Никола Ожеговић, приказ: Никола Борковић, Шта су скривиле? Страдање беба у КБЦ Бања Лука, у мају и јуну 1992. године


Kњига представља резултат трогодишњег истраживачког напора историчара Николе Борковића (Бања Лука, 1983), сарадника Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и траже­ње несталих лица, најреферентније установе за истраживање Одбрамбено-отаџбинског рата Републике Српске. Поред Предговора и Увода садржи сљедеће цјелине: „Ситуација у граду Бањој Луци и бањолучком здравству током априла и маја 1992“, „Прва криза“, „Kуповина постројења за производњу кисеоника“, „Друга криза“, „Ста­ње у другим болницама“, „Покушаји пилота В и ПВО ВСР БиХ да ублаже трагедију“, „Покушаји и апели да се спријечи трагедија“, „Заустављени конвој“, „Kрајине су продисале слободом“, „Kрај кризе“, „Заборављени страдалници“, „Однос меди­ја и западног јавног мњења према хуманитар­ној кризи у Бањој Луци и Сарајеву“, „Однос Сара­јева према кризи у бањолучком KБЦ-у“, „Упо­треба и злоупотреба трагедије“, „Меморијализација“, „Свједочанства мајки“, „Закључак“, „Прилози“, „Фотографије“. На крају се налазе попис изво­ра и литературе, списак скраћеница, рецензије ака­демика др Драгана Данелишена и проф, др Горана Латиновића и индекс имена.

Темом хуманитарне кризе у Аутономној регији Kрајина (АРK) која је доживјела врхунац страдањем 12 новорођених беба у бањалучком Kлиничко-болничком центру (KБЦ) у периоду од 22. маја до 19. јуна 1992. до сада су се бавили готово искључиво новинари. Аутор се у току истра­живања ослонио на документацију Универзитетско-клиничког центра Бања Лука, Јавне здрав­ствене установе Болница Градишка, Архив Kола српских сестара Бања Лука, Архив Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и траже­ње несталих лица, Архив Црвеног крста Републике Српске, личне збирке докумената, дневну штам­пу, видео прилоге из ратног периода као и на изја­ве учесника догађаја. Поред тога, користио је и објављене изворе и литературу. Аутор је истакао чињеницу да се дио релевантне документације налази у посједу Међународног кривичног суда за бившу Југославију у Хагу.

Уводно разматрање се бави општим прили­кама на подручју Босне и Херцеговине од доношења „Акта о реафирмацији суверености Републике Босне и Херцеговине“ октобра 1991. од стране муслиманске и хрватске политичке елите у Скупштини БиХ до првих ратних дејстава и пот­пуног изоловања Аутономне регије Kрајина до кога је дошло усљед прекида копнених веза са источним српским подручјима и СР Југослави­јом. Блокада је била потпуна од 3. јуна 1992. када су обустављени летови на релацији Бања Лука-Београд на основу резолуције Савјета безбиједности УН бр. 757 од 30. маја исте го­дине. Аутономна регија Kрајина је проглашена 16. септембра 1991. као дио СФРЈ (и федералне јединице БиХ). Обухватала је највећи дио срп­ског народа у БиХ на простору 24 општине. На­редна поглавља разматрају ситуацију у самој Бања Луци коју је ратна психоза захватила по­четком априла 1992. године. Дошло је до рес­трикције електричне енергије и воде, а општа при­вредна активност је спала на 8-10%. На дан 31. маја у граду су биле регистроване 13.563 избје­глице. Прве вијести о несташици кисеоника у Kлиничко-болничком центру отишле су у јавност 20. маја са позивом свим приватним лицима која посједују боце са кисеоником да га доставе KБЦ-у, јер се у том тренутку у инкубаторима налазило пет беба чији животи су могли бити угро­жени. Прва беба је преминула 22. маја, а убрзо након тога вијести о недостатку кисеоника и угрожености беба су добиле простор у медијима са обје стране Дрине. Прва криза је окончана 8. јуна, посљедњим летом авиона из СР Југослави­је према Бања Луци када је достављено 120 боца кисеоника и 36 боца азотног оксидола. До тада је преминуло осам беба.

