим Петровцима, Шаренграду, Новим Јанковцима, Мирковцима, Ердуту… Епископ Лукијан (Владулов) имао је информацију да су хрватске власти у дијелу епархије под њиховом контролом приморавали Србе да руше своје цркве, „а када су завршили посао, непријатељи су их стрељали”. Он је написао да порушени храмови и парохијски домови „вапију за обновом, које Ми без помоћи целе ЦРКВЕ а посебно Наше браће која су на Епархијама у западном свету ‒ нећемо моћи обновити и подићи. (…) Живимо и радимо у великој неизвесности и шта ће са нама бити, у чијим ћемо се границама и под чијом влашћу наћи то само Бог зна.”[11]

Епископ славонски Лукијан (Пантелић) упутио је 14. маја 1992. године из Окучана годишњи извјештај Синоду, у којем је рекао да је на празник Преображења Господњег 19. августа 1991. године служио литургију у Манастиру Ораховица, послије чега више није могао да се врати у Пакрац, јер су тамо почела ратна дејства. Он је крајем истог мјесеца ухапшен са још двојицом свештеника и провео је два мјесеца у хрватском заточеништву у Славонској Пожеги, гдје је био стално саслушаван у хрватској полицији. Након што је крајем октобра 1991. године ослобођен, опорављао се у Манастиру Жича, одакле се вратио у своју епархију. Он је извјестио да је 20% његове епархије у оквиру Републике Српске Крајине, а 80% „под усташама”. Хрвати смишљено раде на исељавању Срба, а са свештенством које је остало под хрватском влашћу „једва да имамо каквих контаката”. Тамо се служи „уз велики страх и ризик”, а на слободној територији служи се у свим парохијама, „па чак и у оштећеним црквама”, мада свештеници који су избјегли из Славонске епархије неће да се врате ни на слободно подручје. Из Епархије славонске избјегло је 40 свештеника, а остало 18. За пад већег дијела Западне Славоније у децембру 1991. године, кад су Срби иселили из 286 села, епископ Лукијан (Пантелић) окривио је Југословенску народну армију и Владу Србије. У Манастиру Ораховица била је смјештена „усташка сатнија”. Ипак, епископ Лукијан (Пантелић) примијетио је да су Срби, и поред трагедије која их је задесила, остали „верни поклоници пропалог атеизма”, па је и српске власти сматрао „антиправославним”. „Оно што је задесило мене и Епархију славонску праведан је гнев Божији на нас, али то се не може рећи народу, јер они то не схватају јер то исто кажу за Србе и наши непријатељи.”[12]

Епископ бањалучки Јефрем (Милутиновић) послао је из Бањалуке 7. маја 1992. године извјештај Синоду, који се у највећој мјери односи на 1991. годину, а у којем је рекао да је Епархија бањалучка у сјенци грађанског рата, да су десетине хиљада избјеглица нашле уточиште у њој, да су мушкарци мобилисани и у рату, а да је при томе епархија у блокади. Покренути су талас вјерског буђења и црквена обнова, јер је однос власти из основа промијењен. Ипак, људи из власти „се не сналазе у свом односу према Цркви, чак ни они најдобронамјернији. Међу њима је мало практичних верника, то су најчешће преобучени идеолози бившег система”. Он је додао да је у Бањалучкој епархији неколико цркава мање оштећено, а да је парохијски дом у Доњем Вакуфу скоро потпуно уништен. Четири дана касније, годишњи извјештај Синоду из Босанског Петровца послао је епископ бихаћко-петровачки Хризостом (Јевић), који је позвао да се избјегли свештеници врате у Бихаћко-петровачку епархију.[13]

Епископ осјечкопољски и барањски Лукијан (Владулов) из Даља извјестио је Синод 23. априла 1993. године, рекавши да је служио литургије у порушеним храмовима, који се поправљају тамо гдје је то могуће, али да то слабо иде. Он је написао да „у народу влада велика неизвесност”, а у његовој епархији „велика беда и немаштина”.[14] Епископ горњокарловачки Никанор (Богуновић) из Вељуна обавијестио је Синод 5. маја 1993. године да је дошло до погоршања стања у сваком погледу: војном, политичком, економском, друштвеном… Као посебно велику несрећу навео је разне подјеле у војном и политичком руководству, као и ратно профитерство. Усљед такве ситуације, људи настоје да напусте Републику Српску Крајину, а многи су то већ и учинили, премда је рат учинио „да су многи прогледали духовно”. Он је написао да су храмови Горњокарловачке епархије више пута скрнављени, да у дијелу епархије у Српској Крајини служи 26 свештеника, а у дијелу епархије у Хрватској служи шест свештеника.[15] И у дијелу Славонске епархије под хрватском влашћу остало је, такође, само шест свештеника, док их је 26 избјегло, као што је то навео епископ славонски Лукијан (Пантелић) из Пакраца 10. маја 1993, у годишњем извјештају Синоду. Свештеници његове епархије под хрватском влашћу „живе и раде као хришћани у доба римског цара Нерона”. Епископ Лукијан (Пантелић) није могао да служи у дијелу своје епархије у Хрватској, јер је тамошње стање такво да је „сваки нормалан рад намесника скоро немогућ због усташког терора.” „Над Србима се врши терор и притисак па се најрадије селе из Хрватске, а они који немају куд примају римокатоличког жупника у кућу, само да би међу усташама како-тако опстали. Паљење српских кућа и рушење наших цркава је свакодневица Срба и СПЦ у Хрватској.”[16] О истим проблемима, своје запажање изнио је и митрополит загребачко-љубљански Јован (Павловић), који је из Београда упутио 12. маја 1993. годишњи извјештај Синоду, рекавши да хрватска власт показује према Српској Православној Цркви „планско разарање црквене организације до потпуног кршења људских и верских слобода”. Став хрватских власти према архијерејима СПЦ крајње је непријатељски, а „Римокатоличка црква у Хрватској према Србима и СПЦ показује крајњу мржњу и непријатељство до најперфиднијих метода сваковрсног прозелитизма.” У дијелу Епархије загребачко-љубљанске, који се налазио у Хрватској, а то су три намјесништва (Загребачко, Бјеловарско и Грубишнопољско), остала су само четири свештеника, а 16 их је морало напустити своје парохије.[17] Нови епископ далматински Лонгин (Крчо) из Манастира Крка упутио је Синоду 18. маја 1993. годишњи извјештај, у којем се посебно бавио хрватском агресијом на Српску Крајину у јануару 1993, када су окупирана најбогатија села у Далматинској епархији: Смоковић, Кашић, Грчки и Латински Ислам, приликом чега је уништено неколико цркава. Њега је посебно бољело тешко стање српског народа у приморским градовима, гдје нема ниједног православног свештеника и гдје су неки Срби прешли на римокатолицизам, „мењајући чак и име и презиме”.[18]

Тронационална коалиција у Босни и Херцеговини све теже је функционисала, због испољавања муслиманско-хрватског савеза на штету Срба, у чијој основи је стајала тежња за превлашћу над Србима. У намјери да избјегну судбину својих сународника у Хрватској и да остану у Југославији, Срби су 9. јануара 1992. године прогласили Републику српског народа у Босни и Херцеговини, која је неколико мјесеци касније добила име Република Српска. Мимо њихове воље и учешћа, 29. фебруара и 1. марта 1992. одржан је муслиманско-хрватски референдум о независности Босне и Херцеговине.[19] У тако напетим околностима, 1. марта 1992. године десила се Крвава сарајевска свадба. Вјенчање Милана Гардовића, богослова из Сарајева, обављено је у Преображењском храму у Новом Сарајеву, одакле се свадбена поворка аутомобилима упутила ка Старој цркви на Башчаршији, поред које се налазио Дом „Света Текла”, који је имао услове за свадбено весеље. Приликом доласка пред Стару цркву, сватови су носили српску заставу, коју су муслимански криминалци покушали да отму. Том приликом убијен је младожењин отац, Никола Гардовић, а рањен његов зет, свештеник Раденко Мировић, рођен у Жеравици код Хан Пијеска са службом у Церовици код Добоја, у Зворничко-тузланској епархији. Након крвопролића, окупљени муслимани псовали су сватовима српску мајку и пријетили им: „Све вас треба побити!”[20] Током ноћи између 1. и 2. марта 1992. у појединим сарајевским насељима постављене су барикаде и убрзан пут у отворени оружани сукоб.

