МАРКО ЈАНКОВИЋ: Анализа броја страдалих на територији општине Козарска Дубица током Другог свјетско рата


Општина Козарска Дубица налази се на сјеверозападним границама Републике Српске и Босне и Херцеговине. Смјештена је на десној обали ријеке Уне, гдје се најмање осам стотина година у континуитету налази градско насеље. Судбина Козарске Дубице чврсто је везана за њен геостратешки положај. Била је смјештена на граници илирских племена, Мезеја и Осеријата, римских провинција Далмације и Паноније, средњовјековне босанске државе и угарске краљевине, Османскога и Хабзбуршког царства, Босне и Херцеговине (Републике Српске) и Хрватске. Граница је увијек носила једну тежину која је уско била везана за страдање и патњу. Незапамћено страдање и демографска катаклизма, поготово током геноцида у Независној Држави Хрватској, обиљежили су XX вијека.

Према првом попису спроведеном у Краљевини СХС (Југославији) босанскодубички котар 1921. године имао је 27.354 становника, од тога 22.657 били су православци (или 82,82%), 2.806 муслимани, 1.487 римокатолици, 354 евангелисти, 32 Јевреји и 18 гркокатолици. Важно је напоменути да су на попису 1921. у саставу босанскокостајничког котара пописана села Бачвани, Бабинци, Слабиња (Горња и Доња), Стригова, Читлук и Ушивац са 3.631 становником (све православци, Срби).[1]Дефинитивни резултати пописа становништва од 31. јануара 1921, Сарајево 1932, 136–140. Сва наведена села, са изузетком Горње Слабиње, од средине 1960-их налазе се у саставу општине Босанска Дубица, односно Козарска Дубица. На сљедећем попису 1931. босанскодубички срез имао је 33.129 становника, од тога 28.121 православци (84,88%), 3.039 муслимана, 1.641 римокатолика и 327 осталих.[2]Definitivni rezultati popisa stanovništva od 31. marta 1931. godine, Beograd 1938, 110.

Нисмо били у могућности доћи до детаљног пописа босанскодубичког среза 1931. године, међутим на основу писања Драгослава Алексића, гдје су наведене општине и села у саставу босанскодубичког среза 1931, видимо да је срез био увећан за села Читлук и Ушивац.[3]Драгослав Алексић, Кнежопоље и Кнежопољци у прошлости и садашњости, Босанска Дубица 1931, 42–45. Да бисмо дошли до релевантних података и процената за колико се увећао број становника на једном одређеном територију између два пописа потребно је да на попис из 1921. додамо и 995 становника села Читлук и Ушивац, те би онда број становника у дубичком котару 1921. износио 28.349. Из приложеног се види да се број становника за десет година (од 1921. до 1931) на једном јасно дефинисаном простору увећао за 4.780 (или за 16,86%). Исти тренд повећања броја становника карактеристичан је за цијелу територију тадашње Босне и Херцеговине, која као административна јединица у то вријеме није постојала.

На основу свих релевантних истраживања природни прираштај у 30-им годинама XX вијека није био ништа мањи од оног у 20-им годинама. Штавише, породице су углавном биле вишечлане, а млади људи имали су по неколико дјеце. Ако претпоставимо да је природни прираштај био истог интензитета, пројектован број становника среза, за попис 1941, који због рата никад није извршен, износио би око 38.700 становника. Важно је још једном поменути да се број од око 38.700 становника 1941. односи на босанскодубички срез, који је територијално мањи него данашња општина Козарска Дубица. Ако бисмо исту математику употријебили за територију данашње општине Козарска Дубица добили бисмо број од око 40–41 хиљаду становника. Важно је напоменути да су се дјеца рађала и током рата, посебно 1941. и 1942. године.[4]Dragoje Lukić, Rat i djeca Kozare, Beograd 1990, 108.

Готово је невјероватно да Душан Д. Самарџија, заједно са својим сарадницима, није узео у обзир природни прираштај за десет година када је рачунао људске губитке за босанскодубички срез. Самарџија је као полазну тачку узимао попис из 1931. пројектујући његов број становника од 33.129 у број становника из 1941. године, тачније у вријеме избијања Другог свјетског рата на подручју Југославије. Такође, број становника из 1931, који се односио на срез, пројектован је на општину Босанска Дубица 80-их година XX вијека, која је територијално 60-их проширена за горе наведена села. Готово сви истраживачи који су се бавили историјом општине Козарска Дубица у Другом свјетском рату преузимали су наведене Самарџијине податке без дубље анализе.

