МИЛАН ВАСИЋ – Живот и дјело


1.  Милан Васић као да је живио у потпутној хармонији са собом и околином. Колико научно дјело толико и његов људски хабитус чини садржај овог концизног обраћања.

2.   Милан Васић је рођен 19. децембра 1928. у селу Пецка код Мркоњић Града. Основну школу завршио је у Пецкој, ниже гимназијско образовање стекао је у Мркоњић Граду, а Учитељску школу завршио је у Бањој Луци (1950). Као први дипломирани студент завршио је студиј историје с турским језиком на Филозофском факултету у Сарајеву (1954). Предавао је историју у Другој мушкој гимназији у Сарајеву (1955–1957), а потом је изабран за асистента на тамошњем Филозофском факултету гдје је докторирао (1963) и прошао сва звања до редовног професора (1975). Након избијања грађанског рата на простору Босне и Херцеговине прешао је у Бању Луку, предано радећи на тамошњем Филозофском и Правном факултету, до смрти. Умро је у Бањој Луци 26. децембра 2003. године.

3. Милан Васић је био посвећен послу универзитетског наставника. Од избора за асистента професора Бранислава Ђурђева (1957), безмало пола вијека трајала је његова успјешна универзитетска каријера. У почетку, предавао је Историју Османског царства, затим Историју народа Југославије и посебно Историју народа Босне и Херцеговине  у периоду турске владавине. На простору некадашње Југославије, до избијања грађанског рата 1992, предмети под овим именима и са посебним садржајима изучавали су се само на Филозофском факултету Сарајевског универзитета. Ове предмете утемељио је Васићев професор, академик Бранислав Ђурђев, за чије се име везује оснивање институција и покретање више пројеката изучавања југословенске историје под османском влашћу. Године 1950. на тада основаном Филозофском факултету у Сарајеву Ђурђев је изабран за ванредног професора, а исте године постао је директор, такође тада основаног, Оријенталног института у Сарајеву, оставши на том мјесту 15 година. Оријентални институт развијао се као главни научни центар за проучавање историје југословенских земаља под турском влашћу. Сарадници Института системски су прикупљали изворну грађу, која је под општим називом Monumenta turcica требало да буде објављивана у одговарајућим серијама. До данас је са неједнаком научном употребљивошћу највише објављено катастарских дефтера, док се код других серија углавном остало на почетку. Такође, у каснијем времену Оријентални институт је сужавао поље истраживања, ограничавајући га углавном на простор Босне и Херцеговине. Од значаја за развој туркологије било је и оснивање Одсјека за оријенталистику на Филозофском факултету у Сарајеву, гдје је незаобилазно име професора Недима Филиповића, изванредног зналца оријенталних и неких европских језика и аутора и данас актуелних и веома вриједних историографских студија. Професор Васић је развијао то насљеђе. Његов рад тим је значајнији што је смрћу Б. Ђурђева, Н. Филиповића, Хазима Шабановића, Адема Ханџића и других, југословенска историографија о турском периоду остала без својих истакнутих представника. 

Од 1994. М. Васић је професор Српске и балканске историје од XV до XIX вијека на новооснованом Филозофском факултету у Бањој Луци. Предајући исти предмет допринио је афирмацији такође новооснованог Филозофског факултета у Источном (Српском) Сарајеву као и Правног факултета у Бањој Луци, на којем је предавао Историју државе и права српског народа. Генерацијама студената професор Васић на себи својствен начин тумачио је сложене процесе балканске историје из времена „мрака и хаоса“ или „златне легенде“, како се на то вријеме различито гледа.

4.   Као универзитетски наставник, М. Васић је дао значајан допринос историјској струци у Босни и Херцеговини и у организационом погледу. Био је одговорни уредник Годишњака  Друштва историчара Босне и Херцеговине, члан Редакције Прилога за историју, члан Предсједништва Савеза историчара Југославије. Позиван је за референта на научним скуповима у земљи и иностранству, предавача на семинарима за наставнике историје у БиХ и бившој СФРЈ.  

Темељитост и колегијална сарадња одликовале су Милана Васића и као руководиоца. Био је предсједник Друштва историчара БиХ. Од 1987. до 1989. био је декан Филозофског факултета у Сарајеву и стекао је највеће заслуге за његово интегрисање. Био је секретар Одјељења друштвених наука и члан Предсједништва АНУ БиХ. Од 1992. предано је радио на оснивању високошколских и научних установа у Републици Српској. Био је први декан новооснованог Филозофског факултета у Бањој Луци, од 1994. до 1999. Огромни је његов допринос оснивању Факултета у веома тешким условима, његовом развоју и израстању у један од најпрестижнијих факултета у БиХ. На овоме мјесту мора се истаћи и Васићева  заслуга за покретање студија историје и латинског језика, кадровско оспособљавање Одсјека за историју, успостављању високих критеријума наставе. Био је и руководилац постдипломских студија из историје. Тек је вријеме послије његове смрти показало колико је било значајно његово присуство на Одсјеку. Васић је био један од оснивача АНУ РС, члан њеног Пресједништва, предсједник Одбора за историјске науке, а од септембра 2003. до смрти и њен предсједник.  