Свештенство Српске Православне Цркве из дијелова Босне и Херцеговине под хрватском и муслиманском контролом 1992. године, углавном је избјеглои уточиште пронашло у Републици Српској. Међутим, свештеник Зоран Перковић, рођен у Подлуговима код Илијаша са службом у Купресу, у Дабробосанској епархији, заробљен је 6. априла 1992. године, са још девет српских цивила, у насељу Кратељ, приликом упада хрватске војске у Купрес. Одмах по заробљавању, он је претучен и одведен у фабрику „Квалитет”, а одатле, босоног, у село Шуица, гдје је са осталим српским заробљеницима око два сата био јавно изложен на улици, гдје су их хрватски становници тукли. На путу ка Сплиту, камион са заробљеним Србима зауставио се у Горњем Бришнику код Томиславграда (Дувна). Свештеник Перковић и његови сапатници морали су проћи кроз шпалир хрватских војника, који су их тукли тврдим предметима, укључујући и дрвени колац. Свештенику Перковићу сломили су руку и неколико ребара. Србе су смјестили у једну гаражу, у коју је хрватски војник бацио сузавац, од којег су се утамничени људи гушили око сат времена. По доласку у сплитски логор „Лора”, свештеник Перковић и остали Срби одмах су претучени, а затим су хрватски стражари на муке ставили заробљеног свештеника СПЦ. Њему су ножем правили расјекотине по лицу и бради, стављали му главу у тоалетну шољу и пуштали воду, а потом су са њим, односно његовом мокром дужом косом, чистили ходник. Након два дана, Зоран Перковић одведен је, заједно са осталим заробљеним Србима, у Томиславград (Дувно), на испитивање у команду Војне полиције, гдје су остали три дана. Њихово мучење настављено је по повратку у „Лору”, гдје је свештеник Перковић тучен, извођен на стријељање, примораван да цијепа дрва, иако са озбиљним повредама, затим спајан на високи напон електричне енергије жицама за руке, ноге, сљепочницу и друге дијелове тијела, тако да му је боја коже лица, што од струјних удара, што од батина, постала црна. Након 15 дана, пребачен је у Стипаниће код Томиславграда (Дувна), гдје је остао девет дана, а потом је са још 11 заробљеника размијењен,[21] чиме је окончана његова голгота.

У хрватском заробљеништву био је и свештеник Бранко Зелен из Томиславграда (Дувна) у Захумско-херцеговачкој епархији. Он је 7. априла 1992. године ухапшен и одведен у локалну полицијску станицу. Истог дана, Хрвати су мецима уништили иконе и иконостас у Цркви Светог Николе у Томиславграду (Дувну), а потом демолирали и опљачкали храм. Свештеник Зелен убрзо је ослобођен.[22]

Разбуктавањем ратних дејстава у прољеће и љето 1992. године, поједини свештеници Српске Православне Цркве били су приморани да постану војници. Тако је свештеник Недјељко Поповић, рођен на Илиџи код Сарајева са службом у Трнову, у Дабобосанској епархији, заробљен у Годињским Барама као борац Војске Републике Српске. Њега су, заједно са групом заробљених сабораца, мучили припадници тзв. „Армије Босне и Херцеговине”. На крају су га муслимански борци убили 10. јуна 1992. године у шуми Руњавица, пуцњем у уста из ватреног оружја.[23] Почетком августа исте године, по заузећу Трнова, они су запалили Цркву Светог Великомученика Георгија, стару 108 година.[24]

Као припадник Војске Републике Српске погинуо је и свештеник Бобан Лазаревић, рођен у Горњем Локању код Зворника са службом у Скеланима код Братунца, у Зворничко-тузланској епархији. Наиме, 5. јула 1992. године Муслимани из Сребренице напали су село Крњићи и том приликом убили 18 српских цивила, а ранили 12, запалили 33 куће и школу са шест станова, демолирали цркву и уништили све иконе у њој. Свештеник Лазаревић погинуо је у борбама које су вођене тих дана.[25]

Нови митрополит дабробосански Николај (Мрђа) није могао да борави у сједишту епархије у Сарајеву, па је из Сокоца послао 10. маја 1993. годишњи извјештај Синоду. Он је рекао да су сви сарајевски храмови претрпјели оштећења, а да је Преображењска црква проваљена и опљачкана. Муслимани су продавали иконе из цркве на пијацама, као и друге црквене предмете, а поједини грађани откупили су шест икона и однијели их у Стару цркву. У Дабробосанској епархији девет храмова је порушено, међу којима су цркве у Бугојну, Трнову и Високом, као и храм Светог Георгија у Копачима код Горажда, задужбина херцега Стефана Вукчића Косаче из 1446. године. Оштећено је седам цркава, а срушене су двије капеле и шест парохијских домова. Ипак, он је примијетио да се српски народ враћа својој Цркви.[26] Међутим, тај „нагли полет црквеног живота последњих година заустављен је ратном стихијом”, како је 10. маја 1993. године Синод извјестио епископ бањалучки Јефрем (Милутиновић). Он је додао да су велике могућности „које су за Цркву створиле политичке промене, нагло заустављене и прекинуте избијањем и ширењем грађанског рата”. Четири цркве у Бањалучкој епархији задобиле су мања оштећења, а Црква Успења Пресвете Богородице у Јајцу, „најлепши храм у Епархији изграђен у српско-византијском стилу између два рата”, до темеља је срушен. Највећа помоћ Епархији бањалучкој, на чијој територији је велики број избјеглица из Славоније и Средње Босне, као и рањеника, стигла је из Шумадијске епархије ‒ преко 150 тона хране, одјеће и обуће.[27] Епископ бихаћко-петровачки Хризостом (Јевић) из Босанског Петровца послао је 15. маја 1993. годишњи извјештај Синоду, у којем је навео да је у Ливну страдао храм, а минирана је и тек подигнута спомен костурница српским мученицима из Другог свјетског рата.[28]

О тешком стању у Западној Славонији, писао је Синоду епископ Лукијан (Пантелић) 10. маја 1994. године. У дијелу његове епархије који се налазио у Републици Српској Крајини многа села и цркве били су разорени, много је било сирочади и породица без храниоца, а избјеглица је било колико и домаћег становништва. На том подручју било је седам свештеника, а на подручју Славонске епархије у Републици Хрватској и даље само шест, док су укупно 32 свештеника била протјерана или избјегла. Епископ Лукијан (Пантелић) написао је да је од 1941. до 1945. године 59 храмова Епархије славонске било порушено, а од 1991. до 1994. године 33 храма, тако да је број постојећих храмова био мањи од 50. Он је додао да је у Другом свјетском рату порушено 20 парохијских домова, а од 1991. до 1994. године 19, тако да је број постојећих парохијских домова износио 30. Њему није било дозвољено да током 1993. године посјети дио своје епархије под хрватском влашћу.[29] Епископ далматински Лонгин (Крчо) посјетио је почетком маја 1994. године села: Ислам Грчки, Кашић и Смилчић и свједочио разарању црквених објеката. Он је из Манастира Крка 10. маја 1994. упутио годишњи извјештај Синоду, у којем је рекао да политичари у Републици Српској Крајини „врло слабо посјећују св. богослужења”.[30] Наредног дана, годишњи извјештај Синоду упутио је из Вељуна и епископ горњокарловачки Никанор (Богуновић), који је уочио да политичка превирања у Српској Крајини нису допринијела „духовном јединству и моралном напретку у Нашој Епархији”. Борба појединаца за власт довела је цијели народ у такво стање да су људи говорили: „Боље нам је било за вријеме комунизма, него сада.” Он је написао да је Црква Светог Николе у Карловцу срушена 1992, а зграда Епархије горњокарловачке порушена је до темеља 25. децембра 1993. године. Од почетка рата, епископ Никанор (Богуновић) није могао посјетити многе храмове и светиње у дијелу своје епархије под хрватском влашћу. Он је рекао да се санкције према Савезној Републици Југославији осјећају у Републици Српској Крајини, чији статус још није ријешен, па се осјећа „велика неизвјесност шта ће бити са РС Крајином и са српским народом који живи у њој”.[31]

