ОКУПАЦИЈА ИСТОРИЈЕ: ШИФРА ИНЦКО


Прошлост је важна. Порука је то коју историчари, готово сизифовски, покушавају послати посљедњих година суочавајући се са наметнутим пропагандним стереотипима како смо народ превише окренут истој. Док нама намећу такав став, они који углавном долазе са Запада, дјелима показују како за свој рачун, и те како, размишљају другачије. Треба ли нам бољи показатељ за то од дешавања везаних за филм Дара из Јасеновца? Први пут постоји могућност да на том нивоу, пред широким филмским аудиторијумом, српске жртве добију свој глас те да из произведених улога кољача и зликоваца покажу лице жртве из Геноцида над Србима у НДХ и одмах се упалила капиларна мрежа негирања. То је крст који носимо и још дуго ћемо носити. Међутим, пролазак времена не тражи одустајање. Напротив, тражи раст нашег ангажовања.

Да је прошлост врло важна показао је и недавни наступ високог представника у Босни и Херцеговини, Валентина Инцка. Након многобројних настојања за укидање Дана Републике Српске те захтјева за скидање спомен-плоче на студентском дому у Палама услиједило је још једно историјско бешчашће високог колонијалног представника. У писму упућеном руководству НСРС Инцко тражи да се одузму  повеље додијељене од стране организационог одбора поводом 25 година од оснивања скупштине чиме би се како, између осталог, каже „… ставили на праву страну историје… али уклонила би се и колективна одговорност са српског народа, а уклањањем колективне кривње и елиминисањем бремена прошлости, цјелокупан народ би се растеретио…“. У поменутом писму Инцко наводи како су поступци руководства Републике Српске у рату „шокирали свијет“. Наравно, његов документ је класичан ултиматум једног наметнутог управитеља без било каквог изборног капацитета највећем демократском тијелу  Републике Српске. Чист покушај колонијализма усред 21. вијека, у складу са континуитетима.

С теоријске стране, Инцко очигледно нема дилеме да српски народ тренутно има и одговорност и колективну кривицу. (Или он можда то не разликује?) И не само то, Инцко функционише на постмодерном наративу по којем је најважнија власт она над дефиницијама. Онај ко под крилом НАТО ракетног и нуклеарног наоружања влада економијом, миграцијама, интеграцијама и силом може да пише и дефиниције, па и оне уназад, које говоре шта се дешавало. Чини то док га много не занима стварност у прошлости. Сад је ваљда јасно оно на шта је стално упозоравано, за шта је служио и служи Хашки трибунал. Управо за власт над дефиницијама прошлости.

Удобни дипломатски кабинети често нису најбоље мјесто за обнављање сазнања из прошлости и њеног смисла, па би господина Инцка можда требало мало подсјетити. Можда би га требало подсјетити на заједничког министра финансија Аустроуграске, Бенјамина Калаја, који је у периоду своје апсолутне колонијалне владавине (1882-1903) на територијама Босне и Херцеговине спроводио сурови идентитетски инжењеринг стварајући тзв. босанску нацију. Процес у којем је основа била тотално брисање трагова прошлости који говоре о српском карактеру ових простора. Овај некрунисани краљ области дубоко је вјеровао у „цивилизаторску мисију“ своје државе према колонијализованом простору. Другим ријечима, сматрани смо дивљацима које треба еманциповати и уједно нам рећи шта се дешавало у прошлости. И настадоше тако богумили, босанчица… Власт над дефиницијама. Историчари наводе да је Аустроугарска употријебила мало мање средстава и војске на овим просторима да држи народ у покорности него Енглеска у Индији, која је тада имала 300 милиона становника.[1]Милош Ковић, Гаврило Принцип документи и сећања, Београд, Нови Сад, 2014, 26-28 Нема везе, све је то Хабзбуршка монархија надокнадила сировинама, али и људском патњом.

