МИЛОРАД ЕКМЕЧИЋ: О истраживању историје Босне и Херцеговине данас


За данашњу историјску науку Босна и Херцеговина представља двоструки изазов. Ha првом месту je чињеница да je одвећ танка традиција бележења прошлости оставила трага све до данас: писање историје тамо je почело тек од XVII века, када су фрањевци добили задатак (1619) да прегледају архиве и прикупљају грађу за историју њиховог реда. [1]Др Владимир Ћоровић; Хисшорија Босне, I, Београд, 1940, стр. 10.До тога времена Босна „нема ни једног јединог свог споменика, ни у облику светачког житија, ни какве било домаће хронике, ни ма какве похвалне беседе“. Друга страна овог изазова данашњој науци јесте одвећ тешка баштина политичког оптерећивања ранијих истраживања о тој прошлости. Већ први покушај да се историја Босне напише у њој самој 1851, почео je од погрешне претпоставке да су антички Илири били Словени и да су, пре доласка Срба и Хрвата у ове крајеве, ту најпре дошла племена „Боса или Беса, грана народа гетско-трачкога“.[2]Slavoljub Bošnjak [Ivo Frano Jukić], Zemljopis i povestnica Bosne, Zagreb, 1851, str. 83.

Од почетка своје историје Босна очигледно нема друштво коме je требала слика сопственог искуства, као средства информације. Управо je вест, без обзира да ли се ради о текућим догађајима или вест о прошлости, била камен темељац развоја. Само развијеније друштвене заједнице, оне којима je постигнути степен успона наметнуо потребу размене искустава са прошлошћу, имају и историјску науку. Управо je то и њен смисао, јер je поред филозофије једина дисциплина преко које се обавља стални дијалог садашњости са прошлошћу.


Када данас говоримо о раду на историји Босне, онда треба нагласити да ниједна наука не може бити нова само зато што су нове историјске околности у којима се она развија. Основна ствар која би изгледала као ослобођење од страних стега, јесте напуштање вештачки установљених оквира бивших југословенских република као сталне границе, у којој се од истраживања захтевало да даје свакодневну потврду историјског идентитета.


Када смо 1986. расправљали у Сарајеву о програмима научних истраживања Босне и Херцеговине, онда je са забринутошћу истицано да „постоји опасност да се иза републичких изолација крију тенденције разбијања југословенске историјске науке у посебне школе мишљења, које тешко усклађују заједничка становишта“.[3]Milorad Ekmečić, Uvodno izlaganje na kolokviju Istraživanja iz oblasti istorije u ANUBiH 3.jula 1986, Sarajevo, 1986, стр. 15. Стара je наука била оптерећена бременом републичког идентитета, na je докторска дисертација увек остајала најбоље урађено истраживачко дело, a у науку су се рачунали „и они радови који су на граници практичне политике, a у ту врсту спадају готово сва дјела о рјешавању националног питања“. Страх од синтезе и праћења дугорочних историјских процеса, што се данас у свету узима за главни задатак истраживања, извирао je из бежања самог историчара од нежељене идеолошке ангажованости која није долазила из аутохтоног интелектуалног склопа оних који су се определили да пишу ту историју.

Може се извући закључак да je природа касног историјског постанка историјске науке на подручју Босне и Херцеговине дугорочно одређивала и њене вредности. Поред свих напора и заиста великих успеха, у развоју научних институција и услова за њихов рад, после ослобођења 1945, та наука није успела да избегне своју вековну изолацију. Ha поменутом саветовању 1986. истицано je да je „традиционална слабост историографије у Босни и Херцеговини долазила од чињенице да се она развијала на маргиналним подручјима, a не средиштима југословенске културе и науке“.[4]Исто, стр. 13

Слом југословенске федерације 1990. створио je нове историјске оквире који се за дуго времена неће стабилизовати и усталити. Ту прети опасност да новонастало стање олако и на пречац овековечимо и у њему тражимо ослобођење старих тегоба. Лако би било закључити да je маргинализација историјске науке у старом федеративном оквиру долазила од самог корена, да je историографија као културна грана koja je најодговорнија за развој друштва, била непозната до XVII века једино због тога што није имала посебног босанског друштва којег би развијала. To je остало обележје те науке све до слома заједничке државе 1990.

Ипак постоји опасност да се пређе у другу крајност и не подлегне појави која je данас, у виду научног ослобођења старих ланаца, произвела стање које je rope од онога којеје постојало пре слома 1990. Ако je основно обележје раније историографије у Југославији било доказивање вештачких идентитета федералних јединица које нису стваране на темељима етничке посебности, онда су и сви продужеци након слома тог политичког оквира патили од исте бољке. Сва страна дела која су настала no свету о босанској прошлости пренела су из југословенске идеолошке оставштипе закључке, a делом и методе, о етничкој структури земље.[5]У Пакистану je објављен зборник радова Tragedy of Bosnia. A symposium, часопис Pakistan Horizon, 46-1, Карачи, јануара 1993; Noel Malcolm Bosnia. A … Прочитај више

Стварање независних државица на некадашњој републичкој основи у свету je легализовано у стару митологију која се раније правдала марксизмом. Он je једва имао било какве разлике од реторике која je ишла уз дневну политику владе, a са истинским марксизмом није имао ништа заједничко, сем што се обилато заклињао у његово име. Подржавајући независност Босне и Херцеговине, данашње западне силе су у теоријско објашњење те нерационалне одлуке преузеле и целу митолошку баштину државног марксизма из давних дана. У свету се никада више није писало о историји Босне, правили синтетички прегледи њене прошлости од раних почетака до данашњих дана. Политичка свест најмање једне милијарде људи на кугли земаљској je изложена покушајима изградње митолошких представа о нашој историји. У целом исламском и западном свету објављују се текстови са амбицијом научних достигнућа. Људи који су иза 1990. из дипломатских фотеља рушили југословенску државу, сада и сами покушавају да свој рад правдају историјским чињеницама.[6]Waren Zimmerman, A Pavane for Bosnia. Приказ књиге Ноела Малколма Bosnia. A Short History, y часопису The National Interest, 37,1994. Часопис je … Прочитај више