Митрополит загребачко-љубљански Јован (Павловић) из Београда је 19. маја 1994. послао годишњи извјештај Синоду, рекавши да је у Хрватској провео само пет дана, „не чекајући да ме ухвати мрак, јер су та путовања још увек праћена непредвиђеним ратним опасностима”. Свештеник Николај Марунић, администратор парохије у Копривници, био је затворен у Бјеловару, па у Осијеку, „и после многих малтретирања размењен и пуштен на слободу. Остао без парохије и издржавања.” Од четири архијерејска намјесништва Загребачко-љубљанске епархије, два једва да постоје: Грубишнопољско и Бјеловарско, „јер је ратним разарењем све опустошено етничким чишћењем српског становништва од хрватских оружаних снага”. Љубљанско намјесништво дјелује несметано, а Загребачко једва опстаје. Из Загреба је одселило 70.000‒80.000 Срба, у једној парохији од 560 домова остало је само осам, а у другој од 4.000 остало је 100. У хрватској престоници забиљежено је преко 200 случајева превођења српске православне дјеце на римокатолицизам. У три намјесништва Епархије загребачко-љубљанске на хрватској територији срушено је девет цркава, оштећено и опљачкано 25, оштећен је један манастир, порушено пет парохијских домова, опљачкана четири, оштећене двије капеле, минирана епархијска резиденција и уништен један црквени музеј.[32] Велики број храмова „оштећен, разорен и са земљом сравњен” био је и у Осјечкопољској и барањској епархији. Епископ Лукијан (Владулов) из Даља извјестио је Синод 19. маја 1994. године да служи у тим храмовима, а „над главама свештенства и присутног народа Божијег летеле су птице, обрушавао се малтер и цигле. (…) Још увек се не зна, у чијим ћемо се границама наћи и под чијом ћемо влашћу бити.”[33]

 Из сједиште своје епархије у Тузли морао је да оде и епископ зворничко-тузлански Василије (Качавенда), који је 13. маја 1994. године из Бијељине послао годишњи извјештај Синоду. „Велики број цркава и парохијских домова је порушен или оштећен, али наш страдални народ, у невољи није напустио своју цркву већ напротив, одмах је почео са обнављањем порушеног и оштећеног, а тамо где није имао своје богомоље подиже нове.”   Он је написао да је у његовој епархији порушено 48 храмова, а оштећена 52, док је 40 парохијских домова порушено и оштећено. Уништен је и конак Манастира Сасе, а црква демолирана и оскрнављена. Поред осталих, срушени су храмови у: Градачцу, Орашју, Кладњу, Живиницама, Дервенти, Босанском Броду, а запаљени храмови у Модричи и Сребреници. Од шест намјесништава, три су „практично расформирана”: Тузланско, Зворничко и Дервентско. Посебно тешко било је стање у Зворничком намјесништву, односно у Средњем Подрињу, гдје је „права пустош, већина домаћинстава је разорена, све спаљено, тако да се свет нема где вратити, већ живи по разним странама”. Бобан Лазаревић, свештеник из Скелана, погинуо је 6. јула 1992. године, оставивши за собом супругу и троје дјеце узраста од двије до седам година. У муслиманском нападу на Кравицу код Сребренице, на Божић 1993. године, тамошњи свештеник је „једва извукао живу главу”. Братунац представља „највећу заједничку гробницу у овом рату на овим просторима, преко 1.300 гробова на братуначком гробљу ‒ страва и ужас. Сва српска села су попаљена, а претходно опљачкана.” Епископ Василије (Качавенда) истакао је да сав терет живота и рада Цркве носе свештеници, „који морају да теше иако и сами ожалошћени због личних проблема и невоља, радују се са онима који су се извукли из пакла са територије коју држе непријатељи. (…) Сам Бог и историја одредиће својим мерилима какви су били ти мученици и страдалници ‒ свештеници.” Владика зворничко-тузлански улагао је велике напоре бавећи се добротворним радом.[34]

Митрополит дабробосански Николај (Мрђа) из Сокоца упутио је 20. маја 1994. годишњи извјештај Синоду, у којем је рекао да у протеклом периоду није могао посјетити ни Сарајево, нити Зеницу.[35] Наредног дана, годишњи извјештај Синоду упутио је и епископ Јефрем (Милутиновић) из Бањалуке, у којем је, поред осталог, рекао: „Невоља нас је ујединила и отворила нам очи да смо народ Божији и да нам само Бог може помоћи ако се покајемо и ако му се вратимо. По први пут у последњих сто година вођа дијела Српског народа наш предсједник др Радован Караџић пред лицем цијелог свијета, изјавио је сасвим одважно и искрено: Ја у Бога вјерујем. Његова вјера додаје снаге нашој вјери да повјерујемо у добар исход свенародног напора за стварање заједничке државе цијелог Српског народа.”[36] Епископ захумско-херцеговачки Атанасије (Јевтић) послао је 21. маја 1994. године извјештај Синоду из Манастира Тврдош код Требиња, с обзиром на то да није могао боравити у Мостару, сједишту епархије којом је управљао. Он је написао да је Епархија захумско-херцеговачка, прије рата, имала 75.000‒80.000 православних Срба у 550 српских и мјешовитих насеља, 42 парохије са око 140 цркава и преко 50 црквишта. Усљед рата, из долине Неретве избјегло је око 32.000 Срба, углавном у дио епархије у оквиру Републике Српске. Број насеља у којима Срби живе пао је на око 350, а остало је само 20 парохија. Срушено је, оштећено и опљачкано 35 цркава, а међу порушенима су Саборни храм у Мостару и Манастир Житомислић, док се у Манастир Завала смјестила хрватска војска.[37] Епископ бихаћко-петровачки Хризостом (Јевић) из Босанског Петровца извјестио је Синод 23. маја 1994. године да су „знатно побољшани услови и околности” у његовој епархији, премда се жалио на мањак свештеника.[38]

Поједини архијереји били су и у дипломатској мисији, гдје су имали прилику да говоре о страдању Цркве. Спољнополитички одбор Парламента Швајцарске организовао је округли сто о Босни и Херцеговини 17. јануара 1995. године у Берну, на којем су учествовали представници Српске Православне Цркве, Римокатоличке цркве и Исламске заједнице. Округли сто одржан је пред око 30 швајцарских посланика и помоћног особља. Предсједник Исламске заједнице реис-ул-улема Мустафа Церић оптужио је Србе за „агресију и геноцид”. Он је говорио о животу у „мултинационалној, мултирелигиозној и мултикултуралној Босни”, спомињао „складан живот” свих у Сарајеву и Тузли, гдје су Срби „слободно славили свој Божић, али није им дошао ниједан свештеник”. Кардинал врхбосански Винко Пуљић имао је умјеренији говор, да би потом ријеч добио и епископ захумско-херцеговачки Атанасије (Јевтић), који је рекао да је „привилегован” што су његов народ и Црква у Херцеговини највише страдали, помињући „страшно рушење храмова и светиња”. Он је нагласио да је рат посљедица „полувековне тираније комунизма над нама, али парадоксално, Европа и Америка неће комунизам, али држе се скрупулозно за резултате комунизма на тлу несрећне Југославије. Затим, неће јединствену и целовиту мултинационалну итд. Југославију, а хоће по сваку цену такву Босну и Херцеговину.” Епископ Атанасије (Јевтић) позвао је швајцарске парламентарце да доћу у Мостар и долину Неретве да виде „шта је све срушено нама православнима и како живи мој народ у Коњицу, Мостару и с обе стране Неретве”. Током округлог стола, питали су га, поред осталог, да ли се вјерске вође у Босни и Херцеговини састају и разговарају. Он је одговорио да су представници Српске Православне Цркве и Римокатоличке цркве имали сусрете и разговоре, али да представници Исламске заједнице избјегавају такве састанке. Прочитао је у хрватском Večernjemlistu изјаву Мустафе Церића да није имао сусрете са представницима СПЦ и да их не жели, „јер гдје су они ту је геноцид и злочин”.[39]