5. Живот Милана Васића био је испуњен тихом упорношћу стваралачке енергије. Научно интересовање усмјерио је на проучавање балканске историје под турском влашћу, подручје на којем се у српској и ранијој југословенској историјској науци најтеже стварао квалитетан кадар. Сарајевски студиј историје и турског језика усавршавао је у својству стипендисте Хумболтове фондације (1963–1965) на Универзитету у Минхену (Institut für Geschichte und Kultur des Nahen Orients sowie Turkologie) код чувених османиста Јоакима Кислинга и Франца Бабингера. Усавршавање у Минхену оставило је дубоки траг на каснији Васићев историографски метод.

М. Васић је проучавао турску изворну грађу у архивима и библиотекама Истанбула, Анкаре, Беча, Граца, Минхена, светогорских манастира, Сарајева. Посебну пажњу посветио је катастарским дефтерима.  Широк спектар научног интересовања обухватио је разне проблеме социјалне, економске, политичке и културне историје Балкана под турском влашћу. Иако ћемо се у даљем тексту бавити проблемским и тематским оквирима као и хеуристичком подлогом Васићевог опуса, важно је напоменути да се у већини његових радова прожимају најважнији  процеси балканске историје турског времена. Дјела о турским војним редовима, етнодемографским, конфесионалним и социјалним промјенама и о градовима турског времена спадају у најбоља научна остварења балканске османистике уопште. Изворна подлога и субјективне способности одредили су унутрашњу архитектонику ових прилога, односно  виђење аналитичког поретка ствари. Није се расипао бројем библиографских јединица, али оно што је написао остаје трајно историографско насљеђе. Више од трећине радова објављено је на страним језицима, углавном њемачком, али и француском, енглеском, руском, чешком и турском.

а) Васићева дисертација Martolosi u jugoslovenskim zemljama pod turskom vladavinom веома је позитивно оцијењена у научној јавности.  Осим југословенских, позитивне судове о њој изрекли су бугарски, словачки, грчки и мађарски историчари. Дијелови дисертације (Die Martolosen im Osmanischen ReichOsmanlì imparatorluğunda martoloslar) објављени су у водећим њемачким и турским научним часописима (Zeitschrift für Balkanologie, Tarih Dergisi).  И поред запаженог интересовања за установу мартолоса, прије Васићевог дјела оно се, уз узгредне осврте, свело на два потпунија чланка представника раније југословенске и турске историографије. Васићева монографија о мартолосима заснована је на темељној хеуристичкој подлози. Уз доминантне турске изворе, који су и најзначајнији (дефтере, законске споменике и сиџиле, посебно оне битољског кадије), искоришћени су и млетачки, угарски, аустријски и малобројни домаћи. Установа мартолоса обрађена је за све вријеме њеног постојања.  Поријекло мартолоса је византијско (новогрчки – άρματωλος – наоружан човјек, чувар). Турска је од Византије преузела институцију мартолоса у првој половини 15. вијека (од 1421. до 1438) и као таква постојала је више од три вијека. И у средњовјековним балканским државама постојале су службе које су у Турском царству обављали мартолоси и дербенџије. У турском времену мартолоском организацијом био је обухваћен дио хришћанског становништва покорених земаља југоисточне Европе и укључен у разне, првенствено војне службе османске државе. Као припадници војног реда били су лоцирани у турским пограничним областима у Европи, док су као полиција били ангажовани у служби власти појединих административних јединица. Група мартолоса обављала је и неке функције органа сеоске власти, попут кнезова и примићура. Домаћинства лица која су имала статус мартолоса уживала су економске и социјалне повластице, они у војсци и полицији били су и новчано плаћени. У бератима мартолоса били су наведени њихови права, обавезе и повластице. С развојем мартолоске организације испољавале су се разлике у њиховој унутрашњој организацији и статусу. У складу са успоном османске државе, мартолоси су у првој половини XVI вијека доживљавали успон и кулминацију (када је и учешће хришћана у реду било најинтензивније), да би послије краће стагнације почео процес опадања.  Етапе у развитку мартолоса биле су у складу са приликама кроз које су пролазили османско друштво и држава. Мартолоси су се јављали и као колонизациони елемент. Доминантно су били униформисана пјешадија, рјеђе коњица и морнарица, подразумијевајући под њом и рјечну флотилу. Као и код других видова турске војске, унутрашња организација заснивала се на десетинском систему. Служба мартолоса могла је да траје и до двадесет година и била је насљедна. У унутрашњости Царства мартолоси су били ангажовани у очувању безбједности, али и као помоћ приликом пописа и убирања пореза, одржавања насељености,  обраде земљишта и сл. Постепено свођење повлашћеног становништва на статус раје одразило се и на смањење броја мартолоса. Етнички и вјерски састав становништва неке области одређивао је и етнички и вјерски карактер мартолоске организације те области. Изразито хришћански карактер нарушаван је јачањем кризе Царства, да би у XVIII вијеку организација мартолоса имала искључиво муслимански састав. Иако су мартолоси званично распуштени 1721, у неким крајевима у унутрашњости, углавном у полицијској служби, задржали су се до почетка XIX вијека. По угледу на мартолосе у турској држави, под истим именом формиране су од локалног становништва лаке мобилне јединице у служби Млетачке републике, Аустрије и Угарске. Мартолоси су, као поданици у служби турске државе, са јаком историјском подлогом нашли своје мјесто у српској и грчкој народној пјесми.

