ПРЕДРАГ ЛОЗО: Њемачки интервенционизам у посматрању културе памћења у бившој Југославији као дио негирања геноцида над Србима у Независној Држави Хрватској


ОБЈАВЉЕНО У: Социјализам и Југославија у различитим културама сјећања: друштво, култура и наука, Зборник радова, Бања Лука 2018. 49-76.

Сажетак: Појмови културе памћења и сјећања добијају посебан израз у постмодернистичким концептима те често постају предмет ратова памћења. Стогодишњица обиљежавања Првог свјетског рата за пажљивог посматрача означила је својеврсну прекретницу у настојањима одређених система да у колективним идентитетима промијене елементе памћења и наметањем осјећаја кривице скрену пажњу са чињеница прије, послије и за вријеме рата. У  складу са тим и данас смо свједоци наратива о потреби „за промјеном свијести“ и „за суочавањем са прошлошћу“. Они су постали беспримјерно оружје у политичким настојањима спровођења западних интереса на Балкану. У таквим кретањима посматрање културе памћења у бившој Југославији често служи као дио негирања геноцида над Србима у НДХ. Најбољи примјер за такво настојање јесте књига ауторке Хајке Карге „Сећање у камену – окамењено сећање?“. Посматрајући, наизглед вриједносно неутрално, проблеме изградње меморијала у Крагујевцу, на Сутјесци и у Јасеновцу ауторка пропушта на површину елементе система вриједности из којег долази. Чини се да она тај систем осликава веома добро. Организовани рад највећег дијела данашњег хрватског друштва и државе на негирању геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ кроз рад Хајке Карге добија једну нову димензију, која је доста суптилнија од рецимо оне коју представља безобзирни „академски“ негатор геноцида Александар Корб. Ако ова два дјела ставимо у хронолошку и контекстуалну раван са Кларковим „Мјесечарима“ и организованим радом Њемачке на промјени слике Првог свјетског рата може се поставити питање какав је онда системски рад у току који ће свој врхунац доживјети у обиљежавању стогодишњице Другог свјетског рата, а у међувремену и у посматрању ратова за постјугословенско насљеђе. Ако у тај контекст покушамо поставити заинтересованост разних „невладиних“ организација и фондација из Њемачке за пројекте из области културе памћења на Балкану добијамо смјернице помоћу којих бисмо могли разумјети њемачке и (самим тим) хрватске интересе на овим пољима у наредном периоду.

Кључне ријечи: Култура памћења, сјећање, геноцид, Срби, негирање, Њемачка, Хрватска

Тема културе сјећања и памћења обухвата широк спектар неуролошких, медицинских, психолошких, као и литерарних, културолошких, друштвених, политичких, вјерских и других области посматрања и изучавања. Она, дaкле, захтијева мултидисциплинарни приступ који је много сложенији од класичног историографског посматрања. Данашњи дискурси у посматрању сјећања и памћења резултат су тзв. мемори бума, тј. експлозије сјећања или, како се још назива, помаме за памћењем у посљедње двије декаде 20. вијека, прије свега у западној Европи.[1] Тај период поклопио се са сукобима који су донијели распад и разбијање Југославије. Занимљиво је да су наши простори након обје те експлозије постали нека врста огледног поља за тзв. ратове сјећања.

Француски социолог Морис Албваш, професор у Стразбуру и Паризу, развио је 20-их и 30-их година либералну теорију сјећања.[2] Нека његова становишта треба посматрати и кроз проучавања и надоградњу генерације научника која је управо 80-их и 90-их реактуелизовала и надоградила ту његову теорију. Ту генерацију предводили су и још предводе истраживачи тадашњег њемачког литерарног кружока и њиховог пројекта ,,археологија књижевне комуникације”, прије свих супружници Јан и Алаида Асман.[3] Управо захваљујући њима  њемачки научници предњаче у посматрању ових тема. Та чињеница има коријене и у специфичном историјском развоју Њемачке у 20. вијеку, али и са укупним постмодернистичким концептима.

Култура сјећања и памћења су појмови који и код нас у посљедње вријеме доживљавају својеврсну девалвацију захваљујући њиховој учесталој употреби без много знања основног о њима. Слично је, рецимо, само дужи период, и са појмом геноцид. Управо српска ријеч његовање осликава нам суштину појма култура.[4] Његовање сјећања и памћења на одређене историјске догађаје, тј. успостављање одговарајућих историјских слика, симбола, ритуала, мјеста, споменика и сл. у основама идентитета појединца и колективитета, јако је битан дио културне политике сваког народа.[5] Његовање и узгајање су, такође, појмови који нас вежу за трајање и сложеност процеса. Дефинишући настанак културалног памћења Алаида Асман га веже за процес производње те тако наводи: „Институције и веће друштвене групе као што су нације, државе, цркве или компаније не „поседују“ сећање; оне га праве за себе саме уз помоћ знакова за сећање као што су симболи, текстови, слике, обреди, церемоније, места и споменици. Уз помоћ таквог сећања, ове групе конструишу идентитет“.[6] Такође, досадашња истраживања су утврдила да културално памћење и политика памћења подразумијевају четири особине: учвршћивање идентитета, реконструктивност и оформљеност, а четврта, и за наше посматрање посебно важна, је организованост.[7]

У времену глобалних комуникација и „новог свјетског поретка“ намеће се питање производње памћења на нивоу већих колективних заједница – група, па све до културолошких простора попут наддржавне Европе, односно Европске уније или Запада, арапског свијета,[8] али и глобалних слика које често зависе од интереса најутицајнијих економских и политичких фактора. Бити Eвропљанин у пуном смислу ријечи значи истовремено и дијелити европске космополитске наративе о двадесетом вијеку.[9] У тежњи приступања овој заједници дешавају се посебни двосмјерни процеси везани за колективна памћења. Претензије да се на медијском плану организованим системом створе жељене перцепције о актуелним дешавањима све више се премјештају и у жељу да се контролишу слике и симболи, те цјелокупне представе о прошлости. Антонио Грамши је ове процесе назвао усвајањем вриједносних ставова и тумачењем стварности побједника или једноставно успостављањем идеолошке превласти.[10] Сјећање је тако постало један од дискурса који се користе на стратешком нивоу не само код објашњења прошлости већ и код трансформације у групне идентитете садашњице који су у процесу сталне реконструкције.[11] Све то одвија се у постмодернистичком окриљу које је наметнуло снажан изазов идеји објективног знања у историјским наукама.[12]

Стогодишњица обиљежавања Првог свјетског рата за пажљивог посматрача означила је својеврсну прекретницу у настојањима одређених система да у колективним идентитетима промијене елементе памћења. Професор Милош Ковић наводиврли нови свет, захтева нову историографију. Почевши од уједињења Немачке и пропасти Совјетског Савеза сведоци смо поништавања свих кључних последица Првог светског рата и коначног урушавања версајског система“.[13] Промјена историјских слика постала је очигледна. „Тако нас, рецимо, Кристофер Кларк (Аустралијанац и њемачки стипендиста који је послије свог остварења „Мјесечари – како је Европа кренула у рат 1914.“ постао  главни историчар региус професор“, старешина историчара на Кембриџу – додао П. Л.) када је о Србима реч, поред осталог, уверава да се, после Сребренице, мора другачије размишљати о српском национализму из 1914; Сарајевски атентат Кларк пореди са нападом на амерички Светски трговачки центар 11. септембра 2001, а Пашићеву Србију са Асадовом Сиријом из наших дана“.[14]