Хрвати су бацили бомбу на Цркву Светог Благовјештење у Дубровнику 31. марта 1995. године. Бомба је експлодирала у порти храма, који се налази у старом дијелу града, оштетила гвоздену црквену ограду и камено прочеље храма, као и прозоре.[40] Мјесец дана касније, 1. и 2. маја 1995. године, Хрвати су извршили покољ над Србима у Западној Славонији.[41] Епископ осјечкопољски и барањски Лукијан (Владулов) послао је из Даља 3. маја 1995. годишњи извјештај Синоду, који је написан прије погрома и у којем је примијетио да избјеглице насељене на подручју његове епархије не контактирају са Црквом и не примају свештеника, нити врше вјерске обреде, осим сахране. Посебан проблем представљају вјерске секте, док је неизвјесност у вези са будућим статусом и даље присутна код српског народа.[42] Тај осјећај свакако је појачан трагедијом у Западној Славонији. Епископ захумско-херцеговачки Атанасије (Јевтић) писао је 5. маја 1995. године патријарху Павлу (Стојчевићу) о погрому Срба у Западној Славонији, чије је страдање непосредно пратио заједно са митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем (Радовићем).[43] Истог дана, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве издао је саопштење за јавност, рекавши да су саучесник у „језивом масакру недужног становништва” и међународне снаге, које су своје положаје уступиле нападачима. „Оно што се данас догађа Западној Славонији, само је први чин онога што се припрема народу Републике Српске Крајине и Републике Српске, уз присуство (и саучешће?) УНПРОФОР-а и НАТО-а, демократске Европе и Америке и других хуманих и хуманитарних фактора међународне заједнице.”[44] Патријарх Павле (Стојчевић) одржао је 7. маја 1995. године у Храму Светог Саве у Београду молебан жртвама хрватске агресије, послије којег је одржао бесједу, рекавши: „ (…) Од Врачара, пре 400 година, до Пакраца и Окучана пре само четири дана, један је језуитски наум ‒ огњем и мачем побити и прогнати све што је српско, не само у Западној Славонији. (…) Погибије и порази су претешки, али су пролазни и када нам се чини да и сувише споро пролазе. Спасење долази једино онима који признају достижност правде Божије, јер знају Његову реч: Нећу те оставити нити од тебе одступити. (…) Помолићемо се надомак Јасеновца у среду на Савиндан.[45] Јер није случајно да је до упада у Јасеновац дошло управо сада како би се онемогућио наш најављени молебан и помен погинулим од злочинаца на највећем стратишту II светског рата. (…) Ми ћемо се и зато молити и за наше непријатеље који мисле да су победници, ако своје злочине понове. Молићемо се за њих јер не знају шта раде и какве несреће сеју свом народу, који мира неће имати док братска крв виче са земље.”[46]

Под утиском западнославонске трагедије, годишњи извјештај Синоду послао је 8. маја 1995. епископ горњокарловачки Никанор (Богуновић), рекавши да се „највећа несрећа догодила у Западној Славонији. Бојимо се да се исто не догоди и на другим дијеловима РСК-е, и то можда врло скоро”. Послије погрома Срба у Западној Славонији „многи се исељавају, одводе дјецу и жене. (…) Завладала је општа паника и страх. Политичке прилике у РСК-и испод сваког су нивоа. Међуљудски некоректни односи међу најутицајним људима у врху државе, односе се и на опште стање у нашем народу.” До трагедије у Западној Славонији „народ је инекако живио и имао наду, али после овога у Зап. Славонији све су наде изневјерене”. У Горњокарловачкој епархији „цвјетао” је шверц са непријатељима у Цазинској Крајини, што је доводило до пада морала, мржње, зависти и убистава. Истовремено, у дијелу епархије под хрватском влашћу, Срби су под притиском да прелазе на римокатолицизам, па им дјеца уче римокатоличку вјеронауку.[47] Погром Срба у Западној Славонији имао је истакнуто мјесто и у годишњем извјештају епископа далматинског Лонгина (Крче), који је из Манастира Крка упутио Синоду 8. маја 1995. године. Он је написао да је то велика трагедија са несагледивим посљедицама. „Народ је преплашен у исчекивању новог напада. Крајинско руководство се већ дуже бави самим собом, заузето политичким играма и борбом за власт. Мишљења сам да у колико не буде свесрбске помоћи РСК-а се неће моћи одбранити од нацистички острашћеног геноцидног хрватског режима.” Због веома лошег материјалног стања и неизвјесности, половина свештеника Далматинске епархије жели да пређе у неку другу епархију.[48] О размјерама трагедије српског народа у Западној Славонији, извјештај Синоду послао је 13. маја 1995. године епископ славонски Лукијан (Пантелић), из избјеглиштва у Београду. Он је рекао да су свештеници спасавали цивилно становништво из својих парохија. Свештеник из Окучана, Саво Почуча, био је рањен, а свештеник Лазар Дејанац умро је „од последица хрватске тортуре”. Епископ Лукијан (Пантелић) видио је да су „тела измасакриране деце и жена лежала свуд унаоколо на стотине. По нама је отворена бесомучна паљба. Смрт и пакао. (…) Путем од Градишке до Бањалуке збегови. Народ очајан.” Он је са епископ бачким Иринејем (Буловићем) отишао код предсједника Србије Слободана Милошевића, тражећи да помогне да се Западна Славонија прогласи заштићеном зоном Уједињених Нација, на шта му је Милошевић одговорио „да нема потребе за бригом” и да „све тече по плану”. Епископ Лукијан (Пантелић) написао је да је након оних 286 села, и посљедњих 65 српских села Западне Славоније умрло 1. маја 1995. године. „Над Јасеновцем се опет вије усташка застава. Док је Западна Славонија нестајала у крви своје деце, Београд се забављао првомајским програмом и спортским утакмицама.” У Западној Славонији „живи завиде мртвима, а завидим им и ја”. На том подручју до 1991. живјело је 150.000 Срба, а уочи погрома 1995. године 21.000 Срба. По подацима владике славонског, у хрватском погрому маја 1995. избјегло их је 8.000, у окружењу у Пакрацу остало их је 7.000, а пострадало је 6.000, од којих је 450 погинулих бораца, 2.850 у покољима убијених жена и дјеце, док је 1.500 несталих.[49]

О све тежем стању у Републици Српској, односно у Епархији дабробосанској, извјештај Синоду послао је митрополит Николај (Мрђа) из Сокоца 5. маја 1995. године. Он је рекао да у Републици Српској ништа не ради. „Људи су на ратишту, а и да се ради, рестрикцијама на Дрини које нам је Београд наметнуо, ништа се не може извести и продати. Право је правцато чудо како се и овако издржава. За сваки месец Републици Српској је потребно 139 милиона марака, а нема их.” Он је написао да је десет храмова у Дабробосанској епархији порушено и 29 парохија напуштено.[50] Да су санкције на Дрини „велика рана”, Синоду је писао и епископ звоничко-тузлански Василије (Качавенда) из Бијељине 11. маја 1995. године. Он је примијетио и „стално опадање људства”, а као охрабрујуће околности навео је повратак црквене имовине и вјеронауке, градњу храмова и повратак народа Цркви, као и у осталим епархијама у Републици Српској. У новом годишњем извјештају, зворничко-тузлански владика навео је нове податке о страдању његове епархије: 51 порушен храм, 54 оштећена храма, 33 порушена и оштећена парохијска дома. „Многи свештеници су остали без својих парохија, многима су цркве и парохијски домови порушени и запаљени, тако да су се сада нашли на самом почетку немајући нигде ништа.”[51] Свештеник (или теолог) Саво Лазић, рођен у Возућој а настањен у Добоју, у Зворничко-тузланској епархији, био је рањен, усљед муслиманског гранатирања Добоја 1995. године.[52] Синоду су и из крајишког дијела Републике Српске стизали извјештаји о тешком стању и драматичним околностима у којима су се налазили народ и Црква. Епископ бањалучки Јефрем (Милутиновић) писао је 12. маја 1995. године: „Српски народ на западним просторима наше Отаџбине ушао је у пету годину крвавог и исцрпљујућег рата који се у последње вријеме још више интензивирао и нигдје му се не назире крај. Доведени смо буквално на ивицу биолошког опстанка. Свакодневно се даје огроман данак у крви најбољих синова нашег народа, не мањи број је оних младих људи који су остали трајни физички и душевни инвалиди у најтежем облику.”[53] Епископ бихаћко-петровачки Хризостом (Јевић) писао је 18. маја 1995. године из Кључа: „Наше свештенство а и ми лично толико смо већ заморени са гледањем стравичних смртних случајева да се, искрено говорећи, побојавамо за психичко здравље свих нас тамо.”[54] На такво стање утицали су готово непрекидни хрватски и муслимански напади на Републику Српску. Тако су припадници 4. моторизоване бригаде тзв. „Армије Босне и Херцеговине” 28. августа 1995. године испалили 20 артиљеријских пројектила са Игмана на Цркву Светог Саве у Врелу Босне и насеље Пландиште код Илиџе, у Дабробосанској епархији, убивши једну особу и ранивши 51, од којих 46 у порти храма. Међу рањенима био је и свештеник Ђорђе Илић. То су били сватови, који су по окончању богослужења на празник Успења Пресвете Богородице и обреда вјенчања, изашли из цркве у порту, гдје је било 150‒200 цивила. Међу рањенима било је деветоро дјеце и 19 жена. Храм, саграђен 1894. године, био је оштећен.[55]