б) Теме којима се Васић темељито бавио биле су етноконфесионални и социјални процеси на Балкану турског времена. Једном од примарних, феномену исламизације, Васић је посветио више прилога (Der Islamisierungsprozess auf der BalkanhalbinselIslamisierungsprozess auf dem Balkan, Islamizacija u jugoslovenskim zemljamaИсламизација на Балканском полуострву). Исламизација је поље истраживања свих позванијих стручњака за историју исламских друштава уопште, па су у обзир узимани резултати бројних других истраживача. Неједнаким интензитетом исламизација је захватила балкански географски простор, снажније у Тракији, планинским дијеловима Бугарске, у Грчкој, средишњој Албанији, западној Македонији, на Косову и Метохији, у Рашкој области (Санџаку), Босни (посебно у њеним источним и централним областима, Ускопљу и Поуњу), сјевероисточном и јужном простору данашње Црне Горе. Процес конверзије имао је своју социјалну, политичку и културну динамику. Основа исламизације налази се у промјени социјалне структуре становништва и сужавања привилегија уведених у првом раздобљу османске власти на Балкану. Криза Царства, праћена укидањем повлашћених војних редова, посебно сужавање привилегија влашког становништва, утицали су на масовну конверзију. У процесу конверзије Васић је истакао фактор социјалног насиља, директног и посредног, повезујући га са структуром исламског друштва, у коме је подјела на државотворну војничку елиту и производни дио становништва произвела трајан систем дискриминације немуслиманског становништва у свим видовима јавног живота. Ова запажања тим су значајнија што је дио новије историографске литературе, посебно босанскохерцеговачке, оптерећен старом дилемом о насиљу као чиниоцу масовне конверзије. Свакако да се као чинилац исламизације не може заобићи пропаганда, преко дервишких редова, посебно бекташијског, и на друге начине, карактеристична приликом освајачких похода. Проблему исламизације Васић је комплексно приступао, дотичући се питања простора, времена, субјекта и објекта, узрока, мотива и токова, резултата и посљедица. Исламизација је оставила трајне посљедице, закључно са успостављањем нових колективних идентитета.

Још на почетку научне каријере Васић се занимао етноконфесионалним промјенама у Босанској крајини у XVI вијеку (Etničke promjene u Bosanskoj krajini u XVI vijeku). Успостављање турске власти пратиле су знатније измјене етничке и вјерске структуре становништва. Хрватско, посебно католичко становништво константно се смањивало, нарочито у сјеверозападним и западним дијеловима Крајине. Српски живаљ појачаван је досељавањем влаха (етнички углавном Срба) из ближих и даљих крајева на истоку и југоистоку, тако да је већ средином 16. вијека Босанска крајина имала изразито српски етнички карактер. Исламизацијом је било захваћено углавном старосједилачко становништво, уз досељавање страног муслиманског елемента у градовима, највећим дијелом војника и чиновника. Досељавање влашког сточарског елемента фаворизовало је сточарство на рачун земљорадње.           

