Милан Гулић: ПРОГЛАШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ КРАЈИНЕ-У СЈЕНЦИ ВЕНСОВОГ ПЛАНА


Oбјављено у:  ГРАЂАНСКИ РАТ У ХРВАТСКОЈ (1991-1995), зборник радова XI–XII, Приредио Милојко Будимир, Удружење Срба из Хрватске, Београд 2015–2016, 274-337.

АПСТРАКТ: У чланку[1] се анализирају политичке прилике у којима је дошло до проглашења Републике Српске Крајине у другој половини децембра 1991. Прерастање Српске аутономне области Крајине у Републику Српску Крајину тијесно је повезано са питањем покретања мировне операције у Југославији. Због тога су детаљно анализирани догађаји током новембра и децембра 1991. и јануара и фебруара 1992. Питања покретања мировне операције, међународног признања Републике Хрватске, спајање три српске аутономне области, политичке борбе у Крајини и сукоби између Београда и Книна тијесно су се преплитали у тих неколико мјесеци. Чланак је заснован на необјављеним и објављеним документима, штампи, мемоарској и стручној историографској литератури.

КЉУЧНЕ РИЈЕЧИ: Република Српска Крајина, Милан Бабић, Миле Паспаљ, Сајрус Венс, Марак Гулдинг, мировни план, мировне снаге.

Проблеми који су потресали југословенску социјалистичку заједницу доживјели су кулминацију на крају осамдесетих година XX вијека. Увођење вишестраначког система, слом Савеза комуниста Југославије (СКЈ) као владајуће политичке партије, сукоби у савезном руководству, економски проблеми и свеукупна криза система нарочито су дошли до изражаја на простору Социјалистичке Републике (СР) Хрватске као једне од федералних јединица Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ). Незалијечене ране из периода Другог свјетског рата, све радикалнија реторика и отворена нетрпељивост између Хрвата и Срба, која је често имала бруталне изливе, све више су заоштравали ситуацију у Хрватској. Осјећај угрожености био је све примјетнији код Срба у Хрватској, па су 1989. и 1990. година обиљежене њиховом израженијом политичком активношћу. Митинзи и скупови у Книну, на Далматинском Косову, у Карловцу, на Петровој гори и Србу, оснивање или обнова културних друштава и формирање политичких странака које би браниле интересе српског народа умјесто умирућег Савеза комуниста били су јасан знак буђења српског националног осјећаја и покушаја националне хомогенизације Срба у Хрватској.[2]

Слом Савеза комуниста, формирање десетина политичких партија и покрета и промјена цјелокупних прилика у друштву довели су одржавања и првих вишестраначких избора у свим тадашњим југословенским републикама. Избори су омогућили да се и кроз институције спроведу промјене о којима се на све широј основи говорило. Први вишестраначки избори у Хрватској одржани су 22–23. априла (први круг) и 6–7. маја (други круг) 1990. године. Апсолутни побједник је била Хрватска демократска заједница (ХДЗ), основана 17. јуна 1989. године и предвођена др Фрањом Туђманом, која је добила 1.201.122 гласа (41,93%) и освојила 205 од укупно 356 заступничких мјеста у Сабору. Та странка је добила натполовичну већину у сва три вијећа Сабора – у Вијећу опћина (68 од 116), Друштвено-политичком вијећу (54 од 80) и Вијећу удруженог рада (83 од 160). Хрватски комунисти, који су на изборе већином изашли на листи Савеза комуниста Хрватске – Странке демократских промјена (СКХ – СДП), предвођени Ивицом Рачаном, освојили су 73 заступничка мјеста, а као Савез социјалиста Хрватске (ССХ) још 11. Укупно су наслиједници СКХ добили 1.001.967 гласова (34,97%). Српска демократска странка (СДС), предвођена шибенским неуропсихијатром и академиком САНУ др Јованом Рашковићем, добила је пет саборских мјеста, док је на локалним изборима освојила власт у Доњем Лапцу, Грачацу и Книну. У осталим срединама са српском већином највише гласова је добио СКХ – СДП, на чијој је листи у Сабор СР Хрватске ушло још 24 Срба.[3]

Територијална повезаност ове три општине под влашћу политичке странке са српским националним предзнаком омогућило је да се предузму кораци у циљу њихове чвршће сарадње и зближавања. На сједници СДС-а одржаној у Книну 21. маја 1990. године донијета је одлука да Скупштина опћине (СО) Книн иступи из Заједнице опћина Далмације и да покрене поступак формирања Заједнице опћина Сјеверне Далмације и Лике. Нову заједницу требало је да оформе Книн, Бенковац, Обровац, Грачац, Доњи Лапац и Титова Кореница, али је остављена могућност да јој се прикључе и друге заинтересоване општине са Кордуна, Баније и из Славоније. Одлука о оснивању и конституисању Заједнице опћина Сјеверне Далмације и Лике са сједиштем у Книну донијета је на сједници СО Книн одржаној 27. јуна. Да би одлука постала пуноважна требало је да је усвоје најмање двије општине. Пошто је Доњи Лапац то урадио 28. јуна, а Грачац 30. јуна, на скупу код Цркве Лазарице на Далматинском Косову 1. јула проглашено је оснивање Заједнице опћина Сјеверне Далмације и Лике.[4]

Заједница је формирана „у циљу остваривања јединственог привредног подручја, остваривања политике воље регионалног размјештаја капацитета, кориштења средстава акумулације привреде и становништва али и средстава за подстицање бржег развоја неразвијених општина“. Она није формирана у циљу угрожавања „суверенитета или привредног јединства Републике Хрватске“, већ да би се на том простору Републике оформио савремени регион, у којем би могле доћи до изражаја „националне и културне специфичности овог дијела Републике Хрватске“. Предвиђено је да Заједница усвоји Статут и оформи Скупштину, а да до њеног пуног конституисања Заједницом управља Привремено предсједништво Скупштине које би сачињавали предсједници скупштина општина удружених у Заједницу. За предсједника Привременог предсједништва Скупштине Заједнице опћина Сјеверне Далмације и Лике изабран је кнински стоматолог др Милан Бабић, предсједник СО Книн и један од потпредсједника СДС-а.[5]

 

Дешавања на југу републике нису била изнимка у контексту општих дешавања на подручју Хрватске. И нове власти у Загребу повлачиле су потезе са далекосежним утицајем. Сабор СР Хрватске је 25. јула 1990. године усвојио амандмане на Устав према којима је из назива Републике избачен придјев „социјалистичка“, а измијењена су и државна обиљежја (застава и грб). Умјесто хрватске тробојнице са звијездом петокраком уведена је тробојница са старим хрватским грбом са 25 црвених и бијелих поља. Укинута је административна подјела Хрватске на заједнице опћина. Осим тога, прихваћен је и приједлог да се у најскорије вријеме донесе нови хрватски устав.[6]

Док је Сабор усвајао амандмане у Србу је одржан велики српски сабор који је представљао својеврстан одговор на потезе Загреба. Скуп је организовало Привремено предсједништво Скупштине Заједнице опћина Сјеверне Далмације и Лике. Једина тачка дневног реда био је уставни положај српског народа у Хрватској. Сабору је претходио састанак српских политичких предводника у Хрватској, а са исходом састанка требало је упознати око 120.000 људи који су се тога дана окупили у Србу. По завршетку састанка прочитана је и акламацијом усвојена Декларација о суверености и аутономији српског народа. Донијета је одлука о формирању Српског националног вијећа које би представљало „политички орган“ Српског сабора који засједа у Србу и који је Декларацијом утемељен као „политички представник српског народа у Хрватској“.[7]

Конститутивна сједница Српског националног вијећа, на којој је за предсједника изабран др Милан Бабић, одржана је у Книну 31. јула. Вијеће је одбило да прихвати амандмане на Устав СР Хрватске и усвојило одлуку о расписивању референдума о аутономији српског народа у Хрватској. Та одлука није наишла на одобрење у Загребу. Министарство за правосуђе и управу је 4. августа донијело закључак да је организација референдума о српској аутономији нелегалан чин. У складу са начелним ставом Министарства, Вијеће је морало мијењати одлуку, па је на сједници у Двору на Уни 16. августа одлучено да се не организује референдум већ изјашњавање, а у складу са чланом 232 Устава СР Хрватске и чланом 157 Устава СФРЈ.[8]

 Право да се изјасне имали су сви Срби који су живјели на простору Хрватске, као и они који су рођени на том простору, али су живјели у другим републикама или чак другим земљама. Изјашњавање је трајало од 19. августа до 2. септембра, а спроведено је на простору 23 општине и дијеловима још 24 општине, док је у осам градова хрватска полиција то онемогућила. Када су резултати прикупљени и изанализирани 30. септембра у Србу се састало Српско национално вијеће. Утврђено је да је изјашњавању приступило 756.781 гласач, од чега 567.317 на простору Хрватске, а 189.464 изван Хрватске. У прилог српској аутономији изјаснило се 99,96% гласалих (756.549). На основу „изражене воље српског народа на плебисциту о српској аутономији“ Вијеће је прогласило српску аутономију „на етничким и историјским територијама које се налазе унутар садашњих граница Републике Хрватске као федералне јединице СФРЈ“.[9]

Крајем октобра појавио се нацрт новог хрватског устава. Нацрт је у очима српских политичких представника био остварење њихових „црних слутњи“. Сматрали су да он није уважавао права српског народа у Хрватској и да је темељно мијењао карактер Хрватске. Док је према Уставу СР Хрватске из 1974. године Хрватска била „национална држава хрватског народа, држава српског народа у Хрватској и држава народности које у њој живе“, према нацрту новог устава Хрватска се „установљује“ као „национална држава хрватскога народа и држава припадника иних народа и мањина, који су њезини држављани: Срба, Муслимана, Словенаца, Чеха, Словака, Талијана, Маџара, Жидова и других“. Српски политички представници су сматрали да је српском народу у Хрватској на тај начин „одузета конститутивност“.[10] Док су у Загребу вршене посљедње припреме за доношење новог устава, Срби су радили на организацији територијалне аутономије. У Титовој Кореници је 12. децембра одржана заједничка сједница Привременог предсједништва Скупштине Заједнице опћина Сјеверне Далмације и Лике и Српског националног вијећа. Усвојен је текст приједлога („скице“) Статута Заједнице опћина Сјеверне Далмације и Лике – Српске аутономне области (Жупаније) Крајине. Сутрадан 13. децембра овај приједлог је упућен Предсједништву СФРЈ, Одбору за уставна питања Скупштине СФРЈ, предсједнику РХ Фрањи Туђману, предсједнику Сабора РХ Жарку Домљану, као и Уставној комисији Сабора РХ. Овим чином Срби су отворено исказали намјере, упоредивши своје захтјеве са искуствима развијених европских држава, попут Шпаније и Италије. Овај приједлог је, уједно, представљао и „прилог јавној расправи на Устав Републике Хрватске“.[11] Без обзира на незадовољство у редовима српског народа у Хрватској Устав Републике Хрватске усвојен је на сједници Хрватског сабора 22. децембра 1990. године.

Статут Српске аутономне области (САО) Крајине је усвојен на свечаној сједници у Книну одржаној 19. децембра под предсједништвом др Милана Бабића, предсједник СО Книн, предсједника Привременог предсједништва Скупштине Заједнице опћина Сјеверне Далмације и Лике и предсједника Српског националног вијећа. Статут је, затим, упућен на усвајање општинама чланицама Заједнице опћина Сјеверне Далмације и Лике како би и формално ступио на снагу. Српска аутономна област Крајина је дефинисана као територијална аутономија српског народа у оквирима Републике Хрватске и СФРЈ. Основана је у циљу постизања „националне равноправности“ и очувања „културних и историјских особености српског народа настањеног на подручју историјских територија Далматинске и Војне крајине“. Главни град САО Крајине је Книн, а на њеној територији важили закони и прописи Хрватске и Југославије. У њен састав су могле ући општине из Заједнице опћина Сјеверне Далмације и Лике, друге општине са већинским српским живљем које донесу одлуку о прикључењу САО Крајини, као и насеља са српском већином која на референдуму донесу одлуку о прикључењу некој од општина САО Крајине. Остављена је и могућност формирања нових општина са српском већином. Крајина је имала надлежности у области културе, образовања, службене употребе језика и писма, слободе вјероисповијести, јавног обавјештавања, здравствене и социјалне заштите, бриге о дјеци, заштите животне средине, просторног планирања, туризма, угоститељства. Законодавна власт је била у рукама Скупштине, а извршну је имало Извршно вијеће.[12]

Статут САО Крајине усвојиле су 20. децембра општине Книн, Бенковац, Обровац, Грачац, Доњи Лапац, Титова Кореница и Војнић, а 21. децембра Двор на Уни. Захваљујући томе што је Статут усвојен од стране осам општина, СНВ и Привремено предсједништво Скупштине Заједнице опћина Сјеверне Далмације и Лике на заједничкој сједници одржаној у Книну 21. децембра прогласили су оснивање Српске аутономне области Крајина. Након свечаног проглашења на книнској тврђави је истакнута српска застава. Одлучено је да улогу привремене Скупштине САО Крајине имају скупштине општина удружених у Заједницу опћина Сјеверне Далмације и Лике, а да њено Привремено предсједништво обавља улогу Извршног вијећа САО Крајине све док се на непосредним изборима ови органи на изаберу у складу са Статутом, а да функцију привременог предсједника Извршног вијећа обавља предсједник Заједнице опћина.[13]          

У недјељама након што је донијет нови Устав власти у Загребу су предузимале и друге кораке у циљу заокруживања хрватске самосталности. На сједници Хрватског сабора одржаној 21. фебруара 1991. године усвојена је резолуција о прихватању поступка за раздруживање Хрватске од СФРЈ. Тада је већ било сасвим јасно да је Хрватска кренула путем самосталности. Убрзо је стигао српски одговор на ову хрватску одлуку. Српско национално вијеће и Извршно вијеће САО Крајине донијели су 28. фебруара Резолуцију о раздруживању Р. Хрватске и САО Крајине. У Резолуцији је наведено да српски народ у Крајини и Хрватској „нема ни један разлог да се издваја из југословенске државе“ и да не прихвата одлуку Хрватског сабора донијету седам дана раније. Умјесто тога, одлучено је да САО Крајина остаје у Југославији, односно у заједничкој држави са Србијом, Црном Гором, српским народом у Босни и Херцеговини (БиХ), као и са осталим народима и републикама „које прихваћају заједничку државу“. Хрватском народу није оспорено право да изађе из оквира југословенске државе, али искључиво „на свом етничком простору“.[14]

Потези Загреба и Книна, често врло искључиви, са обостраним одсуством спремности за дијалог утицали су на повећање међуетничке нетрпељивости. Пораст неповјерења и одсуство толеранције представљали су сигурне предуслове за почетак озбиљнијих сукоба. Иако је почетком марта 1991. године било оружаних сукоба у Пакрацу када су хрватске снаге преузимале контролу над полицијском станицом, до првих жртава и тиме, фактичког, отпочињања грађанског рата дошло је 31. марта. Тада су се на простору Националног парка Плитвице сукобили припадници хрватске полиције и српске Територијалне одбране (ТО). Током сукоба су погинули хрватски полицајац Јосип Јовић и српски „територијалац“ Рајко Вукадиновић. На Плитвице је убрзо стигла Југословенска народна армија (ЈНА) и поставила се као „тампон-зона“ између сукобљених страна.[15]

Дешавања на Плитвицама те ноћи драстично су утицала на погоршање ионако заоштрених прилика. Чини се да је након те ноћи било немогуће зауставити „ратну машинерију“ чије се покретање претходних недјеља само наслућивало. Дан након „крвавог Ускрса“ Извршно вијеће САО Крајине је на сједници у Титовој Кореници донијело Одлуку о присаједињењу Српске аутономне области Крајина Републици Србији. На тај начин су, једностраном одлуком, за дио „јединствене државне територије Републике Србије“ проглашени Книн, Бенковац, Обровац, Грачац, Доњи Лапац, Титова Кореница, Војнић, Вргинмост, Двор на Уни, Костајница, Глина,  Петриња и Пакрац. На територији САО Крајине од тог тренутка требало је примјењивати Устав и законе Републике Србије, као и уставно-правни систем СФРЈ, а прописе које је донијела САО Крајина требало је ускладити са законима Републике Србије.[16]

Међутим, с обзиром да је одлука била једнострана није имала готово никаквог домета. Зато је крајинско вођство преузело нове кораке како би се чвршће везало уз Србију. У Книну је 30. априла одржана конститутивна сједница Скупштине САО Крајина. На засједање је свака од општина које су улазиле у састав САО Крајине послала по седам посланика. За њеног првог предсједника изабран је предсједник СО Глина Велибор Матијашевић, а за потпредсједнике Здравко Зечевић и Илија Ђукић. Скупштина је донијела одлуку о спровођењу референдума о уласку САО Крајине у састав Републике Србије. Одлучено је да референдумско питање гласи: „Да ли сте за присаједињење Крајине Републици Србији и за то да Крајина остане у Југославији са Србијом, Црном Гором и другим који желе да очувају Југославију?“[17]

Референдум је, према плану, одржан 12. маја 1991. године у 11 крајинских општина, као и на подручјима мјесних заједница са српском већином у оквиру општина Петриња и Сисак. Од уписаних 226.263 грађана са правом гласа, гласало је 179.840 (79,48%), од чега је за присаједињење Србији гласало 179.490 (99,8%). Референдум је оцијењен успјешним, па је за 16. мај сазвана друга сједница Скупштина САО Крајине на којој су прихваћени резултати изјашњавања на основу чега је потврђена одлука Извршног вијећа од 1. априла. Међутим, чини се да су и одлука Извршног вијећа и већинско изјашњавање на референдуму и одлука Скупштине САО Крајине били узалудни, пошто ништа од тога није прихватила Народна скупштина Републике Србије. Уопште, Србија није благонаклоно гледала на овакве потезе Книна и сматрала их је исхитреним и непромишљеним.[18] Без обзира на то Крајина је наставила да гради своје институције онолико колико су то околности и њени свеукупни капацитети дозвољавали. Скупштина САО Крајине је на трећој сједници одржаној 29. маја 1991. године донијела одлуку којом је Статут проглашен Уставним законом САО Крајине. Измјенама и допунама Уставног закона Извршно вијеће је преименовано у Владу САО Крајине, а дотадашњи предсједник Извршног вијећа постао је предсједник Владе. У складу са тим, два дана касније (31. маја) проглашени су Закон о Влади САО Крајине, као и закони о министарствима, захваљујући чему је дотадашње Извршно вијеће САО Крајине прерасло у Владу САО Крајине на чијем челу је остао др Милан Бабић.[19]

Путем Срба са простора Сјеверне Далмације, Лике, Кордуна и Баније убрзо су кренули и Срби са простора Барање, Источне Славоније и Западног Срема. Они су своје Српско национално вијеће основали у Шидским Бановцима 7. јануара 1991. године. То Вијеће је 25. фебруара у Пригревици усвојило Декларацију о сувереној аутономији српског народа Славоније, Барање и Западног Срема.[20] У Декларацији је наглашено да српски народ у тим областима има право на самоопредјељење. „Суверена српска аутономија“ постоји у оквиру Хрватске „само под условом да Југославија постоји као савезна држава“, а ако савезне државе нема „ова аутономија наставиће да постоји као дио матичне државе српског народа“. На сједници у Борову Селу 31. марта Српско национално вијеће је донијело одлуку о присаједињењу Славоније, Барање и Западног Срема Србији. Међутим, како Србија ово није прихватала, као ни идентичну одлуку САО Крајине, у Илоку је 10. јуна донијета одлука о расписивању референдума на којем би се становништво ове области изјаснило о свом положају. Референдум је одржан 23. јуна, а два дана  касније (25. јуна) у Борову Селу је одржана Велика народна скупштина Срба из Славоније, Барање и Западног Срема на којој је, у складу са резултатима референдума, донијета Одлука о положају српског народа из Славоније, Барање и Западног Срема у југословенској државној заједници према којој српски народ са тог простора остаје у заједничкој држави са другим дијеловима српског народа и осталим народима који желе да наставе живот у Југославији.[21] 

Српски референдум од 12. маја је организован тако да предухитри хрватски заказан за 19. мај. На том референдуму су постављена два питања. Прво питање је гласило: „Јесте ли за то да Република Хрватска, као суверена и самостална држава, која јамчи културну аутономију и сва грађанска права Србима и припадницима других националности у Хрватској, може ступити у савез суверених држава с другим републикама (према приједлогу Републике Хрватске и Републике Словеније за рјешење државне кризе СФРЈ?)“ На то питање позитивно је одговорило 93,24% грађана (2.845.521) који су гласали на референдуму. Друго питање је гласило: „Јесте ли за то да Република Хрватска остане у Југославији као јединственој савезној држави (према приједлогу Републике Србије и Социјалистичке Републике Црне Горе за рјешење државне кризе у СФРЈ)?“. На то питање негативан одговор је дало 92,18% гласалих на референдуму (2.813.085). Апсолутна већина је тако гласала за независност Хрватске, иако је референдумско питање било тако конципирано да се чинило да Загреб оставља могућност остајања у некаквој преуређеној југословенској заједници. На основу резултата мајског референдума Хрватски сабор је 25. јуна донио Уставну одлуку о суверености и самосталности Републике Хрватске и Декларацију о проглашењу суверене и самосталне Републике Хрватске. Тим документима Хрватска је проглашена сувереном и самосталном државом и отпочела поступак раздруживања од других република и СФРЈ. Сабор је усвојио и Повељу о правима Срба и других националности у Републици Хрватској. Међутим, под утицајем Европске заједнице (ЕЗ) на ову одлуку је стављен тромјесечни мораторијум како би се створиле могућности да се у том периоду пронађе мирно рјешење југословенске кризе.[22]


Док је Хрватска заокруживала своју независност, а Крајина утврђивала територијалну аутономију због све учесталијих сукоба између српских „територијалаца“ и хрватских полицајаца Предсједништво СФРЈ доноси одлуку о томе да се снаге ЈНА поставе као тампон-зона између области под српском влашћу и области под хрватском контролом унутар Републике Хрватске.