Хрвати су почетком августа 1995. године извршили агресију на Републику Српску Крајину, која је била под заштитом међународних снага. У изразито неравноправној бици и без икакве помоћи од власти и војске Савезне Републике Југославије, Република Српска Крајина престала је да постоји, а српски народ практично трајно уклоњен са подручја Баније, Кордуна, Лике и Сјеверне Далмације.[56] Патријарх Павле (Стојчевић) упутио је поруку прогнаницима из Српске Крајине, изразивши најдубље саучешће са њиховом патњом, подсјетивши их на Христове ријечи: Благо прогнанима правде ради, јер је њихово царство небеско. „На правди Бога, ви сте покренути са ваших вековних огњишта бруталном и нечовечном силом и кренули у непознато. Помоћ која вам се указује од нашег народа и од људи добре воље из света, драгоцена је. Но, знамо да је то тек кап воде у односу на ваше страдање и понижење. (…) Молимо се Господу, да вам оснажи веру, укрепи наду у непобедивост добра и правде, да ојача у вама и свима нама узајамну љубав и пожртвовање да достојно потомака Светог Саве и Светог великомученика косовског Лазара и новомученика глинских, јадовинских и јасеновачких изнесемо свој крст, уверени да ће доћи час васкрсења и победе.” Поглавар Српске Православне Цркве упутио је и апел српском народу у цјелини, са јасном критиком власти СР Југославије: „Ово је голготски час наше историје! Српски православни народ Западне Славоније и читаве Српске Крајине ‒ од Глине до Јадовна и Голубњаче у Далмацији, и Јасеновца ‒ поново преживљава геноцид и егзодус који надмаша онај из времена фашистичког и усташког терора под Хитлером. Очевидно је да и осталим деловима Српства прети опасност од даљег уништавања, од Јадовна до Косова. Томе је увелико допринела и доприноси и званична власт СР Југославије, односно Србије и Црне Горе, која је својим властољубивим понашањем и самољубивим ставом погазила своје обећање и гаранције дате Српској Крајини, а својом кратковидом политиком довела народ у пуни ћорсокак и безизлаз.”[57]

Муслиманске и хрватске снаге, уз помоћ и подршку западних сила, прије свега чланица Сјеверноатлантског савеза (НАТО), који је у августу и септембру 1995. године бомбардовао Републику Српску, успјеле су да заузму и знатан дио њене територије, покренувши десетине хиљада Срба у избјеглиштво. Иако је примирје потписано 12. октобра 1995. године, напади на Републику Српску су настављени.[58] У Београду је два дана касније одржан састанак патријарха Павла (Стојчевића) и чланова Светог Архијерејског Синода СПЦ са епархијским архијерејима из Републике Српске: митрополитом Николајем (Мрђом), епископом Јефремом (Милутиновићем), епископом Василијем (Качавендом), епископом Хризостомом (Јевићем), као и министром вјера у Влади Републике Српске Драганом Давидовићем. Састанку, који је сазван на захтјев епископа Јефрема (Милутиновића), није присуствовао епископ Атанасије (Јевтић). Епископ Јефрем (Милутиновић) рекао је да је Бихаћко-петровачка епархија „ликвидирана”, а да је Бањалучка епархија „начета”. Он је нагласио да су непосредно угрожени Приједор и Бањалука и да је у току одсудна битка, јер „ако падне Бања Лука, пада и Република Српска. Тада неће бити нашег народа у бившој Босни и Херцеговини”. Учешће у разговору узели су и остале владике, тражећи од патријарха Павла (Стојчевића) да изврши притисак на предсједника Србије Слободана Милошевића, како би укинуо блокаду на Дрини и послао помоћ. Након састанка, издато је саопштење за јавност, у којем је речено да се потписано примирије уопште не поштује и да је Република Српска нападнута са свих страна, а да је најтежа ситуација у западним областима, одакле је прогнан епископ бихаћко-петровачки Хризостом (Јевић) „заједно са својим свештеницима и верним српским православним народом. Тако је и ова Српска православна епархија, после Славонске, Далматинске и Горњокарловачке, практично престала да постоји.” У саопштењу је наглашено да је хуманитарна ситуација у Бањалуци и Приједору, гдје су избјеглице наше уточиште, изузетно тешка, па је апеловано на међународне чиниоце и Уједињене нације да се овај народ спаси.[59]

Југословенски рат окончан је Дејтонским мировним споразумом 21. новембра 1995. године. Недуго потом, захваљујући Министарству вјера Републике Српске и међународним чиниоцима, епископ захумско-херцеговачки Атанасије (Јевтић) посјетио је 9. и 10. децембра 1995. године, заједно са архимандритом Симеоном и свештеником Радом Говедарицом, дијелове своје епархије под хрватском влашћу. Они су отишли прво у Чапљину, гдје су у запаљеној и опустошеној цркви причестили око 30 вјерника, углавном старих људи, а затим обишли до темеља порушену цркву у Клепцима, „најуништенијем српском селу у долини Неретве”. Одатле су отишли у Пребиловце, гдје је до темеља уништен спомен храм, посвећен мученицима из Другог свјетског рата, чије су кости запаљене у јуну 1992. године. Након што је преноћио у Међугорју, епископ Атанасије (Јевтић) са својим пратиоцима, посјетио је 10. децембра Добрич код Мостара, у којем је црква оштећена рафалима, а прозори разбијени, и у којој је причестио око 40 Срба. Са платоа изнад Мостара, владика захумско-херцеговачки и његови сапутници посматрали су порушену Саборну цркву и порушен Епархијски двор, а у повратку и порушени Манастир Житомислић. Он је примијетио да црква у Горњем Поплату код Стоца није срушена, јер је служила за смјештај хрватске војске, као осматрачница и митраљеско гнијездо.[60]

Престанак постојања Републике Српске Крајине одразио се на положај преосталог српског народа и његове Цркве у Барањи, Источној Славонији и Западном Срему. Епископ осјечкопољски и барањски Лукијан (Владулов) послао је 9. маја 1996. годишњи извјештај Синоду, у којем је указао да се становништво из његове епархије полако исељава у Србију, односно Војводину, и да се ради о приближно 40% породица. „Ако овде буде Хрватска власт, иселиће се сви они који имају где. Овде ће остати пука сиротиња, старачка домаћинства и мешовити бракови, који ће се за кратко време асимиловати.”[61] Два дана касније, годишњи извјештај Синоду, из избјеглиштва, послао је епископ горњокарловачки Никанор (Богуновић), који је погром крајишких Срба окарактерисао као „најнесрећнији догађај у нашој историји”. Он је истакао и ово: „Један од главних, ако не и најглавнији виновник српске несреће под чијим је благословом све испланирано јест Римокатоличка црква”.[62] Нестанак западног дијела Републике Српске Крајине у августу 1995. године затекао је епископа далматинског Лонгина (Крчу) на путовању у Аустралији. Он је 13. маја 1996. године извјестио Синод, такође из избјеглиштва, да је 35 свештеника Далматинске епархије доживјело егзодус, а да је већина цркава оштећена и опљачкана. „Нема више оног плавог неба, чистог ваздуха, наших винограда, маслињака, смокви и бадема, наших река и камена, остаје само сећање и молитва. Сећање на оно што смо имали, ко смо били и шта смо изгубили.”[63] На избјегличкој муци био је епископ славонски Лукијан (Пантелић), који је од 7. јуна 1995. године боравио у Сједињеним Америчким Државама, па га је замијењивао митрополит загребачко-љубљански Јован (Павловић). Он је 14. маја 1996. године послао из Београда годишњи извјештај Синоду, у којем је сумирао укупно страдање Загребачко-љубљанске епархије: девет порушених цркава (од којих су четири миниране, а двије спаљене), 25 оштећених цркава, један оштећени манастир, пет порушених парохијских домова, четири оштећена парохијска дома, двије оштећене капеле, миниран Епархијски двор у Загребу и уништен један црквени музеј, 16 свештеника морало да напусти своје парохије. Он је посебно указао на то да је број Срба у Загребу смањен за најмање 75%, што значи да их је остало 10.000‒15.000. Приближно толики број је и Срба у мјешовитим браковима, од којих је око 80% прешло на римокатолицизам, док сва дјеца из мјешовитих бракова иду на римокатоличку вјеронауку.[64]