Наравно, поред уочавања анахронизама, који не би смјели бити дозвољени ни просјечном студенту прве године историје, ове перспективе нису новина на пољу посматрања Првог свјетског рата и представљају вид континуитета настојања да се оспори кривица Њемачке за његово избијање. Још између два свјетска рата Њемачка је створила институционални оквир који би одбацио њену кривицу за избијање Великог рата. Идеологија самооправдавања на ову тему пронашла је јаке истосмјерне таласе и у Њемачкој послије Другог свјетског рата који су били готово магистрални правац све до 1961. године. Тада се појављује књига Франца Фишера о политици ратних циљева Њемачке у Првом свјетском рату. Књига је доживјела више издања те деценије и тек је четврто издање постало модел по коме су се равнала остала истраживања ове тематике. Године 1971. излази књига истог аутора Савез елита о континуитету структура моћи у Њемачкој 1871–1945.  Све ово довело је до тзв. Фишеровe контроверзе.[15] Дјела која разоткривају улогу Њемачке у избијању рата довела су до жестоког противљења ширих стручних и кругова јавности. „Зачуо сам шкргутање зуба због тога како сам ја видео неке тежње наше спољне политике, уз истовремено потврђивање моћи привилегованих слојева на унутрашњем плану“, писао је Фишер.[16] Противљење система огледало се и у укидању средстава за стипендије и истраживања Фишеру. Тада је, чини се, још и појачан рад на системском настојању производње смањења и негирања кривице Њемачке за избијање Првог свјетског рата. Јасне континуитете шкргутања зуба, са очигледним плодовима системског и културолошког рада дужи временски период  на промјени историјских слика, видјели смо 2014. године.

Слику обиљежавања стогодишњице Великог рата у смислу злоупотребе историјских наратива професор Милош Ковић илуструје чињеницом да: „У поглављу ,,Менталне мапе“ Кларк дословно понавља оно што се данас, у западној историографији, сматра утврђеним каноном: Срби су својом историјом предестинирани да тероришу околне народе и изазивају светске кризе!“[17] „Сасвим је очекивана данашња амбиција Немачке да утиче на историјску свест свих оних земаља које су у домашају њене економске и војне моћи“.[18] Евидентно је да у оваквим поставкама култура има превасходно политички и стратешки значај. Зашто? Зато што она треба  да, како је у својим истраживањима потврдио Мило Ломпар, наметне одређени систем очекивања и вредности, да отклони све што је са тим системом несагласно и да на тај начин обликује пожељно саморазумевање које ће бити темељ сваког јавног деловања.[19]„Веома је битно разумети да је политика само спољашњи и највидљивији моменат културе, која је – као њена основа – много шира и далекосежнија од политике“.[20] У таквом свјетлу потребно је сагледавати оснивања бројних истраживачких академских и центара друге врсте, додјељивање стипендија, али и непосредне притиске којима свједочимо док се њемачки званичници не устежу да поруче Србима да ће морати да промијене свијест. Промјена свијести успоставља се, осим директним политичким условљавањима, и на промјени историјских слика које, између осталог, чине основе колективних идентитета. „Данас Немачка и државе њених тадашњих (и данашњих?) савезника  преузимају главну реч у ЕУ. Уз све то Срби су се деведесетих година прошлог века нашли на „погрешној страни“. Пораженим се не узима само суверенитет него им се, дакле, утискује и жиг кривице…“.[21] Тако добијамо својеврсне колоније наметнуте кривице. Овдје се критички посматрач, без икаквог позивања на фамозну „политичку коректност“, мора запитати о сврси поменутог дјеловања, али и о обиму основног моралног, елементарног етичког обзира због чињенице да су Њемачка и њени савезници у 20. вијеку три пута извршили злочине на широкој основи над српским народом.


Култура памћења има посебан истраживачки значај, али она чини и посебан елеменат постмодернистичких наратива. Истраживање културе памћења у СФРЈ условљено је њеним специфичним историјским положајем и развојем (земља источног лагера са западним културним моделом), те њиховим посљедицама, постало је нека врста веома пожељне теме посебно за иностране ауторе.


Једно од таквих дјела са занимљивим тезама и закључцима јесте и дјело Хајке Карге „Сећање у камену – окамењено сећање?“. Ово дјело је скраћена и прерађена  верзија ауторкине докторске дисертације, одбрањене 2006. године на  Европском институту за високо образовање у Фиренци, коју је покривала стипендијом њемачког сервиса за међуакадемску размјену. Књига је на њемачком објављена 2010. године. На српском је објављена 2014. године у издању Библиотеке XX век у преводу Александре Костић.[22] Ауторка се у овом дјелу бави посматрањем сјећања на Други свјетски рат у југословенском друштву и то кроз посматрање изградње меморијала у Крагујевцу, на Сутјесци и у Јасеновцу, а тему свог истраживања самим тим веже, како наводи на више мјеста, „до почетка седамдесетих година.“  Анализирањем се јасно види да ауторка захваљујући јаком западном кругу истраживача теме културе памћења, и те како, влада савременим теоријским поставкама ове области. Такође се може рећи да је ауторка одличан „занатлија“, како би рекли историчари. Види се то у дијелу који се односи на методолошку оспособљеност не само да се истражи тема или донесе закључак, него и да се пренесе дух времена које се истражује. Обимним архивским радом који је претходио резултату, такође, ауторка нам доноси низ значајних извора, прије свега архивских докумената из Загреба и Београда.

Улазећи у детаље изградње меморијала у послијератној Југославији Карге тематику посматра из више углова и нивоа посматрања. На том аналитичком путу она улази у детаље функционисања југословенског социјалистичког друштва и државе. Посебно је обрађен аспект функционисања СБНОР-а, односно СУБНОР-а, као својеврсног идеолошког чувара памћења. Међутим, посматрајући нивое од локалног, преко републичког, до савезног ауторка у правилу не помиње националне нивое везаности за саму тематику рата.[23] Евентуално оправдање, да се то не види из докумената из двије послијератне декаде, можда би и било адекватно да ауторка више пута свјесно не излази из временског оквира истраживања који сама наводи. Она обично на крају поглавља доноси тезе које се коријене у временима која долазе послије њеног периода истраживања, тј. повезане су са осамдесетим годинама, али и са ратовима деведесетих година!?[24] Наводећи одговор једног седамнаестогодишњака у анкети о разликама његове и ратних генерације ауторка доноси: ,,Разлика је само у немогућности моје генрације да нађе могућност да докаже да нема разлике. Није требало да прође ни три деценије, и генерација овог ученика добила је своју тужну шансу да то докаже“.[25] Метод којим се на крају поглавља дају поруке и коментари који излазе из рока истраживања постаје након овог веома чест у књизи.

