Радован Субић: ЕДМУНД СПЕНСЕР О ОСМАНСКОЈ БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ 1850.


Објављено у: ГЛАСНИК УДРУЖЕЊА АРХИВСКИХ РАДНИКА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ, Број 10, Бања Лука 2018, 121-129.

Апстракт: Едмунд Спенсер је у свом двотомном путописном дјелу „Путовања кроз Европску Турску 1850“ (Travels in European Turkey in 1850, through Bosnia, Servia, Bulgaria, Macedonia, Thrace, Albania and Epirus, with a visit to Greece and Ionian Isles, and a homeward tour  through  Hungary and the Slavonian provinces of Austria on the lower Danube) објављеном у Лондону 1851. описао балканске провинције Османског царства. У овом раду приказујемо његова запажања изнесена у поглављима XVII, XVIII и XIX првог тома а која се односе на простор данашње Босне и Херцеговине. 

Кључне ријечи: Велика Британија, путопис, османска Босна и Херцеговина, 1850.

У првим деценијама XIX вијека Велика Британија сломила је своју супарницу Француску. Конгрес великих сила у Бечу 1814. успоставио је нови однос снага у Европи у којем је престиж Велике Британије био очигледан. Британска политика настојала је да успостављени систем одржи и заустави успон потенцијалних супарника. На европској политичкој позорници британски политичари су ту нову супарничку државу видјели у свом савезнику из времена тешких борби с Наполеоном – Русији. Руско потенцијално територијално ширење или јачање руског утицаја у сусједним државама могло је да угрози британске интересе. Посебно се водило рачуна о томе да Русија не угрози Османско царство. Ова некада велика сила била је у фази опадања, али је и даље контролисала Босфор и Дарданеле – стартешки важне мореузе који повезују Црно море с Медитераном. Из тог разлога Велика Британија настојала је да одржи територијални интегритет земље која је у својим европским провинцијама имала масе православног становништва које је истовјерна православна Русија могла да искористи за своје циљеве.

Османско царство постаје тако позорница сукоба великих сила.[1] Русија је 1833. Ункјар-Искелеским уговором  обавезала Османско царство да брани прилаз Дарданелима свакој сили непријатељској према Русији. Друге европске силе нису могле дозволити овакав руски примат и покушавале су да ликвидирају овај споразум. То је постигнуто 13. јула 1841. године,  када је у Лондону потписан Дарданелски уговор. Од стране свих сила потврђено је старо правило Османског царства да у случају када није зараћена страна држи Босфор и Дарданеле затворене за све ратне бродове.[2] Када је 1848. кренуо талас побуна широм Европе скупштина кнежевина Влашке и Молдавије прогласила је јединство и независност Румуније. Порта је уз руску помоћ брзо реаговала и османска и руска војска су уништиле све покрете отпора. Међутим, ово савезништво било је кратког даха пошто је већ сљедеће године Порта одбила да Русији испоручи револуционаре који су се склонили на османску територију.[3] У овом новом-старом односу снага Русија је могла да подршком разним сепаратистичким покретима наруши стабилност Османског царства и тиме угрози интересе Велике Британије.

Истовремено с овим политичким процесима расло је и интересовање шире британске јавности за прилике у Османском царству. Само мали број људи имао је материјалне могућности да лично обилази ту далеку земљу, док је радозналост већине била задовољавана различитим путописима. Овај књижевни жанр није био више толико популаран као претходних деценија када су само о Италији објављивана 4 путописа годишње,[4] али су аутори и даље налазили издаваче спремне да плате њихова дјела. Неки од њих су за тему својих  стварних или измаштаних путовања имали европске провинције Османског царства. Путовали су најчешће бродовима низ Дунав до Београда, да би онда преко кнежевине Србије улазили у унутрашњост балканских османских провинција. Босански ејалет, најзападнију османску покрајину, обилазили су изузетно ријетко.