в)  У уској вези са етноконфесионалним промјенама налазили су се и социјални процеси у балканским земљама под турском влашћу. Кроз историју социјалних односа цјеловитије се сагледава историја највећег дијела становништва, оне масе коју историјски извори и литература често неоправдано запостављају. Историја социјалних односа, студиозно тумачена анализом пописних дефтера и других извора, била је трајна Васићева научна преокупација, почевши од првих прилога (O knežinama Bakića pod turskom vlašćuКнежине и кнезови тимарлије у Зворничком санџаку) до синтетичких студија написаних у стваралачком зениту (Social Structure of Yugoslav Countries under the Ottoman Rule till the End of the 17th CenturyDie türkischen Balkangebiete 1700–1878,  Die Wirtschaft und Gesellschaft der osmanischen Serhad in jugoslawischen Landen im 15. und 16. Jahrhundert, Veränderungen in der sozialen Struktur der Christren auf dem Balkan und ihr Einflus auf die Befreiungsbewegungen und der Niedergang des osmanischen Reiches vom 16. bis zum 18. Jahrhundert). За разлику од западноевропског феудализма, социјалне процесе у Турском царству карактерисала је социјална мобилност. Васић се бавио промјенама социјалне структуре хришћанског становништва и утицајем тих процеса на опадање Царства. Наглашено је губљење привилегија појединих војних редова, за које је Васић сматран једним од водећих европских стручњака. Сужавање привилегија хришћанског становништва утицало је на политичке и вјерске прилике и касније опадање и расуло Царства. Као сарадник Türkische Wirtschafts Sozialgeschichte von 1071 bis 1920Васић је у виду синтезе обрадио социјалну историју турске војне границе (серхат) до краја XVI вијека (Die Wirtschaft und Gesellschaft der osmanischen Serhad in jugoslawischen Landen im 15. und 16. Jahrhundert). Турска освајања произвела су уз социјалне промјене и велике миграције, исељавање становништва из читавих области и њихово поновно насељавање и стварање нових видова социјалних односа. Тај процес праћен је општим привредним заостајањем, затим оживљавањем насеља и привреде. Стратешки положај Крајине донио је њеном становништву одређене социјалне повластице, од значаја за његов свеукупни привредни и социјални живот.  Историја серхата, турских граничних подручја, посебно историја простора Босанске крајине, стално су подручје Васићевих испитивања.

Васић је био ангажован на реализацији пројекта шестотомне европске привредне и социјалне историје, објављене у Штутгарту 1992. Настављајући текст Симе Ћирковића, обрадио је привредну и социјалну историју турског Балкана (изузев Грчке) од почетка XVIII вијека до 1878 (Die türkischen Balkangebiete 1700–1878). Османско друштво XVIII и XIX вијека увелико је захватила криза и дегенерација темељних државних и социјалних институција. Консултујући се са  импозантним фондом извора и литературе, Васић је представио привредне и социјалне токове, друштво у цјелини, образовање, мањине, социјални положај жене, најамни рад у граду и на селу, миграције становништва, социјалне и вјерске заједнице, разне видове привредне дјелатности, аграрну привреду и шумарство, лов и риболов, рударство и металургију, занатску привреду, мануфактуру, трговину, транспорт и саобраћај, новац и кредите, те утицај државе на привредна кретања.

г)  У најужој вези са социјалном историјом је и влашка проблематика. У историјској науци и данас је присутно различито поимање појмова влах,Влах, често потакнуто ваннаучним мотивима.  Различитост тумачења често се испољава у форми искључивости, односно поимању влаха искључиво као посебне етничке групе. Бавећи се овим проблемом у више наврата, почевши од својих првих прилога, а на основу бројних извора различитог поријекла, Васић је влахе турског времена одредио као посебну социјалну групу. У почетку, углавном као слој слободних сељака, масовно су захтјевали признавање тог статуса. Касније сужавање привилегија, уз побуне и миграције, довело је до одговарајућих промјена у општем карактеру влашког становништва. Васић се бавио проблемима распрострањености влашке организације, системом повластица и локалних самоуправа, власима као војном организацијом у систему турских оружаних снага, њиховом улогом у насељавању опустошених и ријетко насељених крајева, укидањем повластица и претварањем влаха као слободних сељака у феудално зависну рају, отпором и преласком дијела влашког становништва у граничне крајеве сусједних хришћанских држава. У времену данашњем, када  уз знатан дио локалне и дио свјетске литературе ревитализује   давно превазиђене тезе о искључиво етничком идентитету влаха овог времена, одвојеном од српског народа, Васићева истраживања овог проблема („научна експертиза међународног карактера“) имају посебни значај (Der Einfluß der Türkenkriege auf die Wirtschaft des osmanischen Grenzgebietes in Serbien und Bosnien (1480–1536), Die Wlachen im osmanischen Grenzgebiete in  Serbien und Bosnienдискусије на Simpozijumu Vlasi u XV i XVI vijeku и Округлом столу Средњовјековна историја Црне Горе као поље истраживања).