Ha првом месту се удара на континуитет српског присуства у Босни од раног словенског досељења. Није тешко показати како постоји континуитет мишљења и понашања од Оскара Потјорека 1914. до Ворена Зимермана 1994. За потребе аустроугарске балканске војске Иво Пилар, хрватски књижевник, већ 20. октобра 1914. саставио je мемоар о пореклу Срба у Босни. Био je духовна подлога за забрану ћирилице, гоњења цркве и пресељавање православног становништва. Крајем рата објавио je обимно дело о јужнословенском питању. Ту je у посебном поглављу обрадио и историјски постанак српског народа у Босни. Везао je то за влашко становништво, „зациело романско пучанство тамног комплекса“, које Турци насељавају no Босни.[7]L. v. Südland [Ivo Pilar], Južnoslavensko pitanje. Prikaz cjelokupnog pitanja, Zagreb, 1943, стр. 107. Оригинал je изишао у Бечу 1918. Он вели да су „данашњи Срби почели настајати у Босни тек након што су Босну године 1463. освојили Турци… Православни Власи су послужили као језгро за стварање новог православног пучанства“.[8]Исто, стр. 113.У тој тези je било све основано на претпоставкама и недоказано.

Потоња хрватска наука je ово преузела у целини и од тога створила духовну основу уништења српског народа. To се види из студије Ћире Трухелке o пореклу православног становништва у Босни из 1940. Он je преузео влашку теорију, мислећи да су „ти Власи, како им имена показују. у доба свога досељења били већином славизирани“.[9]Ćiro Truhelka, О podrijetlu žiteljstva grčko-istočne vjeroispovjesti u Bosni i Hercegovini, у: „Studije o podrijetlu“, Zagreb, 1941, стр. 33.

Срби су настали пошто их je православна црква асимиловала са досељеним влашким становништвом. Закључио je да се не сме „својатати право, да за инородни народ, којему уосталом само најмањим дјелом припада, својата земљу, чији су гости“. Они хрватски научници који су иза рата 1945. побегли у прекоокеански егзил даље су дорађивали ове теорије. Од тог греха их je штитила свештеничка мантија.[10]O. Dominik Mandić, Postanak Vlaha prema novim poviesnim istraživanjima, Buenos Aires, 1956. Ноел Малколм je од њега пренео разрађивање тезе да су … Прочитај више

Дегенерација идеологије на којој je југословенска савезна држава била основана, све je више отварала врата овим политичким теоријама у свет озбиљне науке. Разлика je једино била у томе што су се оне сада углавном користиле да се докаже аутохтоност босанских муслимана давно пре турског освајања Босне 1463. Ове су теорије политички потпуно легализоване са ревидираним издањем „Енциклопедије Југославије“ 1985.[11]Прилог о Historiji Bosne i Hercegovine у: Enciklopediji Jugoslavije, 2, Zagreb, 1985, стр. 165 je измењен текст Анте Бабића. Редакција je после … Прочитај више Срби су у Босни приказани као досељеници које турске власти тамо насељавају, a православна их црква асимилује са влашким сточарима.

Западни научници и политичари су целу ову науку преузели, na од текстова геноцидалног карактера до 1941, покушали да направе основе нових демократских решења. Наглашава се да je од раног средњег века цела босанска култура под искључивим утицајем европског запада.[12]Noel Malcolm, Bosnia. A Short History, стр. 26.Нису много марили што није остало трагова који би показали да влашко становништво није био слој сточара, као што цела наука иначе мисли, него посебна етничка група која до XVII века употребљава свој језик.[13]Исто, стр. 72-73; John Fine, The Meddieval and Ottoman Roots of Modern Bosnian Society, y: Mark Pinson (ed.): нав. дело, стр. 14, 20; Ivo Banac, Bosnian Muslims: From Religious … Прочитај више И када je грешила, стара je наука остајала нема пред чињеницом да посебног влашког језика нема. Тиме пада у воду и цела теорија о вештачком настајању српског народа у Босни тек иза досељеника Турака.

Заједнички називник свим овим измишљеним теоријама je опште убеђење да се Босна и Херцеговина налази на кључној граници поделе две велике цивилизације. Некада се говорило да je том међом ишла подела између источног и западног дела Римског Царства. Политичари то и данас понављају, иако je нејасно како би се словенско становништво могло разликовати no тој подели, када je оно ту дошло неколико векова касније.

И тy ce двоумило да ли je Босна и Херцеговина била на једној, или другој страни.[14]I. F. Jukić, нав. дело, стр. 81. Вели да je no подели године 379. (н. е.) Босна припала под источно, „тј. герчко царство“; В. … Прочитај вишеНовији писци те врсте цивилизацијску границу виде у црквеној припадности. Правда их то да никада нису ни постављали питање шта je цивилизација и каква je њена разлика од културе. Узимање дефиниција које долазе од Фернана Бродела, да je цивилизација духовни и технолошки прогрес човечанства, не оправдава ово лако поистовећивање великих цркава са цивилизацијом.

Данас ce обнавља речник хабзбуршких генерала из 1914. о инфериорној византијској цивилизацији. У већини случајева ce Босна оставља на источној страни,[15]Samuel Р. Huntigton, The Clash of Civilizations, Foreign Affairs Vol. 71, No 73, 1993. Босну je ставио y источну цивилизацију, иако ce већина … Прочитај вишеали подунавски политичари ипак још увек од реке Дрине праве поприште сусрета два непомирљива света. Битне одлике више и ниже цивилизације, која je поделила наш национални териториј, траже ce у положају индивидуе у заједници и улози хришћанске цркве у одређивању карактера државе.[16] Imanuel Geiss, Europa – Vielfaht und Einheit. Eine historische Erklärung, Mannheim, 1993, стр. 14.Ипак изгледа да je посреди научно неразумевање. Цивилизације у историји нису никада ратовале, него ce прожимале и урастале једна у другу. Конзервативна епоха која je у западном свету настала сломом комунизма 1990, носи са собом и потребу да ce обнављају идеје које су биле владајуће у сличним епохама прошлости. Kao да ce са овом варљивом игром рата цивилизација свет поново поиграва са старим теоријама о неједнакости људских pača. Пре 1914. то je једно с другим ишло и није ce правила битна разлика између распореда великих pača и њихових цивилизација.