Едмунд Спенсер био је један од тих аутора, а од свих британских путописаца он је објавио највише текстова о Балкану и јужнословенском простору уопште. У његовом првом путопису Цртице  о Њемачкој и Нијемцима  објављеном 1836, у поглављима XIX, XX пише о територијама данашње Словеније и Хрватске.[5] Сљедеће године објављује Путовање у Черкеску  гдје у једном дијелу, који се односи на пловидбу Дунавом од Беча до Цариграда, описује српско Подунавље.[6] У путопису Турска, Русија, Црно море и Черкеска  о српским крајевима говори у поглављима III-VII.[7] У посљедња два путописа такође има дијелова у којима говори о јужнословенским крајевима.[8]

Биографија Едмунда Спенсера потпуно је непозната и поред изузетне ауторске продуктивности био је тајанствена личност за оновремене критичаре. Познати енглески часопис, за сарадњу и узајамно обавјештавање истраживача у области историје и књижевности, Notes&Queries неспјешно је 1915. подине покушао да прикупи било какве биографске податке о њему. Пошто је своје књиге потписивао као капетан, могло би се закључити да је бар извјесно вријеме провео у војној служби.[9] У његовом првом путопису пише да је поријеклом Енглез и да је један период свог живота провео у Пруској. Одатле је обишао Пољску, Мађарску и Швајцарску.[10] Мотиви његових учесталих путовања остају нејасни јер Спенсер о томе нигдје није писао. Једна његова примједба о томе како је у једном хану у Нишу сређивао своје биљешке и размишљао како ће их његов издавач претворити у „енглеске банкноте“ наводи на закључак да је био професионални путник, који се, користећи тадашње интересовање за прилике на Истоку као и њихов могући утицај на међународне односе, издржавао писањем путописа. У томе је био прилично успјешан  пошто су његова дјела објављивана у више издања и превођена на стране језике. С једне стране критичари су га оцјењивали као „искусног путника који је имао срећу да добије царске фермане“ и аутора  „најбоље књиге о Истоку“.

С друге стране, постојали су критичари који су указивали на површност, преузимање реченица других аутора, крупне географске нетачности, а оптуживали су га и за кориштење мање познатих описа које је допуњавао „благоглагољивошћу и опширношћу“.[11] 

Путопис насловљен „Путовања кроз Европску Турску 1850, кроз Босну, Србију, Бугарску, Македонију, Тракију, Албанију и Епир са посјетом Грчкој и Јонским острвима и са повратничком туром кроз Мађарску и славонске провинције Аустрије на доњем Дунаву.“ (Travels in European Turkey in 1850, through Bosnia, Servia, Bulgaria, Macedonia, Thrace, Albania and Epirus, with a visit to Greece and Ionian Isles, and a homeward tour  through  Hungary and the Slavonian provinces of Austria on the lower Danube) објавио је у Лондону 1851. Осам стотина страница путописа подијељено је у два тома. Први том обухвата двадесет једно поглавље и територији данашње Босне и Херцеговине посвећена су поглавља XVII, XVIII и XIX.  Објављивање овог дјела нису пратиле негативне критике. Напротив, часопис British Quarterly Review, који је иначе оштро писао о Спенсеровим дјелима, препоручио је ову његову књигу „пажњи свих људи заинтересованих за напредак цивилизације и опште слободе међу европским народима“.[12]

Путопис почиње приказом ауторовог доласка у Београд, одакле цариградским друмом одлази за Алексинац гдје борави извјесно вријеме. Након дигресије о путовању од Београда преко Смедерава и Пожаревца до Милановца и затим Видина, као и уопштеног приказа стања у кнежевини Србији, Спенсер даље описује путовање од Алексинца према Нишу, Прокупљу и Врању. У то вријеме врањски паша спремао је један војни одред за Босну који је требао да од тамошњих власти прикупи обавјештења о немирима који су били у току.[13] Уз пашино одобрење Спенсер се придружио овом одреду који је ишао преко Гњилана, Приштине, Вучитрна и Косовске Митровице до Новог Пазара, одакле су се  затим упутили у Сарајево. По доласку у Нови Пазар сазнаје да је ширења отпора босанских муслимана Портиним реформама угрозило сигурност локалног паше. По Спенсеру, отпор реформама покренуло је неколико локалних „шефова“ (chiefs) који су уз подршку „фанатизованих свештеника“ подстакли становништво на отпор владавини „реформног султана“.[14]