д)  У теритиријалном погледу, и историја данашњег простора Црне Горе под турском влашћу била је Васићева стална преокупација. Уз академика Бранислава Ђурђева, чије монографије, студије, чланци, полемичке расправе и други прилози о Црној Гори износе 59 библиографских јединица, дао је запажен и значајан допринос историографији о Црној Гори, обезбиједивши трајно и незаобилазно мјесто у њој. Располагао је богатим фондом турске грађе за историју Црне Горе и за њу је један од посљедњих најпоузданијих оријенталиста. Уз до данас непревазиђену синтезу бугарског историчара Николаја Тодорова о балканском граду од XIV до XIX вијека, Васићев текст о градовима Црне Горе под турском влашћу до краја XVIII вијека (<strong „mso-bidi-font-weight:=““ normal“=““>Градови под турском влашћу) сматра се једним од најбољих прилога тој тематици. Документовани синтетички приказ историје градова Црне Горе под турском влашћу до краја XVIII вијека срећно се уклапа у знатно обимнију синтезу политичке, друштвене, војне и вјерске историје Црне Горе од времена Црнојевића до краја XVIII вијека (аутора Глигора Станојевића), тј. до времена када мудри духовник, политички мислилац и визионар, митрополит Петар I Петровић Његош поставља темеље државности Црне Горе. Станојевићева и Васићева <strong „mso-bidi-font-weight:=““ normal“=““>Историја Црне Горе допринијела је стварању реалне слике о Црној Гори и Црногорцима, објективизирала уљепшану слику „херојског доба“, посебно „нахијске Црне Горе“. Учвршћени су раније постављени темељи (дјелима Јована Томића, Илариона Руварца, Бранислава Ђурђева) критичке обраде историје Црне Горе у њеним садашњим границама и назначени њени даљи правци.

Анализирајући дефтер Скадарског санџака из 1582/83, као и друге изворе и научну литературу, Васић се позабавио и питањем етничке границе српског и албанског становништва у XVI вијеку (Etnički odnosi u jugoslovensko-albanskom graničnom području prema popisnom defteru sandžaka Skadar iz 1582/83. godine). Етничка граница Срба и Албанаца тада се протезала приближно данашњом државном границом Србије и Црне Горе и Албаније. Васић је указао у којим крајевима и селима и у којој мјери се јавља српско или арбанашко становништво с друге стране те етничке границе. Мијешаног становништва било је у Опољу, старом Алтину, неким селима око Пећи, Скадра, Улциња, као и у Крајини. Ови резултати обарају у „ангажованој“ литератури заступљене ставове о тадашњој албанској већини на простору Косова и Метохије.

ђ)  Неколико прилога посвећено је историји Крушевачког санџака у 16. вијеку (Лесковац у XVI вијекуДербенџијска села у Дубочици у XVI векуСтановништво Крушевачког санџака и његова друштвена структура у XVI вијеку). Некадашњу престоницу државе кнеза Лазара Турци су дефинитивно запосјели 1455, прозвали је Алаџа Хисар (Шарени Град) и претворили у центар истоименог санџака. Санџак је обухватао простор од Ибра на западу до данашње  границе СЦГ и Бугарске код Срезимироваца на истоку и од Параћина на сјеверу до Гњилана на југу. Анализом пописа Крушевачког санџака из XVI вијека (сумарне из 1516, 1530, 1583 и опширне из 1536, око 1570 и 1583) издвојени су подаци о насељима и становништву. Обрађени су врсте и број насеља, демографске промјене, конфесионална и етничка структура, правна подјела и социјални положај. Санџак је био покривен релативно густом мрежом насеља и уз знатна колебања релативно добро насељен. Процес исламизације одвијао се кроз читав XVI вијек; уз градове (доминантно) захватио је и села, гдје је масовну исламизацију спречавала још увијек снажна Српска црква, која је према попису из 1536. имала 82 манастира на простору овог санџака. Систем повластица рано је дошао под удар.  Сужаване су код свих привилегованих категорија, слојева и група, што их је доводило у положај сличан рајинском или преводило у ред раје. Изузетак су били дербенџије, чија је служба постајала све значајнија у условима погоршавања унутрашњих прилика и пораста несигурности, нарочито на путевима. Села чије је становништво имало статус дербенџија нарочито су била раширена у нахији Дубочици. Посебна студија настала на основу истог изворног материјала, односи се на сједиште нахије Дубочица, град Лесковац (Лесковац у XVI вијеку). Уз исламизацију, карактеристичну за сва градска насеља, Лесковац се развијао као значајан трговачки и занатски центар чије је богатство највећим дијелом било коцентрисано у рукама вакуфа. Лесковац је тада спадао у хас санџак-бега. Промјене ове врсте водиле су поједностављивању социјалне структуре, која је почетком XVI вијека била прилично сложена и нивелисању сеоског становништва. Та појава карактерисала је и шири балкански простор, са истим или сличним посљедицама.