„Година 1995. остаће сигурно једна од најтежих и најтрагичнијих, ако не и најтрагичнија у новијој историји нашег народа. Егзодус који смо доживели у тој години направио је дубоку рану у националном бићу нашег народа, а ожиљак од те ране носиће све будуће генерације,” написао је епископ зворничко-тузлански Василије (Качавенда) 23. априла 1996. у годишњем извјештају Синоду. Он је додао да је због страдања на Озрену и Дејтонског споразума, Звоничко-тузланска епархија остала без још десет парохија: пет у Општини Вукосавље, четири на Озрену и једне на Романији.[65] О трагичној 1995. години, писао је Синоду 9. маја 1996. и епископ бихаћко-петровачки Хризостом (Јевић) из Подрашнице код Мркоњић Града, гдје је нашао привремено уточиште. Он је рекао да се 1995. десила „највећа трагедија Српског народа и наше помјесне православне Цркве у нашој вишевјековној историји. Нема сеобе у историји, нити изгубљене битке која би се по историјској трагичности могла успоредити са трагедијом прошле 1995. године. (…) Прошле 1995. године наш народ, а самим тим и наша Света Црква, физички су нестали од Задра до Змијања, 30 километара испред Бања Луке, и без великих изгледа да се трагедија превазиђе. (…) Нестајали смо преваром и издајом каква се у историји није десила. (…) Све је било у стравичном призору ‒ разрушено, проваљено, опљачкано, уништено.” Од Бихаћко-петровачке епархије остале су три парохије, а од 44 свештеника и свештеномонаха остао је само један, а сви остали отишли су у избјеглиштво „од Приједора до Врањске Бање”. Дејтонским споразумом враћено је једно и по намјесништво, тако да Бихаћко-петровачка епархија у Републици Српској има 15 парохија, седам свештеника и 29 храмова, док су у Федерацији Босне и Херцеговине остала 72 храма, порушена, опљачкана и осрнављена.[66] Сличан извјештај стигао је Синоду и из Бањалуке, од епископа Јефрема (Милутиновића), који је 10. маја 1996. написао да је 1995. била катастрофална за српски народ, јер су народ и његова Црква „брисани и искоријењени са својих историјских простора. (…) Хрвати и Муслимани су се понашали као хијене послије лова лавова ‒ као натовска позадина поткупљали су плијен на крајње кукавички начин. Западни Срби постали су жртве најјаче војне силе на свијету уз прећутно одобрење србијанског режима и њихових послушника на нашим просторима. Диктатом тзв. Дејтонског споразума поругани смо, попљувани, шибани и разапети на крст без наде на скоро васкрсење. (…) Наша епархија још није била залијечила ране II свјетског рата, а наше просторе стигао је нови рат који се за нас завршио са тежим последицама од прошлог.” Мир је дочекан „са осјећајем горчине и преваре”, а тешко се може описати колико су уништена и разорена села и градови који су били под окупацијом. „Наша судбина је тешка и трагична.”[67] О размјерама страдања Дабробосанске епархије 1995. године извјестио је Синод 14. маја 1996. митрополит Николај (Мрђа) из Сокоца, рекавши да је његова епархија изгубила много вјерника, који су са ширег сарајевског подручја избјегли на подручје Добоја, Модриче, Брчког, Бијељине, Зворника, Братунца, Сребренице, затим у Херцеговину, Србију и Црну Гору. Дабробосанска епархија сведена је на ниво једног архијерејског намјесништва. Он је молио Србе да не ископавају своје мртве и не носе их са собом, али га нису послушали.[68] Сумирајући страдање Захумско-херцеговачке епархије, епископ Атанасије (Јевтић) послао је из Манастира Тврдош код Требиња годишњи извјештај Синоду 20. маја 1996. Он је написао да је усљед рата и Дејтонског споразума, изгубљена половина територије његове епархије, око 40 цркава је порушено и спаљено, два манастира, преко 40 парохијских домова, од преко 500 села изгубљено је око 220, од 80.000 Срба, преко 2.000 је мртвих, око 4.000 рањених, а око 35.000 избјеглих. Он је, по завршетку рата, посјетио неке порушене цркве у својој епархији, и на њима затекао ове натписе: „Ovdje vladaju ustaše i Pavelić” и „Zabranjen ulaz srbima i psima”.[69]

Према томе, за вријеме рата (1991‒1995) десет епархија Српске Православне Цркве, од укупно 24 на територији бивше Југославије, било је изложено страдању, све на територији Хрватске, Републике Српске Крајине, Босне и Херцеговине и Републике Српске. Од укупно десет епархијских архијереја, чак осам није могло да борави у сједишту своје епархије, било да су морали да га напусте, било да, по избору и постављењу за надлежног архијереја, нису могли ни да уђу у њега. Једино су епископ бањалучки и епископ осјечкопољски и барањски сав ратни период могли да бораве у својим резиденцијама, у Бањалуци и Даљу. Осталих осам, нашли су уточиште у Београду (из Загреба), Окучанима (из Пакраца), Вељуну (из Карловца), Манастиру Крка (из Шибеника), Београду (из Босанског Петровца), Манастиру Тврдош (из Мостара), Сокоцу (из Сарајева) и Бијељини (из Тузле). Тројица епископа: славонски, горњокарловачки и далматински, морали су да напусте сједишта својих епархија два пута током рата. По подацима који се могу сматрати непотпуним, тројица свештеника изгубили су животе: један из Дабробосанске епархије, који је заробљен као војник, а потом убијен, један из Зворничко-тузланске епархије, који је погинуо као војник и један из Славонске епархије, који је умро након мучења. Шесторица свештеника били су рањени: двојица из Зворничко-тузланске епархије и по један из Горњокарловачке, Осјечкопољске и барањске, Славонске и Дабробосанске епархије. Седморица свештенослужитеља били су у непријатељском заточеништву, од којих су неки били свирепо мучени: тројица из Славонске епархије, укључујући и епископа, по један из Далматинске, Дабробосанске, Захумско-херцеговачке и Загребачко-љубљанске епархије. Један свештеник из Горњокарловачке епархије био је претучен. Велики број свештеника (више од 200) морао је да оде у избјеглиштво, углавном 1991, 1992. и 1995. године, а неки и више пута током трајања рата, па је велики број парохија био упражњен.Црквени живот у четири епархије: Славонској, Горњокарловачкој, Далматинскоји и Бихаћко-петровачкој, био је 1995. године практично сасвим замро, усљед нестанка свештенства и народа и потпуног разарања црквене организације.

Највише храмова Српске Православне Цркве страдало је 1991, 1992. и 1995. године. Поред седам порушених или оштећених епархијских дворова, срушени су саборни храмови у Пакрацу, Карловцу и Мостару, као и цркве у: Јајцу, Ливну, Госпићу, Петрињи, Бугојну, Трнову, Метковићу, Стоцу, Чапљини, Босанском Броду, Градачцу, Дервенти, Маглају, Вуковару итд. Списак од 212 порушених цркава (манастирских, парохијских, филијалних и капела) и 367 оштећених цркава (манастирских, парохијских, филијалних и капела), за вријеме Југословенског рата (1991‒1995), такође се може сматрати непотпуним. Уништена су бројна историјска знамења и културне тековине српског народа, међу којима су средњовјековни храм из 15. стољећа, нововјековне барокне цркве и цркве брвнаре, један црквени музеј, а претпоставља се да је уништено и преко 7.000 икона на иконостасима. Уништавани су храмови удаљени и преко 100 километара од борбених линија и миниране спомен капеле са костима жртава хрватског геноцида над Србима из Другог свјетског рата (Ливно и Пребиловци код Чапљине). „Историја не памти да је и највећи злочинац своје жртве убијао два пута, и то у временском раздобљу од 50 година.”[70]

                       

Збирни преглед страдалих храмова, парохијских домова и осталих црквених здања

Српске Православне Цркве (1991‒1995)

Епархија

Број

срушених цркава

Број

оштећених цркава

Број срушених парохијских домова и осталих црвених здања Број оштећених парохијских домова и осталих црвених здања
Бањалучка 2 3 2 0
Бихаћко-петровачка 26 68 10 26
Горњокарловачка 11 45 8 14
Дабробосанска 23 13 11 3
Далматинска 14 45 1 13
Загребачко-љубљанска 9 29 5 7
Захумско-херцеговачка 36 28 12 2
Зворничко-тузланска 38 60 31 19
Осјечкопољска

и барањска

14 35 6 8
Славонска 39 41 25 15
Укупно 212 367 111 107

Слободан Милеуснић, Духовни геноцид, 235‒236.