Чини са да управо ту најлакше видимо коријене и систем вриједности из којих ауторкин рад проистиче. Такође за Хајке Карге је, по написаном, потпуно неупитно да се Југославија распала сама за себе без икаквог утицаја и подршке са стране. Поготово се не може осјетити да она примјећује утицај, рецимо, Њемачке у дешавањима деведесетих. За разлику од тога ауторка се потпуно морално и, заиста би се рекло, искрено згражава над злочинима њемачког окупатора у Крагујевцу 1941. године.[26]

Занимљиво је да када посматра, како их она дефинише, групе, тј. заинтересоване групе за питање сјећања на страдање попут онога у Јасеновцу ауторка ниједног момента не спомиње настојања Српске православне цркве односно црквено-народно памћење. Једини пут када спомиње изградњу храма у Шумарицама везује то за вријеме Милошевића. За исти примјер напомиње да су се на том простору вршиле мисе.[27] Нисам сигуран да ли се за овакво елементарно непознавање може „оптужити“ ауторка или преводилац? Дакле, код посматрања тематике Јасеновца и његових жртава, као и меморијала, нема нације и вјере као идентитета жртава!? Боравећи у Хравтској и Србији ауторка је морала и требала бити упозната са проблемима, односно темом, црквено-народног памћења и потиснутог у комунистичким временима „алтернативног“ памћења код Срба на Јасеновац. Да ли је фаворизација једне (хрватске) на штету друге (српске) провенијенције литературе која се да примијетити у овом дјелу проузроковала овај озбиљан теоретски недостатак?[28]

Када карактерише догађаје из Другог свјетског рата, поготово оне везане за Независну Државу Хрватску и дешавања у њој, ауторка користи сљедеће теоријске одреднице: унутар југословенски грађански рат (чак и када се односи на дешавања у Глини 1941),[29] масовно или ратно страдање, масакр(и), масовни злочини, масовно умирање.[30] Она се, дакле, потрудила, боље речено она или систем вриједности који проговара у њеном дјелу, да пишући о Јасеновцу ниједном не спомене ријеч геноцид. Први пут на 226. страници ауторка жртве у овим дешавањима дефинише као масовне злочине над Србима, Јеврејима и Ромима. Кад смо већ на евидентирању искориштених теоријских појмова ријеч Холокауст један једини пут спомиње се на 253. страници, у закључку, свега страницу и по прије краја књиге!?[31] Поставља се питање чега је производ „неробовање“[32] научно одређеним терминима који карактеришу тематику ратног страдања у посматраном раду?

Ако се непостојање посматрања националног аспекта страдања и меморијализације, као и заобилажење улоге цркве уз непостојање термина геноцид, Холокауст могу посматрати као дух времена које је хронолошки оквир посматрања, те се као такви не би могли ставити као намјерна „мањкавост“ или тенденциозност исти закључак се не може продужити на два наредна манира ауторке. Један од њих је настојање да се на сваком мјесту помињања званични југословенски наративи, било историграфски било меморијализацијски, окрактеришу као до краја идеологизовани, инструментализовани, али и, рекло би се, фалсификаторски, те злоупотребљивачки.[33] Апсолутно некритички генерализујући процесе, појаве и чиниоце  Каргеова се, рецимо, на једном мјесту пита „колико је конкретности могла да поднесе југословенска (нагласио П. Л.) верзија прошлости?“[34] Потпуно је јасно да било ко иоле критички настројен не може званичне наративе у СФРЈ третирати као објективне, неидеолошки оријентисане и засноване на објективним историјским чињеницама, међутим, изгледа као да ауторка не проналази ниједну позитивну нијансу нити иједну разумну околност у званичном сјећању као ни у историографији с обзиром на карактер рата и страдања. Очекивало би се да неко ко долази из Њемачке има мало више сензибилитета за ову тему и да разумије прагматичне аспекте оваквих чињеница од политичких на унтрашњем и спољашњем плану, па до оних демографских.[35] Не би се могло претпоставити да ће суптилна порука делегитимизације слике о прошлости доћи и због „неслућене туристичке перспективе“ Сутјеске.[36] Свакако, очекивало би се да се заобиђу ниподаштавачки и увредљиви, у сваком моменту, дисквалификациони тонови који на појединим мјестима, чини нам се, задиру у граничност академског приступа.

Главни дисквалификациони елемент званичних наратива о рату и жртвама јесте не наглашавање, него „цементирање“ бројева жртава у Јасеновцу, и уопште у Југославији, од стране ауторке као главног аспекта посматрања.[37] Иако наводи документе из периода до почетка седамдесетих Каргеова потпуно улази у расправу „са самом собом“ у којој преузима наративе о бројкама и расправе које су се водиле у другој половини осамдесетих и од деведесетих година наовамо. Расправе у историографији и широј јавности осамдесетих година у Југославији, преусмјериле су пажњу јавног простора са карактерологије страдања, те настојања за потпуним системски планираним уништењем етничких група и утрле су пут потпуном негирању геноцида у НДХ.[38] Осим тужне чињенице да се и данас српска историографија неријетко ухвати у такве „замке“ мора се констатовати механизам да се помоћу дисквалификационих игара бројки јасеновачких најчешће долази до „рушења јасеновачког мита“, а онда и „мита“ о НДХ као злочиначкој држави.[39] Питање је како и зашто, али и колико свјесно, такве методе у њиховим различитим стадијумима преузима и ауторка Окамењеног сећања, поготово што она долази из окружења које је успоставило културолошке основе меморијализацијом Холокауста, гдје је лични приступ жртви суштински много важнији посматрању од сурових често дехуманизујућих статистика? Да ли су питања тражења ратне одштете Југославије према Њемачкој (коју ауторка помиње) или симболичка, стварна, свјесна или не, трансферисања кривице могла да се изразе на било који други начин осим преко бројева жртава? Да ли је питање броја јасеновачких жртава, по Хајке Карге, основна карактеристика контекста НДХ и зашто у случају Јасеновца нема тако одговорно описане и изнијансиране историјске чињенице и дилеме као за Сутјеску и Крагујевац питања су која свој одговор требају тражити, по мом мишљењу, у препознавању система вриједности и наративног склопа који ауторка репрезентује. Комбинацијом својих метода занемаривања националног идентитета и посматрања бројева као главне карактеристике, ауторка тако, рецимо, „кује“ сљедећу конструкцију: „Званично пропагирани број жртава не само да представља препреку у реализацији различитих опција у погледу споменика, и доводи до одуговлачења тих реализација, већ се, осим тога, у наредним деценијама претвара у једну од централних тачки трвења између савезног нивоа, република и интересних група, трвења у чијем је самом средишту сасвим конкретно питање броја жртава Јасеновца, искрсло у дебати о (не)укључивању  у јасеновачки меморијал масовних гробница у Градини“.[40]

Ова два дисквалификациона манира званичног југословенског наратива нису сметала Хајке Карге да из истог преузме, рецимо, модел потпуно вјештачке симетрије у злочинима[41] и страдању коју на неколико мјеста и сама наглашава као тежњу ондашњег званичног   југословенског наратива. За ауторку је на сваком мјесту гдје спомене усташе апсолутно потребно, рекло би се, да спомене и четнике, а неријетко и друге формације које нису биле комунистичке. Морамо се запитати да ли Карге оваквим својим преузимањем разоткрива заједничке елементе више различитих наратива или система који се спајају у њеној књизи. Ако кренемо у подробнију анализу наративног конструкта неопходно је погледати, само наизглед мале, занакове ауторкине везаности за савремени хрватски културолошки приступ. Тако ћемо потпуно неадекватно савременим научним сазнањима на једном мјесту чути да је Јасеновац најконтроверзнији[42] У исто вријеме терминолошко вриједносни оквир ауторке откриће нам да постоји граница између Хрватске и Војводине [43] као и хрватске борачке организације[44] док су ратови Србије у 19. и почетком 20. вијека као балкански, наглашено и само под наводницима, ослободилачки.[45] Да Хајке Карге има проблема или са разумијевањем замршених национално- територијално-административних односа на простору Југославије или једноставно има издефинисан вриједносни став који умногоме негира национална одређења појединих група видимо и по томе што за њу постоји босанска страна, босански стручњаци и остало, као и, између осталог, Босна, а не СР Босна и Херцеговина како се тада званично звала. У случају позивања на незнање за овакве пропусте поставља се питање да ли се онда на тако високом нивоу могуће бавити темом сјећања у послијератној Југославији, ако се не познају основне историјске поставке. У очитавањима система вриједности Каргеове налазе се и свођење српског националног бића искључиво на простор Србије (оне са Берлинског конгреса). То је постало, рекло би се, опште мјесто не само хрватске деснице, него и у савременим погледима већине хрватског друштва, али није риједак случај ни у савременим посматрањима из Њемачке неолибералне перспективе. Поставља се питање да ли је то резултат и, поред осталог, форсирања хрватске литературе од стране аутора која је видљива и у нашем случају посматрања?[46] На основу тога, али и цјелине књиге очигледно је да поменути концепти преовлађују у „Сећање у камену окамњеном сјећање?“. Питање је само које је полазиште основно, а које се користи као извориште компатибилних теорија и вриједносних судова. У сваком случају поставља се питање етичког и моралног аспекта и улоге истраживача у таквом дјеловању, али и колико овакви поступци оптерећују методологију и сам резултат истраживања.


