Михајло Ђурић и Коста Чавошки о уставним промјенама у Југославији


„Ни садашњи положај српског народа у Југославији није никако добар, а не само онај у којем би се нашао у случају спровођења предложених промена. И то не само због тога што је српски народ данас тако немилосрдно и неправедно оптужен за централизам и унитаризам из претходног периода. Као да је централизам у било ком погледу погодовао српском народу, као да тај централизам није био заведен, између осталог, и зато да би се спречило постављање питања за геноцид који је за време Другог светског рата извршен над српским народом! Много је важније указати овде на то да се српски народ већ сада налази у неравноправном положају према другим народима у Југославији, тако да је предложена уставна промена, у крајњој линији, уперена против његових најдубљих животних интереса. Крајња консеквенца те промене била би његово потпуно дезинтегрисање. Очигледно је да границе садашње СР Србије нису никакве ни националне ни историјске границе српског народа. Уопште узев, границе свих садашњих република у Југославији имају условно значење; оне су више административног него политичког карактера…

Треба ли уопште да вас подсећам на то да изван уже Србије живи око 40 одсто Срба, или готово колико има Словенаца, Македонаца и Муслимана заједно? У тренутку када је силом прилика доведен до тога да поново успоставља своју националну државу, може ли српски народ да буде равнодушан према својим многобројним деловима изван садашњих граница СР Србије? Није нимало тешко увидети да се већ и у садашњим условима српски народ налази у неравноправном положају према другим народима у Југославији. Као што је добро познато, изван граница Србије српски народ живи још у четири од пет преосталих република. Али, ни у једној од тих република он не може да живи својски. У СР Хрватској и СР Македонији српски народ нема никаквих посебних Уставом загарантованих права на национални живот. Та права му нису дата с наизглед умесним и безазленим објашњењем да му нису ни потребна, будући да су Срби у Југославији народ, а не национална мањина, односно народност у смислу садашње терминологије. У СР Босни и Херцеговини, иако чини већину становништва, српски народ фактички нема могућности ни да се служи својим ћириличким писмом , што је само један од спољних знакова његове издвојености из целине националне културе којој припада. У СР Црној Гори српски народ нема право ни на властито национално име, или се бар то право оспорава оним, никако малобројним, Црногорцима, који се осећају Србима. Уставне промене које нам се данас стављају у изглед могу само још више да погоршају овај и онако незавидан положај српског народа. У границама садашњих република, уколико се оне претворе у државне, Срби би имали само две могућности: да помажу у остваривању туђе националне државности (хрватске или македонске), или да иживљују некакву своју регионалну државност (црногорску или босанско-херцеговачку)…“

Михаило Ђурић, критика уставних промена
1971, због које је осуђен на затвор; Анали
Правног факултета у Београду, бр. 3, 1971. Тај
Број је одмах по објављивању судски забрањен.

Коста Чавошки је у истој расправи, упозоравајући на опасност од успостављања вета, које ће блокирати сваку промену у односима међу републикама, истакао следеће:

„Садашња група политичара, без обзира на различитост националне припадности, потиче из једне исте категорије, која је дуго делила исте погледе и исту судбину и која је заједно дошла на власт. Њима је било лако да стално мењају постојеће и склапају нове договоре, да ве доводе у питање осим своје власти. Али ко њима даје право да овим уставним амандманима везују руке будућој генерацији. Или можда, ова садашња генерација властодржаца жели да овековечи своје дело, као што би изгледа желела да овековечи свој живот и своју власт, да учини вечним оно што је увек било пролазно, онај лажни сјај који окружује људе од моћи, који чини њихове апетите јаким, а скрупуле слабим, који дух скоројевића чини склоним да верује у непролазности своје власти и свога дела.“

Коста Чавошки, Студент бр. 10, 6. април 1971.

Преузето из: Нова историја српског народа, приредио Душан Т. Батаковић.

Подијели

Ново

Михајло Ђурић и Коста Чавошки о уставним промјенама у Југославији

НОВО: „Усташки покољ над Србима у селима Велико и Мало Паланчиште и Горњи Јеловац код Приједора октобра 1942. године“

18. априла 2021.

„Устанак у Босни“ Владимира Красића (1884): фототипско издање

16. априла 2021.
ОЗНАКЕ
ИСТОРИОГРАФИЈА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
Пишите нам
istoriografijars@gmail.com

Допуштено је преузимати текстове са портала, уз обавезно навођење извора и упућивање директно линком на страницу са које се текст преузима.

Сва права задржана © Историографија РС 2020.