Из збирног прегледа порушених или оштећених храмова, уочљиво је да су, у апсолутним бројевима, епархије страдале овим редом: Зворничко-тузланска (98), Бихаћко-петровачка (94), Славонска (80), Захумско-херцеговачка (64), Далматинска (59), Горњокарловачка (56), Осјечкопољска и барањска (49), Загребачко-љубљанска (38), Дабробосанска (36) и Бањалучка (5). Међутим, потпунију и реалнију слику страдања десет епархија Српске Православне Цркве од 1991. до 1995. године, дало би појединачно поређење броја храмова на њиховом подручју уочи рата и након рата, изражено у процентуалном износу у односу на предратно стање, јер је рат затекао епархије са различитим бројем храмова. Исто важи и за број свештеника, парохија, парохијских домова и осталих црквених здања. Ипак, и без тога, лако је уочити да су српски народ и његова Црква доживјели изузетно тешко страдање и да су са појединих подручја у Хрватској, бившој Републици Српској Крајини и Федерацији Босне и Херцеговине, практично искоријењени, било кроз биолошко, било кроз духовно уништење, које се превасходно огледа у покатоличавању и похрваћивању.

Да би страдање Српске Православне Цркве (1991‒1995) било разумљивије у временском оквиру 20. вијека, требало би учинити и покушај кратког поређења са страдањима које је Црква претрпјела у Првом свјетском рату (1914‒1918) и Другом свјетском рату (1941‒1945), са битном разликом да је у претходна два страдања била обухваћена практично цјелокупна Црква, на читавој својој територији, премда са различитим омјером и јачином страдања у појединим епархијама. Тако је за вријеме Првог светског рата, 231 свештенослужитељ СПЦ убијен, а 203 су умрла на разне начине (од заразних болести, у заточеништву, од посљедица мучења, погинули на ратишту итд.), што значи да су 434 свештеника и монаха СПЦ смртно страдала током Првог свјетског рата.[71] У бугарском заточеништву били су: умировљени митрополит рашко-призенски Нићифор (Перић), гдје је и умро,[72]епископ шабачки Сергије (Георгијевић), који је умро од посљедица сужањства,[73] и епископ нишки Доситеј (Васић),[74] док је митрополит пећки Гаврило (Дожић) био у аустроугарском заточеништву.[75] Биле су срушене и оштећене многе цркве, премда није познат тачан број.[76] За вријеме Другог свјетског рата, убијено  је најмање 650 свештеника, монаха и монахиња СПЦ, протјерано из својих парохија и манастира најмање 600, а порушено, запаљено, опљачкано или обесвећено најмање 1.000 цркава и манастира.[77] У Независној Држави Хрватској убијена су тројица архијереја: митрополит дабробосански Петар (Зимоњић),[78] епископ бањалучки Платон (Јовановић)[79] и епископ горњокарловачки Сава (Трлајић),[80] док је епископ загребачки Доситеј (Васић) умро у изгнанству од посљедица мучења,[81] а епископ захумско-херцеговачки Николај (Јокановић) био је претучен и протјеран, па је у избјеглиштву и умро.[82] У њемачком заточеништву били су патријарх Гаврило (Дожић)[83] и епископ жички Николај (Велимировић),[84] у албанском заточеништву умро је епископ рашко-призренски Серафим (Јовановић),[85] а Бугари су протјерали митрополита скопског Јосифа (Цвијовића)[86] и епископа злетовско-струмичког Викентија (Проданова).[87]

Посебно је било изражено страдање у Независној Држави Хрватској, гдје је убијено 146 свештенослужитеља, а срушено, запаљено и демолирано 239 храмова и 18 манастира СПЦ. Највише свештенослужитеља убијено је у Горњокарловачкој епархији (57), затим у Зворничко-тузланској (27), Захумско-херцеговачкој (19), Далматинској (15), Дабробосанској (10), и на крају у Бањалучкој, Загребачкој и Пакрачкој, по шест.[88] У Горњокарловачкој епархији од 1941. до 1945. године срушено је 116 цркава и оштећено 39, а од 1991. до 1995. године срушено је 11 цркава и оштећено 45.[89] У Далматинској епархији од 1941. до 1945. године срушено је 17 цркава и оштећено 23, а од 1991. до 1995. године срушено је 14 цркава и оштећено 45.[90] У Захумско-херцеговачкој епархији од 1941. до 1945. године срушена је једна црква и оштећено 18, а од 1991. до 1995. године срушено је 36 цркава и оштећено 28.[91] У Зворничко-тузланској епархији од 1941. до 1945. године срушено је 17 цркава и оштећено 37, а од 1991. до 1995. године срушено је 38 цркава и оштећено 60.[92] Дакле, материјално разарање појединих епархија било је израженије за вријеме Југословенског рата, него за вријеме Другог свјетског рата, при чему треба имати у виду да велики број раније порушених храмова није ни био обновљен до 1991. године. У погледу мањег обима страдања од 1991. до 1995. него од 1941. до 1945. године, изразит примјер чини Бањалучка епархија, у којој су за вријеме Другог свјетског рата срушене 64 цркве и оштећена 21, а за вријеме Југословенског рата срушене су двије цркве и оштећене три.[93] И то говори у прилог чињеници да су биле срушене или оштећене скоро све цркве до којих су непријатељске војске стигле од 1991. до 1995. године, са истим циљем као и у претходном рату. Истовремено, уочљив је значајно мањи број страдалог свештенства у Југословенском рату, него у Другом свјетском рату, што значи да је код српског православног свештенства постојала култура памћења претрпљеног геноцида у НДХ. Заиста, тројица убијених свештенослужитеља, шесторица рањених и седморица утамничених, без обзира на могућу непотпуност података, неупоредиво је мања трагедија од 146 убијених свештенослужитеља у НДХ, међу којима је било и неколико владика. Може се закључити да је одлука српског православног свештенства да оде у избјеглиштво, радије него да на кућном или црквеном прагу чека непријатеља, у великој мјери смањила укупни исход страдања. Због тога је страдање Српске Православне Цркве од 1991. до 1995. године немогуће разумјети без познавања њене голготе на практично истом подручју од 1941. до 1945. године, са којом погроми из посљедње деценије 20. вијека чине трагичну историјску цјелину, с обзиром на идеолошке и политичке узроке, подстрекаче, непосредне извршиоце, као и на посљедице страдања.

 

ЛИСТА РЕФЕРЕНЦИ

 

Архивска грађа

Архив Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, Београд

– Годишњи извештаји епархијских архијереја (1991‒1996)

Архива Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица, Бањалука

– Досије Никола Гардовић ‒ Раденко Мировић

– Досије Бранко Зелен

– Досије Ђорђе Илић

– Досије Бобан Лазаревић

– Досије Саво Лазић

– Досије Зоран Перковић

– Досије Недјељко Поповић

Архива Републичког секретаријата за вјере, Бањалука

– Мјешовита грађа.

Штампа

Православље: новине Српске патријаршије.

Библиографија

Guskova Jelena, Istorija jugoslovenske krize (1990‒2000), I‒II, Beograd: IGAM, 2003.

Ђурић Вељко Ђ, Голгота Српске православне цркве 1941‒1945, Београд: „Народна књига” и „Алфа”, 1997.

Ђурић Мишина Вељко, Српска православна Црква у Независној Држави Хрватској 1941‒1945. године, Ветерник: „DIJAM‒M‒pres”, 2002.

Милеуснић Слободан, Духовни геноцид: преглед порушених, оштећених и обесвећених цркава, манастира и других црквених објеката у рату 1991‒1995 (1997), Београд: Музеј Српске православне цркве, 1997.

Радић Радмила и Исић Момчило, Српска црква у Великом рату 1914‒1918, Београд: „Филип Вишњић” и Гацко: СПКД „Просвјета”, 2014.