е) Познавање турских извора и владање њима примјетно је у раду о Земљи Павловића, посљедњем Васићевом раду објављеном за његовог живота (Земља Павловића у свјетлу турских извора). Веома успјешан научни скуп о Земљи Павловића великим дијелом разултат је Васићевих залагања. Различити турски извори својим подацима покривају прошлост Земље Павловића од средине XV до почетка XIX вијека. Прегледан и концизан чланак заснован је на сазнањима из опширних и сумарних дефтера Босанског санџака из 1468/69, 1485, 1489, 1516, 1528–30, 1540/41, 1549, 1563, 1604, 1623, посебних пописа Рогатичког и Вишеградског кадилука као и других врста турских пописних књига и, наравно, одговарајуће литературе. Васић се позабавио турским називима области, њеним простором, насељима, судском организацијом, односом турске власти према претходном насљеђу, социјалним односима, посједима, исламизацијом, војним посадама, градском и сеоском привредом, структуром домаћинстава, организацијом Православне и Католичке цркве, комуникацијама и прометом, као и општим појавама из времена кризе османске државе. Овај прилог представља погодан основ за писање цјеловите монографије о области Павловића од њеног пада под турску власт до почетка XIX вијека.

ж)  Осим што се занимао за значајне процесе на широким просторима, Васић се бавио и конкретнијим темама. Уз поменуте чланке о кнежинама Бакића и кнежинама и кнезовима тимарлијама у Зворничком санџаку, у ову групу спадали би и прилози о градњи Старог моста у Мостару или преглед историје Герзова. Обимна литература о Старом мосту у Мостару обогаћена је потпуно новим сазнањима (О градњи Старог моста у Мостару). Султанске наредбе – фермани Сулејмана Величанственог показују да је главни терет градње моста поднијело локално становништво из Херцеговине. Познати извори још не откривају архитектонске нацрте, темпо и начин градње.

 У емпиријском чланку о Герзову (Герзово и његова околина у даљој прошлости), заснованом углавном на дефтерима Босанског и Клишког санџака, али и другим изворима, Васић је обрадио прошлост нахије Герзово од турског освајања почетком XVI вијека до 1878, уз кратак преглед раније историје тог краја. Нахија Герзово обухватала је десетак села у поречју горњих токова Пливе и Сане. Турци су у њима затекли српско православно сзтановништво које је у каснијем времену уживало локалну самоуправу на бази влашких повластица, имало је своје кнезове, примићуре и војводе. Оно је свакако знатно старије на тим просторима него што се у дијелу историографске литературе, раније и актуелне, наводи. Према попису из 1550. у селу Пецка регистрован је манастир („стара монашка кућа“) чији монаси су били ослобођени плаћања пореза. Нахија Герзово у почетку је припадала Босанском, а од 1537. Клишком санџаку.

з)  Васић се огледао и као приређивач историографске грађе. Често је говорио да  је у турским архивима сређено једва десетак процената изворног материјала и да би његова цјеловитија обрада вјероватно битно допунила и кориговала постојећа сазнања о балканској историји турског времена.  Словио је као изузетан познавалац  доступне османске изворне грађе која се односи на балкански простор, посебно катастарских дефтера, богате ризнице разноврсних и вјеродостојних података за изучавање социјалне и привредне историје Царства. Појединачно, од посебног су значаја за историју и историјску географију оних области и земаља које су у њима пописане. У његовој заоставштини остао је завидан фонд  турских извора прикупљених током вишекратног дужег рада у турским архивима (од 1969. до 1991) или на друге начине. Ту грађу је пажљиво студирао, сређивао, правио исписе, уз консултовање са релевантном литературом, што је представљало основ његових радова. Можемо само да претпоставимо колико труда је уложено приликом прикупљања, сређивања и обраде тих извора и њиховог интегрисања у концизне синтетичке прилоге настале у новије вријеме. Настојао је да издиференцира социјалне категорије и групе, тада супротстављеније него социјалне класе савремених друштава. Знатан дио Васићевих публикација обогаћен је приложеним изворним материјалом турске провенијенције. Највећи дио те грађе још није преведен, критички приређен и објављен.