Све док постоје друштвене потребе да ce негира одређено етничко обележје у историји Босне, постојаће и дела која ће га бранити и она ће ce јављати стално изнова. Идеологија продужава саму себе преко историјске науке коју je претворила у свој инструмент.


Тријумф над комунизмом и његовим погледом на свет и историју легализовао je научну импровизацију као науку и ми данас гледамо како je процветало све оно што je у нашој прошлости сматрано политичким шарлатанством. Игнорисање извора, прећуткивање чињеница да су сличне полемике постојале и раније и да су раније изгледале као да су окончане, данас je узело тако широког маха да то престаје да постоји као питање саме науке. Пропаст комунизма je отворио врата једној новој епохи конзервативне културе, каква je била она иза 1815. Kao и све друге, ова нова идеологија конзерватизма „мисли у вековима и континентима“ (Карл Радек) као што ce говорило за немачке прилике након 1919. У условима убрзане секуларизације друштва и масовног отпадања од цркве, веронаука поново постаје основа нове моралности и друштвеног понашања. У том погледу je византијска цивилизација, a ми у
њој на првом месту, изложена таласима нетолеранције која се на овај начин поново претвара у политику.

Данас je прерано да би у коначном погледу могли да понудимо права решења за процват наше науке о прошлости Босне и Херцеговине. Санкције које су нам наметнуте најупорније се држе науке. Врата светских архива су поново затворена за наше истраживаче, a без њих ми нисмо у стању да ишта честито започињемо. Једино je јасно, распадање југословенске државе 1992. оставило je за собом неопходност да научна истраживања обједињавамо изван републичких граница, које су наизменично биле и подстицај и окови. Подстицај, јер су републички политичари имали више интереса и новаца да дају за истраживања о њиховој прошлости, него што су могле да скупе савезне власти. Окови су се састојали у цепању идеологије на којој je држава почивала, на шест завађених школа. Оне су све изреда толико злоупотребљавале марксизам као своју основу, да се та реч компромитовала за дуги низ деценија. To je постао знак распознавања за локалне сепаратизме, за уски начин мишљења и оправдање да се може јавно грешити.

Ha првом месту je наш задатак да се наше истраживање боље организује. У свету постоји данас више покушаја да се отварају нова средишта за научна истраживања Босне,[17]Поред Института за босанске студије Адила Зулфикарпашића у Цириху, саопштено je 18. новембра 1994, приликом … Прочитај више при чему нејасна финансијска подлога увек те напоре охрабрује, a не зауставља. У том погледу je и наш задатак да се установе за научна истраживања морају дугорочно планирати и рационално остварити. Ha првом месту je стари грех да je у некадашњем југословенском распореду средишта научних истраживања, Загребу остављено да изучава латинске изворе, Сарајеву турске, a Београду византијске. Нико нема више потребе за изучавање турске архивске грађе него српски народ, a Београд као културна престоница у томе има предност.

Оцењивано je 1986. да je у Сарајеву било десет стручњака за историју наших народа под турском влашћу, два на факултетима, два у Историјском институту и шест у Оријенталном институту. Поред Сарајева, овим се истраживањем бавила и група научника у Приштини. Требало би сматрати хитним задатком да се у Београду организује један нови Институт за изучавање балканске историје под турском влашћу. За то у Београду има најбољих стручњака и у питању je само умешност организације.

Сама природа задатака који стоје пред истраживањем историје Босне намеће поделу на четири најосетљивије области.

1)Истражнвања исторнјске демографије. Цветање лажне историјске свести и њена политичка злоупотреба против српског народа je, између осталога, дошло и због чињенице да ми још немамо историју српског друштва, a на првом месту историју српског становништва од најстаријих времена до данас. Ђорђе Пејановић je 1955. објавио истраживачко дело о историји становништва Босне и Херцеговине.[18]Ђорђе Пејановић, Сшановншишво Босне u Херцеговине, Београд, 1955.Динамика развоја, a посебно пад становништва у светским ратовима, може се пратити захваљујући модерним пописима од 1879. Ha приближно егзактан начин би се могла пратити и динамика развоја у турско време од XV века, према пореским дефтерима који стоје на располагању. Делимично je то и до сада рађено (Ханџић, Аличић, Васић), али то треба сматрати само почетком.

Ha сличан начин ће се искоришћавати и скупљени подаци из Дубровачког архива, a успех са реконструкцијом градова средњевековне Босне Десанке Ковачевић-Којић je без сумње у томе велико охрабрење. Поред значаја за историју уопште, град има функцију основне ћелије no којој се мери бројчана снага области која граду припада.

У демографској историји изузетни значај имају питања миграција и губитка становништва изазвани ратовима и насиљем. Сматра се да je у Великој источној кризи 1875-1878. Босна и Херцеговина изгубила 13,67% становништва, у Првом светском рату 19% и у Другом светском рату око 25%. У последњем случају je Пејановић установио да je изгубљено 686.000 људи. Главни извор овако великих губитака je геноцид над српским становништвом 1941-1945. Taj број није до данас установљен. Данас се више установа бави проучавањем страдања српског народа у Босни и Херцеговини, али још није установљена једна меродавна слика правог стања. Може се израчунати приближно тачан број жртава no локалним стратиштима, али je проблем остао да се открије број главног стратишта у Јасеновцу. Бетонирање јама и обесхрабривање научног истраживања у Босни и Херцеговини je постало део званичне идеологије, још пре слома југословенске државе 1990. Након тога времена, сви су трагови убијања на територији под контролом хрватске и муслиманске војске систематски уништавани. У овом погледу je значајно и истраживање политичке идеологије модерног геноцида, a за онај над српским народом 1941. je суш тинско да се коначно установи тачна слика одговорности католичке цркве за насилно покатоличавање и масовно убијање. Наша наука још није изашла из круга недоумица да ли су црквени људи у Ватикану 1941. били само обавештени о злоделима над Србима 1941, или за то сносе одговорност као иницијатори. Наравно, проучаваће се и злочини које су Срби извршили.

