Горан Латиновић: У друштву које слави Павелића и Старчевића мале су шансе за катарзу


Сатанизација Срба у посљедњој деценији 20. вијека, која је умногоме настављена и у 21. вијеку, оставила је дубок траг у западном јавном мњењу.

Срби су оглашени главним кривцима за ратове, „агресорима“ и починиоцима бројних „злочина“, односно негативцима равним њемачким нацистима. Стога и сваки покушај разбијања ових установљених погледа на прошлост, па и путем филма „Дара из Јасеновца“, изазива реакцију оних којима било каква промјена у том погледу не одговара.

Сматра ово професор историје са Филозофског факултета у Бањалуци Горан Латиновић, наводећи како због тога у свијест западног човјека тешко може да продре друкчији поглед на прошлост, поготово ако разбија постојеће стереотипе и приказује Србе онаквима какви заиста јесу, као слободарски, државотворни и непокорни народ, који је био жртва једног од најбруталнијих злочина у људској историји, геноцида у НДХ.

– Међутим, треба имати у виду да, поред добронамјерних, али заведених људи, постоје и они који су потпуно свјесни историјских чињеница, које њих и не занимају, јер дјелују попут интелектуалних плаћеника, којима је новац који ће добити од разних лобиста главни мотив – истакао је Латиновић, коментаришући негативне коментаре појединих филмских критичара да филм „Дара из Јасеновца“ представља српску пропаганду.

ГЛАС: Могу ли овакви и слични филмови, а поготово јер се ради о српском остварењу које је кандидат за „Оскара“, ипак отворити очи међународној јавности?

ЛАТИНОВИЋ: То је могуће, али само дјелимично, односно само једном дијелу западног јавног мњења, и то оном који је отворен и спреман да чује и другу страну. Мислим да су они мањина, али сам увјерен да баш због њих треба наставити са таквим радом. Осим тога, „Дара из Јасеновца“ биће, вјероватно, приказивана у Русији, Кини, Грчкој и другим земљама у којима Срби нису били сатанизовани и у којима постоји објективан поглед на прошлост Срба и других балканских народа. То је разлог више да се снимају нови и квалитетни филмови и о другим темама из српске историје, а не само о страдању.    

ГЛАС: Зашто оваквих и сличних пројеката нема више, да ли смо заказали на том пољу?

ЛАТИНОВИЋ: Све до суђења Андрији Артуковићу 1986. године српски историчари готово да се уопште нису занимали за геноцид над Србима у НДХ. Изузетак чине ријетки интелектуалци, попут Симе Симића, који је у Титограду 1958. објавио књигу „Прекрштавање Срба за време Другог светског рата“ и Лазе М. Костића, који је у Чикагу 1974. објавио књигу „Хрватска зверства у Другом светском рату“ према изјавама њихових савезника. Носиоци истраживања геноцида над Србима у НДХ били су хрватски антифашисти, попут Виктора Новака, Богдана Кризмана и Фикрете Јелић Бутић, као и страни писци, попут Ервеа Лоријера, Авра Менхетна, Едмонда Париза, Ладислава Хорија, Мартина Бросата… Тек 1987. српски историчари и други истраживачи почињу да пишу књиге и научне радове о овим злочинима, попут Васе Казимировића, Милана Булајића, Вељка Ђурића Мишине, Драгослава Страњаковића, Растислава Петровића, Страхиње Курдулије, Драгољуба Живојиновића, Милана Кољанина, Василија Крестића. Дакле, српској историографији требало је више од 40 година да започне са озбиљним истраживањима геноцида над Србима у НДХ, а српској кинематографији више од 75 година. 

ГЛАС: Колико је данашње хрватско друштво уопште спремно да се суочи с тим мрачним временима?

ЛАТИНОВИЋ: Хрватско друштво је толико прожето нетрпељивошћу према Србима, која је у протеклих 30 година довела до колективне индоктринације, да остаје мало наде за катарзу. Истраживања јавног мњења у Хрватској показују да су најпопуларније историјске личности Анте Старчевић, Анте Павелић и Фрањо Туђман. Као да је у свијести људи основни критеријум за вредновање историјског и националног значаја појединаца из хрватске прошлости количина зла коју су нанијели Србима, односно успјешност у истребљивању Срба. Не вјерујем да се са таквим стањем хрватског друштва уопште може говорити о неком прочишћењу и суочавању са чињеницом да је почињен геноцид над Србима у НДХ, чији се наставак десио у периоду од 1991. до 1995. То су била два полувремена једне исте мрачне утакмице, коју су осмислили и водили људи који у савременом хрватском друштву имају статус најзначајнијих личности у историји Хрвата.

