Петар Ристановић: ИЛУЗИЈА МОЋИ


Крајем 2020. године из штампе је изашла нова књига Петра Ристановића. Један од рецензената ове књиге проф. др Мира Радојевић, између осталог, је написала :

„Рођен 1985. године у Подгорици, Петар Ристановић je основно и средњошколско образовање стекао у Ужицу, a студије историје je завршио у Београду као изузетно добар студент Филозофског факултета. Научни рад започео je 2011. године као истраживач сарадник у Институту за српску културу Приштина/Лепосавић, иако je прве чланке и расправе објављивао и раније, будући да je већ у својим школским радовима, дипломском и мастер раду, користио разноврсне историјске изворе. Део његове докторске дисертације, умногоме допуњен, објављен je 2019. године као целовита монографија под насловом Косовско питање 1974-1989 изазвавши велико интересовање научних кругова и шире културне јавности. Због својих научних домета ова je књига исте године добила награду „Ђурђе Јелинић , коју у области историографије додељује Архив Србије.

У издању Издавачког предузећа „Принцип пред читаоце сада излази и други део доктората Петра Ристановића, такоће знатно допуњен, првенствено мање познатим архивским изворима, a са научно интригантним насловом Илузија моћи. Српски критички интелектуалци u комунисшички режим.

Продуживши интересовање за политичку и друштвену улогу српских интелектуалаца у деценијама које су претходиле распаду југословенске државе, Петар Ристановић je овом књигом одговарао на вишеструке изазове, уткане у махом мемоарске и публицистичке текстове о дисидентству српске интелектуалне елите, њеној критичкој мисли, односу према комунизму, демократији, југословенству и националној идеји. Једно од кључних питања на које je тражио одговор везано je за тврдњу западноевропске, америчке, југословенске и дела српске публицистике, али и историографије, према чијој je тврдњи југословенску заједницу уништио српски национализам, чији су носиоци били интелектуалци и књижевници. Управо из тог разлога, пажњу je усмерио на интелектуалне и књижевне групе, као и на појединце попут Добрице Ћосића, концентришући свој историографски исказ на преломне догађаје и процесе какви су неспорно били први отпори антисрпској политици Савеза комуниста Југославије, режимско удаљавање неколицине професора са Филозофског факултета у Београду, прогон професора Правног факултета, такође у Београду, окупљање критички настројених истомишљеника, формирање ставова о проблему албанског сепаратизма и националистичких притисака на Србе са Косова и Метохије, Меморандум САНУ и успон Слободана Милошевића. Бавећи се овим, колико важним толико деликатним темама, Петар Ристановић je делимично надоградио али и оспорио многа олако дата и исполитизована тумачења…“

Аутор је у књизи навео да је ово својеврстан одговор на наметнути стереотип углавном иностраних аутора, прво публициста, а онда и истраживача,  о кривици српских интелектуалаца за разбијање Југославије.

„Формирани дискурс до данас није озбиљније доведен у питање. Многе књиге и, као и непребројни извештаји објављени у најутицајнијим светским медијима написани су из пepa људи пристиглих на простор растрзан насиљем, са компликованом историјом коју често нису ни покушавали да, у довољној мери разумеју.

Истраживачка дела су писана тек годинама касније… Сви они су, у мањој или већој мери, репродуковали тврдње из већ утврђеног наратива. Ha тo je велики утицај имао феномен „затамњених година“ или ,,година под сенком“. У поменутим делима, и у огромној већини других која чине богату литературу о „ратовима за југословенско наслеђе“, деценије које су претходиле ратовима током  деведесетих посматрају се и вреднују на основу својих последица. Уместо да се догађаји током осамдесетих тумаче као резултати процеса из ранијег периода, што би потом омогућило разумевање њиховог даљег преливања, сенка ратова из деведесетих утиче да се догађаји сагледавају селективно, често тенденциозно, са јасно видљивом намером да се њихово тумачење усклади са доминантним наративом. У знатном делу литературе деведесете су обликовале разумевање осамдесетих.

Оптужбе нa рачун српских интелектуалаца долазиле су и из бивших југословенских република, посебно из Хрватске и Босне и Херцеговине. Карактеристично је да су интелектуалци из ових република, у којима једва да je било отпора репресији тоталитарног рсжима, током читавог периода постојања комунистичке Југославије критиковали „опозицију“ у Београду са комунистичких, догматских позиција. Након слома комунизма онтужбе су настављене, само се променила идеолошка позиција критичара.

Докази за тврдњу да je у питању илузија налазе се у тексту који je пред вама. Књига није покушај „рехабилитације“ српских интелектуалаца и умањивање њихове одговорности за бујање буке и беса у којима je нестала Југославија, иако ће таквих тумачења неизбежно бити. Сам наслов je својеврсно сведочанство главног изазова за сваког истраживача ове теме. Много je лакше пратити деловање критичких интелектуалаца него их сместити у исправан друштвени контекст и оценити њихов утицај“  навео је Ристановић.

 

Подијели

Ново

„Устанак у Босни“ Владимира Красића (1884): фототипско издање

16. априла 2021.

НОВО: БОРИС РАДАКОВИЋ „УСТАШКА УПОРИШТА ПОД КОЗАРОМ“

15. априла 2021.

Барио: Током рата хуманитарне невладине организације сврставале се на једну страну

ОЗНАКЕ
ИСТОРИОГРАФИЈА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
Пишите нам
istoriografijars@gmail.com

Допуштено је преузимати текстове са портала, уз обавезно навођење извора и упућивање директно линком на страницу са које се текст преузима.

Сва права задржана © Историографија РС 2020.