На тај начин су дијелови Хрватске већински насељени српским становништвом дефинитивно остали изван било какве ингеренције власти у Загребу. Почетком августа 1991. године, користећи се заштитом ЈНА, локални Срби су успоставили контролу над Барањом, а 12. августа је проглашено оснивање САО Западне Славоније. Тако су до августа 1991. године на простору „авнојевске“ Хрватске биле формиране три српске аутономне области. Због помоћи ЈНА у учвршћивању области под српском контролом хрватске власти су на ЈНА гледале као просрпску оружану формацију, а не оружану силу умируће савезне државе. Због тога су у септембру исте године донијеле одлуку о блокади и заузимању објеката ЈНА у осталим дијеловима Хрватске. Убрзо је велики број објеката ЈНА прешао у руке Збора народне гарде (ЗНГ) чије је формирање почело маја 1991. године. Између осталог, у тим објектима су припадници Збора преузели и веће количине оружја па је његово прерастање у Хрватску војску (ХВ) могло почети.[23]

У покушају да се сукоби на тлу Југославије зауставе Савјет безбједности (СБ) Уједињених нација (УН) је 25. септембра 1991. године усвојио Резолуцију 713 којом се „енергично позивају“ све зараћене стране да се стриктно придржавају споразума о прекиду ватре и „да среде своје спорове“ мирним путем и путем преговора на Конференцији о Југославији. Резолуцијом су позване све земље чланице УН-а да, „у циљу успостављања мира и стабилности у Југославији“, одмах примјене „општи потпуни ембарго на испоруку свих врста оружја Југославији“.[24]

Истог дана је у Белом Манастиру на сједници Велике народне скупштине Српске области Славонија, Барања и Западни Срем усвојен Уставни закон Српске области Славонија, Барања и Западни Срем којим је она проглашена за „самосталну федералну јединицу у Југославији“. Уставотворна и законодавна власт припадала је Великој народној скупштини са 100 посланика којом је предсједавао Илија Кончаревић. Извршна власт је припадала Влади на чијем челу је био Горан Хаџић, док је судска власт била у рукама судова међу којима је као највиши утемељен Обласни суд. Предвиђено је да Уставни закон важи привремено, „до расплета југословенске кризе и коначног утврђења Уставног статуса Српске Области у Југославији“.[25]

Након што је истекао тромјесечни мораторијум, а мирно рјешење за југословенску кризу није пронађено, већ се ситуација само заоштрила, на заједничкој сједници свих вијећа Сабора Републике Хрватске 8. октобра 1991. године донијета је Одлука о раскиду државноправних веза на основу којих је са осталим републикама и покрајинама „творила досадашњу СФРЈ“. Одлуком се одрицао легитимитет и легалитет свим тијелима „досадашње федерације“ и признавана самосталност и сувереност осталих република „бивше“ СФРЈ. Ова сједница је одржана у подрумским просторијама зграде Индустрије нафте (ИНА) у Шубићевој улици у Загребу, а о њеној историјској важности за Хрватску свједочи и то што се тај датум од 2001. године у Хрватској обиљежава као Дан неовисности.[26]

У тренутку када је дефинитивно прогласила независност Хрватска је на својој територији имала три аутономне области у којима није имала никакву власт, војску бивше државе коју је посматрала као окупаторску и оружане сукобе на дијеловима територије. Хрватска је на различите начине успјевала ојачати своје војне потенцијале, а најзначајније ојачање је добила након коначне предаје 32. (Вараждинског) корпуса ЈНА 22. септембра 1991. године.[27] Захваљујући томе крајем октобра и почетком новембра ЗНГ је предузео офанзиву ширих размјера и све више је потискивао снаге 5. (Бањалучког) корпуса. Повлачење војске утицало је на осјећај несигурности код Срба у Славонији, па се почетком новембра догодио егзодус српског становништва из највећег дијела Западне Славоније. Десетине хиљада Срба напустиле су своје домове на територији општина Пакрац, Дарувар, Подравска Слатина, Ораховица, Славонска Пожега, Нова Градишка, Бјеловар, Грубишно Поље и Вировитица.[28]

Под утицајем тих дешавања, као и жестоких борби које су се водиле око Вуковара, Предсједништво СФРЈ је, на основу приједлога којег су израдили члан Предсједништва Борисав Јовић и предсједник Републике Србије Слободан Милошевић, а на основу сугестија потпредсједника Предсједништва Бранка Костића и правника и универзитетског професора у тадашњем Титограду Гавра Перазића, 9. новембра обратило Савјету безбједности УН-а „са захтевом да, сагласно Повељи УН, одлучи о хитном упућивању мировних снага УН у Републику Хрватску, у гранични појас између територија које су настањене већинским српским становништвом и територија чији су становници у већини хрватске националности“. Захтјев није био упућен преко југословенског амбасадора при УН Дарка Шиловића, како то дипломатски протокол налаже, већ телефаксом, директно на руке румунског дипломате Аурела Драгоша Мунтеануа који је предсједавао Савјетом безбједности. Неколико дана касније у УН је стигло и писмо Стјепана Месића, предсједника Предсједништва СФРЈ који је, такође, затражио слање мировних снага, али на границу између Хрватске и Србије. Ни једно ни друго писмо нису прихваћени као „званични контакти са југословенским властима“, али су представљени чланицама СБ и око њиховог садржаја су отпочеле незваничне консултације.[29]  

На основу незваничних консултација генерални секретар УН-а перуански дипломата Хавијер Перез де Куељар је донио одлуку да поново пошаље у Југославију личног изасланика америчког дипломату Сајруса Венса како би скупио додатне информације и утврдио да ли постоје услови за слање мировних снага.[30] Тако је почела Венсова „шатл“ дипломатија током које је у више наврата долазио у Београд, Загреб и Сарајево.[31] Са њим је пошло и десетак УН-ових стручњака, међу којима је био и британски дипломата Марак Гулдинг, подсекретар у УН. Генерални секретар је новинарима рекао да постоје четири „ако“ од којих зависи почетак мировне операције: „ако постоји заинтересованост свих страна“, „ако се успостави прекид ватре“, „ако се тај прекид буде одржао“ и „ако Савјет безбједности о томе донесе одлуку“. Венс је требало да на терену утврди да ли се прва три „ако“ могу испунити. У Југославији је са тим циљем боравио седам дана (од 17. до 23. новембра) и разговарао са савезним секретаром за народну одбрану Вељком Кадијевићем, предсједником Републике Србије Слободаном Милошевићем, предсједником Републике Хрватске Фрањом Туђманом и предсједником Предсједништва СР БиХ Алијом Изетбеговићем. У просторијама Бироа Крајине на Теразијама 22. новембра Сајрус Венс је разговарао и са Миланом Бабићем. Током разговора који је трајао нешто више од два сата Венсу је на карти нацртана линија разграничења и наглашено да је демилитаризација Крајине прихватљива само у случају да се демилитаризује и Хрватска. Наравно, Венс није желио да даје никаква обећања, а новинарима је, маниром искусног дипломате, поручио да су разговори били корисни „јер су сви савети и консултације корисни“.[32] Највјероватније да је управо овај боравак у европској земљи захваћеној ратом довела до тога да се код Венса искристалише идеја да мировне снаге „треба концентрисати у деловима где Срби чине већину или суштинску мањину“.[33]

С обзиром на иницијативу око слања мировних снага и долазак Венса на југословенски простор састала се и Влада САО Крајине. На сједници Владе у Книну 18. новембра изнијети су ставови крајинских руководилаца у погледу могућности за долазак мировних снага. С обзиром на могућност да се у мировном процесу „изврши разоружање САО Крајине“, јасно и недвосмислено је одбачена таква могућност. Осим тога, заузет је став да, без сагласности Владе, неће бити дозвољен улазак мировних снага УН-а „на суверену територију САО Крајине“. Са друге стране, „сваки насилан покушај уласка мировних снага Уједињених нација на териториј САО Крајине сматрат ће се актом агресије и нарушавања територијално-политичког интегритета и суверености САО Крајине и према њему ће се поступити у складу с традицијом српског народа, а то значи да ће те снаге бити заустављене на граници САО Крајине“. Могућност ангажовања мировних снага на линији разграничења између Крајине и Хрватске „има смисао само уколико се те снаге буду ангажовале на заустављању агресије хрватских фашиста на САО Крајину“. Влада је сматрала да би мировне снаге требало да помогну у коначном разграничењу између Крајине и Хрватске и спровођењу референдума којим би се дефинитивно ријешио положај Крајине, а њено становништво одлучило гдје жели живјети.[34] Став Владе је више представљао вапај Книна да се обрати пажња на то шта Крајина мисли о иницијативи која се ње понајвише тиче.

У Крајини је, међутим, у то вријеме било мноштво проблема. Због распламсалог ратног сукоба Скупштина се мјесецима није састајала (од краја јуна када је одржано пето засједање). Влада је то правдала својом ранијом наредбом о политичком дјеловању у ратним условима, на основу којег је значајно проширила своје надлежности. Критике због тога су откривале озбиљне расцјепе на политичкој сцени Крајине. „Вишемјесечно узурпирање власти и блокада рада Скупштине Крајине од стране предсједника Владе и појединаца“ одржавало се у сфери политичке, извршне и судске власти и пријети „да Крајина постане деспотија са личном влашћу појединаца и затворених група“. На то су саопштењем за јавност указали Велибор Матијашевић, предсједник Скупштине САО Крајине, Душан Старевић, потпредсједник Владе САО Крајине и предсједници пет крајинских општина: Јасминка Мандић  (Грачац), Давид Растовић (Доњи Лапац), др Бошко Божанић (Кореница), Сергеј Веселиновић (Обровац) и Здравко Зечевић (Бенковац). Исто мишљење је дијелио и министар унутрашњих послова Милан Мартић који је поручио „да се више пута одлагана Скупштина Крајине мора одмах сазвати, јер је сада коначно свима јасно да су разлике у врху крајишке власти такве да би могле угрожавати борбу за слободу Крајине и њен опстанак са читавим српским народом као и другима који то желе у Југославији“.[35]

Засједање Скупштине Крајине, шесто по реду, одржано је у Книну 21. новембра 1991. године. У сложеним приликама по Крајину ово није била сједница слоге, већ раздора. На засједање је, од 75 верификованих посланика, дошао 51, а међу њима нису били ни предсједник ни два потпредсједника Скупштине, па је засједање отворила Борка Лалић, секретар Скупштине. Због свега тога је у иступима Бошка Божанића, Давида Растовића, Милана Мартића и Небојше Мандинића оспорен њен легитимитет. Спорење је изазвала чињеница да Скупштину није сазвао њен председник, већ Влада, на иницијативу новоформираног Клуба посланика Баније и Кордуна.[36] Влада је оптужена да је намјерно саботирала раније сазивање Скупштине. Због тога је у говорима Бошка Божанића, предсједника СО Кореница, Давида Растовића, предсједника СО Доњи Лапац, Милана Мартића, министра унутрашњих послова и Небојше Мандинића оспорен њен легитимитет. Када је, упркос њиховим противљењима, предсједавајући др Гојко Торбица позвао посланике да се изјасне да ли су за одржавање сједнице и прелазак на дневни ред, а већина то подржала, за говорницу је изашао Растовић и рекао да напушта засједање јер је у питању „морално-политичка лакрдија“. За њим су салу напустили Мартић, Мандинић и још неколико посланика. Верификовани су мандати посланицима из Слуња (само неколико дана након што је стављен под српску контролу), Карловца, Петриње, Сисак–Цапрага и Окучана (укупно 29), па је тако у Скупштини Крајине први пут кворум осигураван верификацијом мандата посланика из нових општина формираних или прикључених Крајини.[37]

Скупштина је усвојила неколико кадровских промјена проистеклих из политичких обрачуна. Смијењен је први предсједник крајинске Скупштине Велибор Матијашевић, након што је, на Бабићево тражење, опозван одлуком СО Глина, а за новог предсједника изабран је Миле Паспаљ из Глине, помоћник команданта за морал у Штабу 2. и 3. оперативне зоне ТО за Банију и Кордун. Смијењен је и потпредсједник Владе и министар за просвјету, културу и физичку културу Душан Старевић, а за министра одбране је именован потпуковник Милан Тарбук.[38] Усвојен је и приједлог да се САО Крајина преименује у Српску Крајину, али је за то било потребно провести одговарајућу законску процедуру. Скупштина је прихватила и Платформу Владе о могућим рјешењима уставног положаја САО Крајине „у будућој заједници југословенских народа“ која је усвојена на сједници Владе 5. септембра. У Платформи су отворене три могућности за будућност Крајине: уједињење са Босанском Крајином у федералну јединицу под називом Уједињена Крајина; улазак у састав Републике Србије; или да Крајина постане посебна федерална јединица преуређене Југославије. Како би се наставио рад на питању будућег положаја Крајине формирана је Комисија за рад на реализацији Платформе о могућим рјешењима уставног положаја Српске Аутономне Области Крајине у будућој заједници југословенских народа. За предсједника Комисије је одређен нови предсједник Скупштине Паспаљ, а за чланове: Лазар Мацура, Драган Миланко, Душан Ећимовић, Миле Боснић, Ђуро Дедић, Бранко Дмитровић, Петар Цветановић, др Душан Јовић и Младен Петровић.[39]

Покушај УН-а да Резолуцијом 713 смире зараћене снаге у Југославији није дао резултата, па су њихови представници позвани на разговоре у Палату нација у Женеву. Тамо су 23. новембра Фрањо Туђман, Слободан Милошевић и Вељко Кадијевић, уз посредовање представника УН-а Сајруса Венса и ЕЗ лорда Питера Карингтона, постигли договор којим се Хрватска обавезала да ће деблокирати касарне ЈНА у Хрватској, а ЈНА да ће отпочети са повлачењем особља, оружја и војне опреме из тих касарни. Обје стране су се обавезале да ће дати упутства јединицама под својом командом, контролом и политичким утицајем да се придржавају безусловног прекида ватре почевши од 24. новембра. Зараћене стране су се обавезале и да ће осигурати да све паравојне и нерегуларне јединице, које формално нису под њиховом контролом, такође поштују прекид ватре. Потписници су договорили да зараћене стране олакшају испоруку хуманитарне помоћи „особама погођеним недавним непријатељствима“. Овај женевски договор био је 14. споразум о прекиду ватре и сигурна потврда да је иницијатива за рјешењем југословенске кризе прешла из Брисела у Њујорк, односно са Европске заједнице на Уједињене нације.[40]           

Учеснике састанка у Женеви Сајрус Венс је 24. новембра упознао са основним елементима документа о ангажовању мировних снага на којем је у то вријеме радио.[41] Сагледавши предочено хрватски предсједник је у писму Сајрусу Венсу од 25. новембра рекао „да Република Хрватска нема битних примједби на изнесени план примјене и функције мировних снага ОУН“, али истовремено указао на неке дијелове плана који нису задовољавајући за Хрватску. Противио се формулацији о „подручјима у којима се српска заједница осјећа угроженом“ истакавши да се иза приче о угрожености крију намјере Србије и ЈНА „за територијалним освајањем несрпских крајева“. Неприхватљивим је окарактерисао објашњење да је блокада касарни ЈНА „један од главних узрочника данашњег рата“, појаснивши да је блокада спровођена како би се онемогућило да се те снаге искористе за напад. Туђман је, затим, предложио неколико „конкретних сугестија“ за будући мировни споразум. Између осталог, Туђман је затражио да се прецизно дефинише „да локалне полицијске снаге у кризним подручјима дјелују на описани начин у оквиру уставног поретка републике на чијем се територију примјењују мировне снаге“; предложио размјештање заштитних снага у подручју око Книна (Книн, Грачац, Бенковац, Обровац) „гдје је почела српска побуна“; сугерисао да се мировне снаге размјештене у сјевероисточним дијеловима БиХ распореде и у подручју Бањалуке „одакле се врше и подржавају напади на Хрватску“; а затражио је и повлачење ЈНА изван граница Хрватске.[42] Са друге стране, Милошевић је од Венса затражио да се под заштитом међународних снага нађу територије све три српске аутономне области.

Узевши у обзир Венсов боравак у Југославији и Женевски договор Савјет безбједности УН-а је 27. новембра донио Резолуцију 721 којом је одобрио напоре генералног секретара и његовог личног изасланика и изразио наду да ће они, кроз контакте са зараћеним странама, убрзо моћи да дају препоруку за покретање мировне операције у Југославији. Подржана је изјава Сајрусам Венса да мировне снаге неће бити упућене уколико се све зараћене стране не буду придржавале Женевског договора. Резолуција је представљала снажан подстрек да се учине сви потребни кораци за стварање предуслова за покретање мировне операције. На основу овлашћења добијених Резолуцијом 721 Венс је 1. децембра поново дошао у Југославију како би се отворила конкретна питања о саставу, величини и размјештају мировних снага. Де Куељар је раније изјавио да ће мисија бројати најмање 10.000 војника и да ће на годишњем нивоу коштати око 200 милиона долара. Са друге стране, Венс је у разговорима са новинарима дао назнаке да мировне снаге не би требало да буду распоређене „дуж линије прекида ватре“, већ по принципу тзв. „мрља од мастила“, тј. биле би размјештене у областима гдје постоји етничка измјешаност и гдје је избијање сукоба „највероватније и најопасније“. Венс је данима водио разговоре у Београду, Загребу и Сарајеву и обилазио ратишта у Славонији. Као што није прихватио српски приједлог да се мировне снаге поставе на линији раздвајања, тако није прихватио ни хрватски приједлог да се поставе на спољним границама Хрватске. На основу свега што је видио Венс је закључио да, с обзиром на тренутну ситуацију у Славонији, а нарочито око Осијека и Вуковара, не постоје услови да се упуте мировне снаге у Југославију.[43]

Током своје седмодневне дипломатске мисије у Југославији у првој недјељи децембра Сајрус Венс је у више наврата навео да његова одлука о томе да ли ће генералном секретару савјетовати да препоручи Савјету безбједности да донесе одлуку о покретању мировне операције у Југославији зависи од тога да ли се поштује договор из Женеве од 23. новембра, као и од тога да ли ће добити „категоричка увјеравања да ће сви којих се то тиче прихватити операцију како је она овдје зацртана и осигурати потребну сурадњу“. Ипак, на основу свега виђеног на терену и обављених разговора Венс и његов сарадник Гулдинг сачинили су „концепт могуће мировне операције, која има суштински пристанак главних страна у сукобу“.[44]    

Крајинска Влада је 7. децембра на 16. сједници темељно разматрала питање мировне операције. Влада је чврсто остала при свом ранијем ставу да је ангажовање мировних снага УН-а могуће „на појасу раздвајања оружаних снага Хрватске с једне стране и оружаних снага Крајине и Југославије с друге стране“. Влада је јасно назначила „да је неће обавезивати одлуке било каквих споразума и договора без обзира на то ко су њихови потписници“, ако се они у цјелини не буду односили на положај САО Крајине и ако не буду имали сагласност Владе САО Крајине као „јединог легалног и легитимног и од српског народа Крајине за то овлаштеног органа“. Одлука на коју је Влада дала сагласност, а Скупштина САО Крајине је усвојила биће једино обавезујућа „за српски народ Крајине“. Истакнуто је да је Влада „свјесна своје политичке и историјске одговорности коју има у овом, за српски народ САО Крајине судбоносном времену“ и да неће дозволити „да било ко у њено име доноси одлуке које искључиво спадају у њену надлежност“.[45]

У Београду је 9. децембра одржана сједница Предсједништва СФРЈ на коју су позвани и политички представници Срба из три аутономне области. Састанак је сазванкако би се и нони упознали са детаљима плана и ставовима Југославије, Србије и Црне Горе у погледу ангажовања мировних снага. Од представника власти федерације присутни су били др Бранко Костић, потпредсједник Предсједништва, др Борисав Јовић, Сејдо Бајрамовић и Југослав Костић, чланови Предсједништва, генерал Благоје Аџић, начелник Генералштаба (ГШ) Оружаних снага (ОС) СФРЈ, Миливоје Максић, замјеник савезног секретара за иностране послове и Слободан Шаренац, помоћник савезног секретара за унутрашње послове. Из Српске области Славонија, Барања и Западни Срем (СО СБЗС) дошли су: Горан Хаџић, предсједник Владе, Илија Кончаревић, предсједник Велике народне скупштине, Војин Шуша, министар правосуђа и управе, Предраг Рановић, вршилац дужности министра одбране, Боривоје Живановић, предсједник Извршног савјета (ИС) СО Бели Манастир и Слободан Видић, предсједник ИС СО Вуковар. Из САО Западна Славонија стигли су: Вељко Вукелић, предсједник Скупштине, Вељко Џакула, предсједник Владе и Илија Сашић, министар иностраних послова, док су из САО Крајине: Миле Паспаљ, предсједник Скупштине, Милан Мартић, министар унутрашњих послова, Милан Тарбук, министар одбране, Миле Боснић, предсједник СО Слуњ, Бранко Дмитровић, предсједник СО Костајница, Ристо Матковић, министар правосуђа и управе, и Милан Ивановић, посланик у Скупштини из Сисак–Цапрага. Због тога што је предсједник Предсједништва СР БиХ Алија Изетбеговић затражио да се мировне снаге упуте и у ту југословенску републику, иако у њој у том тренутку није било оружаних сукоба, на састанак је позван и представник српског народа у БиХ Радован Караџић, предсједник СДС-а за БиХ, а због могућности да сједиште мировних снага буде у граду којим је руководио позван је и Предраг Радић, предсједник СО Бања Лука.[46]

Бранко Костић је отворио засједање и присутне детаљно упознао са садржином приједлога плана Сајруса Венса. Истакао је да је југословенска страна затражила да припадници мировних снага не би требало да буду из земаља сусједа Југославије, као и из земаља „које су имале своју окупаторску војску у првом и у другом свјетском рату на овим подручјима“. Из преосталих земаља не би требало узимати војнике југословенског поријекла.[47] Костић је пажљиво прошао кроз све елементе споразума напоменувши да је он важан ради заштите српског становништва на том простору, постизања мирног стања током којег је могуће договарање цјеловитог рјешења југословенске кризе. Пропаст мировног концепта Сајруса Венса и мисије УН-а у Југославији, како су сматрали у „крњем“ Предсједништву, „отвара простор за даље агресивно понашање Њемачке и читавог њемачког блока, који су веома успјели да свој концепт, визију и своје интересе наметну, практично, читавој Европској заједници“. Ангажовање мировних снага УН-а, по оцјени Предсједништва, „не само да отвара шансу и могућност успостављања мира и тражења политичког рјешења у мирним условима, него – по нашој оцјени – даје нама шансу да се извучемо из тих канџи Европске заједнице, са доминантним утицајем њемачког блока; даје нам шансу за јаче ангажовање Савјета безбједности за непосреднији и јачи утицај Сједињених Америчких Држава, као и Совјетског Савеза у односу на Европску заједницу и Њемачку“. Другим ријечима, „ангажовање мировних снага Уједињених нација представља веома успешну брану таквој агресивној њемачкој политици на овом подручју“. Зато је Костић сматрао да, без обзира на све дилеме и на све резерве, план треба прихватити. Увјеравао је представнике крајинских Срба да је у Генералштабу разматран размјештај „мотомеханизованих“ јединица ЈНА након напуштања Хрватске, тако да би оне, у случају хрватског напада, у само неколико сати могле избити на линију разграничења између „крајина“ и Хрватске.[48]

Борисав Јовић је сматрао да се прихватањем плана постиже да УН „чувају наша достигнућа“, тј. „да ми престанемо да ратујемо и да политичким средствима решавамо даље судбину свега овога“. Јовић је, осим тога, обећао Србима да ће „распоред наше војске на границама“ бити такав да ће моћи „далеко брже него друга страна“ успоставити контролу над територијама и додао: „Ако крену они, кренућемо ми много брже него они, али они не могу, после овога, лако да крену, не могу они да крену на Уједињене нације, нас штите Уједињене нације; наш народ штите Уједињене нације.“ План је, по његовом мишљењу, „претежно у складу са жељом српског народа, а далеко мање у складу са жељом хрватског народа, јер је апсолутно неизвесно на који начин они те територије могу сутра да поврате, изузев ратом, а Европа је против рата“.[49]

Без обзира на све речено, политички представници Срба у Хрватској су остали при ставу да план није добар. Горан Хаџић је истакао да се залаже за очување Југославије и да је, за постизање тога циља, потребно појачати присуство ЈНА у Хрватској, а не да се повлаче њене јединице. Сматрао је да план прејудицира политичко рјешење југословенске кризе самом чињеницом да за потенцијалне заштићене зоне наводи да се налазе у Хрватској. Гаранцију да се хрватске оружане формације неће наћи на простору под српском контролом сматрао је бесмисленом јер се оне, „осим изузетка малог дијела Западне Славоније“, ионако ту не налазе. Хаџић је био отворен: „Ово што смо овдје добили, то је остајање српских крајина у Републици Хрватској, а давање независности Републици Хрватској, самом чињеницом што се повлачи ЈНА из Хрватске која је до сада била једини ослонац, јер она једино представља Југославију и ово крње Предсједништво.“ Миле Паспаљ је био још отворенији и члановима Предсједништва поручио: „Све ово што сте саопштили у свом излагању је само ствар коју је жељела Република Хрватска и Словенија и њихови потпиривачи који им здушно помажу.“ Паспаља није забринула ни прича Бранка Костића о притисцима из Њемачке: „Ово застрашивање – да ли улазимо са Њемачком у конфликт, или не – ми смо са Њемачком ушли два пута у конфликт и оба пута резултат се зна.“ Ристо Матковић се запитао: „Шта, ако једнога дана дође до политичког сукоба у Босни, који је већ ту, па армија буде морала напустити и Босну. Којим ће то теренима Армија доћи до Крајине?“ Прошло је једва пет мјесеци прије него ли се његова стрепња остварила. Са Матковићевим ставовима сложио се и Милан Мартић. Рекао је да је разочаран ставом Предсједништва и да „овај размештај снага по територији крајина, а не Хрватске, у сваком случају, ми никада нити можемо нити хоћемо прихватити“.[50]

Примједбе крајинских политичких представника често су биле сувисле, упркос спорадичној нетактичности у говору и емотивном приступу проблемима, али је и упозорење које је Борисав Јовић дао како би их, ипак, убједио да још једном добро размисле о могућности да дају сагласност на план дјеловало рационално: „Да се узме стенограм са ове седнице и да ваша руководства седну, прочитају, и да добро још једном размислите, да поразговарате међусобно о свим аспектима, да процените да ли ћемо ми боље сачувати достигнуто на овакав начин, или ћемо боље сачувати да наставимо борбу. Не заборавите да смо сами, не заборавите да смо исцрпили резерве, не заборавите да ако сутра пређе ратни сукоб на Босну, Србију и на друга места, немате помоћи ниодкуда. Свако ће се борити на свом простору, како зна и уме; да немамо куда да бежимо, нити ко да нас помаже, и да ћемо можда изгубити оно што смо сада постигли.“ Крајишницима је отворено поручио: „Ја морам да вас упозорим да ми, уколико би остали на вашим ставовима, немамо излаза из ситуације, немамо. Ми морамо онда или доносити одлуке које су у несагласности са вама, или препуштати другоме да доноси одлуке, јер једноставно не видимо могућност да кренемо у нешто што ће нас упропастити, ако имамо решење које је релативно задовољавајуће.“ Зато је апеловао да се у крајинама на што широј основи продискутује план и да се, уз мање модификације, у коначници усвоји. Међутим, Миле Боснић је то сматрао узалудним: „Вјерујте, можемо 100.000 пута ићи међу народ, али тај народ, на овакав начин, те Плаве шљемове неће прихватити.“ Уопште, Боснић је имао нешто оштрији наступ па је оспорио легитимитет Предсједништва и рекао да је „повређен“, „шокиран“ и „разочаран“ оним што је имао прилике да чује и запријетио: „Господо, ми ћемо вас тужити за велеиздају уколико јединице ЈНА напусте Југославију.“[51]