Евидентно је да се у дјелу Хајке Карге преплићу неолиберални концепт, те наративи културе памћења са њемачком истраживачком подлогом са крајње хрватским националистичким становиштем негирања геноцида над Србима уз присуство и других, ширих полазишта.


Једно од тих полазишта потиче из савременог наративног оквира Европске уније. Изједначавање два тоталитаризма[47] нацистичког и комунистичког јесте посебан талас који је искориштен и у Хрватској. Декларације Европског парламента из 2005. и 2008. године[48] садржински реализоване у „Прашкој декларацији“ означиле су једно ново формализовано поглавље. Оно је, поготово источним, некада комунистичким земљама у ЕУ, као и оним које јој претендују, омогућило пут како у потпуну криминализацију комунизма често и у његово постављање умјесто или испред нацизма у онтолошкој поставци политике зла. Међутим, означило је то прво суптилно, али онда и отворено, величање националних злочиначких покрета  колаборације током Другог свјетског рата. Ове резолуције фактички су изједначиле жртве Холокауста, нацизма, жртве геноцида у Другом свјетском рату са жртвама комунистичког режима и отприлике преко тога створиле формално-правни приступ да су оба тоталитаризма иста. Заједничка становишта ових резолуција и посткомунистичких путника у Европску унију пронашла су одлично упориште у хладноратовском антисовјетизаму, као и у данашњој русофобији на Западу. Поистовјећивање СССР и Трећег рајха, комунизма и нацизма у историјским наративима на ширим европским оквирима у савременој Хрватској искориштено је до стадијума гдје је политички могуће, можда чак и пожељно, да на путу осуде комунистичке Југославије иста државна делегација полаже 23. августа вијенце у Јадовну и у Јасеновцу, али и на(У) Јазовци, тј. У Блајбургу. Негирање геноцида, посебно оног над Србима у НДХ, као и његово наративно одвајање, заједно са геноцидом над Ромима од злочина Холокауста (са којима чине јединствени историјски контекст  НДХ), нашло је, дакле, шири европски оквир који га легитимише или чак поспјешује.[49] То је озваничено оснивањем Вијећа за суочавање с посљедицама владавине недемократских режима које је, касније фактички и симболички легитимисало НДХ поздрав „За дом спремни“ на застави ХОС-а.[50]

Овакав садржај идеолошко-теоријских становишта само са другачијим омјерима презентовања налазимо и у случају Александра Корба, као специфичног типа негатора примарно геноцида над Србима, који се у посљедње вријеме нимало случајно представља једним од водећих стручњака за НДХ.  По овом историчару, иако су „усташе покушале уништити Србе који су живјели на подручју НДХ“,  није постојао геноцид у НДХ на нивоу мастер плана!? Злочини који су се дешавали у том оквиру продукт су, по њему, окриља рата и насиља, глади и неконтролисаности ситуације.[51] Овакав облик порицања злочина није ништа ново и он је облик реминисценције негирања Холокауста (denial оf Holocaust) са методом деконтекстуализације, давања непотпуних и нетачних информација, оправдавања поступака и сл. (soft denial)

Анализирајући докторску тезу Александра Корба, одбрањену на Хумболт универзитету у Берлину, под називом У сјенци Другог свјетског рата, усташко масовно насиље над Србима, Јеврејима и Ромима у Хрватској 1941-1945,[52] која је касније, као књига, објављена на њемачком и енглеском језику, проф. др Бошко Бојовић са Универзитета друштвених наука у Паризу, између осталог, закључује да аутор:

„Систематски оспорава плански карактер или предумишљај у спровођењу операције истребљења, депортације и приморавања на промену вере првенствено српског становништва те државе… Иако допушта могућност квалификације геноцида, сматра да ипак то није  одговарајућа квалификација… Користи еуфемизме попут неке врсте „наводног геноцида“… Тврди да је чувена Будакова изјава проистекла из „пропаганде  Српске православне цркве“… Привилегује хрватске историографске радове и публицистику… Тражећи оправдања из арсенала хрватских аутора који су се помно трудили да истребљења читавих села са српским становништвом припишеу насиљима такозваних неконтролисаних група итд“.[53]

Наводи се ту још и неколико веома занимљивих теза за посматрање и неких методолошких поступака Хајке Карге попут „оправдавања“ злочина приписивањем традиционалном непријатељству, мржњи и карактеру вјерских заједница на Балкану (у пракси позната теорија древних мржњи коју, рекло би се, Карге суптилно сугерише за догађаје деведесетих година). И Корб се, по аутору анализе, посебно бавио бројкама привилегујући их, као и радове ауторе које је користио, тј. минимализирајући их из хрватске перспективе.[54] Да би се осликала сва бескрупулозност негирања и релативизације геноцида и оправдавања оног што се не може оправдати, наводимо једну од Корбових теза коју доноси професор Бојовић: „Широко коришћење ножева током убиства није нужно потицало из логике суровости. Оно је могло да буде мотивисано чињеницом да криминалци нису имали ватрено оружје под руком, или пре да су били боље  обучени за руковање ножем“.[55]

Случaј Корб, као и његово добијање награде „Андреј Митровић“, изазвao je многе контрoверзе и у српској јавности. Мило Ломпар о томе је, између осталог, говорио као o специфичном одразу ширих феномена од духа самопорицања на унутрашњем плану до специфичних облика пресемантизације слика Другог свјетског рата и декриминализације злочина Холокауста, гдје се у његово негирање и релaтивизацију на глобалном нивоу креће са споредног колосјека кроз негирање процеса повезаних са њим. То је у нашем локалном контексту геноцид над Србима у НДХ.[56] Банализовање и једрење на поступку изношења чињеница уз закључке који воде негирању не само геноцида, него и оправдавању режима НДХ занимљивији су када сазнамо да је Корб још од, тамо негдје, 2000. чест гост у главном граду Хрватске, гдје се и школовао једну годину док је касније постао добар познавалац савремене Хрватске.[57] Посебно је знаковито његово вербално ограђивање од ревизионизма и национализма данас у Хрватској, док у исто вријеме подржава приједлоге хрватске предсједнице за оснивање комисије о Јасеновцу која би утврдила шта се заиста десило.[58] Поставља се питање да ли су онда ова настојања аутора из Њемачке, која су кратко наведена у овом раду, помоћна или главна струја негирања геноцида у НДХ, као дио система наметања историјских слика?