ГЛАС: Мислите ли да се ван ових наших балканских простора зна нешто више о логору Јасеновац и страдању Срба?

ЛАТИНОВИЋ: Геноцид над Србима у НДХ и Јасеновац, као његов симбол, нису непознати у озбиљним научним круговима. Желим да истакнем примјер енглеског историчара Рорија Јеоманса, који је у Питсбургу 2013. објавио књигу о културној политици усташког режима. Међутим, треба имати у виду да, осим једне веома уопштене представе, ни наша јавност не зна довољно о голготи коју је српски народ преживио у Другом свјетском рату. И то је посљедица идеологије братства и јединства и нашег немара према сопственој историји и њеним мученицима.  

ГЛАС: Мало људи зна да је први у свијету логор за дјецу управо направљен у вријеме НДХ…

ЛАТИНОВИЋ: НДХ је била једина држава на свијету која је за вријеме Другог свјетског рата имала специјализоване логоре за дјецу, која су одвајана од мајки. То су били: Сисак, Јастребарско, Река код Јастребарског и Горња Ријека код Крижеваца. У њима су, поред осталог, српски дјечаци са подручја Козаре, Кордуна и других крајева васпитавани у усташком духу. Дакле, стварани су „нови јаничари“, код којих је требало одгојити нови идентитет, премда су бројна дјеца била и убијена. Драгоје Лукић, након дугогодишњих теренских истраживања, утврдио је да је само у систему логора Јасеновац страдало 19.432 дјеце, од чега 11.888 српске дјеце, 5.469 ромске, 1.911 јеврејске, 132 хрватске, 17 муслиманске, а за петнаесторо дјеце није било могуће утврдити националну припадност. Диана Будисављевић, Аустријанка удата за Србина, организовала је највећу хуманитарну акцију за вријеме Другог свјетског рата, спасивши из хрватских логора око 12.000 српске дјеце, која су удомљена у хрватским породицама. Нека дјеца су након рата враћена у средину из које су силом ратних прилика одведена, а нека више никада нису видјела завичај. Дјеци, која су трајно остала у хрватским породицама, промијењен је идентитет и они су одрасли у хрватској средини без икаквог знања и свијести о свом српском поријеклу.  

ГЛАС: Докле сежу коријени геноцида над Србима у НДХ?

ЛАТИНОВИЋ: Осим идеологије Римокатоличке цркве, која се никада није одрекла настојања да „заоре источну њиву“, тј. да православне хришћане, које је називала „шизматицима“, тј. расколницима, преведе на римокатолицизам, у основи свих неспоразума и сукоба између Срба и Хрвата јесте тзв. „хрватско државно и историјско право“. У одбрани тзв. „историјског права хрватског народа“, која је имала за циљ да образује велику и самосталну хрватску државу, у другој половини 19. вијека створена је идеологија бескомпромисног, екстремног хрватског национализма, који је оштрицу своје нетрпељивости усмјеравао против Срба. Анте Старчевић, идејни творац те идеологије, тврдио је за Србе да су „накот зрео за сјекиру“ и „скот гнуснији од икојег другог“. По широко распрострањеном и научно неутемељеном мишљењу присталица правашке идеологије, чији су духовни сљедбеници били Павелићеве усташе, Срби западно од Дрине наводно воде поријекло од Влаха, несловенског становништва, и од оних Хрвата који су под османском владавином наводно били приморани да са римокатолицизма пређу на православље. Они даље тврде да је тек у 19. вијеку код православних хришћана западно од Дрине формирана свијест о припадности српском народу, и то под утицајем Српске православне цркве и модерне српске државе, тј. Кнежевине Србије. Осим тога, Срби су, по виђењу екстремних хрватских националиста, имали улогу „пете колоне великосрпских интереса“, истовремено сарађујући са хрватским непријатељима, Мађарима и Италијанима, па је Србе требало увести у ред, милом или силом, и натјерати их да се одрекну српске и прихвате хрватску државну идеју. Дакле, потпуно је јасно да је идеја о хрватском геноциду над Србима била сасвим сазрела у оквирима Хабзбуршке монархије још прије избијања Првог свјетског рата. Према томе, осим учења Римокатоличке цркве, главни идејни подстицај геноцида над Србима јесте опсједнутост хрватске политике и хрватске јавности тзв. „хрватским државним и историјским правом“. На темељу те идеологије, хрватски политичари су непрестано, још од средине 19. вијека, намјеравали да створе велику и етнички хомогену хрватску државу, на чијој територији не би било Срба. То су идеолошке основе геноцида над Србима у НДХ.