План мировне операције у Југославији (Венсов план) званично је поднијет СБ 11. децембра као Анекс III у извјештају генералног секретара Де Куељара. Мировна операција је представљала „привремени договор у циљу стварања услова за мир и безбедност потребних за преговоре о свеукупном решењу југословенске кризе“ и њоме није прејудициран исход таквих преговора. Операцију је установљавао СБ УН, а војно и полицијско особље потребно за реализовање операције доборовољно су давале земље чланице УН. Сви припадници мировне операције били су под изравном командом генералног секретара УН. Према Венсовом концепту мировне операције посматрачку војску и полицију УН требало је размјестити у областима у Хрватској у којима су Срби већина или представљају значајну мањину становништва, а у којима су међуетнички сукоби прерасли у оружане борбе. Те области су добијале статус Заштићених зона Уједињених нација (United Nations Protected Areas – UNPA). Те зоне су демилитаризоване, а све оружане снаге у њима распуштене или повучене. Демилитаризација се спроведила тако што би се из заштићених зона повукле све јединице и припадници ЈНА, ЗНГ и ТО који не живе у зони, а све јединице ТО са простора заштићених зона биле би распуштене, а људство демобилисано. Исто је важило и за све паравојне, нерегуларне и добровољачке јединице. Основни задатак снага УН био је да се у тим зонама становништву пружи сигурност, као и да се омогући повратак онима који су отишли под притиском или услијед ратних дејстава. Предвиђене су три заштићене зоне – Источна Славонија, Западна Славонија и Крајина. Под заштитом УН у Источној Славонији нашли би се Бели Манастир, дијелови Осијека источно од града, Вуковар и одређена села у крајњем источном дијелу Винковаца. У Западној Славонији под заштитом би били Грубишно Поље, Дарувар, Пакрац, западни дијелови Нове Градишке и источни дијелови Новске. Највећа заштићена област је била Крајина која је обухватала Петрињу, Глину, Костајницу, Двор на Уни, Вргинмост, Војнић, Слуњ, Кореницу, Доњи Лапац, Грачац, Обровац, Бенковац и Книн. Заштиту грађана унутар поменутих зона спроводиле би пјешадијске јединице УН. Пјешадијске снаге су имале задатак да осигурају да зоне остану демилитаризоване, а контролисале би све прилазе заштићеној зони, успостављајући контролне станице на свим путевима и основним правцима који воде у ове области, као и на важним раскрсницама унутар области. За очување реда и мира у заштићеним зонама задужене су локалне полицијске снаге које су могле носити само лично наоружање, а њихов састав је требало да одражава националну структуру прије избијања ратних дејстава. Полицијски посматрачи УН старали су се да локална полиција извршава своје задатке без националне дискриминације и уз поштовање људских права свих становника унутар заштићене зоне.[52]

Међутим, с обзиром да још увијек „није испуњен основни услов за ангажовање мировних снага, а то је успостављање трајног примирја и доследно придржавање обавеза из женевског споразума“, лични изасланик није препоручио слање „плавих шљемова“ у Југославију у том тренутку. Ипак, Венс је сматрао да се „треба наставити са напорима да се остваре услови за акцију светске организације“ и процијенио да ће до тога доћи.[53] Савјет безбједности је 15. децембра усвојио Резолуцију 724 којом је прихваћен извјештај генералног секретара од 11. децембра и исказана сагласност да у том тренутку не постоје услови за покретање мировне операције, али да би стриктна примјена Женевског договора омогућила „убрзано разматрање питања операције Уједињених нација везане за очување мира у Југославији“. Прихваћен је приједлог генералног секретара да се у Југославију пошаље „једна мања група састављена од војног особља као саставни део континуиране мисије његовог личног изасланика“ како би се наставило са припремом евентуалног започињања операције очувања мира“.[54]       

Док се са једне стране радило на стварању предуслова за отпочињање мировне операције, са друге стране Хрватска је била све ближе да међународна заједница коначно призна њену независност. Савјет министара Европске заједнице на сједници одржаној 16. децембра у Бриселу усвојио је Декларацију о Југославији и Декларацију о смјерницама за признавање нових држава у Источној Европи и Совјетском Савезу. На основу тога Европска заједница је исказала спремност да, у складу са принципима Завршног акта из Хелсинкија и Париске повеље, призна нове државе које су се, „слиједећи историјске промјене у региону“, конституисале на демократској основи, прихватиле одговарајуће међународне обавезе и обавезале се да сарађују у мировном процесу путем преговора. Осим тога, од нових држава се очекује да гарантују права етничких и националних заједница и поштују неповредивост граница чија би промјена била могућа искључиво кроз преговоре и мирним путем. Европска заједница, пак, неће признати „ентитете“ који су настали као резултат агресије. Све југословенске републике позване да се до 23. децембра изјасне да ли желе да буду признате као независне државе и да потврде да су прихватиле све постављене услове. Признање тих република од стране Европске заједнице ступило би на снагу 15. јануара 1992. године. Тако су на састанку који је трајао пуних девет сати министри иностраних послова Европске заједнице фактички одлучили да Југославија више не постоји. Оваква одлука „дванаесторице“ донијета је под утицајем Њемачке и представљала је први конкретан случај да се заједничка спољна политика ЕЗ показала на дјелу.[55]

Два дана након позива Европске заједнице предсједник Републике Хрватске Фрањо Туђман упутио је писмо њемачком канцелару Хелмуту Колу у којем је затражио да Савезна Република Њемачка призна независност Хрватске и најавио да ће, у складу са смјерницама, такав захтјев упутити и Савјету министара Европске заједнице и свим њеним чланицама. Након што је 19. децембра Туђман затражио признање од земаља чланица Европске заједнице у писму упућеном предсједавајућем Савјета министара Хансу ван ден Бруку у Загреб су почела стизати признања независности Хрватске. Независност Хрватске први су признали Исланд и Њемачка (19. децембра) и Естонија (31. децембра).[56]  

Са друге стране, у складу са одлукама Скупштине САО Крајине у Книну се крајем новембра и почетком децембра убрзано радило на доношењу Устава и проглашењу Републике. На 18. сједници Владе одржаној 18. децембра сумирани су резултати свега што је до тада урађено на промјени статуса Крајине и вршене посљедње припреме за сутрашњу Уставотворну скупштину. На сједници Владе утврђен је и приједлог Устава који је истог дана увече претресала и Уставна комисија Скупштине. У излагању пред члановима Владе др Милан Бабић је још једном истакао циљеве таквог потеза. Напоменуо је да је 29. маја донијет Уставни закон, а не Устав, јер је Крајина жељела што чвршће да буде везана за Србију и да се „на легалан начин“ дистанцира од Хрватске „која је исказивала претензије на наше просторе“. Истакао је да је, након референдума, донијета Одлука о присаједињењу Републици Србији и останку у Југославији, али да то није „резултирало признањем“, па је исказао наду „да ће то остварити доношењем Устава“. Осим што је проглашење републике требало да ојача позицију Крајине, с обзиром на све притиске око прихватања плана мировне операције, остали мотиви за тај потез се можда најбоље виде из ових ријечи Милана Бабића: „Европска заједница ће до 15. јануара признати Словенију, Хрватску, а можда и Македонију, те морамо на вријеме и јасно прецизирати свој захтјев и затражити од међународне заједнице признање наше државе, као и савезне државе са онима који још увијек желе да у њој живе.“ Дакле, проглашење републике представљало је потез којим се требало предухитрити или боље речено парирати признању независности Хрватске које је, јасно је то било, убрзо морало доћи. Умјесто Словеније и Хрватске које су се отцијепиле и требале добити међународно признање, Југославија је добијала нову републику – Српску Крајину. Осим тога, како је Бабић касније рекао новинарки Дуге Радослави Дади Вујасиновић, „ми смо се једноставно морали прогласити републиком […] да бисмо могли учествовати у будућим преговорима“.[57] Проглашење републике било је не ни план А, ни план Б, већ тек план В за руководство у Книну и Милана Бабића. Пошто није прошло присаједињење са Србијом, која то није прихватила, и с обзиром да уједињење са Босанском Крајином није било реална опција јер у Бањалуци за то нису имали слуха, Бабић се одлучио за проглашење републике како би избјегао рјешење које је из Међународне заједнице све отвореније стизало – специјални статус Крајине у Хрватској.[58]  


Република Српска Крајина је проглашена 19. децембра 1991. када је на осмој сједници Скупштине САО Крајине, као и на сједници Велике народне скупштине СО СБЗС, која је одржана истог дана у Борову Селу, усвојен њен Устав.[59] Одлуку о проглашењу Устава Републике Српске Крајине потписали су предсједници скупштина аутономних области – Миле Паспаљ (САО Крајина), Илија Кончаревић (СО СБЗС) и Вељко Вукелић (САО Западна Славонија). Устав РСК је био утемељен на „праву српског народа на самоопредјељење“ и „вјековној борби српског народа за слободу његове слободарске демократске и државотворне традиције“, а његово доношење је било мотивисано жељом српског народа да створи демократску државу „на свом историјском и етничком простору“ која би била заснована „на суверености која припада српском народу и осталим грађанима који живе у њој“.


Крајина је, тако, проглашена „националном државом српског народа и свих народа који у њој живе“. Територију РСК чинила је територија дотадашње САО Крајине (око 12.000 км2 са око 300.000 становника), али је остављена могућност да се „друге српске територије“ припоје Крајини, ако се претходно грађани тих територија изјасне за припајање. За главни град је проглашен Книн. Уставом су прописани грб, застава и химна. Грб РСК је лик двоглавог бијелог орла у узлету, на чијим грудима је штит са крстом и оцилима, а испод штита натпис „Крајина“.[60] За званичну заставу је одређена српска тробојка, док је за химну одређена стара химна Краљевине Србије Боже правде. Уставотворна и законодавна власт је припадала Скупштини, извршна Влади, а судска судовима. Највиши суд у РСК био је Врховни суд. Уставом је одређено да Крајину представља и „њено државно јединство изражава“ предсједник, а о заштити уставности, као и о заштити законитости у складу са Уставом старао се Уставни суд. Уставом је предвиђено да Крајина има своју Народну банку, а да њене оружане снаге чини ТО РСК. Уставом је утврђено да ће РСК „са другим дијеловима српског народа на територији Југославије и њеним државама и даље градити чврсте државне везе све у циљу стварања заједничке државе српског народа“. Дио надлежности утврђених тим Уставом Крајина је могла пренијети на савезну државу „у складу с договором о уређењу Југославије“. Устав је од Крајине требало да направи државу са предсједничким системом, „и то у комбинацији између америчког и француског председничког система“, како је то објашњавао Милан Бабић.[61]

Доношењем Одлуке о проглашењу Уставног закона за спровођење Устава Републике Српске Крајине почевши од 19. децембра 1991. почео је да важи Устав Републике Српске Крајине. Уставним законом је било предвиђено да се избори за посланике у Скупштини, као и за предсједника Републике, одрже „по завршетку рата и у време кад престане непосредна ратна опасност“. До избора за предсједника ову дужност је требало да врши неко кога би, на приједлог предсједника Скупштине, изабрала Уставотворна скупштина. Предсједник РСК којег тако изабере Уставотворна скупштина образује Владу коју потврђује Скупштина. Уставотворна скупштина је за првог предсједника РСК изабрала дотадашњег предсједника САО Крајине др Милана Бабића, који је положио заклетву у којој се обавезао да ће све своје снаге посветити „очувању суверености и цјелине територије Републике Српске Крајине“ и „остваривању националних интереса српског народа“. Његовом избору се оштро успротивио посланик из Окучана Душан Ећимовић истичући да је избор предсједника у Скупштини у супротности са Уставом. Избор предсједника у Уставотворној скупштини обављен је према одредби Уставног закона, што је Ећимовић, такође, оцијенио као противуставно „јер је Устав светиња и ниједан други акт не сме бити у супротности са Уставом“. У полемику са Ећимовићем по том питању ушао је члан Уставне комисије Ристо Матковић. Ећимовићев иступ и Матковићево противљење указали су на озбиљан проблем крајинског Устава. Његов текст је, наиме, усаглашен у уском кругу људи и изостала је било каква јавна расправа.[62] Без обзира на то, Скупштина САО Западна Славонија на свом четвртом засједању у Бањалуци 24. децембра донијела је Одлуку о припајању САО Западне Славоније Републици Српској Крајини. Одлука је била заснована на Уставу РСК, Статуту САО Западна Славонија и „слободно израженој вољи српског народа на референдуму“ одржаном 19. маја 1991. године.[63]

Милан Бабић је одмах по проглашењу Републике затражио признање од скупштина Србије и Црне Горе и Српске скупштине БиХ, а позвао је и „шефове држава и Влада свих земаља свијета да признају независност, сувереност и међународни субјективитет Републике Српске Крајине“. Позиву из Книна одазвала се једино Српска скупштина БиХ. На книнско тражење да призна Крајину Београд је ћутао. Милан Бабић је 23. децембра Европској заједници упутио захтјев за признавање РСК. До истека рока који је Европска заједница дала за слање кандидатура југословенских република које желе независност стигло је шест пријава. Док су четири биле очекиване (Словенија, Хрватска, БиХ и Македонија) двије нису биле баш очекиване (Крајина и Косово). Двије ненадане кандидатуре нису озбиљније узете у разматрање, пошто је позив, како је то објашњено, упућен само „постојећим републикама“.[64]

У Народној скупштини Републике Србије иницијативу за доношење Декларације о признавању Српске Крајишке Републике поднијела су три посланика: Милан Парошки, Драгослав Петровић и Тоде Војводић. Њихова иницијатива је, доиста, потекла и прије него што је република формално проглашена. Милан Парошки је чак најавио да ће штрајковати глађу све док Народна скупштина не призна Крајину. Испред зграде републичке скупштине окупљао је присталице своје Народне странке и организовао потписивање петиције са захтјевом да се „крајишка република“ призна. Иницијативу Парошког подржао је и Војислав Шешељ, посланик Српске радикалне странке. Народна скупштина није прихватила текст Декларације какву је предложио Парошки, већ је 27. децембра, на приједлог Владе Републике Србије, усвојила Декларацију о неотуђивом праву српског народа на самоопредељење у којој је проглашење РСК оцијењено као „акт самоодбране од погубних последица које би једнострано признавање независности Хрватске имало за биолошки опстанак и основна национална и људска права српског народа у тим крајевима“. Посланици који су учествовали у расправи, попут Александра Прље из Социјалистичке партије Србије (СПС) и Махмута Мемића, независног посланика на листи Демократске странке (ДС), сматрали су да се овом Декларацијом Крајина „де факто признаје“. Посланици Војсилав Шешељ (СРС) и Драган Маловић (СПС) истакли су да Крајину треба признати уколико ЕЗ 15. јануара призна Хрватску и Словенију, а да до тада не треба провоцирати ЕЗ признавањем Крајине. Иако је очекивао „директно признање Крајинске Републике“, Милан Бабић је изразио задовољство садржајем скупштинске Декларације.[65]

На сједници Владе одржаној 31. децембра донијета је Одлука о преангажовању територијалне одбране Крајине у резервни састав милиције Крајине чиме је требало амортизовати одредбу из плана мировне операције према којем остаје само полиција док се остале наоружане формације морају разоружати. На тај начин је требало да се постигне да у свакој општини буде формиран по један батаљон, а на подручју центара безбједности по једна бригада. На истој сједници су усвојене и Одлука о обавезном ношењу грба Републике Српске Крајине униформисаних службених лица и Одлука о постављању табли на јавним путевима са грбом Републике Српска Крајина и натписом „Република Српска Крајина“. Овим одлукама је и визуелно требало показати ново стање на простору Крајине и симболично омеђити њену територију. У разговору о мировном плану Милан Бабић је рекао да се „с обзиром на неслагање с том концепцијом неће супротставити одлукама Предсједништва јер би изазвали хаос и потпуну дестабилизацију, али ће у име Владе и Скупштине заступати и даље своју концепцију“. Нагласио је да је на нивоу Предсједништва прихваћен план Сајруса Венса, а да Крајина „мора учинити све да се створе услови за сигурност“. Истакао је да се Крајини пружа могућност формирања регионалне полиције, задржавање што више средстава и технике и да је потребно „припремити људство да преузме та средства и технику“. На важност задржавања технике и људства указао је и Мартић. Између редова се чинило да се Бабић помирио са прихватањем мировног плана, због чега нам се чини да је тачна информација према којој је дан раније члановима савезног руководства то и обећао. Као потврда за то може послужити и ова његова реченица која очигледно говори о „изигравању“ слова плана: „Требамо настојати да се мировне снаге распореде на рубним просторима Крајине, а формално у унутрашњости и унутрашњу контролу полицијских надзорника од стране УН-а свести на минимум.“ На крају расправе о мировном плану Бабић је закључио: „Можемо бити задовољни са специјалним статусом који нам нуде УН-е, јер смо на тај начин изузети од Републике Хрватске.“[66]

Посљедњих дана 1991. године Сајрус Венс је дошао у Југославију на нову рунду разговора у вези са мировном операцијом УН-а. Након што је у Београду добио дефинитивну сагласност Слободана Милошевића, који је истакао да је план сада такав да „више нема спорних питања“, а у Загребу пристанак Фрање Туђмана, Венс је у Сарајеву изјавио да је постигнут општи споразум и да је код обје стране мировни план оцијењен прихватљивим. И савезне власти су дале коначан пристанак на план. На сједници одржаној 31. децембра 1991. године Предсједништво СФРЈ је усвојило предложени Концепт ангажовања мировних снага Уједињених нација у Југославији, који је предложио лични изасланик генералног секретара Уједињених нација Сајрус Венс.[67] Ово је био пети долазак Сајруса Венса у Југославију и први послије којег је у Њујорк отишао са оптимистичким гледиштем према мировној операцији.[68]

Резултат разговора је била општа сагласност за прихватање плана, али усаглашено гледиште да је на војном нивоу потребно договорити апсолутни прекид ватре јер без тога није могло доћи до отпочињања мировне операције. Зато је у Сарајеву 2. јануара 1992. године потписан Договор о спровођењу споразума о безусловном прекиду ватре. Потписали су га генерал-пуковник Андрија Рашета у име ЈНА и министар обране Гојко Шушак у име РХ, у присуству Сајруса Венса. Потписани споразум требало је да омогући „мир на копну, мору и у ваздуху“. Сутрадан је начелник ГШ ОС СФРЈ генерал-пуковник Благоје Аџић издао наређење о апсолутном прекиду ватре на читавом ратишту почевши од 3. јануара у 18 сати.[69]

На дан када је апсолутни прекид ватре ступио на снагу у згради Скупштине СФРЈ у Београду одржана је Конвенција о новој Југославији. Међу многобројним говорницима нашао се и предсједник крајинске Скупштине Миле Паспаљ који је присутне делегате позвао да подизањем руку „признају Крајину“. Већина присутних је подигла руку, а уздржани су остали сви савезни функционери, рачунајући чланове Предсједништва (Јовић, Бајрамовић, Ј. Костић и Б. Костић) и предсједника Скупштине СФРЈ др Слободана Глигоријевића. Паспаљ је упутио отворене критике Предсједништву СФРЈ рекавши да је „потпуно парадоксално и политички контраверзно да исте оне снаге које се залажу за наводно очување и обједињавање државног простора Југославије, у који ми спадамо, а ту се прије свих мисли на Предсједништво Југославије, истовремено тај простор Југославије препуштају, за почетак, Уједињеним нацијама, а потом фашистичкој Хрватској“. Указао је да „дио војних ефектива ЈНА припада и Републици Српској Крајини“, а Предсједништву отворено поручио да може заступати само оне дијелове државе који су их делегирали (Србија и Црна Гора), а да Крајину могу представљати „искључиво њени легални и легитимни органи“ – Скупштина, предсједник и Влада. У погледу Венсовог плана Паспаљ је рекао да није постигнута сагласност свих страна о прихватању мировног плана и да Крајина не може прихватити план којим се предвиђа распоређивање мировних снага на читавој њеној територији. Био је врло децидиран: „Ми не прихватамо такав план, што не значи да нисмо за ангажовање мировних снага на линији сукоба. Свако прихватање тог плана, које није, уз нашу сагласност, а што значи који је и против воље српског народа Републике Српске Крајине, биће окарактерисан као политичко насиље, које, у свим елементима, поништава вољу српског народа“. Његове ријечи су изазвале оштру реакцију у Предсједништву, па је Борисав Јовић у изјави за београдску Политику рекао да су одлуке Предсједништва обавезне „и морају их се придржавати сви на које се односе“. Паспаљево гледиште је назвао личним ставом који не може утицати на спровођење одлука Предсједништва.[70]

Увече истог дана одржан је разговор између представника савезне државе (Бранко Костић, потпредсједник Предсједништва, Сејдо Бајрамовић, члан Предсједништва, Петар Грачанин, савезни секретар за унутрашње послове, Срећко Медић, руководилац Службе за друштвено-политичка питања и односе у федерацији, Здравко Шево, замјеник генералног секретара Скупштине СФРЈ) и представника РСК (Миле Паспаљ, предсједник Скупштине, Вељко Вукелић, предсједник Скупштине САО Западна Славонија, Милан Мартић, министар унутрашњих послова, Ристо Матковић, министар правосуђа и управе, Илија Сашић, министар иностраних послова САО Западна Славонија, Милан Иванић, посланик у Скупштини из Сисак–Цапрага и Миле Боснић, предсједник СО Слуњ). Иако су представници Крајине очекивали да се наставе разговори око плана мировне операције, Бранко Костић је састанак отворио рекавши да су се окупили како би анализирали „данашње излагање Паспаља“. Иако је Матковић изразио чуђење јер је очекивао да се разговара о другој теми, а Мартић покушао да разговор одведе у другом правцу рекавши да се радило о Паспаљевом личном ставу, Костић је наставио да одговара на Паспаљеве оптужбе. Нагласио је да није тачно да се планом српске аутономне области предају Хрватској, већ да остају под заштитом УН-а. За Паспаљево тражење да се дизањем руке „призна“ Крајина рекао да је „симпатично“, али проглашавање Предсједништва „за издајника српског народа у крајинама“ оцијенио је неприхватљивим. Боснић се сложио са Мартићем да је Паспаљ изнио само лични став, али и указао да „тако мисли 99% Срба у Крајини“. Рекао је да могу и предсједник Бабић и сви остали крајински представници који су тада били у Београду да потпишу план, али онда „када дођемо у Крајину, нас више нема“. Чини се да је једна његова реченица најбоље описала прилике око Венсовог плана: „Направљена је грешка у корацима, све је рађено без нас, сада смо дошли пред свршен чин.“ Матковић је упитао: „Зашто је баш Крајина кризно подручје? Зашто у Крајини мировне снаге? Не штите они њу, него је разоружавају, нисмо ми наивни.“ Тек када је разговор поодмакао јавио се онај због којег је и сазван – Миле Паспаљ. Рекао је да се не ради о његовом личном ставу, већ о ставу Скупштине, прецизније о ставу Владе који је Скупштина прихватила. Паспаљ је отворено поручио: „Нема те силе која може објаснити српском човјеку, на простору Републике Српске Крајине, зашто се он сада мора повући са заузетих позиција и препустити то неком другом да чува.“ И не само то, отишао је и корак даље и, с обзиром на одредбу плана о повлачењу ЈНА, од Костића затражио неку територију за насељавање („да више не гинемо“) и то образложио: „Мислим да ова варијанта, која нам се овог момента нуди, не води добром оном тамо народу.“[71]

Очигледно да крајинско руководство није било задовољно ни планом употребе мировних снага нити чињеницом да је тај процес увелико отпочео упркос њиховом противљењу. Предсједник РСК др Милан Бабић се 4. јануара 1992. године обратио јавности поводом одлуке Предсједништва о давању сагласности на концепт мировне мисије УН-а. Поновио је да Крајина „прихвата ангажовање мировних снага УН-а на успостављању мира у Југославији, али на начин да се не угрожавају интереси српског народа Крајине“. Остао је при ставу да се мировне снаге ангажују „у појасу између агресорских снага Хрватске и одбрамбених снага Српске Крајине и Југославије“ у циљу заштите српског народа „од хрватске агресије“. Неразумљивим је сматрао став Предсједништва да се ЈНА повуче из Крајине с обзиром на „опредјељење Српске Крајине да остане у Југославији“. Неприхватљивим и увредљивим је оцијенио то што се територија Крајине „означава под појмом подручја у Републици Хрватској, јер не одговара истини“. Негодовао је и због тога што се разоружавају „легалне оружане снаге Републике Српске Крајине“, а у исто вријеме се „не предвиђа разоружање хрватских оружаних формација, а хрватска гарда прихвата као легална војска Републике Хрватске, којој се пружа могућност даљњег јачања и наоружања“. Истог дана је и Миле Паспаљ изјавио да његов суд о Венсовом плану дат на Конвенцији о новој Југославији није само његов лични став, већ „израз воље српског народа Републике Српске Крајине“ и мора обавезивати свакога, па и Предсједништво СФРЈ.[72]

Без обзира на све упорније Крајишнике, а на основу свега што му је саопштио Сајрус Венс, нови генерални секретар УН-а Египћанин Бутрос Бутрос Гали поднио је извјештај Савјету безбједности 6. јануара. У извјештају је стајало да се, након потписаног споразума о прекиду ватре, „ситуација поправља и улива наду да ће се повољан ток наставити“. Због тога је одлучио да одмах у Југославију пошаље до 50 припадника мировних снага који би надзирали спровођење споразума о прекиду ватре и који би представљали „условни увод у операцију ширих размера“. Међутим, у том тренутку није желио да препоручи „пуно ангажовање мировних снага“ јер није сигуран да су све стране заиста пристале на то. Прецизирао је да неке изјаве „појединих лидера српских заједница у Хрватској, дате у току неколико претходних дана, изазивају, у том смислу, забринутост“.[73]