Економске миграције становништва из Босне и Херцеговине су ипак имале и врло јасну националну основу. Исељавало се углавном хрватско и српско становништво, a усељавало муслиманско. Миграције на политичкој основи су феномен забележен и у турско време XIX века.[19]Васо Чубриловић, Политички узроци сеоба на Балкану od 1860. do 1880. ГоОине, у: Одабрани историјски радови, Београд, … Прочитај вишеПокушаји да се број муслиманских исељеника преувелича изнад 140.000 људи, како се стандардно сматра, у оквирима општих муслиманских исељеника са Балкана у снази до два милиона људи[20]В. Simsir, Turkish Emigrations from the Balkans, Documents, I, Ankara, 1968, стр. 115. носе на себи белег утицаја политичке идеологије и могу служити само као подстицај за научну проверу.

2)Истраживање националних покрета. У целом свету постоје посебни методи којима се проучава историја „националних препорода“ код разних народа. Основа у овоме je да треба разликовати етнички карактер становништва од ступња његове националне свести у различитим временима. Национална свест je увек свест о политичким дужностима према својој независној држави и није увек иста у разна историјска времена. Постојала су раздобља када она није уопште била присутна и када се свет идентификовао no верској и црквеној припадности. Чак ни покрајинска свест није стална, na није чудо да одређене општине Босанске Крајине и Источне Босне сматрају да не спадају у Босну и тим именом називају земљу у суседству.[21]B. Ћоровић, нав. дело, стр. 1.

Национални препород представља дугорочно социјално догађање у једној заједници и он je у правом смислу речи покрет за стварање модерног демократског друштва. У њему je ангажовано све што улази у историјске процесе трансформације друштва од самог почетка. Ha првом месту je ту сведочанство о историјском пореклу народа, о његовој култури која се најпре узима за основу националног буђења, установама за неговање језика и историје, политичким програмима и социјалним класама које овај покрет носе. Ту je и типологија национализама.

У том погледу je историјска наука дошла до степена да у националне препороде укључује све социјалне процесе модернизације друштва, a на првом месту отпор феудалном систему и аграрном кретању сељаштва. У свим овим видовима сада се пред нашим очима врши једна дубока ревизија оне слике о етничком карактеру Босне и Херцеговине коју je до сада историјска наука била постигла:

a) досадашња je наука створила значајну тековину да Босну и Херцеговину од досељења Словена на Балканско полуострво сматра српском земљом. Сведочанства Порфирогенита из 958. („De administrando imperio“) o разграничењу српског и хрватског народа no реци Цетини код Омиша нико не доводи у питање, али je у модерно време ревизионистичка историографија уобичајила једно тумачење које тај податак обезвређује и мења му смисао.

Цела европска наука je од самог почетка националних препорода крајем XVIII века сложна у оцени да језик сачињава биће нације и да су границе једног језика у исто време међе докле се простире територија неког народа. Српски научници су у овоме ишли за истраживањем католичких научника Копитара и Добровског. Сва су рана научна дела о томе била сложна да штокавски говор представља територијалну основу српског народа, a у том погледу je и цело суседство Босне увек сматрано српском земљом. Чак и политички покрети прошлога века већином прихватају овакву слику. Хрватски Илирци и вођи Хрватске Народне странке између 1860. и 1870. су такође полазили од тога да су Босна и Херцеговина српске земље. Сумње у то су почеле тек са појавом идеологије католичког клерикализма иза револуције 1848. и до данас нису престале. Ha тој основи и неке европске државе сада сматрају да je на Босну и Херцеговину извршена војна агресија.

У будућим научним обрадама треба правити разлику између модерних националних покрета, који имају своју динамику у социјалним преображајима, као што се no типологији разликују на елитни и масовни покрет. Ова смена захтева зрелост друштва, обиље штампарских машина и спремност грађанина да учествује у стварању и пословима своје државе. У питању етничке структуре као подлоге на којој се ови процеси дугог трајања врше, битну улогу има проучавање језика – његовог карактера, дијалектолошке структуре и почетака стандардизације. Језичка и демократска основа нације je у неповрат пропала.

У проучавању ове врсте ми се морамо чувати да науку бранимо од себе, да у страху од прихватања меродавне методологије. националних покрета, не почнемо бежати од науке у исту политичку митологију која je данас у свету против нас.

б) Треба се помирити са чињеницом да историја националних преображаја у Босни и Херцеговини још историјски није окончана. Исламски свет je иначе каснио у овим променама, a и сада се налази у грчевима око дилеме да ли се стварају локални идентитети везани за етничку традицију, језик и културу или je у току процес који треба да политички интегрише данас више од милијарду људи.

Постоји несклад између ове две струје и на локалној и на светској основи, иако се привидно у много случајева надопуњавају и прожимају. Европска наука je делимично прихватила митолошке основе из раније ју- гословенске науке, na треба очекивати да ће струји која тежи бошњачкој нацији и касније давати највише значаја, тим пре што je до слома југословенске државе 1990. у томе погледу ударен темељ који се не може тако олако пољуљати. Сви који данас пишу о историји Босне узимају у обзир оно што изгледа као да je плод истраживачких напора ранијих времена.

