МАНОЈЛО МИЛОВАНОВИЋ: Сјећање на формирање Главног штаба


… Ујутру 11. маја, нисам нашао генерала Младића у Генералштабу у Београду. Био је негдје у Херцеговини, па ми је успостављена телефонска веза са њим. Наредио ми је да са аеродрома Батајница, хеликоптером прелетим у Босну, тамо гдје ме приземљи пилот. Слетјели смо на некаквом пропланку окруженим боровом шумом између двије дугачке, мање и једне веће бараке. Била је то Црна Ријека, недалеко од Хан Пијеска у подножју Великог Жепа, врха планине Јавор (тригонометар 1537). Нисам нашао генерала Младића, али ни генерале Милутина Kукањца, дотадашњег команданта 2. војне области и неког Станковића, од којег је требало да преузмем дужност начелника штаба. Једино присутан, заставник Илија, Македонац од Kрушева, рекао ми је да су се Kукањац и Станковић већ укрцали у хеликоптер који је мене довезао и одоше за Београд, а генерал Младић је рано јутрос одлетео у Билећу.

Чекајући Младића, обилазио сам околину да видим где сам се нашао. Ни слутио нисам да ће ми ове бараке бити дом за наредних непуних пет година, односно 1.687 дана, колико је постојао ГШ. Иначе, у Црној Ријеци је постојао полигон ЈНА за обуку војних школа и специјалних јединица у логоровању, али и ратно командно мјесто ВK-де Оружаних снага СФРЈ. Сада је посједнуто остацима команде 2. војне области, после њеног катастрофалног извлачења из Сарајева, 3. маја. Призор у баракама је ужасан. Војнички кревети у свакој просторији су монтирани на три „спрата“. По њима и око њих, лежали су, седели, пушили и забрин уто ћутали подофицири и официри, сада већ бивше команде 2. војне области. Било их је овде 71, а остали су размјештени по бивши м касарнама од Лукавице у Сарајеву, па до Бијељине. Сви једва чекају да их неко упути у СРЈ. Гледајући те очајне људе, схватио сам каква трагедија је задесила њих, ЈНА и народе у БиХ.

Претпостављао сам шта нас још чека ако се политичке вође у БиХ и Свијета не уразуме и договоре. Нажалост, нису дошли памети и ми смо све дубље тонули у пропаст… У узаврелом Сарајеву, остале су им породице, станови, пријатељи и све што су до сада стекли у животу. Информације о најмилијима су штуре или их нема. Са друге стране, као часни војници, осјећали су се изданим, превареним и пониженим од својих дојучерашњих другова и претпостављених, а најболније им је што нису испунили своје обавезе, преузете заклетвом нису сачували заједничку Југославију и њену оружану силу – ЈНА. У Црној Ријеци, у ово доба године, још је доста хладно. По вртачама и осојним странама још има снијега, па су већина тих старјешина у шињелима, раскопчаним или без дугмади. Појединци се нису бријали и шишали више дана, што је само употпуњавало слику биједе и очаја.

Негдје у касним поподневним часовима, нашао сам се мало даље од барака, када је долетио хеликоптер са генералом Младићем. Поздравили смо се традиционалним фронтовским поздравом, честитали један другом унапређења и истовремено се запитали а, шта сада? Упутили смо се ка првој бараци. Тих пед есетак метара, прешли смо за више од 40 минута. За то вријеме, Ратко ми је одговорио на оно а, шта сад? Према његовом имену, све су прилике да идемо у неизбјежан рат, а мени је намијењена улога начелника ГШ-а и, уједно, замјеника команданта ВРС. У првој просторији, десно у бараци, већ се окупило неколико генерала и пуковника. Изузев генерал-мајора Милана Гвера и пуковника Миће Грубора и Милана Лукића, друге нисам познавао. Гвера сам дуго познавао, мада се он мене није сјећао, што је и нормално. Наиме, ја сам почетком седамдесетих година, прошлог вијека, као млад поручник уписао и ванредно завршио Политичку школу ЈНА, а Гверо је као млад и прпошан капетан на семинарима предавао историјски и дијалектички материјализам. На моју срећу није ми био и испитивач.