На основу тог извјештаја Савјет безбједности УН-а је 8. јануара усвојио Резолуцију 727 којом је одобрено да се у Југославију упути група официра за везу „да би допринели очувању прекида ватре“. На чело групе састављене од официра из 19 земаља постављен је аустралијски пуковник Џон Вилсон који је до тада био замјеник начелника Штаба Операције УН-а у Јужном Либану. Прва група са 30 официра упућена је у ГШ ОС СФРЈ и одређене команде корпуса (Даљ, Шид, Бањалука, Бихаћ, Книн и Билећа), а друга група са 25 официра у Главни стожер Хрватске војске (ХВ) и штабове јединица оружаног снага Хрватске (Осијек, Новска, Карловац, Госпић, Задар и Дубровник). Припадници Војне мисије УН-а стигли су на зараћено подручје из Беча 14. јануара и на основу првих осматрања утврдили да се договор о прекиду ватре углавном поштује.[74]

У покушају да спријечи такав развој догађаја Милан Бабић је послао два писма Бутросу Галију. Бабићево отворено и оштро супротстављање одлукама Београда и уопште предложеном мировном плану, као и покушаји сепаратног комуницирања са УН-ом, довели су га до сукоба са руководством Србије. Како наводи Борисав Јовић, Слободан Милошевић „није имао више живаца“ да убјеђује Бабића, са којим је у више наврата разговарао „у четири ока“, па му је 8. јануара упутио „жестоко и изненађујуће“ писмо,[75] у којем га је оптужио да одбацивањем мировног плана „доводи у питање најбитније интересе српског народа“, одбија тренутни прекид ватре и напушта „мирни пут у решавању кризе“. Такав Бабићев став назвао је „крајње неодговорним чином“ и оптужио га за самољубље. Ангажовањем мировних снага према плану Сајруса Венса мир и безбједност у Крајини стављени су „у руке читавог света у лицу светске организације“. Запитао се: „Да ли је могуће и какве још гаранције захтевати.“, алудирајући тако на упорна тражење додатних гаранција да ће српски народ у Крајини имати заштиту, с обзиром да би се ЈНА са тог простора убрзо повукла. По Милошевићевом мишљењу, „одбацивање даљег мирног тока решавања кризе значи опредељење за наставак рата у часу када за рат престају разлози“. Бабић је оптужен да се оглушио „о изричите ставове“ Предсједништва СФРЈ и руководства Републике Србије, „дајући себи за право“, како је стајало у писму, да доноси одлуке „чији рачун, нажалост, и у крви треба да плаћа читав српски народ“. Милошевић је поручио Бабићу: „То што Србија пружа свестрану и несебичну помоћ Крајини – не значи да сте добили право да одлучујете о животима њених грађана. Нити су грађани Србије Ваши таоци, нити ће то бити.“ Писмо предсједника Републике Србије било је отворени позив народу Крајине да збаци своје руководство, јер је даља помоћ Крајини условљена промјеном њеног руководства: „Помоћ Србије народу Крајине неће ни у миру бити доведена у питање, али грађани Крајине треба да знају да сте својим поступцима изгубили свако наше поверење и да у будуће за односе са властима Републике Србије морају делегирати људе којима ће народни интерес бити изнад личног политичког престижа.“ Бабић је тако „пао“ као жртва, како то назива Владислав Јовановић, „милошевићеве политичке особине да савезнике, ако то опортуност захтева, претвара у непријатеље, тиме што их јавно жигоше и дисквалификује“.[76]

Три дана касније (11. јануара) стигао је Бабићев одговор. Бабић је поручио Милошевићу да његово писмо „на нашу заједничку несрећу говори много више о Вама него о мени“, а да су изнијете оптужбе „намјењене српском народу Републике Српске Крајине“. Бабић је поновио разлоге због којих Венсов план није прихватљив за Крајину, нарочито апострофиравши предвиђену дужину трајања мисије од шест мјесеци. Указао је на неутемељеност гаранција које су дали чланови Предсједништва да ће ЈНА у кратком року заштити српски народ у Крајини у случају хрватског напада или повлачења мировних снага по истеку шестомјесечног мандата: „Свака акција Југословенске армије уколико би она уопште постојала у тој ситуацији, када би се повукле снаге Уједињених нација била би с обзиром на наведене чињенице оквалификована као агресија.“ Бабић је имао и одговор на Милошевићеву опаску о одлучивању крајинског предсједника у име грађана Србије и поручио му: „То што сте Ви пристали да одлучујете у име и оног дијела српског народа којег формално не представљате и поред наших најдобронамјернијих сугестија да урадите све на томе да дио наше историјске одговорности препустите нама Ваша је лична ствар, која нас не обавезује.“ Иако се трудио да одговори на све оптужбе, Бабић је настојао да не оптужује Милошевића, а мотив за то се види у посљедњој реченици: „На крају, није прилика да износимо све што знамо зато јер знамо да у нашем спору може бити побједник само трећи.“[77]  

Размјена писама није допринијела постизању сагласности између Београда и Книна. Напротив. Бабић је настојао да покаже да његов став има сигурно упориште у Крајини. У склопу тога, а поводом Венсовог плана, 15. јануара су се састали команданти 2, 3. и 4. кордунашке бригаде ТО. На састанку је закључено да „команда и борци“ ове три бригаде „прихватају ангажовање плавих шљемова у циљу прекида рата и ратних разарања“. Истакнуто је да се цијене напори руководстава СФРЈ, Републике Србије и РСК и напомиње да је „у овом тренутку једини прави и ефикасни начин употребе мировних снага само на линији разграничења“. Исказано је оштро противљење повлачењу ЈНА са простора Крајине. Повлачење би, сматрали су пуковник Бошко Поткоњак, потпуковник Мирко Радаковић и потпуковник Миле Новаковић, довело до „моменталног престанка постојања ЈНА, јер би тим чином изгубила повјерење народа који се изјаснио за Југославију“.[78]

На састанку у Глини 17. јануара окупили су се предсједници општина, војна руководства и представници полиције са простора Кордуна и Баније. Са скупа је поручено да се српски народ Баније и Кордуна не противи доласку мировних снага УН-а, али да „и даље чврсто стоји на становишту“ да мировне снаге искључиво треба распоредити „на границу између РСК и РХ“. Остале одредбе мировног плана оцијењене су као неприхватљиве „с обзиром на међународне околности настале мјерама и поступцима чланица Европске заједнице“. Захтијевано је једнако поступање према Хрватској и РСК „у погледу оружаних снага и контроле властитог територија“. Осим тога, затражено је да Крајину у међународним преговорима заступају искључиво њени изабрани представници, а да је „као саставни дио нове Југославије“, прихвате југословенска скупштина и скупштине република у саставу савезне државе. Управо због тога што се Крајина сматра саставним дијелом Југославије, ни ЈНА не смије напустити њену територију „ради своје уставне обавезе“.[79]

Међутим, нису сви у Крајини стали уз Бабића. Министар Мартић је у разговору за Вечерње новости рекао да је Крајина прихватила Венсов план у цјелости.[80] Предсједник СО Доњи Лапац Давид Растовић изјавио је да је Венсов план „оно најмаксималније што може српски народ постићи у овом тренутку“ и изразио наду да ће се пожурити са снагама УН-а. Да план треба бити прихваћен изјавио је и предсједник СО Кореница Бошко Божанић који је исказао наду да ће долазак мировних снага „целокупној међународној јавности омогућити да се коначно упозна с чињеницама о рату у Хрватској и да ће после тога променити однос према Крајини“. У погледу мировне операције, сматрао је Божанић, нема спора између Београда и Книна, већ је Милан Бабић, „због каријере и власти, иступио у лично име, не консултујући се с легитимним представницима крајинских општина и њеним парламентом“. Растовић је, на крају, признао да са детаљима плана ипак није упознат, за шта је, такође, оптужио Бабића.[81]

На сједници Владе 22. јануара Бабић је истакао да схвата да су Крајишници одбијањем мировног плана „побркали билатералне, а вјероватно и мултилатералне договоре. Истакао је да ни „ауторитет предсједника Милошевића ни Србија као снага“ нису могли да утичу на промјену става руководства РСК због чега је, сматрао је Бабић, Влада добила „плебисцитарну подршку“. Ставови Милана Мартића изнијети у разговору за Вечерње новости, оцијењено је, у супротности су са политиком и одлуком Владе као и са интересима српског народа. „Искакање“ Мартића са Владином колосјека, а с обзиром на његову политичку снагу која је проистицала из чињенице да је контролисао полицију, отежала је положај Владе на унутрашњем плану. Како би се зауставило јачање полиције под Мартићевом контролом „претапањем“ дијела територијалне одбране у њене редове стављена је ван снаге Одлука о преангажовању територијалне одбране Крајине у резервни састав милиције Крајине која је донијета двадесетак дана раније.[82]  

Одбијање крајинских представника да прихвате мировни план какав је предложен стајало је на путу препоруке Савјету безбједности да пошаље мировне снаге у Југославију. Иако се примирје спорадично кршило општа је сагласност да се то налазило у „границама прихватљивог“ и да су и са те стране постојали барем минимални услови да припадници мировних снага могу доћи. Присуство официра за везу учинило је да Сарајевски споразум ипак не остане „мртво слово на папиру“, као ранији слични договори. У Книну је 23. јануара боравио шеф официра за везу УН-а пуковник Џон Вилсон који је од крајинског предсједника Милана Бабића затражио да се изјасни око доласка мировних снага УН-а. Бабић је истакао да није задовољан што је планом предвиђена демилитаризација Крајине, а није разоружавање оружаних снага Републике Хрватске и, уз сво уважавање снага УН-а, запитао: „Ко може да гарантује сигурност српском народу?“ Вилсонов долазак очигледно није могао ни најмање поколебати став Милана Бабића.[83]

Крајем јануара Марак Гулдинг је посјетио Београд и Загреб како би пружио нова објашњења и нове гаранције. Гулдинг је желио да нагласи да ће у заштићеним зонама остати мјесни органи власти, као и полиција, а да се хрватски закони неће примјењивати све до постизања коначног политичког договора. Уз то, снаге УН-а неће напустити заштићене зоне све док се не постигне коначно рјешење кризе и гарантоваће заштиту српског становништва након што снаге ЈНА напусте тај простор. Након одвојених разговора са представницима југословенског и србијанског руководства (Бранко Костић, Благоје Аџић и Слободан Милошевић) Гулдинг је у Београду разговарао са предсједником Владе СО СБЗС Гораном Хаџићем који је критиковао мировни план „јер се за заштићене зоне наводи да се налазе у Хрватској“, што прејудицира политичко рјешење. Међутим, када је Гулдинг гарантовао да то није намјера плана, представници СО СБЗС су га „углавном прихватили“.[84]

Након што је наговорио Хаџића Гулдинг се упутио у Книн гдје је 27. јануара разговарао са предсједником РСК Миланом Бабићем. Уз Милана Бабић на разговору са Гулдингом били су и Лазар Мацура, министар информисања, Урош Фундук, предсједник Врховног суда и Часлав Оцић, министар иностраних послова у Влади СО СБЗС, али они, осим кратко Оцића, нису учествовали у разговору. Бабић је разговор са Гулдиног отпочео изношењем става да је план какав је предложен немогуће прихватити јер је прављен „у друкчијим околностима него што су сада“ и да је „стање теже сада него тада када је тај план припреман“ пошто је Република Хрватска добила међународно признање од већине земаља Европске заједнице, а три српске аутономне области су се ујединиле у Републику Српску Крајину. Бабић је истакао да су двије основне замјерке плану то што се Крајина помиње као дио Хрватске, чиме се „мало прејудицира политичко решење“, и то што се „сумња у нашу страну и оружане снаге Републике Српска Крајина као потенцијалног изазивача агресије и рата“. Са друге стране, Гулдинг је рекао да је у Книн дошао по налогу генералног секретара УН-а који га је послао „да испита како се могу отклонити препреке за размјештај мировних снага“. Напоменуо је да постоје три препреке: често нарушавање примирја, одбијање представника Крајине да прихвате план мировне операције (која не може отпочети без сагласности свих страна) и неке изјаве представника Хрватске које „бацају сумњу на њихово прихватање неких ставова у плану“. Британац је увјеравао Бабића да, са становишта УН-а, „постоји земља чланица која се зове Југославија, чланица са савезним Уставом која се састоји од шест република и двије аутономне покрајине“ и напоменуо да УН нису признале независност ни Хрватске ни Крајине. Гулдинг је рекао да је план рађен тако да би се испоштовали захтјеви и Хрватске (повлачење ЈНА) и Југославије (останак локалних власти и полицијских органа). Због тога је сматрао да је план прихватљив за све стране у сукобу и настојао да увјери Бабића и народ који он представља да овај план „није трик“ и „да је то само међуаранжман да се створе услови за политичке преговоре у којима се могу изразити аспирације народа у Крајини и што неће прејудицирати резултат тих политичких преговора“. Међутим, осим ових увјеравања, Гулдинг није могао да понуди било какву промјену плана јер је генерални секретар план предложио Савјету безбједности који га је усвојио и „исти врши притисак на Генералног секретара да се оснују мировне снаге“, због чега је отворено поручио предсједнику РСК: „Не можемо да се враћамо и да почињемо испочетка.“[85] Очигледно, за Крајину је Венсов план био далеко чак и од оне народне „узми или остави“, пошто ова друга опција није долазила у обзир.

Разговор Бабића и Гулдинга имао је два дијела тог 27. јануара, а између је британски дипломата разговарао са генералом Ратком Младићем, командантом Книнског корпуса, а Милан Бабић одржао сједницу Владе. Чланове Владе је упознао са детаљима разговора са Гулдингом. Напоменуо је да је коначно добио текст плана са којим су се усмено сагласили Туђман, Милошевић и Кадијевић. Као једну од ријетких добрих ствари у разговору са Гулдингом изнио је могућност да тешко наоружање ипак може остати у Крајини, али по систему „дуплог кључа“. На сједници Владе се нашао и Милан Мартић који је демантовао да је у разговору за медије уопште причао о Венсовом плану и подсјетио на своју ранију изјаву „да између мастиљавих мрља и рата бира рат“.[86] По завршетку сједнице Владе Бабић је имао још један, краћи, разговор са Гулдингом. Укупан резултат два разговора са Бабићем могао би се назрети у овој Гулдинговој реченици: „Жалим што моји аргументи нису уверили др Бабића и што он није у ситуацији да сада прихвати план УН.“[87] Ваљда резигниран разговором у Книну по доласку у Загреб Гулдинг је изјавио: „Не бих рекао да постоје неке значајне разлике у ставовима Хаџића и Бабића.“[88] Судећи према закључцима прве идуће сједнице Владе СО СБЗС на којој се причало о потреби измјена у плану, чини се да Гулдинг није много погрешио.[89]

Након разговора у Книну и Загребу Гулдинг је поново боравио у Београду, гдје се сусрео и са представником САО Западна Славонија министром иностраних послова Илијом Сашићем. Сашић је указао да је основна замјерка његове Владе на предложени план то што у оквире заштићене зоне нису урачунати дијелови општина Подравска Слатина, Вировитица, Доњи Михољац, Ораховица и Славонска Пожега у којима је српско становништво живјело у знатном проценту. Сашић је од Гулдинга затражио и да се „избеглом српском становништву са тог подручја омогући повратак, а затим и сигурност на огњиштима“. Предсједник Владе те области Вељко Џакула неколико дана раније је предложио да се мировне снаге најприје распореде у Западној Славонији. Очигледно, најмања од три српске аутономне области у Хрватској најлакше је дала сагласност на план мировне операције. Руководство ове области је у мировној операцији видјело шансу да се десетине хиљада Срба избјеглих новембра и децембра 1991. године врате својим кућама.[90]  

Како би се крајинско политичко руководство наговорило да прихвати Венсов план у Београду је 31. јануара, 1. и 2. фебруара одржана сједница Предсједништва СФРЈ у проширеном саставу којом је предсједавао потпредсједник Предсједништва др Бранко Костић. У Сали Београд Палате федерације сједници је првог дана присуствовало 27 учесника, а међу њима су, осим чланова Предсједништва СФРЈ (др Борисав Јовић, Југослав Костић и Сејдо Бајрамовић) и представника органа Федерације (Слободан Глигоријевић, предсједник Савезне скупштине, Александар Митровић, вршилац дужности предсједника Савезног извршног вијећа, Петар Грачанин, савезни секретар за унутрашње послове, генерал-пуковник Благоје Аџић, начелник Генералштаба ОС СФРЈ и вршилац дужности савезног секретара за народну одбрану и Владимир Султановић, подсекретар у Савезном секретаријату за иностране послове), били и представници Србије (др Радоман Божовић, предсједник Владе и Александар Бакочевић, предсједник Народне скупштине), Црне Горе (др Ристо Вукчевић, предсједник Скупштине), представници БиХ који сарађују са Предсједништвом СФРЈ (др Биљана Плавшић и др Никола Кољевић, чланови Предсједништва, Момчило Крајишник, предсједник Скупштине и др Радован Караџић, лидер СДС-а), представници РСК (др Милан Бабић, предсједник Републике и Миле Паспаљ, предсједник Скупштине), СО СБЗС (Горан Хаџић, предсједник Владе и Илија Кончаревић, предсједник Велике народне скупштине) и САО Западна Славонија (Вељко Џакула, предсједник Владе и Вељко Вукелић, предсједник Скупштине). Сједници су присуствовали и професор Правног факултета у Титограду др Гавро Перазић и службеници Предсједништва СФРЈ Анђелко Маслић, Ратко Слијепчевић, Славко Кривошија и Срећко Медић. Иако су били најављени на сједници се нису појавили предсједник Републике Црне Горе Момир Булатовић („због грипа“), предсједник Владе Републике Црне Горе Мило Ђукановић (због посјете Руској Федерацији), и предсједник Републике Србије Слободан Милошевић („из здравствених разлога два дана ван радних активности“).[91]

О томе како је изгледало ово тродневно засједање на Новом Београду најбоље говоре ријечи Борисава Јовића: „Расправа је трајала два дана и две ноћи без прекида. Ушли смо и у трећи дан. Започели смо 31. I у 10 ч. а завршили смо 2. II у 10 ч. Нисмо ни спавали. Били смо као мумије. Ја сам у једној паузи током друге ноћи заспао у фотељи неких 30–40 минута и то је било све.“ Представницима Крајине обратили су се посљедњи политички представници Југославије која је била на издисају. У уводним излагањима план су тумачили Борисав Јовић, Благоје Аџић, Петар Грачанин и Владимир Султановић. Јовић наводи да је подјела била потпуна и да су против плана били сви из руководства Крајине, а да су у прилог плану говорили представници савезне државе, Србије, Црне Горе и српског народа у БиХ, осим Биљане Плавшић која је истакла да има разумијевања за ставове Срба из Крајине. Она је напоменула да је у својим малобројним контактима „са међународним факторима“, схватила „да за њих међународно право ништа не значи“. Предложила је да се изради план дјеловања за случај „ако се и УН покаже као ЕЗ“, тј. „концентрисала бих се на најгору ситуацију и према томе разрадила мере“.[92] Вељко Џакула је потврдио да су представници Западне Славоније прихватили план, с обзиром да је њиме обухваћен већи дио Западне Славоније него што се налазио под српском контролом, а Горан Хаџић је рекао да је спреман да „после свих овде можда неоправданих, али и доста оправданих изговорених тешких речи, прихвати план онакав какав јесте“.[93]

Представници армије су истрајавали на томе да се засједање не може завршити нити прекинути „без позитивне одлуке“. Бранко Костић, међутим, наводи да се сједница могла завршити врло брзо јер је Предсједништво имало „све уставне надлежности и овлашћења, с обзиром на то да се и подручје Српске Крајине третирало као дио СФРЈ“, али да је жеља Предсједништва била „да се сачува др Милан Бабић и тиме избјегне продубљивање политичких подјела у Републици Српској Крајини“. Компромис између два супротна гледишта покушавао је да нађе Радован Караџић, иако се и сам слагао са планом мировне операције. Истицао је да разумије Бабићев опрез и одговорност која је пала на његова плећа, али казао да вјерује да УН себи не би могле дозволити компромитовање у предстојећој мировној операцији. Караџић је цитирао Сајруса Венса који је на питање да ли има другу варијанту у случају да његов план не буде прихваћен рекао: „Немам никакву варијанту, нити сам у стању, нити могу да је предложим. Мислим да идете у катастрофу, ако то не усвојите.“[94]

У атмосфери неразумијевања, са дијаметрално супротним становиштима, завршен је први дан засједања. Са сједнице чак није издато ни саопштење, а договорено је да се за наставак разговора позову и крајински министри и предсједници општина. За њих је организован посебан ваздушни превоз са аеродрома у Бихаћу.[95] Од 12 стигло је деветоро крајинских министара, a од предсједника општина стигли су само они са Баније и Кордуна. Како је то посвједочио Миле Паспаљ задатак да позове предсједнике сјевернодалматинских и личких општина преузео је Бабић, док је Паспаљ требало да позове предсједнике банијских и кордунашких.[96] С обзиром да су предсједници општина Бенковац, Обровац, Доњи Лапац, Грачац и Кореница још раније устали против Бабића, није ни чудо што се нису појавили у Београду. Очито да им позив није био ни упућен. По доласку министара и општински лидера у Београд у просторијама Бироа Крајине на Теразијама 1. фебруара је одржана сједница Владе РСК у проширеном саставу на којој су, осим чланова Владе (Милан Бабић, Јован Радуловић, Душан Баџа, Петар Штиковац, Душан Вјештица, Вукашин Бабић, Јован Катић, Лазар Мацура, Ристо Матковић и Васо Лежаић), били и предсједник Скупштине Миле Паспаљ, предсједници скупштина општина: Радован Маљковић (Петриња), Бранко Дмитровић (Костајница), Дмитар Обрадовић (Вргинмост), Раде Гаћеша (Војнић), Милош Живковић (Карловац–Крњак), Миле Боснић (Слуњ) и Никола Медаковић (Плашки). Присутни су били и потпредсједник СО Глина Светозар Богданић, Милан Вуишак, предсједник ИС СО Двор на Уни, Боривој Рашуо, савјетник у Влади РСК, Часлав Оцић, министар спољних послова СО СБЗС и командант Книнског корпуса генерал Ратко Младић. На питање Дмитра Обрадовића: „Колико је реално да Предсједништво прихвати наше ставове?“ Бабић је одговорио: „Никакве шансе, али СБ без наше сагласности неће донијети одлуку.“ Влада је усвојила познате закључке и тиме, фактички, учинила бесмисленим покушаје да се у Палати федерације утиче на њихов став. Закључено је да се прихвата мировна операција УН-а на линији разграничења, да је повлачење ЈНА могуће тек након доношења политичког рјешења за југословенску кризу, да се мировни план редефинише тако да се Крајина не означава као простор унутар Хрватске, као и да се демилитаризација може спровести само по реципрочном принципу. Влада РСК се залаже да се односи рјешавају мирним путем и политичким преговорима, а не војном силом.[97]

Наставак сједнице у Палати федерације је договорен за 16 сати 1. фебруара. Како би ставови Предсједништва били још чвршћи, а фронт подржаваоца мировног плана Сајруса Венса шири, другог дана су се на разговорима у Палати федерације појавили нови учесници. У сали није било појединих учесника разговора од претходног дана (Глигоријевић, Митровић, Бакочевић, Вукчевић), а појавили су се чланови Владе СО СБЗС (Младен Хаџић, Драган Сабљаковић, Илија Петровић, Славко Докмановић, Миомир Црногорац, Часлав Оцић и Витомир Деветак). На сједници су била и три генерала ЈНА: командант Друге војне области Милутин Кукањац, командант Бихаћког корпуса Шпиро Никовић и командант Книнског корпуса Ратко Младић. Представници Крајине су дошли тек нешто прије 20 сати, али међу њима није било Бабића.[98] Вишесатно чекање је тањило ионако истањене нерве присутних. На примједбу Благоја Аџића о Бабићевом кашњењу одговорио је министар вјера у Влади РСК Петар Штиковац што је умало довело до физичког обрачуна међу њима. Намјеру Аџића да оствари пријетњу („Немој да дођем да те задавим!“) спријечили су остали учесници у разговорима.[99] Јован Опачић наводи да је „ситуација на том скупу“, који назива „свесрпским самитом“, била толико усијана да је један од „расрђених и изнервираних генерала“ потегао пиштољ на Петра Штиковца. Такву вијест је јавио и Радио Б 92.[100]