Сава, епископ шумадијски, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Београд: „ЕВРО”, Подгорица: „УНИРЕКС” и Крагујевац: „Каленић”, 1996.

 

 

Goran Latinović, Ph.D., Associate Professor

University of Banja Luka, Faculty of Philosophy

The Republic of Srpska ‒ Bosnia and Herzegovina

The Suffering of the Serbian Orthodox Church during the Yugoslav War (1991‒1995)

 

Summary: During the Yugoslav War (1991‒1995), ten dioceses of the Serbian Orthodox Church were exposed to the suffering, all of them on territories of former Yugoslav republics of Croatia and Bosnia and Herzegovina, and the Republic of Srpska Krajina and the Republic of Srpska, as well. Only two bishops remained in the seats of their dioceses, while eight of them had to go to exile, as refugees from Croatian and Muslim controlled territories in Croatia and Bosnia and Herzegovina. Three priests of the Serbian Orthodox Church were killed, six were wounded and seven were imprisoned, including one bishop. A large number of priests (over 200) were refugees. A Church life in four dioceses (three in Croatia and the former Republic of the Srpska Krajina, and one in Western Bosnia, lost by the Republic of Srpska) practicaly ceased to exist in 1995, due to the Pogrom of the Serbian people there. During the War, 212 churches were destroyed and 367 were damaged. Priceless cultural treasure, such as one museum and over 7000 icons, were destroyed too. Some of Serbian churches and cultural heritage were demolished, even they were a hundred kilometers away from the battlefields. The Second World War memorials ‒ charnel houses, dedicated to the Serbian victims of the Croatian genocide, were also annihilated. The suffering of the Serbian Orthodox Church during the Yugoslav War (1991‒1995) was the third golgotha of the Church in the 20th century.

 

[1] Аутор изражава посебну захвалност протојереју-ставрофору др Сави Јовићу, главном секретару Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, који му је омогућио истраживање у Архиву Синода. Без увида у та документа, овај рад био би знатно оскуднији.

[2] Jelena Guskova, Istorija jugoslovenske krize (1990‒2000), I‒II, Beograd: IGAM, 2003, I, 176, 187, 198‒199, 204‒208.

[3] Архив Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве (у даљем тексту: АСАС СПЦ), 1991, ф. I.

[4] Исто.

[5] Исто.

[6] Исто.

[7] Jelena Guskova, nav. djelo, I, 219, 249‒250, 256‒258, 287‒294.

[8] АСАС СПЦ, 1992, ф. V, од 1. до 23.

[9] Исто.

[10] Исто.

[11] Исто.

[12] Исто.

[13] Исто.

[14] АСАС СПЦ, 1993, ф‒III, од 1. до 68.

[15] Исто.

[16] Исто.

[17] Исто.

[18] Исто.

[19] Jelena Guskova, nav. djelo, I, 311‒324.

[20] Архива Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица (у даљем тексту: АРЦИР), Досије Никола Гардовић ‒ Раденко Мировић.

[21] АРЦИР, Досије Зоран Перковић.

[22] Исто, Досије Бранко Зелен.

[23] Исто, Досије Недјељко Поповић.

[24] Архива Републичког секретаријата за вјере (у даљем тексту: АРСВ), Улазни 1995, од 01. до 231.

[25] АРЦИР, Досије Бобан Лазаревић.

[26] АСАС СПЦ, 1993, ф‒III, од 1. до 68.

[27] Исто.

[28] Исто.

[29] АСАС СПЦ, 1994, ф‒I, од 1. до 47.

[30] Исто.

[31] Исто.

[32] Исто.

[33] Исто.

[34] Исто.

[35] Исто.

[36] Исто.

[37] Исто.

[38] Исто.

[39] АРСВ, Улазни 1995, од 01. до 231.

[40] Исто.

[41] Jelena Guskova, nav. djelo, II, 232‒239.

[42] АСАС СПЦ, 1995, ф‒I, 1/95.

[43] Исто.

[44] АРСВ, Улазни 1995, од 01. до 231.

[45] Дан Спаљивања моштију Светог Саве на Врачару обиљежава се 10. маја.

[46] Православље: новине Српске патријаршије, год. XXIX, бр. 676, Београд, 15. мај 1995, 1‒2.

[47] АСАС СПЦ, 1995, ф‒I, 1/95.

[48] Исто.

[49] Исто.

[50] Исто.

[51] Исто.

[52] АРЦИР, Досије Саво Лазић.

[53] АСАС СПЦ, 1995, ф‒I, 1/95.

[54] Исто.

[55] АРЦИР, Досије Ђорђе Илић.

[56] Jelena Guskova, nav. djelo, II, 239‒251,

[57] Православље: новине Српске патријаршије, год. XXIX, бр. 683, Београд, 1. септембар 1995, 2.

[58] Jelena Guskova, nav. djelo, I, 449‒452.

[59] АРСВ, Улазни 1995, од 01. до 231.

[60] Исто.

[61] АСАС СПЦ, 1998, ф‒VI, 1.

[62] Исто.

[63] Исто.

[64] Исто.

[65] Исто.

[66] Исто.

[67] Исто.

[68] Исто.

[69] Исто.

[70] Слободан Милеуснић, Духовни геноцид: преглед порушених, оштећених и обесвећених цркава, манастира и других црквених објеката у рату 1991‒1995 (1997), Београд: Музеј Српске православне цркве, 1997, 9‒10.

[71] Радмила Радић и Момчило Исић, Српска црква у Великом рату 1914‒1918, Београд: „Филип Вишњић” и Гацко: СПКД „Просвјета”, 2014, 148‒149.

[72] Сава, епископ шумадијски, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Београд: „ЕВРО”, Подгорица: „УНИРЕКС” и Крагујевац: „Каленић”, 1996, 379; Радмила Радић и Момчило Исић, нав. дјело, 422.

[73] Сава, епископ шумадијски, нав. дјело, 443; Радмила Радић и Момчило Исић, нав. дјело, 216.

[74] Сава, епископ шумадијски, нав. дјело, 175; Радмила Радић и Момчило Исић, нав. дјело, 194.

[75] Сава, епископ шумадијски, нав. дјело, 109; Радмила Радић и Момчило Исић, нав. дјело, 237.

[76] Радмила Радић и Момчило Исић, нав. дјело, 27‒71.

[77] Вељко Ђ. Ђурић, Голгота Српске православне цркве 1941‒1945, Београд: „Народна књига” и „Алфа”, 1997, 407.

[78] Сава, епископ шумадијски, нав. дјело, 406.

[79] Исто, 411.

[80] Исто, 434.

[81] Исто, 176.

[82] Исто, 378.

[83] Исто, 109.

[84] Исто, 377.

[85] Исто, 442.

[86] Исто, 262.

[87] Исто, 79.

[88] Вељко Ђурић Мишина, Српска православна Црква у Независној Држави Хрватској 1941‒1945. године, Ветерник: „DIJAM‒M‒pres”, 2002, X‒XXI, XXIV‒XXX.

[89] Слободан Милеуснић, нав. дјело, 44‒46.

[90] Исто, 84.

[91] Исто, 134.

[92] Исто, 152.

[93] Исто, 16‒18.

НАПОМЕНА УРЕДНИШТВА САЈТА ИСТОРИОГРАФИЈА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ : Фотографије и мапа преузети су за илустрацију из књиге Милеуснић Слободан, Духовни геноцид: преглед порушених, оштећених и обесвећених цркава, манастира и других црквених објеката у рату 1991‒1995 (1997), Београд: Музеј Српске православне цркве, 1997.

Насловна фотографија: Владика Атанасије (Јевтић) на рушевинама Саборног Храма Свете Тројице у Мостару.

Подијели

Ново

РАДОВАН СУБИЋ: Један британски путописац о походу Омер-паше Латаса у Херцеговини 1861. године

4. јуна 2021.

Михајло Ђурић и Коста Чавошки о уставним промјенама у Југославији

НОВО: „Усташки покољ над Србима у селима Велико и Мало Паланчиште и Горњи Јеловац код Приједора октобра 1942. године“

18. априла 2021.
ОЗНАКЕ
ИСТОРИОГРАФИЈА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
Пишите нам
istoriografijars@gmail.com

Допуштено је преузимати текстове са портала, уз обавезно навођење извора и упућивање директно линком на страницу са које се текст преузима.

Сва права задржана © Историографија РС 2020.