 „Геноцид у НДХ: Умањивање банализирање и порицање злочина“ наслов је рада Мирјане Касаповић, професорке Факултета политичких знаности, Свеучилишта у Загребу,[59] у којем видимо оквире који су били и те како погодни  за становишта која препoзнајемо отворено код Корба, а нешто суптилније, дубље у редовима и између њих, код других истраживача међу којима је и Хајке Карге. Касаповићева јасно показује како се посљедње двије декаде у Хрватској група професионалних историчара и научника из других дисциплина, али и аматера и политичких активиста бави порицањем геноцида у НДХ, те сходно томе и њеном рехабилитацијом. О каквим се оквирима и обиму ове појаве ради говори нам списак институција из којих ти аутори долазе:

„Аутори ревизионистичких[60] дјела већином нису друштвени маргиналци, него су били упосленици или сурадници неких од средишњих образовних, знанствених и друштвених институција посредством којих  су могли остваривати незанемарив утјецај на политику и друштво: Хрватских студија Свеучилишта у Загребу, Института за хрватску повијест, Института друштвених знаности ,,Иво Пилар”, Католичкога богословног факултета, Филозофског факултета Дружбе Исусове, Филозофског факултета у Загребу, Хрватскога државног архива, Хрватске академије знаности и умјетности, Друштва хрватских књижевника, Матице хрватске, Хрватског друштва књижевника, етаблираних издавачких кућа… Међу њима је било бивших министара, саборских заступника, судаца високих судова, велепосланика и осталих дипломата, упосленика министарстава и других државних институција, високих црквених достојанственика, књижевника, новинара и других познатих личности јавног живота. И док се за наведене етаблиране друштвене институције не може тврдити да су потпуно или већином ревизионистички усмјерене, наведене грађанске организације и удруге потпуно су или већином ревизионистичке и припадају крајњему десном сегменту цивилног друштва и политике”.[61]

Основни метод, по Касапoвићевој, ове групације или групација формално се усредоточује на деконструкцију „јасеновачког мита“, а прави јој је циљ деконструкција „мита о геноциду“. Но „јасеновачки мит“ не чини само  преувеличан број жртава, како се могло чинити на први поглед. Радикално самњивање броја жртава није само средство деконструкције „јасеновачког мита“, него и „мита о геноциду“. Сви ови поступци су, наводи Касаповићева, теоријски и методолошки неуки и далеко од савремених достигнућа науке о геноциду. Они се заснивају на проглашавању НДХ као нормалне антипобуњеничке државе, затим на првом мјесту на десрбизацији, а онда и на дејудеизацији злочина, као и на игнорисању злочина над Ромима.[62] Занимљива чињеница и за посматрaње Окамeњеног сећања, али и за становишта негатора Корба јесте и тврдња ауторке Касаповић: „Осим што се југословенска хисториографија  оптужује да је политички интенционална, тендециозна, спочитава јој се и методолошка и теоријска неутемељеност“. Да ли је то средство које проналазимо и код аутора које смо посматрали и у oвом раду? Међусобни трансфери кривице, тј. одговорности за злочине за вријеме Другог свјетског рата, између Њемачке и Хрватске такође су, осим заједничких тачака и настојања, тема која тек очекује нека наредна истраживања.

О ширини и усмјерености настојања у негирању геноцида у НДХ говори нам и новији низ политичких манифестација ових појава. Поменуто изједначавање тоталитарних режима путем специфичног ритуалног склопа, као и поздрављање хрватских емиграната у Аргeнтини од стране предсједнице Хрватске Колинде Грабар Китаровић, уз одвојенe обиљежавањa Јасеновца, тј. незадовољства остатакa српске и јеврејске заједнице због За дом спремни на поздрава плочи у Јасеновцу и на концертима, фудбалским стадионима и прослави „Олује“ говори нам o одговорности једног друштва у саставу Европске уније у 21. вијеку. О односима у том друштву говори нам и чињеница да је Mеђународна асоцијација за сјећање на Холокауст (IHRA-International Holocaust Remembrance Alliance) ставила Јасеновац на листу угрожених споменика Холокауста и затражила промјену његове музејске поставке.[63]

У данашњим консталацијама у ЕУ Њемачка има водећу улогу, па и у распореду интересних и културних вектора моћи. Питање је како у таквој консталацији у прибалтичким републикама и у Украјини, гдје нацисти марширају булеварима, као некада, уз пламен бакљи и антируске слогане. У исто вријеме ратови из деведесетих година су постали одлична прилика за трансвер кривице и проширење такве културолошке колоније међу Србима. У наративном оквиру, гдје је један од услова Србији за одређивање датума за отпочињање преговора о приступу у ЕУ захтјев за промјеном свијести[64] и док нас многе њемачке фондације и нво стипендисти уче суочавању с прошлости, постало је могуће да њемачка нобеловка Херта Милер у Београду изјави да су Срби сами себи нанијели зло и да је у томе учествовала Српска православна црква уз неизбјежно помињање Милошевића.[65] Чини се да се систем вриједности и идеолошки оквир из којег долази ова књижевница, поријеклом из њемачке националне мањине у Румунији, а којој је отац био СС официр, веома добро уклапају у оквир моћи свакодневних притисака и техника којима неприхватљиве ствари постају могуће и пожељне. На питање о НАТО бомбардовању Србије и да ли је насиље легитимно рјешење у политичким конфликтима, Херта Милер је у Београду одговорила: ,,У ратној ситуацији једна страна мора да победи другу. Стога верујем да је војна интервенција људски и морално оправдана и у многим случајевима се показала као исправна“.[66] У оваквом вриједносном концепту Милерове, тј. ширем културолошком концепту савременог оправдавања злочина и агресије Њемачке и Запада, постаје оправдљива и промјена свијести која ће обезбиједити неповратни смисао насиљем устоличених  чинова и мисли.

Савремене поставке култура и политика памћења уче нас да појам мнемотехника означава технике које нам омогућавају да лакше запамтимо и усвајамо одређене садржаје. За осмишљавање те мнемостратегије у свим културама увијек су биле задужене елите. Џек Гуди нас увјерљиво подсјећа на то: ,,У већини култура без писма, а и у бројним секторима наше културе, акумулација елемената у памћењу саставни је део свакодневног живота“.[67] Поставља се питање да ли се овакви притисци западних елита могу назвати својеврсним мнемоничким притисцима који се користе да се у савременом наративу дође до универзализације наметнуте српске кривице и на спољашњем и на унутрашњем колективном плану. Кривица се посебно са Запада, и под НАТО окриљем, импутира ширењем стереотипних, ратних пропагандистичких слика у којима су готово искључиво Срби окривљени за злочине који су се десили у ратовима деведесетих година XX вијека. У таквим поставкама српско колективно памћење се посматра као памћење супротстављене или алтернативне групе које низом процеса треба мијењати. Таквим радом требало би занемарити сопствену евиденцију историјског искуства самог српског народа и његове елите, њене резултате скрајнути или пак драстично измијенити. Да побјегнемо од генерализација и стереотипа, који би позивали на било какву врсту колективне или националне одговорности за поменуте процесе, као што је знаковит примјер Фишера или Касаповићеве код супротстављања магистралним тежњама и концептима, на овом мјесту треба споменути иступе њемачког љекара Рудолфa Хензела[68] или Давида Штокингера[69] који су, рецимо, жестоко одговорили на иступе Херте Милер у Београду. У исто вријеме не бисмо смјели занемарити разликовање централних културно-политичких настојања од алтернативних групација, покрета и таласа. У оквиру тавих настојања потребно је пратити савремена научна сазнања, али и поставке наратива из области културе и политика памћења. У свјетлу тога књига Окамењено сећање – сећање у камену? тражи посебне нивое читања с обзиром и на то да, као што смо видјели, садржи много заједничких вриједносних тачака са широким процесима промјене историјских слика које утичу на колективне идентитете.