Читајући неколико наредних поглавља можемо закључити да Едмунд Спенсер није обишао комплетан босански ејалет, иако описује  територију, становништво и обичаје. Напротив, стиче се утисак да је током свог кратког боравка био у само једном мањем  дијелу, док је описе и ширу слику пашалука дао на основу извора из друге руке. Такође, иако је боравио у Босни у вријеме када је Омер-паша Латас (1808–1871) сломио отпор босанског беговата, Спенсер не описује ни један од тих догађаја, него своју пажњу посвећује ранијим покретима отпора против настојања централних власти да унаприједе државну организацију. Описујући ову територијалну јединицу Османског царства Спенсер доноси мјешавину тачних, полутачних и нетачних информација, али и износи своје ставове о будућем развоју провинција. Прецизно је уочио вјерску диференцираност становништва, које дијели на Словене муслимане, католике и Грко-словене – православце. Говорећи о границама с Хабзбуршком монархијом наводи Уну и Саву као граничне ријеке, не помињујући копнену границу на сјеверозападу, док Далмацију касније узгредно спомиње. Пише да је ова провинција (босански ејалет–Р.С.) изузетно неприступачна, што због планина, што због густих шума. Показујући да није упућен у унутрашњу организацију ејалета Спенсер наводи да се састоји из три дијела: Босне, Турске Хрватске (Крајине) и Херцеговине. Уочава да ова потоња, иако најмање плодна, производи вино и уље. Босна, као један од три дијела босанског ејалета, по њему је богата кукурузом и просом, а постоје и плантаже дувана и риже. Даље описује како би се пловни дијелови ријека Уне, Врбаса, Босне и Дрине преко ријеке Саве могли повезати с доњим Дунавом. То би створило претпоставке за експлоатацију рудних богатстава, злата, сребра, угља и гвожђа. Говорећи о Крајини погрешно наводи да је становништво Крајине већински римокатоличко. Правилно примјећује да би римокатолици подржали евентуалну аустријску окупацију босанског ејалета.[15]

Спенсер не говори о санџацима, већ констатује да је попут Србије босански ејалет подијељен на нахије и издваја још мању територијалну јединицу – кнежину. Пише да је кнежина претежно или потпуно насељена хришћанским становништвом с кнезом на челу. Инсистира на постојању континуитета самоуправе која се кроз кнежине сачувала од промјена. Закључује да постојање те „савршене патријархалне републике“ показује да је стварна тенденција словенских становника Османског царства „федерални систем“. Описујући становништво примјећује сличност манира, обичаја и језика са становништвом Србије.  Сељаци су везани за своје земљиште и баве се земљорадњом или сточарством. Он описује Словене као радне  и надарене који лако могу савладати више страних језика, за разлику од аутохтоних Турака. Пише да су „сељаци интелигентнији од сељака у Западној и Источној Европи“. Такође пише да су од свих муслимана најморалнији они из Босне, те да кажњавају смрћу силовање муслиманке, а у случају силовања хришћанке казна је новчана. Наводи како муслиманима вјера не забрањује свадбу с хришћанкама, док су православци и католици ограничени и уколико се ожене иновјерком пријети им искључењем из цркве. Запажа да су у ејалету случајеви самоубистава изузетно ријетки. Пише и како је сахрана веома важна код хришћана и код муслимана, који сматрају да је ред да сваки покојник буде сахрањен. Наводи и да муслимани човјека сахрањују у 24 сата од тренутка смрти, док не наводи да ли хришћани имају исти обичај. Посебно помиње статус нарикача које имају звање у појединачним провинцијама царства, и бивају плаћене да плачу за покојником. Констатује како је тешко наћи  медицинску помоћ и да је животни вијек доста кратак, нарочито женама. Пише како у земљи има доста шарлатана који  „лијече разне болести“, али и да у већим мјестима и код паше у резиденцији увијек имају доктор и апотекар. Они су најчешће њемачког, италијанског или грчког поријекла. Пише и како је берберин у Босни хирург, јер он „има алат потребан за ампутације“. Запажа да је одјећа слична у Босни и Србији , као и да је турбан још увијек у употреби.