У тексту „Народи и народности Босне и Херцеговине“, у ревидираном издању Енциклопедије Југославије 1985, нацртана je једна историја етничке структуре Босне, која je формално изгледала као опште становиште. To je понављање онога што je хрватска политичка литература од 1914. разрађивала: етничка структура je у покрајини створена тек иза турског освајања 1463, али се националне афирмације изводе тек у XIX веку. Турци су у Босни затекли два православна народа – Србе и „прилично славизоване Влахе“. Иако су били један од конститутивних народа, Срби у средњем веку насељавају само Херцеговину и делове источне Босне.[22]Enciklopedija Jugoslavije, 2, Zagreb, 1985, стр. 227, 222. Текст Мухамеда Филиповића и Неџада Хаџидедића. Ћирилско писмо je сматрано светском целином и раније нису допуштане посебне босанске варијанте,[23]Enciklopedija Jugoslavije, 2, Zagreb, 1956, стр. 628. али се онда то правило изменило. У истом смислу je и ослободилачки покрет протумачен примицањем руских армија босанским границама.[24]Исто, 2, Zagreb, 1985, стр. 177.Када je америчка дипломатија Вашингтонским споразумом од 18. марта 1994. и муслиманском политичком вођству наметнула да своју нацију не сматрају „муслиманском, веру исламском и језик босанским“ (како су тврдили у попису 1991) вештачке нације још нису смирене. [25]Robert М. Hayden, The Constitution of the Federation of Bosnia and Herzegovina: A Imaginary Constitution for an Illusory ’Federation’, y: Balkan Forum, Vol. 2, No. 3, 1994. Taj устав … Прочитај више Амерички су дипломати тако једним потезом пера секуларизоцали признату заједницу њеног муслиманског назива и прогласили бошњачком. И страни су научници реаговали да je „лингвистички ентитет ,бошњачки’ до тада био непознат лингвистима“.[26] Jean-Francois Gossieaux, Rocensement et conflits ’ethniques’ dans les Balkans, часопис Pensee, 296, Paris, новембар-децембар 1993, стр. 25. Немогућност решења данашње југословенске кризе и смиривање грађанског рата долази из ових покушаја да Балкан и даље задрже као политички забран великих сила за произвољно проглашење вештачких нација. Марксисти су са новом црногорском нацијом имали и бољих метода и стрпљивије чекали да време ради за њих.

Званично становиште о националној структури Босне и Херцеговине које je овако драстично дошло до изражаја у вашингтонским споразумима Хрвата и муслимана о заједничкој федеративној држави, са правом конфедерације са независном Хрватском, Србе je осудило као агресоре у Босни и Херцеговини. Теорије о њиховом настанку захваљујући асимилацији несловенске влашке нације са српским досељеницима на територији Босне и Херцеговине, завршиле су са оптужбама пред међународним судом правде да je постојећа Савезна Република Југославија извршила препад на једну независну државу, коју признаје цели свет.

3)Аграрни покрети сељаштва u национална политика. У нашој je науци створена погрешна представа да постоји разлика између националне политике коју су водиле различите политичке конспирације и аграрних покрета који су спонтано избијали, без тајних припрема организованих група. Ова je дилема почела иза 1930. са интензивнијим обрађивањем историје Гарашаниновог „Начертанија“ из 1844. и учинка те прве националне доктрине на ослободилачке напоре у Босни и Херцеговини. Овакве су тајне организације стваране још од краја владе књаза Милоша 1842, али им се од тада посвећује више пажње и утемељују се са више политичких система. Углавном je иза њих стајала политика званичне владе у Београду. Сем „Устава политичке пропаганде имајући се водити у земљама Славено-турским“ који се прихвата у Београду марта
1849, све су друге политичке конспирације биле приближне копије раније „Филике Хетајреја“ која се 1814. ствара у Одеси, a 1818. преноси у Цариград. Устав пропаганде 1849. од аустријске владе оцењиван je као део европске револуционарне мреже чије je средиште било у Паризу. Ниједна од других тајних организација није имала овако широк значај, нити je на захтев руске владе била забрањивана.

Тајне организације су биле упориште политичких агената који се врбују из реда трговаца, ретких интелектуалаца, a од свештеника највише католичких фрањевачких калуђера. Оне су све полазиле од основе да je Босна и Херцеговина српска земља раздељена у три непомирљиве вере. Одатле je и њихов задатак био да одгоје свест заједничке националности код свих припадника три вере. „У недостатку просвете Срби мухамеданске вероисповеди немају ни појма о народности, a тако исто и већа чест Срба источне и римске цркве. Докле год буде Србин источне цркве веровао, да je Србин само због вероисповести источне, док Србин западне цркве буде исповедао, да он није Србин за то, што принадлежи цркви западној, док на послетку Србин мухамеданског закона буде одрицао, да je он Србин, пошто Мухамеда верује, дотле не можемо се ми словени на југу, правоме напретку, слози и љубави међусобној надати“.[27]Тома Ковачевић, Оиис Босне u Херцеговине, (1851), Београд, 1879, стр. 17. Тако je главни задатак ових тајних организација био да дух националности одгаја no европским лингвистичким мерилима. У природи елитног национализма, кроз који je прошао сваки европски покрет пре него што се претворио у масовно кретање обичног народа, ово je захтевало ангажовање градских средњих класа и њихових метода културне делатиости преко просвете највише.

Поуздано се може установити да су све ове организације у својим писаним и неписаним правилима полазиле од тога да за српско национално ослобођење треба придобити и муслиманску властелу. Највиши домет je то постигло у покушају једног од вођа таквих конспирација Миће Љубибратића да на народне скугпптине у Херцеговини позове и представнике муслиманских бегова, na да заједнички прогласе ослобођење од турске власти. Због овога су све ове организације захтевале да се одустаје од решавања аграрног питања и да се ослобођење оствари уз услов очувања беговских земљишних поседа. Ако би ово условно и назвали идеологијом грађанске класе, не би требало заборавити да се архивским подацима може доказати да je ово класно помирење увек саветовала и руска дипломатија, из круга Николаја Павловича Игњатијева, амбасадора у Цариграду. Због тога се мора поставити питање какав je историјски значај ових тајних организација? One су заиста неуспео модел италијанских конспирација „Карбонара“ 1815-1830. и „Младе Италије“ 1831-1849. Сличност са грчким тајним организацијама из 1814, које су биле под невидљивим вођством рускога цара као њиховог главног старешине, намеће питање да ли je то био организам који припрема револуцију, или инструмент руске владе да држи под контролом балканска револуционарна
кретања? Уколико се не би ишло далеко од руске престонице, остаје питање да ли су оне вршиле услугу исте врсте влади у Београду.