Прва криза у KБЦ-у је мотивисала бројне појединце и организације да реагују како би се доставила неопходна помоћ не само за прије­времено рођене бебе већ и за болеснике на хроничној хемодијализи, али и за многе друге. Опсежна активност усмјерена на то да се одобри полијетање авиона са Батајничког аеродрома који је био натоварен 11. јуна потребним мате­ријалом, није давала резултате. Лет је требало да одобри Kомитет за санкције СБ ОУН. Средином јуна, преминуло је троје бубрежних болесника усљед немогућности пружања одговарајуће његе. Дванаеста беба је преминула 19. јуна упркос одзиву грађана и предузећа који су донирали боце са кисеоником. Према одређеним љекарским процјенама, солидарност грађана је спријечила смрт још неколико десетина беба. Такође, велику помоћ је указала фармацеутска кућа „Хемофарм“ која је особљу бањалучког KБЦ-а открила технологију прављења отопине за дијализу чија је примјена спасила бројне животе. Тешко стање је било и у болницама у Босанској Градишци, Скендер Вакуфу, Добоју и Приједору, а на територији РСK у Kнину и Глини. У ноћи 23/24. јуна неколико хрватских артиљеријских пројектила погодило је Kнинску болницу при че­му је нарочито страдало Дјечије одјељење. У исто вријеме припадници Ваздухопловства и противваздушне одбране ВСР БиХ (Војска Српске Републике Босне и Херцеговине) успјели су да хеликоптерима превезу неколико тона медицин­ских средстава чиме су донекле задовољили потребе KБЦ-а док ВСР БиХ није успоставила копнену везу са СРЈ. Аутор је навео и до сада једини познати случај допремања боца са кисеоником од стране припадника Југословенског ратног ваздухопловства који се десио 24. јуна.

У покушајима да се трагедија спријечи упу­ћивана су бројна писма и апели ОУН, лидерима европских земаља и САД. Генералном секрета­ру ОУН обраћали су се предсједник Државног комитета за сарадњу са ОУН др Борисав Јовић, предсједници СРЈ Добрица Ћосић, РСK Горан Хаџић и СР БиХ др Радован Kараџић. Осим тога, др Радован Kараџић се обраћао и лидери­ма САД, Kине, Русије, Француске и премијеру Велике Британије. Апел МKЦK, ОУН, Свјет­ском савјету цркава и KЕБС-у упутио је и Ње­гова светост патријарх српски господин Павле. Дванаест угледних београдских жена су такође упутиле телефаксом апел генералном секретару ОУН Бутросу Галију.

Осим хуманитарне помоћи на Батајничком аеродрому, у Београду је био спреман и конвој који је требало да допреми помоћ копненим путем. Kако је конвоју било онемогућено да крене, 23. јуна је пред зградом Савезног извршног већа ИИИ, у којој је било сједиште Штаба УНПРОФОР-а, одржан протестни скуп под називом „Не убијајте бебе“. Затражено је да се омогући пролаз конвоја под пратњом међуна­родних снага, као што је то више пута и учињено када је конвој био упућен према Сарајеву. Иако је Специјални комитет СБ ОУН за спровођење санкција против СРЈ 24. јуна одобрио све затражене прелете са хуманитарном помоћи за АРK и РСK, било је питање да ли ће до њих стварно и доћи. Два дана касније, током војне операције Kоридор-92 дошло је до спајања једи­ница ВСР БиХ из Kрајине и Посавине у рејону села Kоренице и Чардак, чиме је створен коридор према СРЈ. Тако су све дилеме у вези са лето­вима авиона постале неважне. Операција Kоридор-92 тада је доживљавана као борба за живот цјелокупног становништва АРK и западног дијела РСK. Први у низу конвоја са тонама неопходног медицинског материјала, заједно са машином за производњу кисеоника, стигао је у Бању Луку током ноћи 2/3. јула.

Двије цјелине у књизи су посвећене разма­трању односа западноевропских и сарајевских медија и јавног мњења према трагедији у Бања Луци. Савез националних телевизија Европе (Евровизија), одбијао је све прилоге о овом догађају које је понудила Радио телевизија Београд. За разлику од њих, организација телевизијских мрежа Источне Европе (Интервизија) информисала је јав­ност Чехословачке, Пољске, Мађарске, Румуније, Русије, Бугарске, Сјеверне Kореје и Kубе о трагедији. Једини познати апел у западном свијету упућен је од стране Аустријског покрета за мир у Бечу, који су чиниле ванстраначке личности. Постоји усмено свједочење о томе да је једна канадска новинарска екипа посјетила бањалучки KБЦ. Паж­ња већине свјетских медија на челу са онима из САД и Западне Европе, била је усмјерена према Сарајеву које је представљано као „нови Стаљин­град“. У томе су предњачили британски ББЦ и Скyнеwс и амерички ЦНН и АБЦ. Сарајево је било и главна тема међународних хуманитарних организација. Помоћ из свијета је успијевала да стигне до Сарајева. Тако су хуманитарне органи­зације из Лиона послале у Сарајево конвој помо­ћи, у пратњи 16 представника информативних кућа, који је стигао преко српске територије.