Још на самом почетку каријере, са Б. Ђурђевом приредио је за школске потребе збирку извора Jugoslovenske zemlje pod turskom vlašćuИако је током наредне четири деценије југословенска османистика веома напредовала, поменута збирка извора, тематски и хронолошки сређена,  и данас има своју пуну вриједност.

 Посебно је обрађен садржај кратког сумарног дефтера санџака Алаџа-Хисар из 1516 (Sumarni defter sandžaka Aladža Hisar (Kruševac), најранијег потпуно сачуваног дефтера тога санџака. У вредновању овог дефтера као историјског извора истакнута је важност података о феудалним посједима којима су била обухваћена сва насеља и домаћинства у санџаку. Ти подаци су веома важни за проучавање експанзије, обима и структуре ових посједа, положаја раје и других категорија становништва, структуре и економске моћи феудалног слоја, као и војно-феудалне организације санџака у цјелини.

Са Олгом Зиројевић и Александром Стојановским приредио је попис Нишког кадилука из 1498, најстаријег до сада познатог турског пописа нишке области (Попис Нишког кадилука из 1498. године). Тај попис представља праву ризницу за проучавање историје насеља, становништва, друштва, привреде, етноконфесионалних односа, ономастике, антропонимије.

Са Фердинандом Хауптманом, Абдулахом Полимцем и Ридигером Малим, Васић је учествовао у превођењу и приређивању Субхијеве Османске историје чији се рукопис налази у Универзитетској библиотеци у Грацу. Дјело је преведено са турског на њемачки језик (Die türkische Wiedereroberung von Belgrad 1739, Die Reichgeschichte Mehmed Subhi’s 1738-1740).  Хроником је обухваћено вријеме од 1737. до 1741. Највећим дијелом односи се на аустро-турски рат 1737–1739, Београдски мир и прве поратне године. Детаљно су изложене ратне операције, посебно борбе око Београда, на основу чега је изведен и наслов њемачког издања. Субхи је био савременик догађаја. Као званични хроничар, имао је непосредно на располагању војне и друге извјештаје чије је податке до краја искористио. На тај начин Хроника представља и историографско дјело и прворазредни извор за историју Турског царства у наведеном времену. Од посебног значаја је за историју простора на којем је рат вођен (сјеверна Србија, сјеверна и западна Босна, крајеви око Оршаве, Мехадије и дијелови Мале Влашке). Надамо се да ће ово дјело у догледно вријеме имати и своје српско издање.

На VI међународном симпозијуму за предосманске и османске студије, одржаном у Кембриџу 1984, Васић је поднио реферат о турским пописним дефтерима као изворима за историју Босне и Херцеговине у XV и XVI вијеку (Die türkischen Konskriptionsbucher als Quellen für die Geschichte Bosniens und der Herzegowina im 15. und 16. Jahrhundert). Рад је настао на основу Васићевог проучавања већег броја опширних и сумарних дефтера за Босански, Херцеговачки, Зворнички, Клишки, Крчко-лички и њима сусједних санџака. Уграђени су и резултати радова о тој врсти грађе познатих османиста (Омера Л. Баркана, Халила Иналџика, Лајоша Фекетеа, Сељамија Пуљахе, Бранислава Ђурђева, Хазима Шабановића и других). Пописни дефтери представљају прворазредну грађу за цијели комплекс питања – етнодемографских, социјалних, конфесионалних, привредних, културних и многих других  из историје становништва на појединим просторима. Дефтери су веома погодни за ономастичка испитивања, посебно антропонимије – научних подручја која су у Босни и Херцеговини још увијек на почетку.

и)  Васић је био сарадник првог и другог издања <strong „mso-bidi-font-weight:=““ normal“=““>Енциклопедије Југославије,  неких њемачких енциклопедијских пројеката (Bibliographisches Lexikon zur Geschichte Südosteuropaкао и Енциклопедије српске историографије. У његовој заоставштини остало је неколико започетих прилога.

ј)  Васићева историографска интерпретација посједује изражени карактер научне синтезе. Демонстрација тих способности видљива је и у његовим ранијим радовима, посебно у обимној студији о градовима Црне Горе за вријеме турске власти. И у каснијим радовима, у покушају досезања тоталне историје, апострофирајући њену људску димензију, имао је визију оригиналну и сугестивну. У мноштву појава, представа и илузија, његова мисао истрајно је била заокупљена феноменом битног. Радови из зрелог периода обухватали су разна поља развоја друштва, културе и државе.  Њихов синтетички дискурс претпостављао је велико опште знање и завидно искуство истраживања процеса и питања који нијесу у директној вези са њима. Заједно, представљали су поуздан основ за планирану синтезу историје балканског друштва за вријеме турске власти, до краја XVII вијека, нажалост, неостварену.