Сви су сељачки устанци у Босни и Херцеговини почињали као револт на феудалне односе, покушаје реформе тих односа на штету сељака и због пореског оптерећења. Тешко je установити да je иједан устанак, којих мањих и већих има око 14 до 1918, био плод претходне тајне конспирације.


Оне који су тврдили да je устанак 1875. био припремљен од једног одбора на чијем челу стоји трговац Васо Видовић разочарало je његово писмо хабзбуршком командујућем генералу у Загребу, да му je циљ био да припреми аустроугарску окупацију његове отаџбине.

Српска наука je већ пре рата 1941. у решавању ове дилеме направила прве успешне кораке. Васиљ Поповић je 1935. сумирао становишта италијанског историчара Антонија Анцилотија да je аграрно питање био нужан корелат покрета за уједињење Италије до 1871.[28]Васиљ Поповић, Маргиналије к проблемашици Ризорђименгиа u ЈуГословенсшва, Југословенски историјски … Прочитај више Ha тај je начин легализован спонтани сељачки покрет за аграрно ослобођење као ослободилачки и национални подухват. У Италији je Антонио Грамши створио једну заокружену теорију да национално уједињеље Италије није обављено на ваљан начин, јер није остављено сељаштву да револуционарним путем реши аграрно питање и коначно само створи друштвене облике и државу пo мери самога народа. Он je то називао „Rivoluzione mancata“, револуција која се није десила. Резултат je био да je након уједињења 1871, католичка црква успела да одвоји сељаштво од послова демократске и унитарне државе, да она никада пре фашизма 1922. није постигла историјско уједињење италијанског становништва у једну политичку целину.

4)Револуција 1941-1945. Ово je данас постало један од приоритетних задатака науке, тим пре што наша култура није направила прави омер између две струје покрета отпора, једне коју воде комунисти и друге коју су покушавали да надахну српски националисти. Поједностављено се то назива могућношћу рехабилитације четничког покрета Драже Михаиловића, уз истовремену критичку оцену вођења револуције од стране комуниста.

Деликатност овог захтева се састоји у чињеници да je наше национално питање данас изгубило ону међународну основу, на којој се решавало у време рата 1941. до 1945. Обе су стране југословенског покрета отпора тада имале подршку источног и западног света. Обе су направиле омашку да су југословенски брод везале за два различита блока великих сила, a чијом су се историјском судбином поистоветили. У данашњим тренуцима обновљеног рата у Југославији, српски национални покрет нема користи ни од ранијег опредељења за англосаксонски свет, као што га нема и од палог руског комунизма. Једна критичка оцена наше науке je неопходна, уколико се од ње с правом очекује да показује путеве у помрчини историје и тражи излаза.

Обе стране у покрету отпора су биле оптерећене различитим варијантама национализма. У комунистичком делу се он у почетку није видео, дремао je под нацртима федералног преуређења југословенске заједнице и због тога изгледао као да не постоји. Врло брзо се после победе 1945. показало да je југословенски комунизам оптерећен идејама националне равноправности, које су југословенску државу проглашавале тамницом малих народа. Одатле je све више избијала на површину жеља да се југословенска држава води у смислу афирмације раније запостављених народа и да се њихова питања предимензионирају, на рачун југословенске целине. Равнотежа национализама и њихова утакмица да се у привидно једном идеолошком покрету надмећу за повећање утицаја свог народа вршена je увек на рачун заједничких институција државе које се воде из Београда. Коначно je и распадање социјалистичке Југославије 1990. изгледало као продужетак онога што je комунистичка влада у њој раније радила. Није случајно да су и сва републичка вођства пропале државе остала доследна разарању постојеће заједнице и дала отпор покушајима да се она преуреди и поново обједини. Ауторитарни режим, политичко насиље je била цена одржања.

Овај савез комунистичке идеологије и националних циљева који су joj у бити супротни, није никакав југословенски, нити ововремени, изузетак. Неки немачки национални покрети су пред 1914. и у току Првог светског рата имали изразито левичарска, чак револуционарна, обележја. To су називали „Левим људима са десна“ („Linke Leute von Rechts“). Леве људе са циљевима стварања Велике Немачке су називали „пруским анархистима“, „националним анархистима“. Први светски рат je немачки народ доживљавао као час ослобођења од вековног бремена. „Веровало се да je секуларни час Немачке куцнуо да се јединство нације најпре оствари, или да се у најгорем случају барем коначно успостави у знаку једног милитантног социјализма и национализма“. Освалд Шпенглер je писао дело „Пруски дух и социјализам“.[29]Otto-Ernst Schüdekopf, Linke Leute von Rechts. Die national revolutionäaren Minderheiten und der Kommunismus in der Weimarer Republik, Stuttgart, 1960, стр. 39.Иако je ова појава била плод светског рата, њени корени су дубоко у прошлом веку и вежу се за омладински покрет пред рат 1914. Политичка побуна европске омладине у време смене два века само je део једног процеса, који je обухватао све области људске делатности“.[30] Исто, стр. 17.

Одавно je уочено да je главна идејна подлога младобосанског и „младојугословенског покрета“ пред 1914. долазила управо из духовних основа покрета немачке омладине: Ничеова филозофија младих змајева који ће прометејском делатношћу и личном жртвом опрати грехе отаца. Младобосански „анархокомунизам“, како се оцењује главно идејно обележје ове омладине није долазио само из руског револуционарног подземља. Он je плод утицаја са запада. Младобосански покрет je био први препознатљиви историјски извор из кога je изникао каснији југословенски комунизам који he повести револуцију 1941. Без обзира на његов српски и унитарно југословенски почетак, он je историјски завршио као покрет југословенских мањина које су растакале државу, до границе њеног одржања. Под тим бременом je пропао и југословенски комунизам 1990.


