ПЕРКО ВОЈИНОВИЋ (1935–2002)


Перко Војиновић рођен је 22. јануара 1935. године у Развршју код Жабљака. Основну школу завршио је у Жабљаку, а реалну гимназију у Пљевљима. Студије историје започео је на Филозофском факултету Универзитета у Сарајеву, а завршио на Филозофском факултету Универзитета у Београду 1957. године. Послије завршених студија и одслуженог војног рока у Крушевцу, службовао је као просвјетни радник у Јабланици, Српцу и Старом Петровом Селу, а потом је читаву деценију радио као професор историје у Гимназији у Јајцу. Био је коаутор фотомонографије Jajce (Beograd 1965). Године 1970. изабран је за професора Опште историје новог вијека на Педагошкој академији у Бањалуци. У вријеме рада на Педагошкој академији написао је књигу Jajce: grad muzej revolucije (Sarajevo 1973) и скрипту Општа историја новог вијека коју су студенти користили као приручник за полагање истоименог испита.

Почетком 1976. године предао је рукопис завршене докторске дисертације ментору проф. др Милораду Екмечићу на Филозофском факултету Универзитета у Сарајеву. Међутим, током исте године, због вербалног деликта и расправе о националном питању муслимана, Перку Војиновићу је суђено заједно са још двојицом српских интелектуалаца на тајном Бањалучком процесу, о којем је писано тек десетак година касније. Перку Војиновићу замјерено је, поред осталог, што он једини од професора на Педагошкој академији у Бањалуци има натпис на кабинету написан ћирилицом. Због тога што се дрзнуо да мисли другачије у једном мрачном времену суровог тоталитаризма и идеолошког једноумља, осуђен је на пет година тамнице. Робију је издржавао у Зеници, међу окорјелим криминалцима.

Казна му је ублажена, па је на слободу пуштен послије три године и шест мјесеци тамновања. Тешки услови живота у затворском окружењу нису сломили његов дух, па је 1979. на Филозофском факултету Универзитета у Сарајеву одбранио докторску дисертацију Врбаска бановина у политичком систему Краљевине Југославије, која је објављена као књига у Бањалуци 1997.

 У Историјском институту у Титограду радио је од 1980. до 1992. године, са трогодишњим прекидом (1984–1987). Иако у тешким условима (одвојен од породице и без ријешеног стамбеног проблема), Перко Војиновић је наставио успјешан научноистраживачки рад. Као резултат напорног истраживања настале су књиге Црногорска интелигенција од половине XVIII вијека до 1918. године и Политичка и национална мисао црногорске интелигенције (1918–1941), обје објављене у Никшићу 1989. године. Његова трећа монографија из новије историје Црне Горе Сељаштво у Црној Гори (1918–1941) дуго је била у рукопису (слично као и докторска дисертација), а објављена је тек у Бањалуци 2000. године.

Као човјек који је рођен у Црној Гори и као одличан познавалац историје Црне Горе, заступао је схватање да су Црногорци дио српског народа, и да код њих постоји двојна свијест: народносна – српска, и завичајна – црногорска. Због таквог става нашао се на удару званичне политике, која је била благонаклона према противсрпској идеологији. Ипак, Перко Војиновић остао је непоколебљив у борби за научну истину, па је због тога био лишен чак и личног дохотка.

Године 1992. вратио се на Педагошку академију у Бањалуку. За ванредног професора за предмет Историја Југославије на новооснованом Филозофском факултету Универзитета у Бањалуци изабран је 1994. године. Био је први шеф Одсјека за историју и историју и латински језик (1994–1998). Показавши се као одличан организатор и руководилац, изабран је за продекана за науку и издавачку дјелатност (1999–2001) и за одговорног уредника Радова: часописа за хуманистичке и друштвене науке. У то вријеме, највише заслугом Перка Војиновића, из реда најбољих дипломираних студената историје примљени су први асистенти. Дужност шефа Одсјека за историју и историју и латински језик поново је вршио током академске године 2001–2002. и управо тада, опет понајвише његовим залагањем, покренуте су постдипломске студије из историје и уписани први постдипломци.