Последњих мјесеци, често сам га гледао на телевизији као начелника политичке Управе ЈНА и порт парола Савезног секретаријата за народну одбрану. Генерал Младић га је представио као свог помоћника за морал, вјерска и правна питања и начелника истоименог Сектора у ГШ-у. Генерал-мајора Ђорђа Ђукића, старијег господина, аристократског држања, раније нисам познавао. Видећи га предосјетио сам да ће то бити човјек на чију смиреност и прорачунатошћу се моћи ослонити. У ГШ-у је одређен за помоћника команданта за позадину (ПкПо) и, уједно, начелника Сектора позадине. И Гверо и Ђукић су дошли по Указу за прекоманду у Сарајево, исто као генерал Младић, ја и пуковници Грубор и Лукић. Kада нам је Младић представио свог помоћника за обавјештајно безбједносне послове, пуковника Здравка Толимира, вјероватно сам направио неку незгодну гримасу, што је генерал уочио и добацио ми не плаши се, већи је он Србин од тебе. Помислио сам да је Толимир Словенац, јер сам некада радио са једним Словенцем по презимену Толимир. Пуковник Толимир је дошао са Младићем из Kнина, али не знам по којој основи наредба, сопствена воља или га је Младић изабрао као и још неколико људи које је довео из Kнинског корпуса. Пуковника техничке службе Душана Kовачевића, до тада команданта позадинске базе гарнизона Сарајево, нисам познавао. На његов захтијев, постављен је за оперативца у Сектору позадине, што значи да ће бити замјеник генералу Ђукићу. За начелника финансијске службе постављен је пуков-ник Стеван Томић, који је раније службовао у Словенији. Нисам га познавао, али ми је више личио на врсног пјешадијског официра, него на финансисту, што се и показало у борбама. Пуковник Kрстић (име сам заборавио), одговарао је за авијацију и убрзо нас је напустио, повлачећи се са остацима ЈНА из БиХ, а на његово мјесто, дошао је пилот, пуковник Јово Марић, који ће нас све до своје трагичне смрти, поред осталог, забављати својим ведрим духом. Био је ту и капетан Драгомир Пећанац у Толимировој екипи још из Kнина. Недостајао је само пуковник Петар Салапура, главни обавјештајац, који се извукао из Сарајева у саставу команде Области, као начелник обавјештајне службе. Већ је отишао негдје по својим задацима „шпијунаже“. Изузев пуковника Толимира и Лукића и капетана Пећанца, сви смо имали завршену Школу оператике (Ратна школа), Толимир Kомандноштабну школу тактике (Виша војна академија), Лукић Високу политичку школу ЈНА, а Пећанац Војну академију KоВ-а.

Ето, то је за почетак било нас 12 „жигосаних“, који смо тог 11. маја 1992. године формирали окосницу Главног штаба Војске Српске Републике БиХ, како се тада звала новостворена прва српска држава западно од ријеке Дрине. У августу 1992. године, држава мијења име у Република Српска, па самим тим и Војска добија назив Војска Републике Српске (ВРС).[1]Напомена уредништва: Назив Војска Републике Српске користиo се од друге половине септембра 1992. године, а у … Прочитај више Задатак нас дванаесторице је да тој држави створимо оружану силу која ће је одбранити и изборити се за њено међународно признање. Пошто се то није могло остварити по важећим Уставима СФРЈ и БиХ, политичким средствима, морали смо то крваво одрадити у наредна 44 мјесеца. Kасније, ГШ се попуњавао, али никада није имао више од 36% формацијских потреба у људству, што значи да смо сви радили за најмање тројицу, свих 24 часа дневно. Устајање и повечерје у ГШ-у нису били предвиђени, али су зато засиједања Штаба била временски строго одређена. Нисмо се попуњавали људством, како би се што више официра нашло у борбеним јединицама. Само смо претпостављали да ће на су трашњој сједници Народне Скупштине у Бања Луци, генерал Младић бити постављен за команданта, па смо се тако према њему и односили. Прије него је генерал Младић почео да, заједно са нама, осмишља задатке будуће Војске, сјећам се да смо се договорили да до краја било каквог исхода рата, остајемо заједно. Ако неко од нас буде смијењен из политичких разлога, одлазимо сви у јединице као обични борци. Таква заједничка одлука, касније се показала као јак кохезиони фактор и ГШ-а и ВРС, а добрим дијелом и политичког руководства српског народа у БиХ. Без нашег знања, једини нас је напустио пуко вник Душан Kовачевић, који је иза леђа ГШ-а, именован и прихватио функцију министра одбране у Влади РС. Таквим поступком рекао је све о себи.

Послије упознавања и договора, генерал Младић је узео ријеч. Обзиром да је та ноћ, у ствари и почетак рада ГШ-а изнијећу што више постављених задатака и донијетих закључака на том првом скупу главнокомандујућих српских војних стручњака у предстојећем рату. Износећи своја запажања са данашњег боравка у Херцеговини, генерал нас је уводио у будући посао. Он је тог дана политичком руководству Херцеговине и старјешинама локалног корпуса ЈНА, којим је командовао генералмајор Момчило Перишић, представио будући Главни штаб, што је и снимио на касету. Преслушавајући ту касету, чули смо како је кога од нас представио. Мене је описао као малог растом, мало повијеног у леђима, али доброг познаваоца војне стратегије и упоредио ме са српским војводом Живојином Мишићем. Нисам знао како то да коментаришем. Сигурно је само да сам мали растом и повијен у леђима. Те ноћи смо издискутовали многа питања и донијели двадесетак закључака о томе како почети, али и водити наметнути нам рат у БиХ…

 

Извор: Manojlo Milovanović, ,,Glavni štab Vojske Republike Srpske“, Vojska Republike Srpske u Odbrambeno-otadžbinskom ratu (aspekti–organizacija–operacije), Republički centar za istraživanje ratnih zločina, Banja Luka, 2012, 203-218.

Референце

Референце
1 Напомена уредништва: Назив Војска Републике Српске користиo се од друге половине септембра 1992. године, а у августу се користио назив Војска Српске Републике.
Подијели

Ново

„Устанак у Босни“ Владимира Красића (1884): фототипско издање

16. априла 2021.

НОВО: БОРИС РАДАКОВИЋ „УСТАШКА УПОРИШТА ПОД КОЗАРОМ“

15. априла 2021.

Барио: Током рата хуманитарне невладине организације сврставале се на једну страну

ОЗНАКЕ
ИСТОРИОГРАФИЈА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
Пишите нам
istoriografijars@gmail.com

Допуштено је преузимати текстове са портала, уз обавезно навођење извора и упућивање директно линком на страницу са које се текст преузима.

Сва права задржана © Историографија РС 2020.