Tреба ли подсјетити на неодољиву сличност захтјева за промјеном свијести који се Србима намећу од Инцка и њему сличних и треће тачке захтјева Аустроугарске Србији у јулу 1914. године? У њему се тражило да српска влада одстрани средства и особље из наставе за које Аустроугарска одређује да могу послужити за „пропаганду“ против ње. У свјетлу истих настојања једне шире подлоге Мило Ломпар наводи да јеРолф Дитер Клуге, професор универзитета и директор Славистичког семинара Универзитета у Тибингену, предложио 1999. године да се српској деци забрани у школама учење српске националне поезије.[2]Мило Ломпар, Повратак српском становишту?, Београд, 2013, 176.


Онако бећковићевски могли бисмо се запитати: Ако прошлост није важна зашто константно траже да промијенимо свијест о њој?


Треба ли подсјетити господина Инцка на аустроугарске логоре за Србе који су служили управо за истребљење од стране државе означеног сопственог становништва? Зна ли високи господин за логоре од Добоја, Терезина, па све до Арада. Само у једном мјесецу у логору у Добоју страдало је 643 дјеце. Свијет није остао запрепашћен. Управо земљаци господина Инцка подстицали су сурове злочине комшија ангажованих у шуцкорима  над Србима у Херцеговини, Босни, али и у Мачви и Срему. Подсјећамо га, ове области нису у Аустрији, Корушкој… Тада окупаторима није сметало да локалне антагонизме форсирају до бесвијести, као и много пута касније нажалост.

„Војници, вама је милостиви цар поверио да упаднете у Србију и заузмете ову земљу пустолова и разбојника. Ваша је дужност да имовину, све мушкарце и жене ове несретне земље уништите… Сваког оног ко би најмање милосрђа имао према зликовцима, ја ћу немилосрдно казнити…“, говорио је командант аустроугарске 5. армије, генерал Либериус Франко, у својој наредби од 27. августа 1914.[3]Горан Милорадовић, Концентрациони логори, историја феномена масовне изолације, у: Историјске свеске, … Прочитај више

У тим годинама зла у логору у Браунау, на Ину, у Аустрији, налазила се српска дјечја заробљеничка школа. Њен управник, оберлајтнант Јулије Помпеј, „забранио је одмах ’предавање Српске повјеснице, сем оних догађаја у којима су Срби били понижени’.[4]Исто, 38. Наставни језик је био хрватски, а од другог разреда немачки…“. Подсјећамо, дакле, у аустроугарским логорима је забиљежен и први познати примјер покушаја преваспитавања дјеце логораша. Српски народ је такве методе добро запамтио касније током НДХ.

Требало би се сада окренути примјерима за подсјећање из Другог свјетског рата. Нећемо посвећивати пажњу Хитлеру и Ајхману. Позивајући се на истраживање једног Аустријанца, угледног професора Валтера Маношека, подсјетио бих да је у Аустрији на крају Другог свјетског рата било 600.000 чланова национал-социјалистичке партије. Број припадника Вафен СС-а кретао се око 60.000, а Аустријанци су Вермахтовим снагама дали око 1,2 милиона војника. Сви то у односу на тадашњи број становника Аустрије (8.000 000) чини процентуално веће учешће него учешће Нијемаца! Сви они интегрисани су у послијератно друштво. Зна ли можда господин Инцко да је већина високих СС официри током рата на просторима Балкана били из Аустрије?

Из Аустрије су били и Вермахтови официри Александер Лер, Лотар Рендулић, Франц Беме, Едмун Глез фон Хостернау, али и обавјештајни официр Курт Валдхајм. Лер је, подсјетићемо, одговоран за бомбардовање Београда и Народне библиотеке Србије у којој је уништено непроцјењиво културно благо. Поред готово 500.000 књига, бомбардовањем 1941. уништена је и збирка од 1.425 ћирилских рукописа и повеља насталих у раздобљу од 12. до 18. вијека, као и збирка карата и графика са 1.500 јединица, 4.000 наслова часописа, 1.800 новина и богата рукописна збирка.[5]Чедомир Антић, Увод у историјске студије, Београд, 2017, 126. Окупација над дефиницијама.