У тако формираном савременом магистралном наративном оквиру, кoга карактерише, рекло би се, и недостатак основних етичких норми, могуће је да књигу о историјској перспективи Југославије финансира њемачка амбасада.[70] Исто тако могуће је да као илустрацију, унутрашњег вектора таквих настојања кроз феномен српских самопорицања, наведемо изјаву професора Универзитета у Бањој луци, који је омладину испод Козаре и „остатке остатака кланог, а недокланог народа“ из Подриња или са руба херцеговачких јама назвао хитлерјугендима. Још болнија је чињеница да је тај чин прошао без икакве осуде академске заједнице.[71] Уколико схватимо размјеру таквих поставки техника и усмјерених система неолибералног Запада данас видјећемо да интелектуални носиоци овакве колонизоване свијести, из нашег националног и друштвеног оквира, у облику секуларног свештенства, доприносе ширењу духа самопорицања и наметнутог осјећаја кривице. У свјетлу разумијевања таквих заступника који неће или, и у складу са најчешће стабилним финансијским улагањима, не разликују западне вриједности од западних интереса дужност је критичког посматрања свих злоупотреба науке и суптилних облика слања вриједносних порука у ратовима памћења.

На крају, може се поставити питање какав је и колики системски рад у току, чије смо само показне остварене моменте покушали освијетлити у овом раду. Можемо ли претпоставити, на основу приказаног, да ће врхунац таквих напора бити реализован како се приближавамо обиљежавању стогодишњице почетка Другог свјетског рата? Може ли се рећи да је, у  међувремену, и посматрање Ратова за постјугословенско насљеђе постало једно од средстава тако усмјерених настојања? Ако у тај контекст покушамо поставити заинтересованост разних институција, појединаца, али и „невладиних“ организација и фондација из Њемачке за пројекте из области културе памћења на Балкану добијамо смјернице помоћу којих бисмо могли разумјети оквире онога што нас на овим пољима у наредном периоду очекује .

РЕФЕРЕНЦЕ

[1] Мichal Sladeček i Јelena Vasiljević, Predgovor, u: Kolektivno sećanje i politike раmćеnjа, Beograd 2015, 18; Вarbara. А. Mištal, ,,Sakralizacija sećanja”, u: Kolektivno sećanje i politike раmćеnја, Beograd 2015, 297.

[2] Riačard Senet, ,,Uznemirujuća sećanja”, u: Kolektivno sećanje, 343.

[3] Jan Assmann, Kulturno рamćеnje, Zenica 2005, 14.

[4] Предраг Лозо, Душан Павловић, ,,Од принципа образовања о геноциду и Холокаусту до културе памћења у Pепублици Српској“, у: Сварог бр. 14, Бања Лука 2017, 65.

[5] Исто.

[6] Alaida Asman, ,,Sećanje, individualno i kolektivno”,  u: Kolektivno sećanje…, 77.

[7] Јаn Asman, ,,Kolektivno sećanje i kulturni identitet”, u: Kolektivno sećanje…, 66.

[8] Pjer Nora, ,,Pamćеnje istorije, pamćenje istoričara”, u: Kolektivno sećanje…, 283.

[9] Jelena Subotić, ,,Political memory, ontological security, and Holocaust remembrance in post-communist Europe” In: European Security, 27:3, 297.

[10] Милош Ковић, Упоришта, Београд 2016, стр. 246.

[11] Вarbara А. Mištal, ,,Sakralizacija sećanja”, u: Kolektivno sećanje…, 298.

[12] Dejvid V. Blajt, ,,Pomama za sećanjem: zašto i zašto danas?”, u: Kolektivno sećanje, 319.

[13] Милош Ковић, Упоришта, 83.

[14] Исто.

[15] Fric Fišer, Posezanje za svjetskom moći – politika ratnih ciljeva carske Nemačke 1914-1918, Beograd 2014, V-VII, 3-5.

[16] Исто, 4.

[17] Милош Ковић, Упоришта, 126.

[18] Исто, стр. 123.

[19] Мило Ломпар, Повратак српском становишту?, Београд 2013, стр. 66; Више у: Мило Ломпар, Дух самопорицања,  треће допуњено издање, Нови Сад 2012;

[20] Исто.

[21] Милош Ковић, Упоришта, 83.

[22] Hajke Karge, Sećanje u kamenu – okamenjeno sećanje?, prevela sa nemačkog Aleksandra Kostić, Biblioteka XX vek, Beograd 2014. Наслов оригинала: Steinerne Erinnerung – versteinerte Erinnerung? Kriegsgedenken in Jugoslawien (1947-1970).

[23] Исто, 222, 246.

[24] Исто, 53, 65, 130, 132, 135, 226, 248, 249.

[25] Исто, 65.

[26] Исто, 168.

[27] Исто, 160, 162.

[28] Хајке Карге је потпуно занемарила истраживање ове тематике на савременом научном нивоу у Срба. Потпуно је, рецимо, заобишла радове Богољуба Шијаковића, Жарка Видовића или Јована Ћулибрка. За кратак преглед поменуте тематике може се користити веома успјешан рад: Драгослав Илић и Мира Јовановић, „Како се сјећати Јасеновца 65 година касније“, у: Гласник Удружења архивских радника Републике Српске број 2, Бања Лука 2010, 379-391.

[29] Хајке Karge, Sećanje u kamenu – okamenjeno sećanje?, 51.

[30] Исто, 52, 132, 135, 139, 191, 248.

[31] Исто, 226, 253.

[32] Овакав изговор употријебио је њемачки историчар Александар Корб (Alexander Korb) приликом свог предавања у Јеврејском културном центру, у Бањој Луци, 20.04.2016. године, којем је присуствовао и аутор овог рада. Прилично је дискутабилан покушај објашњења да се у академском и научном раду не треба придржавати научних назива и дефиниција. Поготово овај изговор добија специфичну тежину ако се користи како би се описао карактер страдања као што је геноцид. Таква врста неодговорности не само да је увредљива за жртве и њихове потомке због негирања геноцида, него и посматрање ове теме удаљава из сфере науке у сферу публицистике, те нагађања и манипулације. Тиме се погодује покушају да се фактографија о страдању прогласи „митом“. Посебно је питање зашто се овакав приступ његује код неких њемачких аутора  за геноцид над Србима у НДХ. О томе ће бити ријечи у наставку рада.

[33] Hajke Karge, Sećanje u kamenu – okamenjeno sećanje?, 14, 120, 121, 202, 221.

[34] Исто, 120.

[35] Професор Мило Ломпар описује како је и сам Ситон Вотсон „трајни заступник хрватских интереса“ у једном меморандуму из 1925. године описујући малу стручност административних службеника из Србије и њихово распоређивање на важна мјеста у Краљевини СХС говорио: „Било би, наравно, ужасно нефер кривити Србију због помањкавања квалификованог људства, јер је до тога дошло у првом реду због страшних губитака интелектуалне класе у три узастопна рата“. Мило Ломпар, Дух самопорицања, 265; Изгледа да чак ни овакво нијансирање и разумијевање теме послије Другог свјетског рата за Југославију у цјелини поред политичког, идеолошког, реалног развоја Карге не констатује.