Милан Бабић је у салу ушао тек нешто иза 20 сати када је засједање, коначно, настављено. Бранко Костић је говорио о томе да се интерес дијелова не би смио ставити изнад интереса цјелине и појаснио: „Ни Србија ни Црна Гора нису имале интереса да бране Југославију, могле су оне да се конституишу боље, брже и ефикасније од осталих. Оне су браниле Југославију због тога да би заштитиле Србе у крајинама и у Босни и Херцеговини.“[101] Након Костића и Аџића за ријеч се јавио и Миливоје Максић, замјеник савезног секретара за иностране послове и, након одласка Будимира Лончара, први човјек Савезног секретаријата за иностране послове, који је такође стигао у Палату федерације другог дана засједања. Максић је Крајишницима говорио „да у овој ситуацији ми више немамо савезника“. Позивао се на разговоре које је имао претходних дана на састанку министара иностраних послова 48 земаља Конференције за европску безбједност и сарадњу и упозоравајуће рекао: „Немамо никога ко ће нас схватити; имамо стално повећање броја оних који ће се ставити у службу интереса других и постати инструмент политике против нас. Никога немамо ко би био у стању у критичним тренуцима наше земље да нас подржи и на кога се можемо ослонити.“ Због међународних околности у којима се налазила умирућа Југославије, односно српски народ, Максић је рекао да Венсов план „представља једину могућу опцију, а за нас у овој ситуацији једину и последњу шансу“. По њему, УН представљају „једини међународни механизам у којем ми још можемо наћи нека упоришта; ван тога нигде и никаква“.[102]

Говорили су и новопридошли крајински представници. Матковић је протестовао због „увредљивог тона који се на седници користи“, Радуловића је занимало зашто нема Милошевића, Рашуо је тражио да се сједница отвори за јавност, Боснић се питао да ли су представници Западне Славоније и СБЗС уопште прочитали текст плана, Баџа је износио претпоставке да постоје „неке прикривене нагодбе о Крајини“, Вукашин Бабић да је схватио да се Крајина „уместо пред компромисом, налази пред ултиматумом“, а Вјештица констатовао „да правна држава не постоји“. Вишесатне расправе ни мало нису приближиле непомирљиве ставове. О томе можда најбоље говоре ријечи Борисава Јовића упућене Милану Бабићу: „Милане, измузли смо све што се могло. Више се не може ништа извући, сем да се одбије, а то се не сме учинити.“ У току ноћи Бабић је већину крајинских представника, како наводи Илија Петровић, наговорио да оду одморити. Како наредних сати није било помака, Караџић је предложио четворосатну паузу током које би Бабић извршио додатне консултације са сарадницима које је претходно упутио на спавање. Бабић је пристао да оде до Бироа Крајине на додатне консултације, али више се није враћао у Палату федерације.[103]

Умјесто њега у Палати федерације се појавио предсједник Скупштине Паспаљ који је, на подстицај предсједника неколико крајинских општина, на себе преузео одговорност прихватања плана. Међутим, поставило се питање како превазићи неприсуство Милана Бабића? По савјету правника Будимира Кошутића требало је искористити Бабићев одлазак. Устав РСК прописује да када је предсједник спријечен да врши своју дужност, замјењује га предсједник Скупштине. Тако се дошло до тога да је епилог „маратонске“ сједнице „крњег“ Предсједништва било то да је, како је наведено у саопштењу за медије, постигнута „потпуна сагласност свих учесника у прихватању концепције мировне операције Уједињених нација у Југославији, који је предложио лични изасланик генералног секретара УН Сајрус Венс“. Потпредсједник Предсједништва СФРЈ Бранко Костић је пожурио да о томе обавијести генералног секретара УН-а Бутроса Бутроса Галија писмом у којем је навео да је Предсједништво СФРЈ „обезбедило сагласност на предложену мировну операцију и ангажовање мировних снага УН и представника Срба у угроженим подручјима, која би требало да буду стављена под заштиту УН“.[104]

Наредних дана одржано је неколико конференција за новинаре које су привукле изузетну пажњу. У Палати федерације новинаре је окупио потпредсједник Предсједништва Бранко Костић, а у Међународном прес центру Милан Бабић. Костић је говорио о томе да се иза свих прича о прихватању модификованог Венсовог плана у ствари крије одбијање. Становништву Крајине је поручио да, уколико се опредијели за Милана Бабића, „а то је опција рата“, „не прихвата да дели судбину Југославије“, „не поштује њене органе“ и према њима „не исказује лојалност“. Био би то, сматрао је Костић, „практично, акт сецесије те територије од Југославије“.[105] Предсједник Републике Бабић и чланови његове Владе остали су при ставу да план најприје треба кориговати, па би тек онда могао бити прихватљив. Додато је и да Паспаљ „није био овлашћен да у име Републике потпише било какав други став“.[106]

Оваква одлука је „изненадила, збунила и уплашила“ српски народ у Крајини, како је стајало у извјештају пуковника Душана Касума, начелника Штаба ТО РСК. Доминирало је увјерење да је Паспаљ „неовлаштено и мимо воље народа потписао уговор“, да је српски народ у Крајини „преварен“, да је војни врх довео генерале на сједницу Предсједништва „ради претње силом Влади и народу Крајине“, да српски народ на тај начин „губи оно што је уз ангажовање ЈНА добио у рату“, као и да је војни врх „одлучио разоружати ТО, повући ЈНА из Крајине и препустити голорук народ усташама“. У Книну је 3. фебруара одржан митинг подршке предсједнику и Влади РСК у организацији СДС-а Крајине на којем се окупило више хиљада људи. Клицало се Милану Бабићу, а звиждало на помен имена Миле Паспаља. Присутнима су се обратили министар информисања у Влади РСК Лазар Мацура, који је говорио о томе да је овај план „давно скројен, ваљда у Карађорђеву прошлог фебруара“, и предсједница СДС-а Крајине Љубица Шолаја која се запитала: „Шта нам уради, Србијо?“[107]

Међутим, пошто је у Београду извршен притисак на највећи дио крајинских политичких представника, а да су београдски електронски и штампани медији имали пресудан утицај на крајинско јавно мњење, дошло се до тога да је мировни план одједном имао све више присталица, а Милан Бабић све мање. Наредних дана су широм Крајине одржаване сједнице локалних власти на којима је даван осврт на прихватање плана од стране предсједника Скупштине РСК. Прво је Кореница већ 3. фебруара дала подршку Предсједништву СФРЈ и мировном плану и указала да Милана Бабића сматра само предсједником СО Книн, док су све друге његове функције „резултат самоименовања“. У Глини су се 4. фебруара састали политички представници општина са Баније и Кордуна и дали сагласност за отпочињање мировне операције.[108] На сједници СО Вргинмост 5. фебруара дата је пуна сагласност одлуци Предсједништва СФРЈ о прихватању мировних снага УН, а сви „политички субјекти и тијела“ у РСК су позвани „на јединство и слогу“. Истог дана засједало је и Ратно предсједништво СО Глина. Одлука о прихватању мировног плана је подржана и поздрављена. Парадоксално је да су се присутни у донијетим закључцима позвали на сједницу од 17. јануара и навели да је прихватање мировног плана „само реализација“ одлука са тог састанка „која је обавезивала“ предсједника РСК и предсједника Скупштине РСК. Тачно је да је на тој сједници прихваћено ангажовање мировних снага, али не и Венсов план. И на сједници Ратног предсједништва СО Петриња 5. фебруара прихваћен је концепт мировног плана и дата подршка предсједнику Скупштине који је план прихватио. Митинг подршке Милану Бабићу заказан за 6. фебруар у Грачацу забрањен је одлуком Команде бригаде ТО, а због пријетњи „територијалаца“ отказано је гостовање на Радио Грачацу предсједника ИС СО Грачац и министра Душана Вјештице. На сједници СО Грачац 7. фебруара делегати те личке општине су обавезани да на сједници Скупштине гласају за прихватање мировног плана.[109]

У Книну је 6. фебруара одржана сједница Владе РСК на којој је била присутна половина чланова чиме је једва испунила предуслов да уопште има пуноважност. Уз предсједника Бабића присутно је било седморо министара: Душан Вјештица, Васо Лежаић, Милан Баук, Бранко Шимпрага, Лазар Мацура, Вукашин Бабић и Душан Баџа. Осим неколико министара који ионако нису присуствовали сједницама Владе (Јован Радуловић и Мићо Јелић Грновић) на сједници нису били они који су подржали Венсов план. На тој сједници је усвојен Закон о привременој територијалној организацији РСК којом је, уз постојеће општине (Книн, Бенковац, Обровац, Грачац, Доњи Лапац, Кореница, Плашки, Слуњ, Карловац–Крњак, Војнић, Вргинмост, Глина, Двор на Уни, Костајница, Петриња и Сисак–Цапраг) предвиђено формирање низа општина од насеља са српском већином из састава општина које су остале у Хрватској, а која су се изјаснила за прикључење Крајини, па је тако донијета одлука о формирању општина: Врлика, Дрниш–Петрово Поље, Братишковци–Скрадин, Медак–Источни Госпић, Врховине и Окучани. Министар Баџа је предложио формирање општине Земуник Горњи–Смоковић, а Милан Бабић општина Теслинград и Перјасица. Уредбом о окрузима установљена су четири округа – Сјевернодалматински са сједиштем у Книну, Лички са сједиштем у Грачацу, Кордунски са сједиштем у Војнићу, и Банијски са сједиштем у Двору. Осим тога, донијета је одлука да се предсједнику Скупштине РСК упути захтјев да за 10. фебруар сазове сједницу Скупштине на којој би био поднијет извјештај о разговорима у Београду, али тек након верификације мандата новоизабраних посланика. У случају да предсједник Скупштине не сазове сједницу, посланицима је савјетовано да свакако дођу наведеног датума у Книн и саслушају извјештај и мишљења Владе и на лицу мјеста одлуче да ли ће се само саслушати извјештај или ће бити одржана сједница Скупштине.[110] 

Сутрадан је одржана нова сједница Владе на којој се дискутовало о догађајима на проширеној сједници „крњег“ Предсједништва. Влада је констатовала да „учесници у раду сједнице нису имали увид у садржај плана Сајруса Венса, те да нису могли компетентно доносити одлуке и закључке поводом тог плана“. Према томе, „учесници у раду сједнице стављени су у позицију да одлучују о нечему с чијим садржајем нису упознати што представља врхунац политичке манипулације“. Расправа на сједници, како је наведено у Саопштењу за јавност, није била усмјерена „у правцу анализирања ваљаности ставова из плана Сајруса Венса“, већ је све било постављено тако да се план „мора прихватити по сваку цијену без обзира на његову садржинску неприхватљивост“. Расправа се одвијала у условима које су карактерисали „бескрајно физичко исцрпљивање, психички притисци, претње и уцјене, вређања и омаловажавање оних који нису прихватили политику свршеног чина“. Цјелокупну атмосферу најбоље описује ова реченица: „Дакле услови у којима је вођена расправа и околности под којима је требало донијести историјску одлуку могу се подвести под патологију политичког понашања а не под политичку расправу и демократску атмосферу.“ Предсједништву СФРЈ, али и свима другима „који о томе одлучују“, савјетовано је да раде на томе да се план побољша, а „не да стравичну енергију, насиље, претње и уцјене свали на нас“. Пред тим пријетњама и уцјенама, „а можда и обећањима“, и предсједник Скупштине Паспаљ је „попустио и поклекнуо“. Одбачена је оптужба да је предсједник Бабић био одсутан, а „прворазредним лицемјерством“ названо је позивање на Устав РСК од стране оних који Крајину нису хтјели признати. На Устав РСК позвали су се у оном часу „када им је он потребан за формално прикривање насиља које су учинили за то да своју лаж учине убједљивом“. Због свега тога одлука о прихватању плана названа је „фарсичном, с елементима, показаће се, комедије“, а Влада је покренула иницијативу да се у року од мјесец дана одржи референдум на којем би се народ Крајине изјаснио о Венсовом плану.[111]

Међутим, није само одбијање Бабића да прихвати план било разлог за оклевање са његовим усвајањем у Савјету безбједности. Упркос декларативном прихватању, поједине изјаве хрватских руководилаца сугерисале су УН да ни Загреб није баш нарочито одушевљен и потпуно сагласан са планом. Чинило се да је Хрватска све више правила отклон од плана па је изгледало као да је Загреб пристанак дао само како би добио независност. На то је Фрању Туђмана 3. фебруара увече упозорио њемачки вицеканцелар и министар спољних послова Ханс Дитрих Геншер. На отпор у Загребу указао је и генерални секретар у извјештају СБ од 5. фебруара. Због свега тога је Фрањо Туђман 6. фебруара писао Венсу како би га увјерио да „потпуно и безувјетно“ прихвата концепт и план генералног секретара УН.[112]

Тек након тог његовог писма СБ УН је усвојио Резолуцију 740 у којој је поздрављен извјештај генералног секретара у којем се наводи да се прекид ватре углавном поштује и констатовано да је дан раније хрватски предсједник прихватио мировни план. Поздрављени су и стални напори генералног секретара и његовог личног изасланика да се отклоне преостале препреке за ангажовање мировних снага и донијета одлука да се одобри повећање броја официра за везу на 75. Од генералног секретара је затражено „да убрза припреме“ за слање мировних снага како би се оне могле послати убрзо по доношењу резолуције о томе. Међутим, исказана је и забринутост што мировни план „још увек у потпуности и безусловно не прихватају сви у Југославији од чије сарадње зависи његов успех“.[113]

Како би Венсов план био формално прихваћен у Крајини за 9. фебруар је сазвана сједница Скупштине у Спомен дому у Глини. Сједницом је предсједавао предсједник Скупштине Миле Паспаљ, а присуствовало је 87 од 112 посланика из 17 крајинских општина. Једина тачка дневног реда било је питање прихватања Венсовог плана. Иако су присутни махом говорили о потреби прихватања плана поједини, попут Миле Боснића и Бранка Дмитровића, истакли су да је сједницу Скупштинe требало одржати у Книну, гдје јој је и сједиште.[114] Присутни су махом говорили о потреби прихватања плана, а како би Крајишници лакше пристали на то из Београда су стигли потпредсједник Предсједништва СФРЈ др Бранко Костић, начелник ГШ ОС СФРЈ и помоћник савезног секретара за народну одбрану генерал-пуковник Благоје Аџић, министар за везе са Србима изван Србије у Влади Републике Србије Станко Цвијан, помоћник савезног секретара за унутрашње послове Слободан Шаренац, савјетник Предсједништва СФРЈ Зоран Станковић, генерални секретар Предсједништва СФРЈ Анђелко Маслић, командант Друге армијске области генерал-пуковник Милутин Кукањац, члан Комитета за сарадњу са УН-ом генерал-мајор Славко Јовић и проф. др Гавро Перазић, стручњак за међународно право. Осим њих, присутни су били и министар унутрашњих послова РСК Милан Мартић и предсједник Врховног суда РСК Урош Фундук. Посланицима су се обратили др Костић, генерал-пуковник Аџић и министар Цвијан.[115]  Они су обећањима да ће Крајина остати у саставу Југославије, да ће ЈНА заштитити крајинско становништво у случају хрватског напада, као и да су мировне снаге гарант мирног рјешавања кризе и очувања права српског народа на самоопредјељење придобили већину присутних посланика. Иако су они блиски Бабићу тврдили да Скупштина није имала кворум, план је пред највишим крајинским уставотворним и законодавним тијелом добио подршку. За прихватање Венсовог плана гласао је 81 посланик, нико није гласао против, а шесторо је било уздржаних. На основу тога саопштено је да Скупштина РСК „безусловно прихвата концепт мировне операције личног изасланика Генералног секретара Уједињених нација, господина Сајруса Венса, која се односи на подручје Републике Српске Крајине“, изражава пуну подршку и повјерење у рад Предсједништва СФРЈ, као и Државног комитета за сарадњу са представницима УН у вези ангажовања мировних снага, нарочито подржава ставове изнијете у писму Предсједништва Бутросу Галију од 3. фебруара, и обавезује локалне власти да пруже пуну подршку мировним снагама Уједињених нација у реализацији мировне операције.[116]

Милан Бабић је у изјави за медије поводом сједнице у Глини рекао да се, према Уставу РСК, Скупштина састаје на редовна засједања у марту и октобру, а да се ванредна засједања могу сазвати иницијативом трећине посланика или одлуком Владе, а Влада је засједање сазвала за 10. фебруар у Книну. Због тога су засједање Скупштине у Глини и све одлуке које су на њему донијете сматране неважећим.[117] Убрзо по завршетку засједања у Глини Бабић је упутио писмо Бутросу Галију у којем је истакао да засједање у Глини није било легално и да ће коначну одлуку о прихватању плана донијети Скупштина РСК у Книну. С обзиром на то Бабићево писмо, у име Предсједништва СФРЈ генералном секретару УН-а 10. фебруара је морао писати и Бранко Костић. Позвао се на своје писмо од 3. фебруара и на одлуке крајинске скупштине од 9. фебруара и истакао да Предсједништво СФРЈ очекује да СБ УН-а, „с обзиром да су отклоњене све препреке, донесе одлуку о упућивању мировних снага Уједињених нација и отпочињању мировних операција у Југославији“.[118]

Милан Бабић је истрајао у намјери да се сједница Скупштине РСК одржи у Книну 10. фебруара. Крајина се тако суочила са двојством законодавне власти. Дневни ред скупштинског засједања утврђен је на сједници Владе одржаној непосредно прије почетка скупштинског засједања.[119] Врло је дискутабилно да ли је „Бабићева“ Скупштина уопште имала кворум. Уз делегате из шест новопроглашених општина (Врлика, Братишковци–Скрадин, Петрово Поље–Дрниш, Смоковић–Земуник Горњи, Медак–Источни Госпић и Теслинград) од којих већина није имала реалног утемељења и стварне потребе, прозивани су и посланици из „старих“ 17 крајинских општина, од којих из 10 није било нити једног делегата (Окучани, Петриња, Глина, Костајница, Вргинмост, Војнић, Карловац–Крњак, Плашки, Кореница и Доњи Лапац). Ако узмемо у обзир да је свака општина требало да пошаље по седам делегата у Скупштину, из 23 општине их је требало бити укупно 161. Уз 42 делегата из „фантомских“ општина на засједање у Книн је дошло 26 Бабићу оданих посланика: шесторо из Сисак–Цапрага, по петоро из Книна и Слуња, четворо из Бенковца, три из Грачаца, два из Обровца и један из Двора на Уни. Судећи према томе Бабић више није имао никакво упориште у Западној Славонији, врло слабо на Банији, Кордуну и у Лици и цјелокупна подршка му се свела на Сјеверну Далмацију. Суштински гледано Скупштина у Книну уопште није имала кворум. Пошто Паспаљ није дошао у Книн, предсједавао је Лазар Мацура. Већина посланика је гласала за Венсов план, али уз примједбе Владе РСК. Донијета је одлука да се 22. и 23. фебруара одржи референдум са питањем: „Да ли сте за то да се мировни план Сајруса Венса прихвати: а) уз примједбе Владе Републике Српска Крајина и б) у потпуности и безусловно.“[120]  

У исто вријеме поново је било проблема и са односом Фрање Туђмана према Венсовом плану. Изјаве хрватског предсједника у појединим медијима објављене 8. фебруара, а које су се односиле на дијелове плана везане за локалне полицијске снаге, „запрепастиле“ су Венса и навеле га да 10. фебруара од Туђмана затражи изјашњавање да ли он мировни план заиста безусловно и у цијелости прихвата како је то неколико дана раније навео у писму. Туђман је сутрадан дао објашњење за своје изјаве и поновио безусловно прихватање плана. Истог дана у Њујорк је стигло и писмо Борисава Јовића, предсједника Државног комитета СФРЈ за сарадњу са УН-ом. Он је тако реаговао на Скупштину Бабићевих присталица у Книну и писмо које је овај упутио Сајрусу Венсу. Нагласио је да Бабић и његове присталице немају никакав значај у Крајини и да легитимитет једино има Скупштина РСК одржана у Глини која је план прихватила. Према томе, Бабићево противљење плану треба посматрати само као израз личног незадовољства, на које је имао право, а не као одлуку било ког органа власти у РСК. Са друге стране, на Скупштини у Глини присутно је била 2/3 посланика због чега је она имала пун легитимитет, а њеним одлукама „дефинитивно и безсуловно“ прихваћен је мировни план УН-а.[121]

Без обзира на одлуке Скупштине у Глини, Бабић је 13. фебруара упутио ново писмо генералном секретару Уједињених нација. Скупштина РСК упутила је молбу Уједињеним нацијама да омогуће српском народу Крајине право на самоопредјељење у складу са Повељом Уједињених нација. Од Бутроса Галија је затражено да не доноси одлуку о ангажовању мировних снага и упозорено да би евентуална одлука Савјета безбједности о упућивању „плавих шљемова“ у РСК „када за то не постоји наша сагласност сигурно изазвала велике жртве“.[122] Међутим, Туђманове и Јовићеве гаранције изгледа да су биле довољно чврсте, па је 13. фебруара генерални секретар одлучио да препоручи Савјету безбједности да пошаље мировне снаге у Југославију. Убрзо након тог званичног саопштења, Марак Гулдинг је одржао састанак са представницима тридесетак земаља које су понудиле своје контигенте за мировну мисију у Југославији. Наредног дана (14. фебруара) Бутрос Гали је предочио југословенске прилике и потребу ангажовања мировних снага амбасадорима пет сталних чланица Савјета безбједности (Сједињене Америчке Државе, Кина, Велика Британија, Француска и Русија).[123]

Ови потези Милана Бабића додатно су заоштрили политичку ситуацију у Крајини. Иако је ублажио свој став у погледу Венсовог плана Бабић је, чини се, отишао предалеко и самом чињеницом да се усудио оштро супротставити ономе што је из Београда наређивано. Како би Бабићева струја била потпуно савладана Паспаљ је заказао ново засједање Скупштине РСК за 16. фебруар.[124] На засједању Скупштине се много тога доброг чуло о Венсовом плану, похвалног о руководству Србије, и много тога лошег о Милану Бабићу. За Скупштину која је засједала у Книну речено је да нема никакав легитимитет и да због тога ни одлука о расписивању референдума, који представља „подвалу народу“, како га је окарактерисао Паспаљ, није важећа. Предсједник Скупштине је посланицима пренио да је на састанку у Београду договорено да РСК пошаље 40 посланика у Уставотворну скупштину и поновио да је „правни, монетарни и сваки други живот“ Крајине везан „за остатке Југославије“. Најдаље у критиковању Бабића је отишао Сергеј Веселиновић, предсједник СО Обровац. Говорио је о његовој „разбијачкој политици“, оптуживао га за растурање СДС-а и покушај „да изазове ратни вихор у БиХ“. За поједине чланове Бабићеве Владе говорио да су били чланови Матице Хрватске и одлазили у Загреб „док смо ми били у Србу“. Због тога је предложио да Скупштина разријеши дужности Милана Бабића. Разрјешење Бабића са мјеста предсједника Републике и предсједника Владе предложио је и Душан Ећимовић. Један од ријетких присутних посланика који је одскакао од става већине био је посланик из Војнића Драган Бјеливук који је Предсједништво Скупштине оптуживао „да нема петље“ да се суочи са Бабићем, да се врши константан притисак, како у Београду, тако и у Глини, као и да све што се дешава није по Уставу. Без обзира на то, огромном већином гласова од 84 присутних посланика Скупштина је донијела одлуке о опозиву Милана Бабића са мјеста предсједника РСК (73 гласало за, осам против и три уздржана), смјењивању Владе којом је руководио (само један глас против), као и проглашењу ништавним свих радњи око спровођења референдума о Венсовом плану. Свим општинским властима је наређено обустављање било каквих радњи на спровођењу референдума. Осим тога, донијета је одлука да се у најкраћем року организује „заједничка Скупштина Републике Српске Крајине у њезиној територијалној цјеловитости“ на којој би били присутни посланици из свих дијелова РСК – Крајине, Западне Славоније, Источне Славоније, Барање и Западног Срема и на којој би се уговорили наредни потези у циљу организације власти у РСК, изабрала нова Влада и тако створили сви потребни услови за прихватање мировне мисије УН-а. До избора новог предсједника РСК као вршилац дужности на том мјесту је требало да буде предсједник Скупштине.[125]

Међутим, одлуке Скупштине у Глини Бабић није прихватао. У саопштењу Владе се наводи да Скупштина није имала кворум и да јој је присуствовало 47 (од 161) посланика, због чега се радило само о „групи посланика Скупштине“. Због свега тога одлуке „групе посланика“ нису сматрана пуноважним. Скуп у Глини, како је наведено у саопштењу, „представља покушај државног удара, који је имао за циљ да свргне легалног председника Републике Српска Крајина и владу Републике Српска Крајина, да би власт водила група људи која хоће да Републику Српска Крајина врати у независну државу Хрватску и тиме поништи сву његову борбу за слободу и погази свете жртве које су пале за отаџбину“.[126]

Два дана након засједања Скупштине у Глини (18. фебруара) одржано је засједање „Бабићеве“ Скупштине у Книну. Уз 83 посланика присутни су били предсједник Милан Бабић, министар Ристо Матковић, и Урош Фундук, предсједник Врховног суда. Пошто нису били присутни предсједник нити потпредсједници Скупштине договорено је да сједницу води посланик Милан Штрбац. Посланик Тихомир Медић је дао примједбу да то засједање никако не може бити редовно, како је окарактерисано, јер се редовно сазива у марту. Предложио је да се обје скупштине састану и „искристалишу ставове, јер не може више једна скупштина да негира ставове друге“. Указао је да је прозивком погрешно утврђен број посланика и предложио да се у току идуће седмице сазове ванредно засједање Скупштине. Међутим, његови ставови су једногласно одбачени. На исти начин су одбачени и ставови посланика Милоша Вучковића који је замјерио да се посланици нису на вријеме упознали са дневним редом засједања и предложио паузу од пет минута како би биле извршене додатне консултације. Вучковић је напоменуо да је у Книн дошао „ради јединства српског народа“ и да је због тога био и у Глини. Сазивање заједничке скупштине предложио је и посланик Гојко Торбица. На то је одговорио и Милан Бабић рекавши да је био на састанку са посланицима са Кордуна, на којем је био и предсједник Скупштине и да је договорено да се заједничка Скупштина одржи у Слуњу, „као географском центру Републике“, али да је предсједник Скупштине њено засједање ипак сазвао у Глини и ту смијенио предсједника и Владу: „Тиме је направио покушај државног удара и раскола у Крајини.“ Бабић је предложио да се прогласи трајно засједање Скупштине услијед ванредних околности, а да посланици долазе „по могућности“. Његов приједлог је усвојен. Из скупштинских закључака итекако произлази да је Бабић ублажио своје ставове у погледу Венсовог плана, па сада „нема потребе за организовано супротстављање силом одлуци Савјета безбједности ОУН“, а више се није помињало ни противљење повлачењу ЈНА, већ само разоружању ТО. Осим тога, договорен је коначан текст писма генералном секретару УН-а. Уједињене нације су замољене да омогуће српском народу у Крајини право на самоопредјељење. Затражено је и да представници Крајине равноправно учествују у свим преговорима о рјешењу југословенске кризе. На приједлог Уроша Фундука донијета је одлука о одлагању референдума јер се Централна комисија за спровођење референдума суочила са потешкоћама пошто поједине општине нису имале евиденције о становништву.[127]   

Не марећи за Бабићево писмо и политичке сукобе у Крајини Бутрос Гали је 20. фебруара доставио нови извјештај Савјету безбједности. У њему је дошло до одређених модификација, па су три заштићене зоне (Крајина, Западна Славонија и Славонија, Барања и Западни Срем) подијељене у четири сектора (Исток, Запад, Сјевер и Југ). Сектор Исток је обухватао Барању, Источну Славонију и Западни Срем, Сектор Запад Западну Славонију, Сектор Сјевер Банију, Кордун и сјеверни дио Лике, а Сектор Југ јужне дијелове Лике и Сјеверну Далмацију. Осим тога, наоружање територијалне одбране не би било предато снагама УН-а, већ би се склонило у „осигурана складишта“ по принципу „дуплог кључа“, тако што би један кључ био у рукама снага УН-а, а други код општинских власти. Промијењено је и сједиште команде мировних снага, па је умјесто Бањалуке одабрано Сарајево. Узевши у обзир све наведено у извјештају, као и цјелокупну ситуацију на југословенском простору генерални секратар је Савјету безбједности предложио да донесе одлуку о отпочињању мировне операције „са моменталним ступањем на снагу“.[128]


Савјет безбједности УН, под предсједништвом америчког амбасадора Томаса Пикеринга, гласовима свих 15 земаља чланица усвојио је 21. фебруара Резолуцију 743 којом је Венсов план добио јасан формални оквир и којом је омогућено слање међународних мировних снага. Основане су Заштитне снаге Уједињених нација (United Nations Protection Force – UNPROFOR) са почетним мандатом од 12 мјесеци, уз могућност продужења.