ГЛАС: Која је још била улога Римокатоличке цркве?

ЛАТИНОВИЋ: Осим што је обликовала идеологију уништења православних Срба, она је узела активно учешће и у непосредном извршењу геноцидне политике. Загребачки надбискуп Алојзије Степинац поздравио је стварање НДХ и позвао римокатоличко свештенство да испуни дужност према младој хрватској држави. Он је у свом прогласу крајем априла 1941. позвао римокатоличко свештенство „на узвишени рад око чувања и унапређења НДХ“, а затим додао: „Познавајући мужеве који данас управљају судбином хрватског народа ми смо дубоко увјерени да ће наш рад наићи на пуно разумијевање и помоћ. Ми вјерујемо и очекујемо, да ће Црква у ускрслој Држави Хрватској моћи у пуној слободи навијештати необориве принципе вјечне истине и правде.“ Сарајевски надбискуп Иван Шарић испјевао је крајем 1941. оду поглавнику Павелићу, у којој га је назвао „усташом дивним“, „добрим генијем“, „пророком“ и „краљем Давидом којег Бог брани“, приказујући га као „апостола“ и „човјека молитве“. Утицај Римокатоличке цркве у традиционалном, предоминантно аграрном друштву, какво је било хрватско, био је изузетно велики, а ријечи које је свештенство упућивало са олтара имале су велики утицај, посебно због ниског образовног нивоа становништва. У геноциду над Србима у НДХ  учешће су узела, као организатори, 133 свештеника, 27 их је лично учествовало у злочинима, док их је 128 вршило покатоличавање Срба. Анте Павелић одликовао је 219 римокатоличких свештеника. Дакле, бројни свештеници су организовали или лично учествовали у убијању Срба.

ГЛАС: А које ријечи је свештенство упућивало са олтара?

ЛАТИНОВИЋ: Фра Срећко Перић одржао је говор у самостану Горица код Ливна: „Браћо Хрвати, идите и кољите Србе све од реда. Најприје закољите моју сестру, која је удата за Србина, онда све Србе. Кад тај посао завршите дођите к мени у цркву, гдје ћу вас исповиједити и причестити, па ће вам онда сви гријеси бити опроштени.“ Фра Дионизије Јуричев одржао је говор у Стази код Суње: „У овој земљи не може више да живи нико осим Хрвата, јер је ово земља Хрватска, а ко се неће покрстити, ми знадемо куда ћемо с њим. Данас није грехота убити и мало дијете од седам година, а које смета нашем усташком покрету. Немојте мислити што сам ја у свећеничкој одори да не могу узети стројницу у своје руке и таманити све до колијевке, све оно што је против усташке државе и власти.“ Римокатолички свештеник Мате Мугоша, жупник у Удбини, рекао је 13. јуна 1941: „Иселићемо и истријебићемо српски народ у Хрватској, и бићу срећан када будем могао дијелити српску земљу Хрватима.“ Фра Мирослав Филиповић Мајсторовић из самостана Петрићевац предводио је и лично учествовао у злочину над Србима код Бањалуке 7. фебруара 1942, кад је убијено преко 2.300 Срба, од којих 551 дијете, а затим био један од команданата у систему логора Јасеновац.

Нетрпељивост

ГЛАС: У неколико својих радова бавили сте се и хрватским и бошњачким уџбеницима историје. Шта сте открили?

ЛАТИНОВИЋ: Открио сам мало додирних тачака са историјским чињеницама, подмуклу индоктринацију младих генерација, које се образују и васпитавају о слави и величини сопственог народа у прошлости и код којих се ствара свијест да су Срби били најгори хрватски и муслимански непријатељи, који су овим народима нанијели веома много зла. Оно што пише у тим уџбеницима ствара очигледну нетрпељивост према Србима, која је већ сада видљива на многим пољима живота и стваралаштва. 

Аутор: Вељко Зељковић

Преузето са: ГЛАС СРПСКЕ

Подијели

Ново

Михајло Ђурић и Коста Чавошки о уставним промјенама у Југославији

НОВО: „Усташки покољ над Србима у селима Велико и Мало Паланчиште и Горњи Јеловац код Приједора октобра 1942. године“

18. априла 2021.

„Устанак у Босни“ Владимира Красића (1884): фототипско издање

16. априла 2021.
ОЗНАКЕ
ИСТОРИОГРАФИЈА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
Пишите нам
istoriografijars@gmail.com

Допуштено је преузимати текстове са портала, уз обавезно навођење извора и упућивање директно линком на страницу са које се текст преузима.

Сва права задржана © Историографија РС 2020.