Описујући физички изглед становника пише да је већина жена и мушкараца црнокоса. Сваки муслиман носи бркове, док браде носе само хаџије[16] и стари људи који важе за мудраце. У опису градских и сеоских насеља запажа сличност с насељеним мјестима у Србији. Примјећује да су шуме толико богате дрветом да свако има право да га користи као огрев. Главну грану пољопривреде, уз номадско сточарство и пчеларство, чини земљорадња, али је она слабо развијена.[17]

Говорећи о исхрани становништва Спенсер спомиње лубеницу и различите врсте поврћа, нарочито краставце и зелену салату. Пасуљ је такође чест, док су грашак и кромпир ријеткост. Од меса у исхрани су присутне јагњетина и овчетина, док говедине има само у великим насељима; риба се једе само понекад, а муслимани не једу гуске и патке. Од алкохолних пића наводи „шљивовицу“, која се по њему „прави од кукуруза“. Такође констатује да је кафа пиће свих друштвених слојева.[18]

Након тродневног јахања кроз „неприступачне планине“ Спенсер је с пратњом стигао у Сарајево –  „центар увијек турбулентне Босне“. У једном од „најљепших градова у Турској“, примијетио је велики број ханова и ресторана. Пише да је овај град „централна станица“ свих каравана који стално иду с једног у други крај „Европске Турске“. Развијена трговина и занатство нуде јефтине али квалитетне производе: вунена одијела, оружје, сабље, накит а посебно издваја производе од коже. Процјењује да у Сарајеву има 30.000 муслимана, док је број хришћана око 10.000. Укупна популација ејалета по његовој процјени приближно  је једнака, односно број муслимана и хришћана је сличан. Босанско муслиманско становништво, по њему, подијељено је на паше и тимарнике с једне, те градске званичнике, трговце и занатлије с друге стране. Прве сматра фанатицима, противницима Порте и реформи, док су други демократски противници феудалних господара. Посебно га је заинтересовала вјерска нетрпељивост, навео је да је ислам јак у Босни и да је један од разлога за то вјерски сукоб између православаца и католика. Наглашава да је вјерска подијељеност очигледна, али да је више наглашена унутар хришћанске популације. Тако пише да је лакше видјети  муслиманску благонаклоност према хришћанским конфесијама него сличан примјер унутар двије хришћанске заједнице. Пише како православци живе од Новог Пазара до Зворника, а да је „упориште ислама“ у Сарајеву и околним „дистриктима“, као и да „Латини“ насељавају Турску Хрватску. Спенсер под „Турском Хрватском“, коју понегдје назива и Крајином, умјесто територије Поуња сматра комплетан сјеверозападни дио Босне и Херцеговине до Врбаса. Спенсер тако, због заблуда ранијих аутора које је некритички користио, спада у ону групу „иностраних писатеља“ о којима је писао Иван Франо Јукић (1817–1857), а који „претежу Турску Хрватску све до обала Врбаса“.[19] Број католика процјењује на три стотине хиљада, што је по његовим сазнањима трећина укупне популације. Спенсер ни на једном мјесту православце не именује као Србе већ само као Грко-словене, а католике назива Латинима. Уочава ипак да становници Босне баштине заједничко поријекло са Србима и да су једно вријеме били дио „српског царства“.[20]

Спенсер поред историјског осврта на прилике прије и током османских освајања описује догађаје који су претходили доласку Омер-паше Латаса, али га не спомиње. Пише како је енглеска влада још 1837. у жељи да унаприједи економске везе именовала вицеконзула у Новом Пазару који је био надлежан за Босну, али да је због вицеконзулове неспособности та идеја пропала. Даље пише како је спољнополитичка и економска ситуација довела до тога да локално становништво материјално пропада. Уочио је да Аустрија има монопол на трговину и да се аустријски дукати и новчанице у Босни користе више од турских. Окружујући са три стране Босну Аустрија је по њему земљу „напунила својим агентима прерушеним у монахе или трговце“, постепено припремајући умове „раје и мухамеданце“ на велику промјену – „прелазак под крило аустријског орла“. Припајање ових провинција Аустрији по Спенсеру користило би домаћем становништу које би се повезало с развијеним и богатим крајевима, што би посљедично довело до економског развоја.[21] Разматрајући у једном тренутку могућу идеју за инвазију Аустрије на Босну веома брзо извлачи закључак да је то веома тешко извести. Многобројна војска нема куда да се креће јер су путне комуникације лоше, градови су изразито мали и тешко би се нашле намјернице за војску. Такође примјећује да сем католика Аустријанци немају подршку становништва.

Поново описујући отпоре босанских муслимана Портиним реформама Спенсер пише да побуњеници намјеравају да успоставивши контролу над важним утврђењима, Мостаром у Херцеговини, Јајцем и Бањом Луком, крену према  Новом Пазару преко којег би успоставили везу с Албанцима „који су једнако непијатељски настројени према турској влади“,[22]  али не наводи да ли се то десило, нити се упушта се о објашњавање даљег тока побуне нити какве су прилике тада биле у појединим дијеловима покрајина. Читаоци остају ускраћени за било какве додатне информације пошто Спенсер послије неколико опаски о другим различитим темама престаје да пише о босанском ејалету.