Свој научноистраживачки рад није прекидао ни на Филозофском факултету Универзитета у Бањалуци, па је као резултат вишегодишњег проучавања развоја југословенске идеје настала синтеза Југословенство и формирање Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године (Бањалука 1999, 2001²), коју су студенти користили као један од приручника за полагање испита из Историје Југославије. Књигом Положај Црне Горе у Југославији и погледи црногорске интелигенције (1918–1941) објављеној у Бањалуци 2001. године, заокружио је своја истраживања о Црној Гори. Осим објављених књига, Перко Војиновић објавио је и преко 100 научних, стручних и публицистичких радова, а тринаест чланака и расправа за које је сматрао да највише вриједе (Српство у Његошевом Горском вијенцу; Српство краља Николе у политичким списима; Српско поријекло Црногораца у дјелу Јована Ердељановића; Савремене заблуде о Његошу и Црногорцима; Утицај вјере и цркве на судбину југословенства и Југославије; Идеја словенства и њена судбина; Потреба за истраживањем и проучавањем геноцида над српским народом у бившој Босни и Херцеговини итд.) сабрао је у књизи Истине и заблуде о српству, југословенству и словенству (Београд 1999).

Поред предмета Историја Југославије, на Одсјеку за историју и историју и латински језик изводио је наставу из предмета Увод у историјске студије, а на Одсјеку за новинарство из предмета Савремена друштвена историја. Предавао је и на Природно-математичком факултету. Учествовао је на великом броју научних скупова у земљи и иностранству. Као признање за плодотворан научноистраживачки рад, године 2001. изабран је у звање редовног професора Универзитета у Бањалуци.

Умро је изненада 1. априла 2002. године у Бањалуци, а сахрањен је три дана касније у породичној гробници у Жабљаку.

Перко Војиновић био је, по много чему, изузетан човјек, необичног животног пута. Вишедеценијски просвјетно-педагошки и научноистраживачки рад учинили су га врсним интелектуалцем широког образовања. Радећи у основном, средњем, вишем и високом образовању, као и у научном институту, стекао је велико радно и животно искуство, које је са задовољством преносио на своје колеге, сараднике и студенте. Међу студентима био је нарочито популаран због своје елоквентности и изузетног реторичког дара, због чега су његова предавања била веома посјећена. Асистенти и студенти памтиће га и по непосредном људском односу и разумијевању које је имао за њихове проблеме и потребе. Међу универзитетским наставницима остаће упамћен као озбиљан и вриједан колега, увијек спреман за конструктивну сарадњу. Био је високопрофињен интелектуалац, који никога није остављао равнодушним, а његов ведар дух и смисао за хумор чинили су га добродошлим у сваком друштву.

Његова посебна научноистраживачка интересовања била су посвећена српској интелигенцији, политичком и просвјетно-културном животу у Босанској Крајини, идејама о словенској узајамности и, нарочито, темама из новије историје Црне Горе. Својим дјелима из ових области оставио је запажен траг у српској историографији.

Један дио своје личне библиотека, тј. 170 наслова, међу којима и неке ријетке и драгоцјене књиге, завјештао је Библиотеци Филозофског факултета у Бањалуци.

Перко Војиновић био је енергичан и темпераментан човјек, непоколебљиви борац за слободу људске мисли и човјеково достојанство. О свом немирном и узбудљивом животу оставио је двије књиге мемоарског садржаја: Кад нас не буде било више: сјећање на дјетињство и младост, записи и писма из тамнице (Бањалука 1998) и Историографија у служби црногорског сепаратизма: моја борба у Историјском институту Црне Горе (Бањалука 2001).

Осим као вриједан и плодотворан научноистраживачки и просвјетно-педагошки радник, Перко Војиновић остаће упамћен и као велики патриота, али прије свега као велики човјек.

  

Горан Латиновић

Објављено у: Радови: часопис за хуманистичке и друштвене науке Филозофског факултета у Бањалуци, бр.  5, Бањалука 2002, стр. 350–353.  

Подијели

Ново

РАДОВАН СУБИЋ: Један британски путописац о походу Омер-паше Латаса у Херцеговини 1861. године

4. јуна 2021.

Михајло Ђурић и Коста Чавошки о уставним промјенама у Југославији

НОВО: „Усташки покољ над Србима у селима Велико и Мало Паланчиште и Горњи Јеловац код Приједора октобра 1942. године“

18. априла 2021.
ОЗНАКЕ
ИСТОРИОГРАФИЈА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
Пишите нам
istoriografijars@gmail.com

Допуштено је преузимати текстове са портала, уз обавезно навођење извора и упућивање директно линком на страницу са које се текст преузима.

Сва права задржана © Историографија РС 2020.