[36] Hajke Karge, Sećanje u kamenu – okamenjeno sećanje?, 121.

[37] Исто, 199-240.

[38] Више у: Коста Николић, Прошлост без историје, Полемике у југословенској историографији, Београд 2003.

[39] Mirjana Kasapović, „Genocid u NDH: Umanjivanje, banaliziranje i poricanje zločina“, Politička misao, god. 55, br. 1, Zagreb 2018, 7-33.

[40] Hajke Karge, Sećanje u kamenu – okamenjeno sećanje?, 221-222.

[41] Исто, 12, 34, 52, 191.

[42] Исто, 24; Употреба термина контроверзно није примјерена због лаког двођења у везу или олакшавања негирања злочина. Негатори или релативизатори злочина јако често употребљавају придјеве који би оспоравали истинитост догађаја, а цјелокупан контекст догађаја окарактеришу као „мит“. Ауторка би требала знати, поготово у примјерима изучавања Холокауста, да уколико се већ жели нагласити сложеност посматрања могуће је користи ријеч деликатно.

[43] Исто, 123.

[44] Исто, 25.

[45] Исто, 76.

[46] Исто, 189, 217.

[47] Покушај изједначавања Совјетског Савеза са нацистичком Њемачком није новијег датума. Преко придјева ,,тоталитаристички” развијен је у Европи још у периоду између два свјетска рата. Након Другог свјетског рата тезама Хане Арент o тоталитаризмима, али и хладноратовским окружењем овај поступак добија нове и шире димензије (које имају значајана оспоравања). Fransoa Fire, Prošlost jedne iluzije, Komunizam u dvadesetom veku, Beograd 1996, 201, 523-531.

[48]  Европски парламент донио је 2005. године: Резолуцију на 60. годишњицу од краја Другог светског рата у Европи 8. маја 1945. године. Обиљежавање сјећања на жртве два тоталитаризма озваничено је у два документа Европске уније. Декларација о проглашењу 23. августа као европског Дана сећања на жртве стаљинизма и нацизма донесена је 2008. године, а 2009. је на основу Прашке декларације донесена Резолуција о европској савести и тоталитаризму. Изједначавање нацизма и комунизма као ,,Два европска тоталитаризма“ добило је своју пуну физичку манифестацију и у Дому европске историје, отвореном у Бриселу у мају 2017. године. Jelena Subotić, ,,Political memory, ontological security, and Holocaust remembrance in post-communist Europe, 302.

[49] Више у: Jelena Subotić, ,,Political memory, ontological security, and Holocaust remembrance in post-communist Europe, 296-313.

[50] Исто; „Оправдали“ су то употребом везаном за „Домовински рат“. За вријеме завршног писања овог рада суд у Славонској Пожеги донио је одлуку којом се легитимизује коришћење овог поздрава. А хрватска полиција приликом прославе „Олује“ 2018. године није ни писала пријаву за узвикивање овог поздрава на концерту популарног хрватског пјевача Марка Перковића Томпсона са изговором да су се судови већ одређивали негативно ка таквим пријавама.

[51] ,,Njemački povjesničar i jedan od vodećih stručnjaka za povijest NDH ‘Ovo je prava istina o broju ubijenih u Jasenovcu’”, Jutarnji list, 19.05.2018, 57.

[52] Аlexander Korb, Im Schatten des Weltkriges. Massengewalt de Ustaša gegen Serben, Juden und Roma in Kroatien, 1941-45, DISSERTATIONSSCHIRIFT- zur Erlangung des akademischen Grades Doctor philosophiae (Dr. phil).

[53] Бошко Бојовић, ,,Рецензија докторске дисертације Александра Корба“, у: Годишњак за истраживање геноцида, св. 10, Београд 2018, 159-188.

[54] Исто, 180.

[55] Исто, 185.

[56] Мило Ломпар, Повратак српском становишту?, 190.

[57] ,,Njemački povjesničar i jedan od vodećih stručnjaka za povijest NDH ‘Ovo je prava istina o broju ubijenih u Jasenovcu’”, 57.

[58] Исто.

[59] Mirjana Kasapović, „Genocid u NDH: Umanjivanje, banaliziranje i poricanje zločina“, u: Politička misao, 7-33.

[60] Код коришћења појма ревизионизам мора се узимати у обзир његово поријекло. ,,Izraz je skovan na prelazu XIX u XX vijek, tokom polemike Bernštajna i Kauckog, da bi se Bernštajnove teze osudile kao suprotne marksizmu. Blaža je nego reč „Renegat“ koju će nešto kasnije Lenjin koristiti u borbi sa Kauckim… „Revizionista“ je jeretik koji se odmetnuo od ortodoksne vere i predlaže neku novu, do tada neviđenu verziju vere. Od 1956. godine reč je izgubila taj jasni smisao, koji je proizilazio iz analogije sa religijom. Označava skup političkih ideja kojima je zajednička odlika to da uglavnom pripadaju socijalističkoj tradiciji, ali koje nemaju jednog jedinog tvorca i nisu prožete jednoobraznim duhom. Fransoa Fire, Prošlost jedne iluzije, komunizam u dvadesetom veku, 555-556; Као што се види из наслова рада ауторке Касаповић за ову групацију може се једноставно рећи да поричу, односно негирају, геноциде у НДХ.

[61] Mirjana Kasapović, „Genocid u NDH: Umanjivanje, banaliziranje i poricanje zločina, 10.

[62] Исто, 7-33.

[63] Holocaust memorial sites can be found across Europe in remote villages and city centers. Yet as time passes, the preservation of these sites is threatened both by acts of commission and omission. Following a recommendation to the IHRA Plenary in 2015, the IHRA has been focusing its efforts on protecting and preserving Holocaust-related sites throughout its Member Countries and beyond. The IHRA has engaged with local communities to address concerns relating to Camp Komarom in Hungary, Jasenovac in Croatia, Staro Sajmiste in Serbia, and the former Vilnius ghetto library site in Lithuania.

https://www.holocaustremembrance.com/preserving-sites (приступљено 25.08.2018).

[64] Мило Ломпар стилом хроничара национално-историјске искуствене евиденције подсјећа нас на неодољиву сличност овога захтјева и треће тачке захтјева Аустроугарске Србији у јулу 1914. године. У њему се тражи да српска влада одстрани средства и особље из наставе за које Аустроугарска одређује да могу послужити за „пропаганду“ против ње. У свјетлу истих настојања једне шире културолошке подлоге видимо да „је Ролф Дитер Клуге, професор универзитета и директор Славистичког семинара Универзитета у Тибингену, предложио 1999. године да се српској деци забрани у школама учење српске националне поезије“. Мило Ломпар, Повратак српском становишту?, 176.

[65] https://www.blic.rs/vesti/drustvo/sami-ste-sebi-naneli-zlo-nobelovka-usred-beograda-izazvala-zucnu-raspravu-o-srbima/96hd7s9 (приступљено 25.08.2018).

[66] https://rs.sputniknews.com/politika/201710301113247726-herta-miler-pismo/ (приступљено 25.08.2018).

[67] Žak le Gof, Pamćenje, u: Kolektivno sećanje, 343.