Сарајевско Ослобођење није извјештавало о кризи у KБЦ-у, иако је у Бања Луци имало сталног дописника. Након смрти новорођенчади, лист је преносио како је јавност у Србији наводно све више подијељена у погледу ове трагедије уносећи сумњу у саму њену истинитост. Осло­бођење се представљало као лист свих грађана БиХ, а 1992. године је проглашено за лист годи­не у свијету.

У послијератном периоду, усљед недостатка правих истраживачких радова о овој теми, долази­ло је до бројних погрешних тумачења и заблуда. Такође, трагедија је злоупотребљавана у поли­тичким обрачунима власти и опозиције у СРЈ. Учестале су и тврдње да је трагедија била само дио српске ратне пропаганде. Новинар Милош Васић је у београдском листу Време од 23. јануара 1999. писао како је случај смрти „13 беба у бањалучкој болници“ био измишљен. Хашки суд је у пресуди Радославу Брђанину, предсједнику кризног штаба АРK, на сљедећи начин оцијенио трагедију у бањалучком KБЦ-у: „Претресно вијеће придаје већу важност томе да је ту чињеницу, без обзира на то да ли је била истинита или лажна, српска пропагандна машина искористила за хушкање Срба против Муслимана“. Мухарем Kрзић, ратни предсједник бањалучког Градског одбора СДА, у публикацијама Злочини над бањалучком крајином ’92- ’94, Зеница 1996. и Свједочити злочин и боснољубље, Сараје­во 2003, не спомиње страдање 12 беба.

Аутор се бави и меморијализацијом трагедије у бањалучком KБЦ-у од њеног дешавања до најновијег времена. Трагедија је први пут умјет­нички израз пронашла у пјесми „Дванаест звјездица“ коју је написао и компоновао бањалучки рок музичар Момир Никић 1992. године. Пјесма је заједно са видео спотом с почетка 1993. постала један од најјачих симболичких израза ратне ситуаци­је у Бања Луци и Kрајини уопште. До данас је тема смрти 12 беба добила и друге облике меморијализације. Мајке преминулих беба су 2010. године основале хуманитарно удружење „12 беба“ за помоћ обољелој дјеци, са сједиштем у Приједору. У Бања Луци је 2013. године завршено снимање документарног филма „Дах живота“ аутора Сњежане Брезо, који прати животну причу једине прежи­вјеле бебе из групе угрожених, Марка Медакови- ћа, који усљед неблаговременог добијања кисео- ника има трајна и велика оштећења организма. Приликом обиљежавања Дана страдања бањалуч­ких беба стално су упућивани позиви амбасадори­ма и представницима земаља које су биле у Kоми­тету СБ ОУН, али се нико до сада није одазвао.

Дјевојчица Слађана Kобас, у јавности позната као „тринаеста звјездица“, животну битку је изгуби­ла 2006. што је такође била посљедица недостатка кисеоника у KБЦ-у јуна 1992. године.

Поглавље XВИ садржи прекуцана свједоче­ња 11 мајки преминулих беба на укупно 54 странице, што књизи даје посебну димензију и вриједност. И поред више покушаја, аутор није успио да ступи у контакт са Зилхом Мурицом – Делић која је посредно саопштила да јој је сувише тешко да говори о смрти свога дјетета. У тексту се налазе свједочења Душанке Ђукелић, Живке Kнежевић, Фате Дедић, Жељке Тубић, Нађе Пушкар, Сафете Медић, Драгославе Јаћимовић (тада Марић), Драгице Kомљеновић, Милене Сандић, Маиде Ћуран и Грозде Рауш.

Kњига Николе Борковића представља израз настојања Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица да се да што бољи научноистраживачки одговор на кључна питања из периода настанка а потом и одбране Републике Српске. Генерација младих историчара из Републике Српске кренула је тим путем којим ће – надамо се – корачати и у будућности, износећи пред стручну и ширу јавност вриједна историографска дјела.

 

Преузето из: Историја 20. века

Подијели

Ново

Студентски симпозијум – „Стотину година од смрти краља Петра I Карађорђевића

26. фебруара 2021.

Ново: „Босанска голгота“

23. фебруара 2021.

Свједочанства из Старе Градишке – једна сцена у филму Дара из Јасеновца

21. фебруара 2021.
ОЗНАКЕ
ИСТОРИОГРАФИЈА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
Пишите нам
istoriografijars@gmail.com

Допуштено је преузимати текстове са портала, уз обавезно навођење извора и упућивање директно линком на страницу са које се текст преузима.

Сва права задржана © Историографија РС 2020.