Са друге стране, поименични попис страдалих, са кратким биографским подацима, годином рођења и страдања, те мјестом страдања, чини највреднији дио ове монографије. Самарџија је заједно са сарадницима пописао 17.691 жртву за територију данашње општине Козарска Дубица. Према тим подацима погинула су 3.404 борца НОВ-а и 14.287 цивила, од чега 3.967 дјеце до 14 година. Кроз логоре широм НДХ и Њемачке прошло је 21.037 лица, од којих је 11.194 убијено.[5]Dušan D. Samardžija, Bosanskodubičko područje u NOR-u i socijalističkoj revoluciji 1941–1945, Bosanska Dubica 1984, 268–270.

Самарџија и његови сарадници нису се бавили етничком структуром страдалих, међутим јесте Драган Цветковић из Музеја жртава геноцида у Београду. Број поименично пописаних Дубичана страдалих у Другом свјетском рату у овој установи 2009. године био је 16.155 лица, с тим да се ови подаци свакодневно ажурирају. Од укупног броја пописаних 15.918 (или 98,53%) били су Срби, 105 (или 0,65%) муслимани, 87 (или 0,54%) Хрвати, док за 45 нису успјели да утврде националност. Највећи број Дубичана изгубио је живот током 1942. године, за вријеме Козарске офанзиве, чак 80,74% од укупног броја страдалих.[6]Драган Цветковић, ,,Босна и Херцеговина – нумеричко одређење људских губитака у Другом свјетском рату“, … Прочитај више

Да још увијек предстоји велики посао пред пописивачима жртава Другог свјетског рата на територији данашње општине Козарска Дубица показало је истраживање Тање Тулековић, која је у монографији о селу Међеђа поименично пописала 80 лица која се до тада нису налазила ни на једном списку жртава.[7]Тања Тулековић, Књига из тишине – Усташки злочин геноцида у селу Међеђа 1941–1945. године, Јагодина 2012. Иста ауторка је у монографији о селу Драксенић пописала осам нових имена до тада непознатих списковима жртава.[8]Тања Тулековић, Драксенић 19411945, Доња Градина 2016, 115. Млади историчар Мирко Димић, који тренутно ради монографију о селу Срефлије, сакупио је неколико десетина имена која се не помињу у Самарџијином попису. Драгоје Лукић у дјелу „Рат и дјеца Козаре“ за општину Босанска Дубица пописао је 4.149 убијене дјеце до 14 година, што је за 162 пописана више него код Самарџије.[9]Dragoje Lukić, Rat i djeca Kozare, 266.

Прије него утврдимо колико Дубичана је изгубило живот у Другом свјетском рату, потребно је да покушамо доћи до што приближнијег броја оних који су преживјели рат. На изборима одржаним 11. новембра 1945. имали су право гласа сви Дубичани са навршених 18 година старости, под условом да се нису налазили у „издајничким формацијама“. У извјештају Среског комитета КПЈ, од 7. септембра 1945, помиње се да су у бирачке спискове до тада уписана 8.173 становника, док њих 620 нема право гласа. До одржавања избора велики број интернираца вратио се у сам град о чему свједочи и извјештај среских власти који су послале Окружном НО у Бању Луку.[10]Dragan Trkulja, Vladan Vukliš, ,,Izvještaji Sreskog komiteta KP BiH Bosanska Dubica iz 1945. godine“, Топола I, Доња Градина 2015, 169, 172.

