НОВО: БОРИС РАДАКОВИЋ „УСТАШКА УПОРИШТА ПОД КОЗАРОМ“


У издању Архива Републике Српске, Удружења архивских радника Републике Српске, Музеја жртава геноцида и ЈУ Национални парк „Козара“ објављена је књига Бориса Радаковића, „Усташка упоришта под Козаром током Другог свјетског рата“. Рецензенти књиге су проф. др Горан Латиновић и проф. др Вељко Ђурић Мишина.  Промоција књиге најављена је за 21. aприл у Приједору, када ће, бити промовисана и књига „Усташки покољ над Србима у селима Велико и Мало Паланчиште и Горњи Јеловац код Приједора 1942. године“ ауторке Марине Љубичић Богуновић.

У књизи је историчар Борис Радаковић обрадио пет најјачих усташких упоришта под Козаром изван градских средишта  и то упоришта у: Козарцу, Љубији, Сухачи, Орахови и Ивањској.

Без детаљног увида у снагу усташке идеје која је наишла на плодно тло око Козаре, не могу се ни разумјети страхоте и јунаштва Козарчана у козарској епопеји. Другим ријечима, неколико стотина усташа из емиграције није могло учинити толико зла да усташка идеја није привукла масе хрватског и муслиманског становништва на подручју Козаре и читаве НДХ. Под усташама ја идентификујем све оне припаднике муслиманског, хрватског и нешто чешког и украјинског народа, који су прихватили усташку идеју истребљења Срба. Неки од њих су били у званичним усташким јединицама, а можда и већи дио били су наоружани цивили, „дивље усташе“, усташке милиције, домобрани „усташки настројени“, тј. „руље цивила, задојених мржњом према Србима“ наводи аутор у овој књизи заснованој обимној историјској грађи.

Он је додао да не треба губити  из вида чињеницу да су муслимани, као бројније становништво од Хрвата, чинили и већину састава војних снага НДХ на простору данашње БиХ. За простор читаве Босанске Крајине о томе говори нпр. „Представка“ вјерских представника муслимана среза Приједор у име „24.000 Хрвата муслимана овога котара“, упућена 23. септембра 1941. године „неким угледним муслиманима“ у власти НДХ, у којој се између осталога каже: „да преко 75% свих домобрана и частника хрватске војске у Босанској Крајини дају муслимани и да они сносе највише терета око очувања обстанка ове државе“. Према појединим процјенама у усташким јединицама на простору данашње БиХ, муслимани су учествовали са преко 50% од укупног броја усташа. Због свега тога потребно је у озбиљним научним радовима детаљно анализирати национални састав војних јединица НДХ.

Прва два усташка упоришта обрађена у књизи су Козарац и Љубија који се налазе се на подручју некадашњег среза Приједор. Та територија одговара скоро у потпуности територији данашњег града Приједора. У поглављу о Козарцу наведни су подаци који се тичу и усташких упоришта изван самог мјеста, као што су она у селима Козаруша, Камичани, Трнопоље, Јаруге итд. Дакле, територија која обухвата простор између Приједора и Омарске. Козарац и Љубија уз сам град Приједор, били су важан пршљен кичме Геноцида над Србима у НДХ на потезу између Загреба и Бање Луке. Налазећи се у средини као крст, између Загреба и Бање Луке те Козаре  и Грмеча, чинили су језгро кроз које су пролазили важни путеви за НДХ.

Сљедеће упориште које је описано је Сухача, село јужно од Благаја у долини ријеке Јапре. Ово већински муслиманско село било је усташки клин забијен у територију српских села у подгрмечком дијелу босанско-новског среза. Затим се аутор пребацује до села Орахове које се данас налази на граници општина Козарска Дубица (раније Босанска Дубица) и Градишка (раније Босанска Градишка). Орахова је најмање била под директном усташком управом. Међутим, усташка идеја је освојила велики број Ораховљана, тако да ни српски устаници нису могли Орахову дуго да држе под својом контролом. У књизи је приказано низ специфичности везано за ово мјесто током Геноцида над Србима у НДХ.

Од Орахове тематски се фокус књиге пребацује преко источних обронака Козаре и стиже у тадашњи срез Бања Лука. Западно од града Бање Луке неких петнаестак километара, на путу Бања Лука – Приједор, смјештена је Ивањска (данас Поткозарје). Она је чинила један од пршљенова поменуте усташке кичме (Загреб – Бања Лука) и то један од најчвршћих.

Описјући дешавања током периода 1941 -1945. аутор се осврнуо на карактер и особине устанка. У томе је јасно назначио термине попут „српски устанак“ и „српски партизани“. О ктоме, како каже, постоје километри архивске грађе, објављене и необјављене, а која нам указује на исправност коришћења тих термина. Ипак, у југословенској историографији то је нерадо и ријетко истицано, често прећуткивано, а неријетко и фалсификовано у духу „борбеног братства југословенских народа“. У пост-југословенским историографијама, осим у радовима неких српских историчара, истицање чињенице да су Срби дигли устанак и формирали партизанске чете, сматра се за „српски“ или „великосрпски“ шовинизам и прекрајање историје зарад српских националних интереса. Кроз текстове о усташким упориштима под Козаром читалац се може упознати са доказима који говоре у прилог исправности поменутих термина.

Подијели

Ново

РАДОВАН СУБИЋ: Један британски путописац о походу Омер-паше Латаса у Херцеговини 1861. године

4. јуна 2021.

Михајло Ђурић и Коста Чавошки о уставним промјенама у Југославији

НОВО: „Усташки покољ над Србима у селима Велико и Мало Паланчиште и Горњи Јеловац код Приједора октобра 1942. године“

18. априла 2021.
ОЗНАКЕ
ИСТОРИОГРАФИЈА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
Пишите нам
istoriografijars@gmail.com

Допуштено је преузимати текстове са портала, уз обавезно навођење извора и упућивање директно линком на страницу са које се текст преузима.

Сва права задржана © Историографија РС 2020.