У септембру 1941. за команданта гушења устанка у Србији постављен је Франц Беме, поријеклом из Аустрије, међу чијим је јединицама било више од трећине Аустријанаца. Поменути професор Маношек у својој књизи Холокауст у Србији наводи:


„Они нису били одабрани нимало случајно, јер су Аустријанци још из времена Аустро-Угарске монархије располагали специфичним искуствима у окупационој управи у овим земљама. Осим тога, носили су у себи изразит, расистички обојен реваншизам према Србима, који су словили као ‘гробари Аустро-Угарске монархије'“.[6]Валтер Маношек, Холокауст у Србији, Београд , 2007, 20.


Покретање велике офанзиве Вермахта у Србији Беме је 25. септембра испратио наредбом војницима, у којој је, између осталог, писало: „… Ако овде не поступимо  свима средствима и с највећом безобзирношћу наши ће се губици пењати до неизмерности. Ваш задатак је да прокрстарите земљом, у којој се 1914. потоцима лила немачка крв усред подмуклости Срба, мушкараца и жена. Ви сте осветници тих мртвих. За целу Србију има се створити застрашујући пример, који мора најтеже погодити целокупно становништво. Свако који благо поступа, греши о животе својих другова. Он ће бити позван на одговорност без  обзира на личност и стављен под ратни суд“.[7]Бојан Димитријевић, Војска Недићеве Србије, Београд, 2011, 94.

Овај сурови злочинац, који је наредио стријељања ђака и цивила у Крагујевцу и Краљеву, тражио је „муњевито хапшење свих сумњивих мушкараца, као и национално и демократски оријентисаних становника“. Прецизирао је квоте за стријељање у односу 100:1 за убијеног или 50:1 за рањеног њемачког војника или Фолксдојчера. „Приликом закопавања стрељаних треба пазити да се тамо не стварају српска светишта (ходочашћа)“, наређивао је Беме и забранио постављање крстова на гробиштима и препоручивао сахрањивања на усамљеним мјестима.[8]Исто, 95. Власт над дефиницијама. Српске жртве немају право ни на помен. Познато?

Треба ли подсјетити господина Инцка  да је у малобројним случајевима спроведених истрага у послијератној Њемачкој и Аустрији против припадника Вермахта због поменутих стријељања у Србији исход углавном био да су оне обустављене? Уколико су пак у појединим случајевима истраге завршене оптужбама, судске расправе су се без изузетка окончавале ослобађајућим пресудама. Дакле, судови, односно истражни органи, заузели су став да стријељања талаца у јесен 1941. у Србији углавном нису била ратни злочин[9]Валтер Маношек, Холокауст у Србији, Београд, 2007, 21. То наводи Маношек као и што на другом мјесту, у једном предавању, наводи податак да су само након неколико година и они који су били осуђени за злочине у рату били пуштени. Број затвореника ове врсте 1955. године мјерио се само десетинама у аустријским затворима. Власт над дефиницијама, критеријуми и судови… 

Требало би можда подсјетити господина Инцка на Курта Валдхајма, некадашњег генералног секретара Уједињених нација, који је након кандидатуре за предсједника Аустрије (за шта је и изабран!) разоткривен да је учествовао у Геноциду над Србима у НДХ. За његово дјеловање на подручју Козаре и околине (мада је он тврдио да је био на територији Црне Горе,  као што је и раније тврдио да је рањен на Источном фронту и да више није ишао на ратиште) награђен је орденом, ни мање ни више, него од стране Анте Павелића. Ову чувену аферу не бих разлагао до појединости јер је она углавном позната. Желим рећи да је такав ратни злочинац на списку УН-а био на челу Аустрије, иако ограниченог кретања, тј. није био добродошао у САД и још неке земље.

У Аустрији је иначе дуго, у послијератно вријеме, био развијен наратив о тој држави као првој жртви нацизма због аншлуса од стране Њемачке 1938. године. Иначе, многобројни научници су упозоравали да је то животна лаж једне генерације и да је огроман број Аустријанаца нацисте дочекао са одушевљењем и одобравањем, а да се антинацистички покрет никада није развио у иоле значајан облик. Ослобођење 1945. године за многе то није било. Током седамдесетих и осамдесетих година у скоро сваком селу могли сте видјети споменик посвећен погинулим војницима из Првог и Другог свјетског рата, истим оним који су долазили да нас цивилизују – 100 ђака за једног војника на брдовитом Балкану! Један дио аустријског друштва деведесетих се дистанцирао од ових настојања. Инцко би требао да изабере страну.