Према процјенама, на основу процената излазности и освојених гласова, на територији босанскодубичког среза 1945. године право гласа је искористило око 12 хиљада људи, што нас наводи на мисао да је то број преживјелих, пунољетних Дубичана. Наравно овом броју морамо додати и мањи дио гласача који је изгубио право гласа. Међу 12 хиљада гласача налазили су се и муслимани из села Орахова које се на попису 1931. није налазило у саставу босанскодубичког среза (од 1960-их село Орахова се налази у саставу општине Градишка), као и неколико села која ће се дефинитивно тек 1960-их наћи у саставу општине Босанска Дубица.[11]Исто, 185. Према попису из 1948. село Орахова је имало 2.034 становника, што свакако није занемарив број и морамо га имати у виду приликом прорачуна броја преживјелих Дубичана.[12]Konačni rezultati popisa stanovništva od 15. marta 1948. godine, knjiga I, Beograd 1951, 302.

Пописи становништва проведени након рата 1948. и 1953. обрађивали су различите територије, те их је веома тешко користити за неке дубље анализе. Након Другог свјетског рата босанскодубичком срезу придодата су села Бачвани, Бабинци, Слабиња, Стригова, Петриња (данас у саставу општине Костајница) и Орахова. Овако проширени срез на попису 1948. имао је 28.461 становника.[13]Исто, 302. Републички завод за статистику Савезне Републике Југославије 1997. покушао је да ретроактивно изврши попис становништа босанскодубичког среза (територије из 1931. године). Према њиховим резултатима 1948. године на територији босанскодубичког среза евидентирана су 22.172 становника, а пет година касније (1953) 21.974 становника. У литератури се попис из 1948. углавном сматра непотпуним, јер је извршен у још увијек несређеним условима у држави, те се попис из 1953. узима као поузданији.[14]Резултати пописа за 1948. и 1953. годину преузети су са компакт-диска Републичког завода за сатистику СРЈ издатог … Прочитај више

Колики је број преживјеле дјеце 1945. био на подручју босанскодубичког среза?! У Козарској Дубици се и данас препричава да су након Другог свјетског рата први регрути из овог краја били спремни за служење војног рока тек 1956. што илуструје тежину страдања дјеце овог краја. Иако овај податак о регрутима није нашао потврду у писаним документима логика намеће да највећи број непописаних жртава Другог свјетског рата на подручју дубичке општине вјероватно долази из реда дјеце и то оне најмање, која нису оставила дубљег трага у животу заједнице, те их нико није могао, сем њихових родитеља који су и сами изгубили живот, навести као жртве рата.

Посебно тешко је страдала мушка популација. Недостатак мушкараца огледао се и у недостатку радне снаге током 1950-их година. Сјетве и жетве након рата готово да су биле незамисливе без учешћа дјевојака, које полако добијају све већу улогу у друштву. Дјевојке су се оспособљавале за све послове, између осталог, и за управљање тракторима.[15]Глас, 9. март 1946, 3. Један дописник бањалучких „Крајишких новина“ примијетио је 1957. да 60% домаћинстава на територији некадашњег босанскодубичког среза воде жене. Исти новинар забиљежио је и једну помало невјероватну слику коју доносимо у цијелости. „Кад се ово зна (недостатак мушке дјеце – пр. аутора) тада се може разумјети онај случај вјенчања који се прије неколико дана догодио код општинског матичара у Дубици. Зорка Тепић, сеоска дјевојка, из Пуцара, вјенчала се за човјека кога никад није видјела. Он живи у далекој Аустралији, у Мелбурну, и вјенчање је обављено без његовог присуства. Зорка ће поћи у далеку земљу, преко океана, за човјека кога не познаје. Зашто? Можда зато што нема младића у њеном крају за кога би се вјероватно удала“.[16]Крајишке новине, 5. јануар 1957, 4.

Примјетно је да Самарџија у свом попису не помиње жртве међу дубичким муслиманима и Хрватима који су се налазили у усташким и домобранским формацијама. Њихови губици били су знатни у свакодневним сукобима са партизанима. У неколико наврата баш су домаће усташе и жандари пружали најжешћи отпор партизанима, што је посебно карактеристично било током операције ослобађања града 12. и 13. октобра 1943, када је ликвидирана једна већа група домаћих усташа и жандара.[17]Drago Karasijević, Đuro Milinović, Jedanaesta krajiška NOU brigada, Bosanska Gradiška 1982, 103.