Војна компонента мировних снага састојала се од 12 ојачаних пјешадијских батаљона из 12 земаља чланица УН-а са 10.400 припадника свих чинова; главног штаба, логистике и осталих елемената подршке са 2.840 припадника свих чинова; и 100 војних посматрача (укупно 13.340). Полицијска компонента мировних снага састојала се од 521 припадника, а цивилна група, коју је махом чинило особље УН-а бројала је 542 људи. Контигент је, према томе, бројао укупно 14.403 људи. У састав УНПРОФОР-а ушла је и једна ваздухопловна јединица са два путничка и два транспортна авиона и четири средња и два лака хеликоптера. Војни дио мисије је имао на располагању 1.100 возила, а полицијски и цивилни дио 345 возила. За команданта Заштитних снага постављен је индијски генерал Сатиш Намбијар, док је цивилним пословима у оквиру мировне мисије руководио британски дипломата Ирац Седрик Торнбери. Главна команда УНПРОФОР-а била је смјештена у Сарајеву, али је, послије избијања рата у БиХ, кратко била у Београду и трајно прешла у Загреб. Регионалне команде су биле у Београду (у Палати федерације) и Загребу (на аеродрому Плесо), а четири команде сектора у Ердуту (Исток), Дарувару (Запад), Топуском (Сјевер) и Книну (Југ). У Сектору Исток били су батаљон из Русије и заједнички батаљон састављен од војника из Белгије и Луксембурга, у Сектору Запад батаљони из Аргентине, Канаде, Непала и Јордана, у Сектору Сјевер из Данске, Нигерије, Пољске и Чехословачке, а у Сектору Југ из Француске и Кеније. Према предрачуну трошкова који је дао генерални секретар операција је требало да кошта око 635 милиона америчких долара.[129]

Без обзира на то што је на сједници Скупштине смијењен са мјеста предсједника Републике и што је оборена његова Влада, а он, фактички, остао само предсједник СО Книн, Милан Бабић је наставио да подржава трајно засједање њему одане „Скупштине РСК“. Истог дана када је усвојена Резолуција 743 (21. фебруара) „Бабићева“ Скупштина“ је наставила са трајним засједањем у присуству 84 посланика. Бабић је отворио засједање анализирајући извјештај генералног секретара УН-а. Истакао је да у њему има „позитивних ствари“ (као што је то да ће мировне снаге бити снаге заштите), али и потпуно неприхватљивих. Посланик Тихомир Медић је затим указао „да су се посланици Скупштине подијелили у два табора, а о јединству са Србијом не може више да се говори“. Сматра да је Устав РСК „све само не демократски, јер нас је одвојио од матице Србије и остатка Југославије“. Сматра да су у Глини „ударени темељи нове Југославије“ и позвао је посланике обје скупштине на засједање у Борово Село. Скупштина у Книну је саопштила да не признаје одлуке „скупа“ у Глини и донијела одлуку о опозиву предсједника и потпредсједника Скупштине – Миле Паспаља, Илије Ђукића и Здравка Зечевића. За новог предсједника Скупштине изабран је Петар Цветановић, а за потпредсједнике Ратомир Иваниш и Милан Иванић. Бабић је предложио и састав нове Владе, а за првог министра је предложио Ристу Матковића. Задржан је дио министара дотадашње Владе, а умјесто „непослушних“ поставио је „послушне“ министре: Славка Ожеговића за министра унутрашњих послова (умјесто Милана Мартића), Боривоја Рашуа за министра иностраних послова (умјесто Јована Радуловића),  Драгу Јарамаза за министра финансија (умјесто Милана Баука) и Савана Грабунџију за министра саобраћаја и везе (умјесто Бранка Шимпраге). Изабрани су и начелници округа као чланови Владе у рангу министара: за начелника Сјевернодалматинског округа изабран је Рајко Лежајић, за начелника Личког Душан Вјештица, за начелника Кордунског Миле Боснић, а за начелника Банијског округа Бранко Дмитровић. Међутим, ова „Влада“ није могла имати никакву ефективну власт. Полиција је непоколебљиво истакла да прихвата само команду Милана Мартића, што је потврђено на састанку шефова полицијских станица из 19 крајинских општина одржаном у Книну 18. фебруара, као и на састанку полицијских шефова Баније и Кордуна одржаном у Глини 24. фебруара.[130]

На сједници Владе одржаној 24. фебруара, којом је предсједавао Ристо Матковић, закључено је да су у примјени Венсовог плана „усвојени захтјеви наше Владе, јер се према задњој резолуцији Уједињених нација заштићена подручја спомињу као дијелови Југославије“. Уз то, како је навео Матковић, више се не спомињу мировне снаге, већ снаге заштите, што би значило „да се сада Република Српска Крајина више не третира као агресор већ се третира Република Хрватска, јер су снаге заштите на тим подручјима. Матковић је пред члановима своје Владе рекао да је Крајина наишла на више разумијевања у Њујорку, него у Београду и да су додатне гаранције добијене искључиво напорима РСК што је, сматрао је, „доказ исправности нашег става“.[131] Сутрадан је настављено трјано засједање Скупштине на којем је верификовано још седам нови посланичких манадата из новопроглашене општине Удбина. За предсједника Уставног суда изабран је Милан Вучак из Книна, а за судије Милош Вучинић из Слуња и Радован Штрбац из Книна и Вељко Самарџија из Сисак–Цапрага. Изабран је и нови министар за урбанизам, стамбено-комуналне дјелатности и грађевинарство Вељко Поповић, као и министар добране Милош Пупавац.[132]

За разлику од већине одлука донијетих у Книну, одлуке донијете у Глини могле су се спроводити. Најава да ће се у најкраћем року одржи сједница Скупштине на којој би били заступљени сви региони Крајине убрзо је остварена. Велика народна скупштина трију српских области, односно прва јединствена Скупштина РСК одржана је у фискултурној сали основне школе Борову Селу 26. фебруара 1992. године. Новоформирану, јединствену Скупштину РСК чинили су посланици некадашње Скупштине САО Крајине конституисане 30. априла 1991. (112), Народне скупштине САО Западане Славоније конституисане 17. октобра 1991. (63) и Велике народне скупштине СО Славоније, Барање и Западног Срема конституисане 25. септембра 1991. године (100). Присутно је било 236 од 275 одређених посланика и то 97 из Крајине, 93 из Славоније, Барање и Западног Срема и 46 из Западне Славоније. Међу присутнима нашли су се члан Предсједништва СФРЈ Југослав Костић и епископ осјечкопољски и барањски Лукијан (Владулов). Скупштина је одржана само неколико дана након што је Савет безбједности УН-а усвојио Резолуцију којом је, како је то предсједник Скупштине Паспаљ истакао, „мировна операција у Југославији практично отпочела“. Скупштина је исказала добродошлицу припадницима мировних снага УН-а и напоменула да ће учинити све што је у њеној моћи да мисија успије. Усвојени су амандмани на Устав РСК чиме је она у територијалном и институционалном смислу у потпуности заокружена. Државну територију РСК чине три српске области – Крајина, Западна Славонија и Славонија, Барања и Западни Срем. На тај начин је требало и уклонити нејасноћу према којој су се двије области припајале Крајини, и прецизирати да је РСК настала уједињењем три српске аутономне области.[133]

По завршетку расправе о уставним амандманима, предсједавајући Скупштине Илија Кончаревић предложио је за новог предсједника РСК дотадашњег предсједника Владе СО СБЗС Горана Хаџића, иако је дат приједлог да се за предсједника изабере Будимир Кошутић. Пошто је већином гласова изабран за предсједника, Хаџић је положио заклетву и, послије обављених консултација са предсједницима општина, предложио мандатара за састав нове Владе. За првог министра Владе РСК предложио је мр Здравка Зечевића, предсједника СО Бенковац. Са само једним уздржаним гласом Скупштина је Зечевића именовала првим министром прве праве Владе РСК. Зечевић се затим повукао како би извршио одабир министара своје Владе. Иако свјестан да је тешко задовољити критеријум стручности и регионалног поријекла, Зечевић је саставио Владу у којој су били заступљени министри из свих дијелова Крајине.[134] Осам министара је било из Крајине, а по три из Западне Славоније и Славоније, Барање и Западног Срема. Први министар је донио одлуку и да се при Влади формира Републички комитет за сарадњу са Уједињеним нацијама који би био у сталној координацији са Државним комитетом СФРЈ за сарадњу са Уједињеним нацијама. Усвојен је и нови Закон о унутрашњим пословима према којем је постојало пет секретаријата унутрашњих послова: у Книну за подручје Далмације и Лике, у Глини за област Кордуна и Баније, у Пакрацу са привременим сједиштем у Окучанима за подручје Западне Славоније, у Вуковару са привременим сједиштем у Даљу за област Источне Славоније и Западног Срема, и у Белом Манастиру за подручје Барање. Одлучено је и да, до одржавања избора за нове посланике у Скупштини функцију предсједника Скупштине обавља дотадашњи предсједник Скупштине САО Крајине Миле Паспаљ, а да потпредсједници буду Вељко Вукелић, дотадашњи предсједник Скупштине САО Западна Славонија, и Илија Кончаревић, дотадашњи предсједник Велике народне скупштине СО Славонија, Барања и Западни Срем. Према уставним амандманима предсједник и потпредсједници Скупштине нису могли бити из исте аутономне области. На крају засједања, тек да се види ко је главни, Илија Коначерић и Илија Петровић су прочитали текст двије резолуције које је Скупштина требало да усвоји. У првој, чији је текст прочитао Кончаревић, позива се српски народ да да „пуну подршку легитимним органима државе Србије на мирном решавању српског националног питања“ и исказана захвалност „председнику и органима Републике Србије на досадашњем свестраном ангажовању око решавања питања опстанка српског националног бића у Републици Српска Крајина“. Према тексту који је прочитао Петровић Скупштина РСК је позвала све Србе да не излазе на митинг заказан за 9. март у Београду.[135]

Тек је скупштинско засједање у Борову Селу означило да је Република Српска Крајина конституисана у пуном обиму као тродјелна територијална јединица у оквиру Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. У свој нови живот ушла је као територија под заштитом Уједињених нација, па су главни задаци у наредним мјесецима, уз учвршћивање институција, управо били везани за прихватање мировних снага. Иако су новим крајинским властима дате чврсте гаранције да предстоји мир, а да за случај рата могу рачунати на помоћ ЈНА, стварање Савезне Републике Југославије и напад Хрватске војске на Миљевачки плато показали су да ни мир ни чврсте гаранције из Београда нису нешто на шта би РСК требало да безрезервно рачуна.

 

SUMMARY

Republic of Serbian Krajina was proclaimed on 19 December 1991 in the midst of a conversation about launching peacekeeping operations in Yugoslavia. The decision of the authorities of the Serbian Autonomous Region of Krajina to declare a republic was to strengthen the position of Knin in these negotiations and to catch up with the announced recognition of Croatian independence. Despite strong opposition from Knin Cyrus Vance peace plan was accepted, and the first president of Krajina Milan Babic’s opposition remove him from the presidency. The question of acceptance of the plan led to a duality of government in Krajina. The parliamentary session in Borovo Selo on February 26 led to complete political and institutional rounding of the Republic of Serbian Krajina.         

           

[1] Чланак је настао као резултат рада на пројекту Конфликти и кризе: сарадња и развој у Србији и региону у 19. и 20. веку (№ 47030) који финансира Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије.               

[2] О томе више: Срђан Радуловић, Судбина Крајине, Београд 20152, стр. 11–16; Nikica Barić, Srpska pobuna u Hrvatskoj 1990.–1995., Zagreb 2005, str. 42–52.

[3] Ivan Grdešić, Mirjana Kasapović, Ivan Šiber, Nenad Zakošek, Hrvatska u izborima ʼ90, Zagreb 1991, str. 202–216; С. Радуловић, Судбина Крајине, стр. 16–17; Hrvatska politika 1990.–2000. Izbori, stranke i parlament u Hrvatskoj, ur. Mirjana Kasapović, Zagreb 2001, str. 223–236. О програмима ових странака више у: Dragan Đurić, Bojan Munjin, Srđan Španović, Stranke u Hrvatskoj, Zagreb 1990, str. 59–69, 273–294, 335–339; Anđelko Milardović, Nove stranke Hrvatske ʼ90. Zbirka dokumenata novog višestranačkog izbornog sustava Hrvatske u 1990. godini, Bilje 1990, str. 39–59, 106–112, 157–160.

[4] Одлуку о оснивању Заједнице опћина Сјеверне Далмације и Лике поништио је Уставни суд Републике Хрватске 28. августа 1990. године. Поступак за оцјену уставности и законитости Одлуке о оснивању и конституирању Заједнице опћина Сјеверне Далмације и Лике и одлука о приступању појединих општина тој Заједници пред Уставним судом РХ покренуо је министар правосуђа и управе др Бранко Бабац („Rješenje Ustavnog suda Hrvatske broj 4/I–214/1990. od 14. kolovoza 1990. godine“, Službeni vjesnik općina Drniš, Knin i Šibenik, 10. rujna 1990, str. 23–24; „Odluka o poništenju Odluke o osnivanju i konstituiranju Zajednice općina Sjeverne Dalmacije i Like, Skupštine općine Knin od 27. lipnja 1990. godine“, Službeni vjesnik općina Drniš, Knin i Šibenik, 12. rujna 1990, str. 20–21; N. Barić, Srpska pobuna u Hrvatskoj, str. 65–66, 127).

[5] Republika Hrvatska i Domovinski rat 1990.–1995. Dokumenti, II, Dokumenti institucija pobunjenih Srba u Republici Hrvatskoj (1990.–1991.), ur. Mate Rupić, Zagreb/Slavonski Brod 2007, dok. br. 11–12, str. 31–35; С. Радуловић, Судбина Крајине, 125–126.

[6] Anđelko Milardović, Dokumenti o državnosti Republike Hrvatske (Od prvih višestranačkih izbora 1990. do međunarodnog priznanja 15. siječnja 1992), Zagreb 1992, str. 18–22; N. Barić, Srpska pobuna u Hrvatskoj, str. 66.

[7] Миле Паспаљ, Албум из Крајине, Сарајево 1996, стр. 52–53; Republika Hrvatska i Domovinski rat 1990.–1995. II, dok. br. 15–16, str. 39–46; С. Радуловић, Судбина Крајине, 18–19, 123–124; Миле Паспаљ, Разоткривање истине, Београд 2015, стр. 87–89; N. Barić, Srpska pobuna u Hrvatskoj, str. 72–75.

[8] Republika Hrvatska i Domovinski rat 1990.–1995. II, dok. br. 18, str. 47–56; N. Barić, Srpska pobuna u Hrvatskoj, str. 75.

[9] Republika Hrvatska i Domovinski rat 1990.–1995. II, dok. br. 31–34, str. 82–85; N. Barić, Srpska pobuna u Hrvatskoj, str. 85–86.

[10] Ustav Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Ustav Socijalističke Republike Hrvatske, Zagreb 1981; A. Milardović, Dokumenti o državnosti Republike Hrvatske, str. 43–70; Novi ustavi na tlu bivše Jugoslavije, ur. Branislav Milinković, Beograd 1995, str. 39–68; N. Barić, Srpska pobuna u Hrvatskoj, str. 87–89.

 [11] Republika Hrvatska i Domovinski rat 1990.–1995. II, dok. br. 46, str. 110–113; N. Barić, Srpska pobuna u Hrvatskoj, str. 93.

[12] М. Паспаљ, Албум из Крајине, стр. 55–59; Republika Hrvatska i Domovinski rat 1990.–1995. II, dok. br. 52, str. 120–124; М. Паспаљ, Разоткривање истине, стр. 89–94; N. Barić, Srpska pobuna u Hrvatskoj, str. 94.

[13] Republika Hrvatska i Domovinski rat 1990.–1995. II, dok. br. 49, 52, str. 117–118, 120–124; N. Barić, Srpska pobuna u Hrvatskoj, str. 95.

[14] A. Milardović, Dokumenti o državnosti Republike Hrvatske, str. 72–74; Republika Hrvatska i Domovinski rat 1990.–1995. II, dok. br. 63, str. 141–142; С. Радуловић, Судбина Крајине, стр. 131–132; М. Паспаљ, Разоткривање истине, стр. 94; N. Barić, Srpska pobuna u Hrvatskoj, str. 99–100.

[15] N. Barić, Srpska pobuna u Hrvatskoj, str. 116–117.

[16] Republika Hrvatska i Domovinski rat 1990.–1995. II, dok. br. 75, str. 160–161; С. Радуловић, Судбина Крајине, стр. 133; Davor Marijan, Oluja, Zagreb 2009, dok. br. 1, str. 167–168; N. Barić, Srpska pobuna u Hrvatskoj, str. 100–101.

[17] Republika Hrvatska i Domovinski rat 1990.–1995. II, dok. br. 78–79, str. 165–167; С. Радуловић, Судбина Крајине, стр. 135–136; N. Barić, Srpska pobuna u Hrvatskoj, str. 101.

[18] Republika Hrvatska i Domovinski rat 1990.–1995. II, dok. br. 83, str. 172–177; D. Marijan, Oluja, dok. br. 3, str. 169–170; N. Barić, Srpska pobuna u Hrvatskoj, str. 101–102.

[19] Republika Hrvatska i Domovinski rat 1990.–1995. II, dok. br. 85–86, str. 178–181; N. Barić, Srpska pobuna u Hrvatskoj, str. 104.

[20] Илија Петровић наводи да је договорено да се напише да је Декларација донијета у Осијеку („Осеку“) и то 26. фебруара (Илија Петровић, Српско национално вијеће Славоније, Барање и Западног Срема, Нови Сад 1994, стр. 31–32, 49–51, 183–185).

[21] Republika Hrvatska i Domovinski rat 1990.–1995. II, dok. br. 62, 89, str. 139–140, 184; И. Петровић, Српско национално вијеће, стр. 65–67, 95–96, 212–213; N. Barić, Srpska pobuna u Hrvatskoj, str. 107–108.

[22] A. Milardović, Dokumenti o državnosti Republike Hrvatske, str. 80, 82–83, 86–92; Balkanski ugovorni odnosi 1876–1996. Dvostrani i višestrani međunarodni ugovori i drugi diplomatski akti o državnim granicama, političkoj i vojnoj saradnji, verskim i etničkim manjinama, III (1946–1996), prir. Momir Stojković, Beograd 1999, dok. br. 512–514, str. 477–484; N. Barić, Srpska pobuna u Hrvatskoj, str. 119, 165.

[23] N. Barić, Srpska pobuna u Hrvatskoj, str. 121, 138.

[24] „Rezolucija Saveta bezbednosti UN Br. 713“, Međunarodna politika, 1. oktobar–1. novembar 1991, str. 37; A. Milardović, Dokumenti o državnosti Republike Hrvatske, str. 156–157; Rezolucije Saveta bezbednosti UN o krizi u bivšoj Jugoslaviji (i drugi dokumenti), ur. Branislav Milinković, Beograd 1994, str. 7–9; Ujedinjeni narodi. Rezolucije o Republici Hrvatskoj. UNPROFOR, Osijek 1995, str. 19–21.

 [25] Republika Hrvatska i Domovinski rat 1990.–1995. II, dok. br. 103, str. 225–229.

[26] A. Milardović, Dokumenti o državnosti Republike Hrvatske, str. 92–93; Balkanski ugovorni odnosi, III, dok. br. 517, str. 489–490; Kronologija rata. Agresija na Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu (s naglaskom na stradanja Hrvata u BiH) 1989.–1998., Zagreb 1998, str. 102–103. Ову Одлуку је поништио Уставни суд Југославије на сједници одржаној 25. децембра 1991. године („Поништена хрватска одлука о отцепљењу“, Политика, 26. децембар 1991, стр. 16).

[27] Хрватска војска је тада, између осталог, дошла у посјед 74 борбена тенка, 48 оклопних транспортера, 18 борбених оклопних возила са противавионским топовима, 10 вишецијевних бацача ракета, 30 хаубица, око 180 топова, око 25.000 пјешадијских оружја, око 250 возила и др. (Ivica Hrastović, „Zauzimanje vojarni JNA u Varaždinu i predaja 32. varaždinskog korpusa JNA“, Polemos, br. 18/2006, str. 119–134).

[28] Sufferings of the Serbian people in the region of Western Slavonija, Okučani 1992; Војин С. Дабић, Слободан Милеуснић, Љубомир Лончар, Крсто Босанац, Марко Пријић, Јовица Продановић, Чињенице о Западној Славонији, Пакрац 1994, стр. 44–69. Према подацима из августа 1992. процјењује се да је од јула 1991. до јула 1992. године етнички очишћено 193 насеља, од чега десет градских и 183 сеоска и протјерано 52.320 Срба (С. Радуловић, Судбина Крајине, стр. 38).

[29] „Плави шлемови на границама крајина“, „Савету безбедности још није званично уручен захтев“, „Др Борисав Јовић: Плави шлемови за мир у Хрватској“, „Тампон-зона између Срба и Хрвата“, Политика, 10. новембар 1991, стр. 1–2, 4; „Плави шлемови за Хрватску“, Вечерње новости, 10. новембар 1991, стр. 2; „Изненађење из Београда“, „Југословенска мисија није примила писмо упућено Савету безбедности“, Политика, 11. новембар 1991, стр. 1; „У лавиринту протокола“, Политика, 13. новембар 1991, стр. 1–2; „Писмо Председништва СФРЈ упућено ван дипломатског протокола“, Политика, 14. новембар 1991, стр. 2; „Званично објашњење збрке око писма Председништва СФРЈ“, „Европљани ће тражити плаве шлемове“, Политика, 15. новембар 1991, стр. 2–3; „Примирје би спречило ембарго“, Политика, 17. новембар 1991, стр. 1–2.