Писао сам више пута и апеловао како морамо разумјети да неки кругови из Њемачке и Аустрије желе Србе ставити на прво мјесто када се помену злочини у 20. вијеку. Иако је већина осуђених ратних злочинаца са њемаке стране по неким истраживањима аустријског поријекла, њихов је циљ да се Срби као синоним нађу испред Гестапоа и СС на скали злочина. Није ли то још један пут у обиљежавање једног народа и његово окривљивање за сва зла од избијања Првог свјетског рата, па све до краја 20. вијека? Како се приближава стогодишњица почетка Другог свјетског рата њихово ангажовање ће бити све веће. Инцко ту има своју улогу. Он је само мали дио машинерије. Феноменолошки низ почиње од оних срамних оптужби за геноцид појединцима још 1992. и 1993, пред њемачким судовима, па све до поређења Републике Српске са НДХ и оног чему се тежи – захтјев за укидање Републике Српске. Метод је исти – сила, моћ и неправо. И наравно, власт или боље речено окупација над дефиницијама. Окупација над историјом. Јер и високи и Хаг ће нам објаснити да Република Српска није створена у миру 9. јануара, са представницима који су имали већи легитимитет него рецимо делегати ЗАВНОБИХ-а. Они ће нам објаснити да они који су били предсједници, или предсједници Народне скупштине Републике Српске, то били нису. Као што и оне одсјечене српске главе на Озрену по њима нису биле, или нису биле одсјечене или нису биле српске. Наћи ће они већ нешто. Исто као што нису задовољни ни тиме што нико од Срба није рекао да злочина није било на свим странама. Они хоће само дефиницију која одговара науму њиховоме. Геноцид. Зашто?


За наук је схватити, то је систем коме једноставно никад није доста. Ако им попустите једном они не стају.


То се показало много пута, од ратних услова Републици Српској и Србији до данас. „Само још ово и онда је пред вама пут у свијетлу будућност. Али онда само још ово…“. На свако попуштање и договор они гледају као на слабост, па слиједи нови захтјев.

Наук је и да нема добрих и лоших народа. Инцко ће, иако припадник словенaчке националне мањине из Корушке, која је у партизанима пружила отпор нацизму за разлику од већине других у Аустрији, остати запамћен само као колонијални дипломата на оној страни историје на којој није часна Аустријанка, Диана Будисављевић Обексер или Петер Хандке. Зато би сљедећи пут, прије него што буде смишљао своје или спроводио туђе науме, могао бар мало да се сјети образа, части и морала на које га историја као дипломату и човјека позива. Она права страна историје којом не влада наравно остаће му недоступна.

Предраг Лозо

 

 

Референце

Референце
1 Милош Ковић, Гаврило Принцип документи и сећања, Београд, Нови Сад, 2014, 26-28
2 Мило Ломпар, Повратак српском становишту?, Београд, 2013, 176.
3 Горан Милорадовић, Концентрациони логори, историја феномена масовне изолације, у: Историјске свеске, Андрићград, 2014, 37.
4 Исто, 38.
5 Чедомир Антић, Увод у историјске студије, Београд, 2017, 126.
6 Валтер Маношек, Холокауст у Србији, Београд , 2007, 20.
7 Бојан Димитријевић, Војска Недићеве Србије, Београд, 2011, 94.
8 Исто, 95.
9 Валтер Маношек, Холокауст у Србији, Београд, 2007, 21.
Подијели

Ново

РАДОВАН СУБИЋ: Један британски путописац о походу Омер-паше Латаса у Херцеговини 1861. године

4. јуна 2021.

Михајло Ђурић и Коста Чавошки о уставним промјенама у Југославији

НОВО: „Усташки покољ над Србима у селима Велико и Мало Паланчиште и Горњи Јеловац код Приједора октобра 1942. године“

18. априла 2021.
ОЗНАКЕ
ИСТОРИОГРАФИЈА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
Пишите нам
istoriografijars@gmail.com

Допуштено је преузимати текстове са портала, уз обавезно навођење извора и упућивање директно линком на страницу са које се текст преузима.

Сва права задржана © Историографија РС 2020.