Такође, у попису се не помињу ни они Срби који су били убијени у партизанским чисткама, а чији број није занемарив. У првој половини 1942, из само њима познатих разлога, руководство КПЈ наредило је стријељање готово пола НОО у Комленцу. Од пет убијених, које Душан Д. Буква поименично помиње са кратким биографијама, нико се не налази на Самарџијином списку.[18]Душан Д. Буква, Комленац и околина на вјетрометини вијекова, Београд 2001, 147–149. Слободно можемо поставити питање колико је било оваквих случајева током рата.

Након свега изложеног намеће се неколико закључака. Број становника који је живио на територији данашње општине Козарска Дубица 1931. године није износио 33.129 становника, из простог разлога, што је територија данашње општине 60-их година XX вијека увећана за села Бачвани, Бабинци, Доња Слабиња и Стригова, која су тада имала око двије хиљаде становника. Према томе на територији данашње општине 1931. живјело је између 35–36 хиљада становника. Претпоставка је да се тај број до 1941. увећао на око 40–41 хиљаду становника.

Тешко је рећи колико је Дубичана преживјело Други свјетски рат. На основу броја гласача на изборима 1945, и пописа становништва 1948. и 1953, могуће је претпоставити да број преживјелих Дубичана није био већи од 17–18 хиљада, што нас наводи на мисао да је током Другог свјетског рата на територији данашње општине Козарска Дубица, међу свим етничким и вјерским структурама, живот изгубило најмање 22 хиљаде становника, од којих је до 2019. године пописано именом и презименом близу 18 хиљада.

Референце

Референце
1 Дефинитивни резултати пописа становништва од 31. јануара 1921, Сарајево 1932, 136–140.
2 Definitivni rezultati popisa stanovništva od 31. marta 1931. godine, Beograd 1938, 110.
3 Драгослав Алексић, Кнежопоље и Кнежопољци у прошлости и садашњости, Босанска Дубица 1931, 42–45.
4 Dragoje Lukić, Rat i djeca Kozare, Beograd 1990, 108.
5 Dušan D. Samardžija, Bosanskodubičko područje u NOR-u i socijalističkoj revoluciji 1941–1945, Bosanska Dubica 1984, 268–270.
6 Драган Цветковић, ,,Босна и Херцеговина – нумеричко одређење људских губитака у Другом свјетском рату“, Прилози истраживању злочина геноцида и ратних злочина, Београд 2009, 124–128.
7 Тања Тулековић, Књига из тишине – Усташки злочин геноцида у селу Међеђа 1941–1945. године, Јагодина 2012.
8 Тања Тулековић, Драксенић 19411945, Доња Градина 2016, 115.
9 Dragoje Lukić, Rat i djeca Kozare, 266.
10 Dragan Trkulja, Vladan Vukliš, ,,Izvještaji Sreskog komiteta KP BiH Bosanska Dubica iz 1945. godine“, Топола I, Доња Градина 2015, 169, 172.
11 Исто, 185.
12 Konačni rezultati popisa stanovništva od 15. marta 1948. godine, knjiga I, Beograd 1951, 302.
13 Исто, 302.
14 Резултати пописа за 1948. и 1953. годину преузети су са компакт-диска Републичког завода за сатистику СРЈ издатог 1997. године.
15 Глас, 9. март 1946, 3.
16 Крајишке новине, 5. јануар 1957, 4.
17 Drago Karasijević, Đuro Milinović, Jedanaesta krajiška NOU brigada, Bosanska Gradiška 1982, 103.
18 Душан Д. Буква, Комленац и околина на вјетрометини вијекова, Београд 2001, 147–149.
Подијели

Ново

РАДОВАН СУБИЋ: Један британски путописац о походу Омер-паше Латаса у Херцеговини 1861. године

4. јуна 2021.

Михајло Ђурић и Коста Чавошки о уставним промјенама у Југославији

НОВО: „Усташки покољ над Србима у селима Велико и Мало Паланчиште и Горњи Јеловац код Приједора октобра 1942. године“

18. априла 2021.
ОЗНАКЕ
ИСТОРИОГРАФИЈА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
Пишите нам
istoriografijars@gmail.com

Допуштено је преузимати текстове са портала, уз обавезно навођење извора и упућивање директно линком на страницу са које се текст преузима.

Сва права задржана © Историографија РС 2020.