Од почетка устанка 1941, његово вођство je патило од претераног радикализма, иза којег се крило његово незадовољство са државом која je уједињена 1918. „Леве грешке“ у зиму 1942, покушаји ране совјетизације још неослобођене земље, „псећа гробља“ и ликвидација људи, убеђених да припадају српском национализму и горњој класи, били су само почетак.


Није све објашњено како je партизанско вођство прихватило одлуку о распуштању Коминтерне, као што je остало прећутано да су постојали службени предлози да се југословенска држава уклопи у совјетску федерацију. Није доведена до краја ни истраживачка обавеза да се испита ко je први дао идеју за одржавање заседања у Јајцу, на коме je прихваћен програм о федеративној републици. Неспособност вођства, које je 1937. наметнуто југословенском комунизму, да води југословенску политику био je основни извор сукоба са Стаљином. Подстицање револуције у Грчкој, планови о побуни у Италији, знакови су осећања нестабилности вођа државе који су историјским случајем дошли на њено чело, a да за та места нису имали подршку народа.

Данас код историчара постоји једна мешавина недоумица како да се оцењује покрет Драже Михаиловића, са жељама да се изврши његова свестрана рехабилитација пред историјом. Остаје увек питање шта се може рехабилитовати? Старе оптужбе за сарадњу са Италијанима и делом Немцима данас за многе нису ствар која се политички осуђује. Љотићевске и делом немачке војне снаге су били главни противници четничког покрета.

Taj покрет никада није био идејно и политички интегрисан да би у баштину оставио трајније историјске циљеве. Његова војна структура je остављала пуно простора да се покрајинске војводе осећају као независни монарси који не слушају заједничко вођство. У политичком погледу je главни циљ био обнова монархије, али су сви политички циљеви остављени у надлежност избегличкој влади у Лондону да их формулише и проведе у дело. Ha крају се све сводило на препуштање британској влади да она решава питања судбине српског народа. Убијања на пречац, освете без правог разлога су оставиле једну баштину, без заборава.

У социјалном погледу je четнички покрет патио од претераних амбиција да на брзину створи једну посебну идеологију обнове целог друштва, јер се видело да je због њеног одсуства безнадежно губљена омладина и интелигенција. Kao покрет слободних српских сељака, тај je покрет само у захтевима за тоталном аграрном реформом створио врло успео социјални програм. У питању изградње и вођења индустријског друштва, тај je покрет патио од крајње недоследности и противречја. У „Закључцима“ са зборовања (кога називају конгресом) у Шахиновићима 1-2. децембра 1942. се каже:

„Приватна својина je зајамчена, a њен обим мора се ограничити законом у општем интересу.

Земља припада ономе ко je обрађује. Велики приватни поседи морају се укинути и ставити држави на расположење. Ово ће држави олакшати потпуно решење аграрне реформе. Аграрно питање мора бити решено потпуно и правилно.

Целокупна индустрија мора бити у државним рукама. Исто тако велика трговина, a мала у приватним рукама под контролом државе.

Новчани и кредитни заводи морају бити у државним рукама.

Привреда треба бити изграђена на начелу државног задругарства“.

Покушаји да се изгради на брзу руку једна примамљива социјална идеологија нису били извор слабости четничког покрета. Његова главна историјска омашка je да je у свим пројектима решавања српског националног питања, остављао слободне руке британској влади да донесе коначна решења. Она je то и урадила у смислу краљевог позива да се четничка војска потчини команди маршала Тита, што je и урађено. Тиме овај покрет у историји иза себе није оставио никакву прихватљиву алтернативу, која би данас послужила као основа за преображај. Прихватање да и данас англосаксонске владе реше националну судбину je равно коначној катастрофи. Уместо рехабилитација некадашњих промашаја, данас треба тражити нова решења.

Наша je револуција 1941-1945. била највеличанственији догађај прошлости. Његова основна баштина данас више није ни питање новог друштва, ни препуштање судбине у руке англосаксонских влада, него подела народа на два завађена табора. Идеји јединствене српске државе супротставља се нејасна визија покрајинских аутономија, на рачун ове целине. Из тога остаје само једна порука: не знамо шта би данас требало рехабилитовати, a то се нарочито односи на покрет Драже Михаиловића, јер се то данас највише захтева од науке.

Уместо расцепа око рехабилитација, које нас поново воде у мрак грађанског рата, треба прошлост оставити науци да joj она пресуди без учешћа целог народа, који се на томе поделио.

Преузето из зборника радова: 

Босна и Херцеговина од средњег века до новијег  времена, Историјски институт САНУ, Београд 1995, 13-27