[68] „Госпођо Милер, овим невероватним изјавама открили сте своје непознавање истинске политичке позадине и тока уништења некадашње СФРЈ, као и СРЈ у току деведесетих година прошлог века. При томе сте себи дозволили једно изузетно немарно додељивање кривице српском народу. И то све као немачка списатељица“. https://rs.sputniknews.com/politika/201710301113247726-herta-miler-pismo/ (приступљено 25.08.2018).

[69] „Kada ste gost u jednoj stranoj zemlji ne možete na tako provokativan način, bez poštovanja, domaćine kolektivno okarakterisati kao ratne zločince, rekao je funkcioner Socijaldemokratske partije Austrije (SPO) David Štokinger povodom stavova nobelovke, nemačke književnice Herte Miler na Beogradskom sajmu knjiga“. https://www.b92.net/kultura/komentari.php?nav_id=1320852 (приступљено 25.08.2018).

[70] Jugoslavija u istorijskoj perspektivi, Uređivački odbor: Latinka Perović, Drago Roksandić, Mitja Velikonja,Wolfgang Hoepken, Florian Bieber, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd 2017.

[71] ,,Živanović (Miodrag): Hm, problem je naći taj odgovor ko će biti nosilac tih promjena. Ja nisam toliki optimista kao Ivan. Ne vjerujem da ćemo mi moći baš tako lako naći taj intelektualni dio mladih ljudi, jer mislim da su oni već otišli. Ne da mislim, nego jesu. Generalno gledano, mladi su, nažalost, kod nas hitlerjugendi. (Болдовао П. Л.) Ne svi, ali većina jeste, tako su odgojeni. I kad se uzme to samozadovoljstvo, kažu, nikad bolje nije bilo, imamo svoju srpsku, hrvatsku, bošnjačku zemlju, ne treba više ništa govoriti. Naravno, nisu ti ljudi ni krivi, krivo je prvo obrazovanje, pa onda i cijeli sistem. A na takvoj osnovi teško je graditi budućnost’’. http://www.6yka.com/novost/106793/profesori-zivanovic-i-sijakovic-za-buku-u-bih-se-vlada-strahom-i-neznanjem (приступљено 25.08.2018).

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА:

  • Asman, Alaida, ,,Sećanje, individualno i kolektivno”, u: Kolektivno sećanje i politike раmćеnjа, Zavod za udžbenike, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Beograd 2015, 87-109.
  • Assmann, Jan, Kulturno рamćеnje, Vrijeme, Zenica 2005,
  • Asman, Јаn, ,,Kolektivno sećanje i kulturni identitet”, u: Kolektivno sećanje i politike раmćеnjа, Zavod za udžbenike, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Beograd 2015, 71-86.
  • Blajt, Dejvid V., ,,Pomama za sećanjem: zašto i zašto danas?”, u: Kolektivno sećanje i politike раmćеnjа, Zavod za udžbenike, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Beograd 2015, 319-333.
  • Бојовић, Бошко, ,,Рецензија докторске дисертације Александра Корба“, у: Годишњак за истраживање геноцида, св. 10, Музеј жртава геноцида, Београд 2018, 159-188.
  • Gof, Žak le, Pamćenje, u: Kolektivno sećanje i politike раmćеnjа, u: Zavod za udžbenike, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Beograd 2015, 111-125.
  • Илић, Драгослав и Мира Јовановић, „Како се сјећати Јасеновца 65 година касније?“, у: Гласник Удружења архивских радника Републике Српске број 2, Бања Лука 2010, 379-391.
  • Jugoslavija u istorijskoj perspektivi, Uređivački odbor: Latinka Perović, Drago Roksandić, Mitja Velikonja, Wolfgang Hoepken, Florian Bieber, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd 2017.
  • Karge, Hajke, Sećanje u kamenu – okamenjeno sećanje?, prevela sa nemačkog Aleksandra Kostić, Biblioteka XX vek, Beograd 2014. Наслов оригинала: Steinerne Erinnerung – versteinerte Erinnerung? Kriegsgedenken in Jugoslawien (1947-1970).
  • Kasapović, Мirjana, „Genocid u NDH: Umanjivanje, banaliziranje i poricanje zločina“, Politička misao, god. 55, br. 1, Zagreb 2018, 7-33.
  • Ковић, Милош, Упоришта, Catena Mundi, Београд 2016.
  • Лозо, Предраг, Душан Павловић, Од принципа образовања о геноциду и Холокаустy до културе памћења у Pепублици Српској, у: Сварог бр. 14, Независни универзитет Бања Лука 2017, 61-71.
  • Ломпар, Мило, Повратак српском становишту?, Catena Mundi, Београд 2013.
  • Ломпар, Мило, Дух самопорицања, треће допуњено издање, Orpheus, Нови Сад 2012.
  • Mištal, Вarbara. А, ,,Sakralizacija sećanja”, u: Kolektivno sećanje i politike раmćеnjа, Zavod za udžbenike, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Beograd 2015, 297-317.
  • Николић, Koста, Прошлост без историје, Полемике у југословенској историографији, ИСИ, Београд 2003.
  • Nora, Pjer, ,,Pamćеnje istorije, pamćenje istoričara”, u: Kolektivno sećanje i politike раmćеnjа, Zavod za udžbenike, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Beograd 2015, 283-294.
  • ,,Njemački povjesničar i jedan od vodećih stručnjaka za povijest NDH ‘Ovo je prava istina o broju ubijenih u Jasenovcu’”, Jutarnji list, 05.2018, 57.
  • Sladeček, Мichal i Јelena Vasiljević, Predgovor, u: Kolektivno sećanje i politike раmćеnjа, Zavod za udžbenike, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Beograd 2015, 7-25.
  • Senet, Ričard, ,,Uznemirujuća sećanja”, u: Kolektivno sećanje i politike раmćеnjа, Zavod za udžbenike, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Beograd 2015, 335-348.
  • Subotić, Jelena, ,,Political memory, ontological security, and Holocaust remembrance in post-communist Europe” In European Security, 27:3, 296-313.
  • Fire, Fransoa, Prošlost jedne iluzije, Komunizam u dvadesetom veku, Paideia, Beograd 1996.
  • Fišer, Fric, Posezanje za svetskom moći – politika ratnih ciljeva carske Nemačke 1914-1918, Filip Višnjić, Beograd 2014, V-VII, 3-5.
  • https://www.holocaustremembrance.com/preserving-sites
  • https://www.blic.rs/vesti/drustvo/sami-ste-sebi-naneli-zlo-nobelovka-usred-beograda-izazvala-zucnu-raspravu-o-srbima/96hd7s9
  • https://rs.sputniknews.com/politika/201710301113247726-herta-miler-pismo/
  • http://www.6yka.com/novost/106793/profesori-zivanovic-i-sijakovic-za-buku-u-bih-se-vlada-strahom-i-neznanjem

Подијели

Ново

„Устанак у Босни“ Владимира Красића (1884): фототипско издање

16. априла 2021.

НОВО: БОРИС РАДАКОВИЋ „УСТАШКА УПОРИШТА ПОД КОЗАРОМ“

15. априла 2021.

Барио: Током рата хуманитарне невладине организације сврставале се на једну страну

ОЗНАКЕ
ИСТОРИОГРАФИЈА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
Пишите нам
istoriografijars@gmail.com

Допуштено је преузимати текстове са портала, уз обавезно навођење извора и упућивање директно линком на страницу са које се текст преузима.

Сва права задржана © Историографија РС 2020.