[30] Сајрус Венс (1917–2002) је дипломирао право на Јејлу. Близак Демократској странци. Министар у Кенедијевој администрацији, замјеник министра одбране у администрацији Линдона Џонсона и државни секретар у вријеме предсједника Џимија Картера.

[31] Бранко Костић је за Венса рекао да је, „од свих бројних представника који су се испред Европске заједнице или Организације уједињених нација укључивали у рјешавање југословенске кризе, показао највише објективности и реализма“ и да је „очигледно настојао да непристрасно уважи гледишта и интересе сукобљених страна“ (Бранко Костић, 1991 да се не заборави, Београд 1996, стр. 135).

[32] „Демилитаризација – само реципрочно“, Вечерње новости, 23. новембар 1991, стр. 16.

[33] „Шта је Венс видео и чуо“, Политика, 24. новембар 1991, стр. 2; Борисав Јовић, Последњи дани СФРЈ. Изводи из дневника, Београд 1995, стр. 407–411; Б. Костић, 1991 да се не заборави, стр. 132–135; Илија Петровић, Славонија, Барања и Западни Срем. Од вијећа до републике, Нови Сад 1996, стр. 73–76; N. Barić, Srpska pobuna u Hrvatskoj, str. 145; Ivica Miškulin, „Republika Hrvatska i mirovna operacija Ujedinjenih naroda: kada, kako i zašto je došlo do njene realizacije?“, Historijski zbornik, br. 1/2011, str. 121–159.

[34] Хрватски меморијално-документацијски центар Домовинског рата (ХМДЦДР), фонд Влада САО/РС Крајине (04), кутија 4, Записник са 14. сједнице Владе Српске Аутономне Области Крајине, одржане 18.11.1991. године у згради општине, соба бр. 51; ХМДЦДР–04, кут. 4, Ставови Владе Српске аутономне области Крајина поводом иницијативе Предсједништва СФРЈ за ангажовање мировних снага Уједињених нација; Republika Hrvatska i Domovinski rat 1990.–1995., II, dok. br. 120, 123, str. 272–275, 280–286; „На територију Крајине само уз сагласност Крајишника“, Политика, 19. новембар 1991, стр. 8; „Још један плебисцит“, Вечерње новости, 19. новембар 1991, стр. 7.

[35] И. Петровић, Славонија, Барања и Западни Срем, стр. 84–85; „Ко то корача десном?“, НИН, 1. новембар 1991, стр. 19; „Бабић измишља притиске“, Вечерње новости, 2. новембар 1991, стр. 6; „Нови избори у Крајини“, Вечерње новости, 6. новембар 1991, стр. 8; „Муке по Бабићу“, НИН, 8. новембар 1991, стр. 15; „Svi predsednikovi ljudi“, Duga, 8–23. novembra 1991, str. 10–12; „Од Матијашевића до Паспаља“, „Саопштење за јавност“, Српска нова ријеч, 29. новембар 1991, стр. 12; „Demokrate iz srpske Sparte“, Duga, 14–29. februara 1992, str. 18–20, 30–31.

[36] ХМДЦДР, фонд Скупштина САО/РС Крајине (03), кутија 1, Бр. 380/91–2; ХМДЦДР, 03–1, Приједлог дневног реда за сједницу Скупштине САОК.

[37] ХМДЦДР, 03–1, Одлука о верификацији мандата посланика Скупштине Српске Аутономне Области Крајина; „Мартић напустио заседање“, Вечерње новости, 22. новембар 1991, стр. 6; „Председник нови – невоље старе“, Вечерње новости, 23. новембар 1991, стр. 6; „Скупштина је Бабићева трансмисија“, Српска нова ријеч, 13. децембар 1991, стр. 8.

[38] ХМДЦДР, 03–1, Одлука о разрјешењу дужности подпредсједника Владе Српске Аутономне Области Крајине; ХМДЦДР, 03–1, Одлука о разрјешењу предсједника Скупштине Српске Аутономне Области Крајине; ХМДЦДР, 03–1, Одлука о избору предсједника Скупштине Српске Аутономне Области Крајине; ХМДЦДР, 03–1, Одлука о избору министра одбране Српске Аутономне Области Крајине; ХМДЦДР, 03–1, Одлука о разрјешењу министра за просвјету, културу и физичку културу Српске Аутономне Области Крајине; „Промјене у Скупштини“, Српски глас, 9. децембар 1991, стр. 1.

[39] Republika Hrvatska i Domovinski rat 1990.–1995. II, dok. br. 100, 114, str. 211–220, 258–264; „Изабран нови председник“, Политика, 22. новембар 1991, стр. 14; „Посланичка већина подржала владу“, Политика, 23. новембар 1991, стр. 11; „Скупштина истине“, Српска нова ријеч, 13. децембар 1991, стр. 2; ХМДЦДР, 03–1, Рјешење о именовању чланова Комисије за рад на реализацији Платформе о могућим рјешењима уставног положаја Српске Аутономне Области Крајине у будућој заједници југословенских народа; С. Радуловић, Судбина Крајине, стр. 44; М. Паспаљ, Албум из Крајине, стр. 88–89; М. Паспаљ, Разоткривање истине, стр. 131–132; N. Barić, Srpska pobuna u Hrvatskoj, str. 145–146.

[40] A. Milardović, Dokumenti o državnosti Republike Hrvatske, str. 157; Tuđmanov arhiv. Korespondencija predsjednika Republike Hrvatske dr. Franje Tuđmana od 1990. do 1999. godine, I, Godine stvaranja i obrane: 1990.–1991., ur. Goran Mladineo, Zagreb 2015, dok. br. 163, str. 486–487; Republika Hrvatska i Domovinski rat 1990.–1995. Dokumenti, I, Oružana pobuna Srba u Hrvatskoj i agresija Oružanih snaga SFRJ i srpskih paravojnih postrojbi na Republiku Hrvatsku (1990.–1991.), ur. Mate Rupić, Zagreb 2007, dok. br. 263, str. 485–486; „Данас примирје, па снаге ОУН“, Политика, 24. новембар 1991, стр. 1–2; „YU тројка у Женеви“, „Четрнаесто примирје“, Вечерње новости, 24. новембар 1991, стр. 6; Kronologija rata, str. 114; Зборник докумената из области одбране и безбедности Југославије 1990–1991 године, прир. Славољуб Шушић, Златоје Терзић, Никола Петровић, Београд 2002, стр. 559; Коста Новаковић, Српска Крајина. Успони, падови, уздизања, Београд 2009, стр. 145–146; I. Miškulin, „Republika Hrvatska i mirovna operacija Ujedinjenih naroda“, str. 137.

[41] I. Miškulin, „Republika Hrvatska i mirovna operacija Ujedinjenih naroda“, str. 140.

[42] Tuđmanov arhiv, I, dok. br. 164–165, 168–169, str. 488–491, 494–499.

[43] „Rezolucija 721 Saveta bezbednosti“, Međunarodna politika, 1. decembar 1991, str. 28–29; „Сајрус Венс данас у Београду“, Политика, 1. децембар 1991, стр. 2; „Primirje se mora poštovati“, Borba, 2. decembar 1991, str. 1; „Препреке до сад нису уклоњене“, Борба, 3. децембар 1991, стр. 1, 4; „Отворен разговор о задацима и саставу мировних снага“, „Милошевић: Могућ скори долазак плавих шлемова“, „Венс код Кадијевића“, „Касарне ЈНА још нису деблокиране“, Политика, 3. децембар 1991, стр. 1–2; „Održavanje krhkog primirja“, „Венс обишао Осијек“, Borba, 4. decembar 1991, str. 1, 3; „Нови сусрет Кадијевића и Венса“, Политика, 5. децембар 1991, стр. 1; „Припреме за упућивање мировних снага УН“, „Разговори Марковић – Венс“, Политика, 6. децембар 1991, стр. 1–2; „Primirje – problem“, Borba, 6. decembar 1991, str. 1; „Ускоро одлука о мировним снагама Уједињених нација“, Политика, 7. децембар 1991, стр. 1; A. Milardović, Dokumenti o državnosti Republike Hrvatske, str. 158; Rezolucije Saveta bezbednosti UN, str. 9–10; С. Радуловић, Судбина Крајине, стр. 44; Mario Nobilo, Hrvatski feniks. Diplomatski procesi iza zatvorenih vrata 1990.–1997., Zagreb 2000, str. 240; Зборник докумената из области одбране и безбедности, стр. 560–561; N. Barić, Srpska pobuna u Hrvatskoj, str. 147–148.

[44] „Венсова мировна скица под велом тајне“, Политика, 10. децембар 1991, стр. 2; Tuđmanov arhiv, I, dok. br. 178, str. 519–520.

[45] ХМДЦДР, 04–4, Записник са 16. сједнице Владе САО Крајине одржане 7.12.1991. године у згради општине соба број 51; Republika Hrvatska i Domovinski rat 1990.–1995., II, dok. br. 123, 125, str. 280–286, 290–295; „Влада Крајине потврдила став о плавим шлемовима“, Политика, 2. децембар 1991, стр. 6; С. Радуловић, Судбина Крајине, стр. 44.

[46] Republika Hrvatska i Domovinski rat 1990.–1995., II, dok. br. 127, str. 296–351; „Размотрен концепт могућег ангажовања мировних снага“, Политика, 10. децембар 1991, стр. 1.

[47] Како наводи Марио Нобило Туђман није имао посебних захтјева у погледу тога које земље не би могле слати припаднике у редове мировних снага, али је тражио „да буду бијелци“, тј. да махом буду из европских земаља. Овакав његов коментар изазвао је негативне реакције у дипломатским круговима јер је сматран расистичким (M. Nobilo, Hrvatski feniks, str. 241).

[48] Republika Hrvatska i Domovinski rat 1990.–1995., II, dok. br. 127, str. 296–351; И. Петровић, Славонија, Барања и Западни Срем, стр. 154–155.

[49] Republika Hrvatska i Domovinski rat 1990.–1995., II, dok. br. 127, str. 296–351.

[50] Republika Hrvatska i Domovinski rat 1990.–1995., II, dok. br. 127, str. 296–351.

[51] Republika Hrvatska i Domovinski rat 1990.–1995., II, dok. br. 127, str. 296–351.

[52] ХМДЦДР, фонд 21. корпус, кутија 1029/1, Концепт за мировну операцију Уједињених нација у Југославији договорен на основу разговора југословенских лидера са господином Сајрус Р. Венсом, личним изаслаником генералног секретара Уједињених нација и Марак Гулдингом, подсекретаром у Уједињеним нацијама за специјалне политичке послове, новембар/децембар 1991.; A. Milardović, Dokumenti o državnosti Republike Hrvatske, str. 159–163; Balkanski ugovorni odnosi, III, dok. br. 525, str. 527–532; С. Радуловић, Судбина Крајине, стр. 146–150; Republika Hrvatska i Domovinski rat 1990.–1995., II, dok. br. 125, str. 290–295; „Plan mirovne operacije UN za Jugoslaviju“, Međunarodna politika, 1. februar 1992, str. 9–11; „План за распоред око 10.000 плавих шлемова“, Политика, 3. јануар 1992, стр. 1–2; „Мир никад ближи“, Вечерње новости, 4. јануар 1992, стр. 7; „Десет батаљона за три крајине“, Политика, 4. јануар 1992, стр. 1–2; „Што нам доносе плави шљемови“, Српска нова ријеч, 20. јануар 1992, стр. 21; Rezolucije o Republici Hrvatskoj, str. 69–75; Б. Костић, 1991 да се не заборави, стр. 366–372; И. Петровић, Славонија, Барања и Западни Срем, стр. 190–196; Rezolucije Saveta bezbednosti UN, str. 97–102; Kronologija rata, str. 126; M. Nobilo, Hrvatski feniks, str. 247–248; Славољуб Б. Шушић, Златоје Терзић, Од Бриона до Дејтона. Хронологија кризе на простору Југославије 1990–1995., Београд 2003, стр. 141–146; N. Barić, Srpska pobuna u Hrvatskoj, str. 148–149; Vladimir Filipović, „Kontroverze Vanceova plana“, Polemos, br. 11/2008, str. 91–110; К. Новаковић, Српска Крајина, стр. 153–155; I. Miškulin, „Republika Hrvatska i mirovna operacija Ujedinjenih naroda“, str. 140–141; Ivica Miškulin, Imas puska, imas pistol? O mirovnim operacijama Ujedinjenih naroda u zapadnoj Slavoniji, Slavonski Brod 2014, str. 16–17.

[53] „Мировне снаге тек после прекида ватре“, Политика, 12. децембар 1991, стр. 1–2; Kronologija rata, str. 121; Brana Marković, Jugoslovenska kriza i svet. Hronologija događaja januar 1990–decembar 1995., Beograd 2000, str. 27.

[54] „Rezolucija 724 Saveta bezbednosti“, Međunarodna politika, 1. decembar 1991, str. 29; A. Milardović, Dokumenti o državnosti Republike Hrvatske, str. 163–165; Rezolucije Saveta bezbednosti UN, str. 10–11; „Упозорење Бону да се уздржи од признавања Хрватске и Словеније“, Политика, 16. децембар 1991, стр. 1–2; „Долазе посматрачи УН“, Борба, 16. децембар 1991, стр. 1, 17; Зборник докумената из области одбране и безбедности, стр. 585–587.

[55] „Deklaracija o kriterijumima za priznavanje novih država u Istočnoj Evropi i u Sovjetskom Savezu“, „Deklaracija o Jugoslaviji“, Međunarodna politika, 1. decembar 1991, str. 27–28; „Надмудривање дванаесторице око будућности народа који живе у Југославији“, Политика, 17. децембар 1991, стр. 1; „Priznanja od 15. januara“, „Samo demokratski sistemi“, Борба, 18. децембар 1991, стр. 2; „Услови Европе за признавање република“, „Пет питања ЕЗ југословенским републикама“, „Пет захтева ЕЗ за признавање нових држава“, „Декларација ЕЗ“, „Декларација о Југославији“, „Бон доживео Брисел као своју победу“, Политика, 18. децембар, 1991, стр. 1–3; A. Milardović, Dokumenti o državnosti Republike Hrvatske, str. 136–137; Balkanski ugovorni odnosi, III, dok. br. 522–523, str. 523–526; M. Nobilo, Hrvatski feniks, str. 129–130; Зборник докумената из области одбране и безбедности, стр. 588–590.

[56] Tuđmanov arhiv, I, dok. br. 183, 185–189, 193, str. 536–539, 541–549, 554–555; „Бонска влада донела одлуку о признању Словеније и Хрватске“, Политика, 20. децембар 1991, стр. 3; „Немачка признала Хрватску и Словенију“, Политика, 24. децембар 1991, стр. 2; Kronologija rata, str. 122, 124. Прва признања Хрватска је добила и раније. Словенија је признала Хрватску 26. јуна, Литванија 30. јула (у вријеме када ни саме нису имале међународно признање), Украјина је то урадила 11. децембра, а Летонија 14. децембра. Признања су масовно услиједила у јануару 1992. године. Ватикан је то учинио 13. јануара, а Сан Марино 14. јануара. Велика група земаља признала је независност Хрватске 15. и 16. јануара (A. Milardović, Dokumenti o državnosti Republike Hrvatske, str. 153–154; Tuđmanov arhiv. Korespondencija predsjednika Republike Hrvatske dr. Franje Tuđmana od 1990. do 1999. godine, II, Godina priznanja: 1992., ur. Miroslav Tuđman, Zagreb 2015, dok. br. 14–15, 19–20, 23, 25, 52, str. 121–124, 135–142, 146–147, 149, 198–199; Kronologija rata, str. 130).

[57] „Stvaraoci istorije s lošom cirkulacijom“, Duga, 19. januara–1. februara 1992, str. 36–41.

[58] ХМДЦДР, 04–4, Записник са 18. сједнице Владе Српске Аутономне Области Крајине, одржане 18.12.1991. године, у згради општине соба бр. 51; Republika Hrvatska i Domovinski rat 1990.–1995., II, dok. br. 129, str. 354–356; „У Книну ће се прогласити Република“, Политика, 17. децембар 1991, стр. 10; „Krajiški as iz rukava“, Борба, 18. децембар 1991, стр. 7; „Република Српска Крајина тражиће међународно признање“, Политика, 19. децембар 1991, стр. 6.

[59] „Проглашена Република Српска Крајина“, Политика, 20. децембар 1991, стр. 11; „Преко три референдума до Републике“, Политика, 21. децембар 1991, стр. 11; „Krajina danas postaje republika“, Borba, 19. decembar 1991, str. 9; „Проглашена република Српска крајина“, „Нова Република – Српска Крајина“, „САО Славонија, Барања и Западни Срем у саставу републике Српска Крајина“, Борба, 20. децембар 1991, стр. 1, 5; „Проглашена Република Српска Крајина“, Српски глас, 29. децембар 1991, стр. 1; „Рођена Република Српска Крајина“, Српска нова ријеч, 31. децембар 1991, стр. 1.

[60] Овакав грб је потрајао до септембра 1992. године, када је одлучено да нови грб РСК буде двоглави бијели орао са круном на глави. На његовим грудима су остајали крст са оцилима, али је натпис „Крајина“, који се налазио испод грба, избачен (N. Barić, Srpska pobuna u Hrvatskoj, str. 147).

[61] ХМДЦДР, 04–4, Устав Републике Српске Крајине; „Одлука о проглашењу Устава Републике Српске Крајине“, „Одлука о проглашењу Уставног закона за спровођење Устава Републике Српске Крајине“, Службени гласник Републике Српске Крајине, 2. јануар 1992, стр. 1–12; Republika Hrvatska i Domovinski rat 1990.–1995., II, dok. br. 130, str. 356–376; Novi ustavi, str. 281–308; М. Паспаљ, Албум из Крајине, стр. 94–117; М. Паспаљ, Разоткривање истине, стр. 147–163.

[62] Republika Hrvatska i Domovinski rat 1990.–1995., II, dok. br. 131, str. 376–378; „Полемика о избору председника“, Политика, 20. децембар 1991, стр. 11; „Како бирати председника“, Борба, 20. децембар 1991, стр. 5; И. Петровић, Славонија, Барања и Западни Срем, стр. 165.

[63] Republika Hrvatska i Domovinski rat 1990.–1995., II, dok. br. 132, str. 378–379; „SAO Zapadna Slavonija pripojena Srpskoj Krajini“, Borba, 26. decembar 1991, str. 5; „Проглашена Република Српска Крајина“, Српски глас, 29. децембар 1991, стр. 1; С. Радуловић, Судбина Крајине, стр. 139, 141–142; И. Петровић, Славонија, Барања и Западни Срем, стр. 163, 167; N. Barić, Srpska pobuna u Hrvatskoj, str. 146–147.

[64] „Захтев за признавање Крајишке републике“, Политика, 20. децембар 1991, стр. 6; „О признавању Крајине – идуће недеље“, Политика, 21. децембар 1991, стр. 11; „И Бабић пред шалтером ЕЗ“, Борба, 24. децембар 1991, стр. 15; „Две више и две мање“, „Suverenost od Bujana“, „Narod već potpisao odluku“, Борба, 25. децембар 1991, стр. 1, 3.

[65] „Krajine danas pred Vladom?“, Борба, 16. децембар 1991, стр. 2; „Крајинска Република је реалност“, Политика, 19. децембар 1991, стр. 6; „Закони старе владе повучени“, Политика, 26. децембар 1991, стр. 6; „Пуна подршка праву народа српске Крајине“, „Заштитити српски народ у Крајини“, Политика, 28. децембар 1991, стр. 1, 7; „Задовољни смо Декларацијом Скупштине Србије“, Политика, 29. децембар 1991, стр. 9

[66] ХМДЦДР, 04–5, Записник са 19. сједнице Владе Републике Српске Крајине, одржане 31.12.1991. године у згради општине соба број 51; Republika Hrvatska i Domovinski rat 1990.–1995., II, dok. br. 134, str. 380–384; ХМДЦДР, 04–5, Одлука о постављању табла на јавним путевима с грбом Републике Српске Крајине и натписом „Република Српска Крајина“; ХМДЦДР, 04–5, Одлука о обавезном ношењу грба Републике Српске Крајине униформисаних службених лица; „Историјски корак ка уједињењу српског народа“, Политика, 20. децембар 1991, стр. 11.

[67] Б. Јовић, Последњи дани СФРЈ, стр. 421; „Прихваћен Венсов план о плавим шлемовима“, Политика, 3. јануар 1992, стр. 2.

[68] „Милошевић: Потпуна подршка споразуму“, „Постигнут општи споразум у Загребу и Београду“, Политика, 3. јануар 1992, стр. 1; „Сагласност свих страна“, „Иза Венса стоји и Бела кућа“, Политика, 4. јануар 1992, стр. 3.

[69] Republika Hrvatska i Domovinski rat 1990.–1995. Dokumenti, III, Oružana pobuna Srba u Hrvatskoj i agresija Oružanih snaga SFRJ i srpskih paravojnih postrojbi na Republiku Hrvatsku (siječanj – lipanj 1992.), ur. Mate Rupić, Zagreb 2008, dok. br. 8, 17, 31, str. 27–29, 38–41, 71–74; A. Milardović, Dokumenti o državnosti Republike Hrvatske, str. 165–166; „Прекид ватре на ратиштима у Хрватској“, Политика, 3. јануар 1992, стр. 2; „Мир на копну, мору и у ваздуху“, Политика, 4. јануар 1992, стр. 1; „Sporazum o prekidu neprijateljstava“, Međunarodna politika, 1. februar 1992, str. 11–12; Kronologija rata, str. 126; N. Barić, Srpska pobuna u Hrvatskoj, str. 149–150.

[70] „Договор о новој Југославији“, „Већина признала Крајину“, „Миле Паспаљ: Венсов план је неприхватљив“, „Борисав Јовић: Одлука Председништва обавезна“, Политика, 4. јануар 1992, стр. 5–6; „Не дамо нашу Крајину“, Српске новине, 14. јануар 1992, стр. 14; Б. Костић, 1991 да се не заборави, стр. 139–140; И. Петровић, Славонија, Барања и Западни Срем, стр. 197–198; М. Паспаљ, Разоткривање истине, стр. 164–166.

[71] Стенографске белешке са разговора чланова ПСФРЈ са представницима Републике Српска Крајина, одржаног 3. јануара 1992. године, са почетком у 20 сати.

[72] Republika Hrvatska i Domovinski rat 1990.–1995., Dokumenti, IV, Dokumenti institucija pobunjenih Srba u Republici Hrvatskoj (siječanj–lipanj 1992.), ur. Mate Rupić, Zagreb/Slavonski Brod 2008, dok. br. 1, str. 5–6; „Бабић угрозио примирје“, „Какве су обавезе Председништва Југославије“, Политика, 5. јануар 1992, стр. 6; „Крајини додатне гаранције“, Вечерње новости, 5. јануар 1992, стр. 3; „Није нам разумљив став дијела Предсједништва СФРЈ“, Српске новине, 14. јануар 1992, стр. 14.

[73] „Опрезан приступ Бутроса Галија“, Политика, 7. јануар 1992, стр. 1–2.

[74] Republika Hrvatska i Domovinski rat 1990.–1995., III, dok. br. 23, str. 52–54; „Одобрено упућивање педесет официра за везу“, Политика, 9. јануар 1992, стр. 2; „Стигла претходница плавих шлемова“, „Распоред официра“, „Официри из 19 земаља“, Политика, 15. јануар 1992, стр. 1, 5; „Rezolucija 727 Saveta bezbednosti“, Međunarodna politika, 1. februar 1992, str. 9; A. Milardović, Dokumenti o državnosti Republike Hrvatske, str. 166–167; Rezolucije Saveta bezbednosti UN, str. 12.

[75] Б. Јовић, Последњи дани СФРЈ, стр. 431; Борисав Јовић, Политички лавиринт деведесетих. Интервју британској телевизији BBC, Београд 2010, стр. 118–119.

[76] „Народ не треба да подноси жртве због самољубља ни једног политичара“, Политика, 9. јануар 1992, стр. 1; „Заштита миром а не ратом“, „Раздвајање личности“, НИН, 17. јануар 1992, стр. 10–12; „Крајње неодговоран чин“, Српска нова ријеч, 20. јануар 1992, стр. 2; Republika Hrvatska i Domovinski rat 1990.–1995., IV, dok. br. 2, str. 6–7; С. Радуловић, Судбина Крајине, стр. 45; И. Петровић, Славонија, Барања и Западни Срем, стр. 206–207; N. Barić, Srpska pobuna u Hrvatskoj, str. 151–152; Vladislav Jovanović, Rat koji se mogao izbeći. U vrtlogu jugoslovenske krize, Beograd 2008, str. 59.

[77] „Нисам против мира“, Вечерње новости, 12. јануар 1992, стр. 4; „Примедбе због српске подршке схватамо као позив да та подршка изостане“, Политика, 12. јануар 1992, стр. 6; „Оспоравам вашу произвољну оптужбу“, Српска нова ријеч, 20. јануар 1992, стр. 2–3; Republika Hrvatska i Domovinski rat 1990.–1995., IV, dok. br. 4, str. 8–11; И. Петровић, Славонија, Барања и Западни Срем, стр. 208–210.