Референце

Референце
1 Др Владимир Ћоровић; Хисшорија Босне, I, Београд, 1940, стр. 10.
2 Slavoljub Bošnjak [Ivo Frano Jukić], Zemljopis i povestnica Bosne, Zagreb, 1851, str. 83.
3 Milorad Ekmečić, Uvodno izlaganje na kolokviju Istraživanja iz oblasti istorije u ANUBiH 3.jula 1986, Sarajevo, 1986, стр. 15.
4 Исто, стр. 13
5 У Пакистану je објављен зборник радова Tragedy of Bosnia. A symposium, часопис Pakistan Horizon, 46-1, Карачи, јануара 1993; Noel Malcolm Bosnia. A Short History, Macmillan, London, 1994. Постоји и америчко издање, New York University Press, 1944; Mark Pinson (ed.), The Muslims of Bosnia – Herzegovina. Their Developement from the Middle Ages to the Dissolution of Yugoslavia, Harvard University Press, 1944. Постоји пет прилога разних аутора, за разне епохе.
6 Waren Zimmerman, A Pavane for Bosnia. Приказ књиге Ноела Малколма Bosnia. A Short History, y часопису The National Interest, 37,1994. Часопис je високотиражпи недељник утицајног Foreign Affairs. Овај приказ историје Зимерману служи као потврда да су неки светски политичари (премијер Мејџор, Лорд Карингтон, председник Клинтоп и цела хрпа неидентификованих „западних експерата“) грешили у оцени Босне као вештачке државе, са административним границама. Вели да je то српска пропаганда, којом се правда агресија на једну суверену земљу. Ha првом месту дословно понавља Малколмово нетачно интерпретирање хронике Јована Кинамоса, у којој се вели да река Дрина дели Босну од остатка Србије. Остало су мемоарске белешке.
7 L. v. Südland [Ivo Pilar], Južnoslavensko pitanje. Prikaz cjelokupnog pitanja, Zagreb, 1943, стр. 107. Оригинал je изишао у Бечу 1918.
8 Исто, стр. 113.
9 Ćiro Truhelka, О podrijetlu žiteljstva grčko-istočne vjeroispovjesti u Bosni i Hercegovini, у: „Studije o podrijetlu“, Zagreb, 1941, стр. 33.
10 O. Dominik Mandić, Postanak Vlaha prema novim poviesnim istraživanjima, Buenos Aires, 1956. Ноел Малколм je од њега пренео разрађивање тезе да су Власи били народ црне комплексије, то јест да су Моровласи пореклом из Северне Африке.
11 Прилог о Historiji Bosne i Hercegovine у: Enciklopediji Jugoslavije, 2, Zagreb, 1985, стр. 165 je измењен текст Анте Бабића. Редакција je после његове смрти уносила поправке. Прилог Narodi i narodnosti Bosne i Hercegovine, где ce понавља Пиларова теза o пореклу Срба су писали Мухамед Филиповић и Неџад Хаџидедић.
12 Noel Malcolm, Bosnia. A Short History, стр. 26.
13 Исто, стр. 72-73; John Fine, The Meddieval and Ottoman Roots of Modern Bosnian Society, y: Mark Pinson (ed.): нав. дело, стр. 14, 20; Ivo Banac, Bosnian Muslims: From Religious Community to Socialist Statehood, Mark Pinson (ed.): нав. дело, стр. 83.
14 I. F. Jukić, нав. дело, стр. 81. Вели да je no подели године 379. (н. е.) Босна припала под источно, „тј. герчко царство“; В. Ћоровић, нав. дело, стр. 88 цитира поделу из године 395. (н. е.), no којој je грапица ишла западно од Београда – Космајско горје – Шар планина.
15 Samuel Р. Huntigton, The Clash of Civilizations, Foreign Affairs Vol. 71, No 73, 1993. Босну je ставио y источну цивилизацију, иако ce већина политичара (Туђман, Клаус, Мок) опредељују за реку Дрину.
16 Imanuel Geiss, Europa – Vielfaht und Einheit. Eine historische Erklärung, Mannheim, 1993, стр. 14.
17 Поред Института за босанске студије Адила Зулфикарпашића у Цириху, саопштено je 18. новембра 1994, приликом конгреса American Asociation for Slavic Studies y Филаделфији да сличан институт жели да покрене и историчар Роберт Дониа. Он je аутор кн>иге Islam under Double Eagle, The Moslems of Bosnia and Herzegovina 1878-1914, New York, 1981. Саопштење подлеже провери.
18 Ђорђе Пејановић, Сшановншишво Босне u Херцеговине, Београд, 1955.
19 Васо Чубриловић, Политички узроци сеоба на Балкану od 1860. do 1880. ГоОине, у: Одабрани историјски радови, Београд, 1983, стр. 525.
20 В. Simsir, Turkish Emigrations from the Balkans, Documents, I, Ankara, 1968, стр. 115.
21 B. Ћоровић, нав. дело, стр. 1.
22 Enciklopedija Jugoslavije, 2, Zagreb, 1985, стр. 227, 222. Текст Мухамеда Филиповића и Неџада Хаџидедића.
23 Enciklopedija Jugoslavije, 2, Zagreb, 1956, стр. 628.
24 Исто, 2, Zagreb, 1985, стр. 177.
25 Robert М. Hayden, The Constitution of the Federation of Bosnia and Herzegovina: A Imaginary Constitution for an Illusory ’Federation’, y: Balkan Forum, Vol. 2, No. 3, 1994. Taj устав који je створила америчка дипломатија „is hardly an example of democratic state-buil­ding“. Наводи дефиницију из преамбуле да суверенитет почива на слободним грађанима, али се од суверених народа (чланови 4 и 6) помињу само „Bosniacs and Croats“. Израз „Бошњаци“ су само други израз за муслимане.
26 Jean-Francois Gossieaux, Rocensement et conflits ’ethniques’ dans les Balkans, часопис Pensee, 296, Paris, новембар-децембар 1993, стр. 25.
27 Тома Ковачевић, Оиис Босне u Херцеговине, (1851), Београд, 1879, стр. 17.
28 Васиљ Поповић, Маргиналије к проблемашици Ризорђименгиа u ЈуГословенсшва, Југословенски историјски часопис, 1-4, Београд, 1935, стр. 76-87.
29 Otto-Ernst Schüdekopf, Linke Leute von Rechts. Die national revolutionäaren Minderheiten und der Kommunismus in der Weimarer Republik, Stuttgart, 1960, стр. 39.
30 Исто, стр. 17.
Подијели

Ново

РАДОВАН СУБИЋ: Један британски путописац о походу Омер-паше Латаса у Херцеговини 1861. године

4. јуна 2021.

Михајло Ђурић и Коста Чавошки о уставним промјенама у Југославији

НОВО: „Усташки покољ над Србима у селима Велико и Мало Паланчиште и Горњи Јеловац код Приједора октобра 1942. године“

18. априла 2021.
ОЗНАКЕ
ИСТОРИОГРАФИЈА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
Пишите нам
istoriografijars@gmail.com

Допуштено је преузимати текстове са портала, уз обавезно навођење извора и упућивање директно линком на страницу са које се текст преузима.

Сва права задржана © Историографија РС 2020.