Знатан дио Васићевих радова у форми саопштења на међународним скуповима или предавања на страним универзитетима, прошао је кроз филтер научних дискусија у мјеродавним европским центрима. Васић је био учесник више домаћих и међународних научних скупова. За ову прилику издвајамо симпозијуме у Грацу, Инсбруку, Минхену, Хајделбергу и Кембриџу, свјетске конгресе историчара у Москви, Штутгарду и Мадриду као и конгрес историчара Турске у Анкари. Спадао је у круг ријетких српских научника који су позивани на међународне научне скупове у вријеме строгих санкција против тадашње СРЈ. И у том времену област његовог научног истраживања била је у складу са критеријумима свјетске науке.

Васић није био историчар који брзо прихвата нове методе, али није био ни заробљеник метода традиционалне историје. Његови радови представљају увод и битне елементе импресивне синтезе често противрјечних феномена османског и балканског социјалног, политичког, економског и вјерског живота тога времена. Из њих се више сазнаје о продуженој цивилизацији средњег вијека и симбиози балканско-азијатских друштвених елемената чији историјски рецидиви и данас егзистирају на нашим просторима. Ти радови још указују на неопходност даљих истраживања, откривања нових поља и продубљивања постојећих сазнања.

Ко је год читао Васићеве радове запазио је његов карактеристични стил писања. Тај стил је био одраз његовог начина размишљања и односа према животу и свијету уопште. Посједовао је ријетку способност да на малом простору доста каже. У његовим текстовима нема „празне приче“ и околишења око теме рада. Писао је јасно, прецизно и разговијетно, бирајући ријечи и добро пазећи на њихово мјесто и функцију у реченици. Тај стил није подносио брзину и импровизацију – Васић је свјесно писао споро и тешко.
         
л)  Запажени успјеси у земљи и свијету на изучавању историје Балкана за турске владавине препоручили су Милана Васића за дописног члана АНУ БиХ (1987). Каснија видљива еволуција у способностима исказа научне синтезе довела га је до редовног чланства у АНУ РС (1997), а заслуге за проучавање историје Црне Горе „турског времена“ и у чланство ЦАНУ (2003). Добитник  је двадесет седмојулске награде за постигнуте резултате у области историјских наука.

6.  Аутор овог прилога дуго је сарађивао са професором Васићем. Милана Васића памти као сасвим природног, једноставног човјека, уравнотеженог односа тијела, ума и духа. Одушевљавао се поезијом, српском епиком посебно, али и руским и њемачким класицима које је тако радо читао и рецитовао у оригиналу. Волио је живот и знао је да ужива у његовој љепоти.  Тежио је ка једноставности, коју је најтеже достићи. Понекад је изгледао као идеалиста. Његови животни ставови доимали су се као стални духовни дијалог са саговорницима, чије је особености уважавао. Колегама је излазио у сусрет, уступајући им и дио своје архивске грађе. Спадао је међу  српске научнике који су одржавали везе са неким муслиманским колегама у Сарајеву. И у приватном и у професионалном животу високи етички принципи били су перманентни Васићев императив. Тим више сметала му је актуелна пракса „поправљања историје“ и хиперпродукција површних историографских текстова. Посљедњих година био је свједок сурових националних и вјерских сукоба. Био је принуђен да са супругом Лејлом избјегне из Сарајева, у којем је деценије провео. Није крио разочарење због слома идеала своје младости и зрелог доба. У израженом вртлогу болног постојања, визија заносније будућности повлачила се пред анксиозном прошлошћу. Тешко подносећи тај изазов, одолио је очајању и малодушности као личном изразу друштвене катастрофе. Смиреност и толерантност, али и стални зов божанске правде, били су одговори Милана Васића на општу несрећу и бруталне ударце судбине.
      
7. Удружење студената историје Филозофског факултета у Бањој Луци и улица у бањалучком насељу Старчевица названи су именом академика Милана Васића.

Жељко Вујадиновић

Подијели

Ново

„Устанак у Босни“ Владимира Красића (1884): фототипско издање

16. априла 2021.

НОВО: БОРИС РАДАКОВИЋ „УСТАШКА УПОРИШТА ПОД КОЗАРОМ“

15. априла 2021.

Барио: Током рата хуманитарне невладине организације сврставале се на једну страну

ОЗНАКЕ
ИСТОРИОГРАФИЈА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
Пишите нам
istoriografijars@gmail.com

Допуштено је преузимати текстове са портала, уз обавезно навођење извора и упућивање директно линком на страницу са које се текст преузима.

Сва права задржана © Историографија РС 2020.