[78] ХМДЦДР, 21. корпус, кут. 1028/5, Закључци са састанка команданата 2, 3. и 4. бригаде ТО Војнић и Вргинмост.

[79] ХМДЦДР, 21. корпус, кут. 1029/2, Ставови донијети на састанку политичких и војних руководстава Баније и Кордуна одржаног 17. I 1992 у Глини; ХМДЦДР, 21. корпус, кут. 1031/6, Бр. 51–1, 17.01.1992; Republika Hrvatska i Domovinski rat 1990.–1995., IV, dok. br. 6, str. 12–17; „Не смијемо остати голоруки“, Српски глас, 10. фебруар 1992, стр. 1.

 [80] „Цела Крајина – армија“, Вечерње новости, 21. јануар 1992, стр. 4.

[81] „Лика негде између“, „Опредељење“, „Бабић – само у своје име“, Вечерње новости, 14. јануар 1992, стр. 8, 10.

[82] ХМДЦДР, 04–5, Записник са 20. сједнице Владе Републике Српска Крајина одржане 22.01.1992. године у згади општине, соба број 51; Republika Hrvatska i Domovinski rat 1990.–1995., IV, dok. br. 8, str. 18–22; „Одбачен план Сајруса Венса“, Политика, 23. јануар 1992, стр. 10; „Влада демантује Мартића“, Вечерње новости, 23. јануар 1992, стр. 6.

[83] Republika Hrvatska i Domovinski rat 1990.–1995., III, dok. br. 48, str. 114–115; „Мисија УН не жели да намеће политичка решења“, Политика, 24. јануар 1992, стр. 14; „Само у Југославији“, Вечерње новости, 24. јануар 1992, стр. 5; „Фигаро: Неуспела мисија пуковника Вилсона“, Политика, 26. јануар 1992, стр. 2.

[84] „Гаранције за мир“, „Блиско схватање проблема“, „Пуно поверење у УН“, „Сусрет Аџића и Гулдинга“, Вечерње новости, 27. јануар 1992, стр. 10; „План који пружа могућност за успостављање мира“, „Аџић разговарао са Гулдингом“, „Доносим нове гаранције за Србе у крајинама“, „Гулдинг: Плави шлемови су близу“, Политика, 1–2; „Гулдинг: Корак напред“, Политика, 28. јануар 1992, стр. 1; „Корак ближе плавим шлемовима“, Вечерње новости, 28. јануар 1992, стр. 4; „Мир је све ближи“, Политика, 29. јануар 1992, стр. 2; N. Barić, Srpska pobuna u Hrvatskoj, str. 153–154

[85] Republika Hrvatska i Domovinski rat 1990.–1995., III, dok. br. 65, str. 165–169; Republika Hrvatska i Domovinski rat 1990.–1995., IV, dok. br. 11, str. 29–45; http://icr.icty.org./, IT-02-54:Milosevic, Информација о састанку између др Милана Бабића и господина Гулдинга; „Завршена прва рунда разговора Гулдинг – Бабић“, Политика, 28. јануар 1992, стр. 2; „Успешни разговори“, Вечерње новости, 28. јануар 1992, стр. 4.

[86] ХМДЦДР, 04–5, Записник са 21. сједнице Владе Републике Српске Крајине, одржане 27.01.1992 у згради општине, соба број 51; Republika Hrvatska i Domovinski rat 1990.–1995., IV, dok. br. 12, str. 46–48.

[87] „Нисам уверио Бабића“, „Очекујемо разумевање УН“, Вечерње новости, 28. јануар 1992, стр. 10; „Мировни план – успорен“, Вечерње новости, 29. јануар 1992, стр. 5; „Има ли места за оптимизам“, Политика, 31. јануар 1992, стр. 2.

[88] Kronologija zbivanja u Republici Hrvatskoj 1989.–1995., prir. Reuf Mirko Kapetanović, Zagreb 1997, str. 76.

[89] „Измене у Венсовом плану“, Вечерње новости, 29. јануар 1992, стр. 6.

[90] „Гулдинг разговарао са представницима САО западна Славонија“, Политика, 30. јануар 1992, стр. 2.

[91] „Данас проширена седница Председништва СФРЈ“, Политика, 31. јануар 1992, стр. 1; „Превазилажење отпора и резерви“, Дневник, 1. фебруар 1992, стр. 1; „Сви позвани дошли у Београд“, Политика, 1. фебруар 1992, стр. 6; „О доласку мировних снага у Југославију“, Политика, 2. фебруар 1992, стр. 2; „Снаге УН не долазе пре решења“, „Одсуство Булатовића и Милошевића“, Политика, 5. фебруар 1992, стр. 18; „Задатак мировних снага да Србе заштите од агресије“, Дневник, 5. фебруар 1992, стр. 4.

[92] „Како је протекло 40 сати у Палати федерације“, „Политичко решавање пребацити у УН“, „Питања модификације плана“, Политика, 4. фебруар 1992, стр. 6, 18–19; „Задатак мировних снага да Србе заштите од агресије“, Дневник, 5. фебруар 1992, стр. 4; „Мировни план – најдубљи интерес српског народа“, Дневник, 6. фебруар 1992, стр. 4–5; Б. Јовић, Последњи дани СФРЈ, стр. 434.

[93] И. Петровић, Славонија, Барања и Западни Срем, стр. 247–251.

[94] „Напето и напорно заседање“, Политика, 3. фебруар 1992, стр. 2; Б. Костић, 1991 да се не заборави, стр. 143; И. Петровић, Славонија, Барања и Западни Срем, стр. 243–247.

[95] И. Петровић, Славонија, Барања и Западни Срем, стр. 253.

 [96] Разговор са Милом Паспаљем обављен 21. маја 2016. године у Београду.

[97] ХМДЦДР, 04–5, Записник са сједнице Владе Републике Српска Крајина, одржана у Београду 1. фебруара 1992; Republika Hrvatska i Domovinski rat 1990.–1995., IV, dok. br. 20, str. 69–71; „Не прихвата се Венсов план“, Политика, 2. фебруар 1992, стр. 1; „Книн не мења став“, Дневник, 2. фебруар 1992, стр. 1.

[98] И. Петровић, Славонија, Барања и Западни Срем, стр. 253–255.

[99] Б. Јовић, Политички лавиринт деведесетих, стр. 120–121; Laura Silber, Allan Little, The Death of Yugoslavia, London 1995, pp. 222–225.

[100] М. Паспаљ, Албум из Крајине, стр. 122; Јован Опачић, Трагедија крајишких Срба, Београд 2012, стр. 172; М. Паспаљ, Разоткривање истине, стр. 168–169; „Сумрак идола“, НИН, 7. фебруар 1992, стр. 10–11.

[101] И. Петровић, Славонија, Барања и Западни Срем, стр. 255–256.

[102] Milivoje Maksić, U raskoraku sa svetom, Beograd 2000, str. 30–32; http://icr.icty.org./, IT-05-88/2:Zdravko Tolimir, Exhibit P01414.B, Биљешке Ратка Младића за период од 30. децембра 1991. до 14. фебруара 1992, 329–338.

[103] И. Петровић, Славонија, Барања и Западни Срем, стр. 258–263.

[104] Republika Hrvatska i Domovinski rat 1990.–1995., III, dok. br. 85, str. 203–205; Republika Hrvatska i Domovinski rat 1990.–1995., IV, dok. br. 20–21, str. 69–72; „Крајине прихватиле Венсов план“, Политика, 3. фебруар 1992, стр. 1–2; „Сви учесници прихватили план Сајруса Венса“, Дневник, 3. фебруар 1992, стр. 1; „Гаранција за мировне операције“, Политика, 4. фебруар 1992, стр. 2; И. Петровић, Славонија, Барања и Западни Срем, стр. 263–265; М. Паспаљ, Албум из Крајине, стр. 123–126, 128–129; С. Радуловић, Судбина Крајине, стр. 45–48; М. Паспаљ, Разоткривање истине, стр. 170–173, 174–176.

[105] „Костић: Крајина има власт, сада јој треба мир“, „Бабић: Венсов план намеће политичка решења“, Политика, 4. фебруар 1992, стр. 5; „Венсов план или – рат“, „Тражи се објављивање стенограма“, Дневник, 4. фебруар 1992, стр. 1–3.

[106] „Др Милан Бабић не прихвата долазак мировних снага“, Политика, 3. фебруар 1992, стр. 1; „Крајина није дала сагласност“, Дневник, 3. фебруар 1992, стр. 1; И. Петровић, Славонија, Барања и Западни Срем, стр. 265–266.

[107] Republika Hrvatska i Domovinski rat 1990.–1995., III, dok. br. 78, 80–82, str. 193–195, 196–200; „Сви оптужују Бабића, а он узвраћа“, „Митинг подршке Бабићу“, Политика, 4. фебруар 1992, стр. 1, 7; „Страх од хрватских претњи“, Дневник, 4. фебруар 1992, стр. 3.

[108] „Кореница прихвата Венсов план“, Политика, 4. фебруар 1992, стр. 16; „За мировни концепт“, Политика, 5. фебруар 1992, стр. 5.

[109] Republika Hrvatska i Domovinski rat 1990.–1995., III, dok. br. 87, str. 206–207; Republika Hrvatska i Domovinski rat 1990.–1995., IV, dok. br. 22–24, str. 72–79; „Мировњаци се уверили у кршење примирја“, Политика, 6. фебруар 1992, стр. 8; „Команда бригаде забранила окупљања грађана“, Политика, 7. фебруар 1992, стр. 9; „Како упокојити Бабића“, НИН, 14. фебруар 1992, стр. 14.

[110] ХМДЦДР, 04–5, Записник са 23. сједнице Владе Републике Српска Крајина, одржане дана 6.02.1992. године, у згради општине, соба број 51; Republika Hrvatska i Domovinski rat 1990.–1995., IV, dok. br. 25–27, str. 80–84; „Нове општине, посланици и начелници“, Политика, 8. фебруар 1992, стр. 7.

[111] Republika Hrvatska i Domovinski rat 1990.–1995., IV, dok. br. 28, str. 84–87; „Тражи се референдум о Венсовом плану“, Политика, 8. фебруар 1992, стр. 7; N. Barić, Srpska pobuna u Hrvatskoj, str. 157–158.

[112] „Туђман под притиском прихватио Венсов план“, „Гали упозорио Геншера а Геншер Туђмана“, Политика, 7. фебруар 1992, стр. 1–3; „Туђманова писма, Геншеров рукопис“, Политика, 8. фебруар 1992, стр. 2; M. Nobilo, Hrvatski feniks, str. 251.

[113] Rezolucije Saveta bezbednosti UN, str. 13–14; A. Milardović, Dokumenti o državnosti Republike Hrvatske, str. 167–176; Kronologija rata, 136.

[114] Republika Hrvatska i Domovinski rat 1990.–1995., IV, dok. br. 31, str. 90–91; „Постављено питање поверења др Милану Бабићу“, Политика, 10. фебруар 1992, стр. 6.

[115] Врло карактеристичан осврт на излагање Костића и Аџића у Глини дао је крајишки писац Небојша Деветак: „За ту количину лажи, изречену тада у Спомен дому, требало је имати јак желудац, а највећа од њих је била да се ЈНА неће повлачити са простора Крајине, а ако се и буде морала повући, како рече Аџић, из Босне смо за 10 минута у Крајини. Будући да смо тај филм о ефикасности ЈНА гледали већ више од пола године, на ову његову констатацију смо се од срца насмијали.“ (Небојша Деветак, Разгртање пепела. Записи о трагичној комедији са пјевањем, пуцањем и плакањем, Загреб 1998, стр. 26–27).

[116] ХМДЦДР, 03–2, Одлука, Бр. 6/92; ХМДЦДР, 21. корпус, кут. 1031/6, Информација бр. 9, 11.02.1992; http://icr.icty.org./, IT-02-54:Milosevic, Транскрипт видеокасете снимака Бранка Костића, период 1991. и 1992., стр. 13–15; „Скупштина Крајине прихватила Венсов план“, Политика, 10. фебруар 1992, стр. 1; „Остаће ваши органи власти“, „Мировњаци долазе“, „Рецимо истину“, „Немамо пријатеља“, „Спустити се на животне проблеме“, Српски глас, 6. март 1992, стр. 4–6; И. Петровић, Славонија, Барања и Западни Срем, стр. 271–273; М. Паспаљ, Албум из Крајине, стр. 127–128; С. Радуловић, Судбина Крајине, стр. 48; N. Barić, Srpska pobuna u Hrvatskoj, str. 158–159; М. Паспаљ, Разоткривање истине, стр. 174, 182–203.

[117] „Бабић не признаје одлуке из Глине“, Политика, 10. фебруар 1992, стр. 6

[118] „Отклоњене препреке за долазак плавих шлемова“, Политика, 11. фебруар 1992, стр. 2; „Pismo potpredsednika Predsedništva SFRJ dr Branka Kostića generalnom sekretaru UN dr Butrosu Galiju“, Međunarodna politika, 1. mart 1992, str. 14–15.

[119] ХМДЦДР, 04–5, Записник са 25. сједнице Владе Републике српска Крајина, одржане дана 10.2.1992. године, у згради општине, соба бр. 51.

[120] Republika Hrvatska i Domovinski rat 1990.–1995., IV, dok. br. 33, 41, str. 93–99, 117–118; ХМДЦДР, 21 корпус, кут. 1028/7, Број 02–1/1–1/92; ХМДЦДР, 03–2, Одлука о верификацији мандата посланика Скупштине Републике Српска Крајина; „Без кворума гласали за референдум“, Политика, 11. фебруар 1992, стр. 1; „За А или Б“, Српска нова ријеч, 20. фебруар 1992, стр. 2; N. Barić, Srpska pobuna u Hrvatskoj, str. 159.

[121] Balkanski ugovorni odnosi, III, dok. br. 530, str. 556–564; Tuđmanov arhiv, II, dok. br. 34–35, 43–44, str. 163–165, 180–185; „Отворен пут за мировне снаге УН“, Политика, 12. фебруар 1992, стр. 1–2; „Безусловно за Blue helmet“, Српска нова ријеч, 20. фебруар 1992, стр. 2; Б. Јовић, Последњи дани СФРЈ, стр. 435–436; И. Петровић, Славонија, Барања и Западни Срем, стр. 273–274; Kronologija rata, str. 138; M. Nobilo, Hrvatski feniks, str. 252; N. Barić, Srpska pobuna u Hrvatskoj, str. 161.

[122] Republika Hrvatska i Domovinski rat 1990.–1995., IV, dok. br. 41, str. 117–118; „Методама присиле ништа се неће моћи постићи“, Српска нова ријеч, 20. фебруар 1992, стр. 2.

[123] „Гали препоручује плаве шлемове“, „Припрема се 13.000 војника“, Политика, 14. фебруар 1992, стр. 1–2; „Мировњаци из 31 земље“, „Гулдинг спрема војнике“, „Командант генерал из Индије“, Политика, 15. фебруар 1992, стр. 1–2.

[124] Republika Hrvatska i Domovinski rat 1990.–1995., IV, dok. br. 36, str. 103–104; „Ванредна седница Скупштине Републике Српска Крајина“, Политика, 16. фебруар 1992, стр. 7.

[125] Republika Hrvatska i Domovinski rat 1990.–1995., IV, dok. br. 37–39, str. 104–115; „Јуче у Глини разрешен дужности др Милан Бабић“, „Вишестраначки избори у Крајини“, Политика, 17. фебруар 1992, стр. 1, 5; „Разријешен дужности Милан Бабић“, Српски глас, 6. март 1992, стр. 1; N. Barić, Srpska pobuna u Hrvatskoj, str. 159–160.

[126] „Није било кворума“, „Бабић оспорио одлуке Скупштине“, Политика, 17. фебруар 1992, стр. 5.

[127] ХМДЦДР, 03–2, Записник са 1. сједнице Првог редовног засједања Скупштине Републике Српска Крајина одржане у Книну, у општинској вијећници, дана 18.02.1992. године; ХМДЦДР, 03–2, Бр. 02–7/1–92; „Крајински стресови“, НИН, 21. фебруар 1992, стр. 19.

[128] „Препоручујемо слање мировних снага“, Политика, 21. фебруар 1992, стр. 4; „Izveštaj Butrosa Galija Savetu Bezbednosti“, Međunarodna politika, 1. mart 1992, str. 9–13; Balkanski ugovorni odnosi, III, dok. br. 530, str. 556–564; „Гали одобрио долазак плавих шлемова“, Политика, 18. фебруар 1992, стр. 1; „Око 14.000 војника остаје најмање годину дана“, Политика, 19. фебруар 1992, стр. 1; A. Milardović, Dokumenti o državnosti Republike Hrvatske, str. 176–182; И. Петровић, Славонија, Барања и Западни Срем, стр. 285–287; Kronologija rata, str. 140; С. Шушић, З. Терзић, Од Бриона до Дејтона, стр. 209–218.

[129] A. Milardović, Dokumenti o državnosti Republike Hrvatske, str. 185–186; Balkanski ugovorni odnosi, III, dok. br. 530–531, str. 556–566; „Кренули плави шлемови“, Политика, 23. фебруар 1992, стр. 1–2; „Izveštaj Butrosa Galija Savetu Bezbednosti“, „Rezolucija Saveta bezbednosti 743 o Jugoslaviji“, Međunarodna politika, 1. mart 1992, str. 9–14; Rezolucije Saveta bezbednosti UN, str. 14–15; Rezolucije o Republici Hrvatskoj, 22–24; ХМДЦДР, 21. корпус, кут. 1031/6, Информација бр. 16, 25.02.1992; Zvonimir Baletić, „UNPROFOR in Croatia“, Politička misao, br. 2/1993, pp. 44–54; Siniša Tatalović, „Military Aspects of the Peacekeeping Operation in Croatia“, Politička misao, br. 2/1993, pp. 55–63; И. Петровић, Славонија, Барања и Западни Срем, стр. 288–289; С. Радуловић, Судбина Крајине, стр. 48–49; James Gow, Triumph of the Lack of Will. International Diplomacy and the Yugoslav War, London 1997, pp. 102–105; С. Шушић, З. Терзић, Од Бриона до Дејтона, стр. 220–221; К. Новаковић, Српска Крајина, стр. 155–159; I. Miškulin, Imas puska, imas pistol?, str. 17, 33.

[130] ХМДЦДР, 03–2, Записник са 1. сједнице Првог редовног засједања Скупштине Републике Српска Крајина, одржане у општинској вијећници у Книну, дана 21.2.1992. године; ХМДЦДР, 03–2, Одлука о разрјешењу предсједника Скупштине Републике Српска Крајина; ХМДЦДР, 03–2, Одлука о разрјешењу подпредсједника Скупштине Републике Српска Крајина; ХМДЦДР, 03–2, Одлука о избору предсједника Скупштине Републике Српска Крајина; ХМДЦДР, 03–2, Одлука о избору подпредсједника Скупштине Републике Српска Крајина; ХМДЦДР, 03–2, Одлука о избору првог министра у Влади Републике Српска Крајина; ХМДЦДР, 03–2, Одлука о избору министра Унутрашњих послова Републике Српска Крајина; ХМДЦДР, 03–2, Одлука о избору министра спољних послова Републике Српска Крајина; ХМДЦДР, 03–2, Одлука о избору министра финансија Републике Српска Крајина; ХМДЦДР, 03–2, Одлука о избору министра за правосуђе и управу Републике Српска Крајина; ХМДЦДР, 03–2, Одлука о избору министра за индустрију и економски развој Републике Српска Крајина; ХМДЦДР, 03–2, Одлука о избору министра за енергетику Републике Српска Крајина; ХМДЦДР, 03–2, Одлука о избору министра за саобраћај и везе Републике Српска Крајина; ХМДЦДР, 03–2, Одлука о избору за министра за образовање Републике Српска Крајина; ХМДЦДР, 03–2, Одлука о избору министра за просвјету, културу и физичку културу Републике Српска Крајина; ХМДЦДР, 03–2, Одлука о избору министра за здравље, социјални рад и социјалну политику; ХМДЦДР, 03–2, Одлука о избору министра за информисање Републике Српска Крајина; ХМДЦДР, 03–2, Одлука о избору министра вјере Републике Српска Крајина; Republika Hrvatska i Domovinski rat 1990.–1995., IV, dok. br. 45, str. 129–137; „Мартић наредио разоружавање добровољаца“, Политика, 20. фебруар 1992, стр. 8; „Бабић опет тражи старатељство УН“, „Смењен Миле Паспаљ“, Политика, 22. фебруар 1992, стр. 7; „Признају само Мартића“, Политика, 25. фебруар 1992, стр. 9; N. Barić, Srpska pobuna u Hrvatskoj, str. 160–161, 586–587.

[131] ХМДЦДР, 04–5, Записник са 27. сједнице Владе Републике Српска Крајина, одржане 24.2.1992. године у згради општине, соба бр. 51.

[132] ХМДЦДР, 03–2, Одлука о избору предсједника Уставног суда Републике Српска Крајина; ХМДЦДР, 03–2, Одлука о избору судије Уставног суда Републике Српска Крајина; ХМДЦДР, 03–2, Одлука о избору министра за урбанизам, стамбено-комуналне дјелатност и грађевинарство РСК; ХМДЦДР, 03–2, Одлука о избору министра одбране РСК; ХМДЦДР, 03–2, Одлука о верификацији мандата посланика Скупштине Републике Српска Крајина.

[133] ХМДЦДР, 03–2, Магнетофонске белешке са седнице Скупштине САО Крајине, АО Славонија, Барања, Западни Срем и АО Западна Славонија, одржане 26.02.1992. године, у Борову Селу; Republika Hrvatska i Domovinski rat 1990.–1995., IV, dok. br. 46–50, str. 137–154; ХМДЦДР, 03–2, Амандмани на Устав Републике Српска Крајина; „Одлука о проглашењу амандмана I до VI на Устав Републике Српске Крајине“, „Одлука о проглашењу Уставног закона за спровођење амандмана на Устав Републике Српске Крајине“, Службени гласник Републике Српске Крајине, 27. фебруар 1992, стр. 13–15; „Мировна операција у Југославији, практично је отпочела“, Српски глас, 23. март 1992, стр. 4; М. Паспаљ, Албум из Крајине, стр. 138–142, 144–160; М. Паспаљ, Разоткривање истине, стр. 205–222.

[134] Влада је имала четири потпредсједника: инж. Јово Каблар из Книна, замјеник предсједника Владе, инж. Вељко Џакула из Пакраца, који је уједно био и министар привреде, др Бошко Божанић из Коренице, који је уједно био и министар за друштвене дјелатности, и Стево Богић из Борова Села, уједно и министар за унутрашње послове и народну одбрану. Остали чланови Владе су били: Милан Мартић из Книна, министар унутрашњих послова, пуковник Стојан Шпановић из Пакраца, министар одбране, Ђорђе Бјеговић из Книна, министар индустрије и енергетике, Милан Кнежевић из Дарде, министар просвјете, др Душан Јовић из Глине, министар за здравство, рад и социјалну политику, мр Војин Шуша из Винковаца, министар правосуђа, Саван Грабунџија из Двора на Уни, министар за саобраћај и везе, мр Душан Ећимовић из Окучана, министар информисања и мр Светозар Винчић из Двора на Уни, министар за трговину и угоститељство. Остали су упражњени ресори спољних послова и финансија за које Зечевић у том тренутку није имао задовољавајућа персонална рјешења (ХМДЦДР, 03–2, Магнетофонске белешке са седнице Скупштине САО Крајине, АО Славонија, Барања, Западни Срем и АО Западна Славонија, одржане 26.02.1992. године, у Борову Селу; ХМДЦДР, 03–2, Одлука о избору првог министра Владе и министара у Влади Републике Српске Крајине; „И нова влада остаје у Книну“, Политика, 28. фебруар 1992, стр. 12; „Изабрана нова Влада“, „Нови састав Владе РСК“, Српски глас, 23. март 1992, стр. 4). 

[135] ХМДЦДР, 03–2, Магнетофонске белешке са седнице Скупштине САО Крајине, АО Славонија, Барања, Западни Срем и АО Западна Славонија, одржане 26.02.1992. године, у Борову Селу; „Указ о проглашењу Закона о унутрашњим пословима“, Службени гласник Републике Српске Крајине, 27. фебруар 1992, стр. 15–21; „Хаџић уместо Бабића“, Политика, 27. фебруар 1992, стр. 7; N. Barić, Srpska pobuna u Hrvatskoj, str. 169, 587–588;

Преузето са: АКДАЕМИЈА.ЕДУ

Подијели

Ново

Студентски симпозијум – „Стотину година од смрти краља Петра I Карађорђевића

26. фебруара 2021.

Ново: „Босанска голгота“

23. фебруара 2021.

Свједочанства из Старе Градишке – једна сцена у филму Дара из Јасеновца

21. фебруара 2021.
ОЗНАКЕ
ИСТОРИОГРАФИЈА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
Пишите нам
istoriografijars@gmail.com

Допуштено је преузимати текстове са портала, уз обавезно навођење извора и упућивање директно линком на страницу са које се текст преузима.

Сва права задржана © Историографија РС 2020.