По повратку из Босне Спенсер је од Новог Пазара кренуо на југ према Црној Гори и Албанији. У другом тому описује свој повратак из Албаније и кратак боравак у Пећи одакле су упутио у Македонију а потом у Грчку. Након обиласка бројних грчких мјеста у Пиреју се укрцао у брод до Смирне, а одатле је преко Галипоља, Једрена, Пловдива и Софије стигао до Варне. Код Рушчука је прешао на другу обалу Дунава у Ђурђево и укрцао се на брод којим је отпутовао у Земун. Затим је паробродом ријеком Савом дошао у Загреб одакле се преко Салзбурга упутио кући.[23]  

EDMUND SPENCER ON OTTOMAN BOSNIA AND HERZEGOVINA IN 1850

Three chapters of the first volume of Edmund Spencer’s travelogue titled European Turkey have been dedicated to the area of today’s Bosnia and Herzegovina. Going through these chapters, it is evident to the reader that Spencer has not traveled through the whole area of Bosnian Pashaluk in the 1850. Nevertheless, Spenser has given a geographical description, a historical overview, as well as the appearance and customs of the population. Describing this Territorial Unit of the Ottoman Empire, Spenser has produced a mixture of more and less accurate information. The writer has also expressed his views on the future development of the provinces. His descriptions of the territorial organization of the Pashaluk are incomplete and show that he wasn’t fully aware of its structure. However, he has precisely noted the religious differentiation of the population, while at the same time defining the population of the Bosnian Pashaluk as one nation who has lived in this area for centuries.  Under the influence of great number of factors over time, this population has been differentiated into Islamic, Catholic and Orthodox. Spenser has ascertained  the similarity of this population with that of Serbia and their former constitution within  the same medieval state of „Serbian Empire“. However, nowhere does explicitly identify  this population as Serbian but rather as Orthodox under the name of  Greek-Slavs, catholic population as Latins, and the muslims as Muhammadans.

 

РЕФЕРЕНЦЕ

[1] Поред Велике Британије и Русије у овај сукоб била је укључена и Хабзбуршка монархија. (прим.аут.)

[2] Египатски намјесник Мехмед Али (1769–1849) проширио је своју власт на Крит и Сирију и тражио је од Порте да му препусти управу над Дамаском. Влада у Цариграду у борби за опстанак нашла је подршку у  Руском царству које је ангажовало своју флоту и послала јединице на азијску страну Босфора. Тада су се умијешале Енглеска и Француска и утицале да Мехмед Алија склопи споразум са султаном. Русија је своје услуге наплатила Ункјар-Искелеским уговором. V. Popović, Istočno pitanje. Istorijski pregled borbe oko opstanka osmanlijske carevine u Levantu i na Balkanu, Sarajevo 1965, 143-146.

[3] Историја Османског царства, приредио Роберт Мантран, Београд 2002, 608-609.

[4] V. Kostić, Britanija i Srbija: kontakti, veze i odnosi 1700–1860., Beograd 2014, 67.

[5] E. Spencer, Sketches of Germany and Germans, with a glance at Poland, Hungary, Switzerland in 1834, 1835 and 1836, by an English resident at Germany, London 1836.

[6] E. Spencer, Travels in Circassia, Krim, Tartary, etc., including a Steam Voyage down the Danube, from Vienna to Constantinople  and round the Black Sea in 1836, 2 Vol London 1837.

[7] E. Spencer, Turkey, Russia, the Black Sea, and Circassia, London 1854.

[8] E. Spencer, Travels in France and Germany in 1865 and 1866: including a Steam voyage down the Danube, and a ride across the mountains of European Turkey from Belgrade to Montenegro, 2 Vol London 1866; Germany from the Baltic to the Adriatic, London 1867.

[9] V. Kostić, Britanija i Srbija: kontakti, veze i odnosi 1700–1860., Beograd 2014, 153-154.

[10] Као у фусноти 6.

[11] V. Kostić, нав. дјело, 155-157. У овом дјелу аутор Костић позивајући се на низ енглеских аутора пише како   је издавач којег Спенсер спомиње Хенри Колберн (1785–1855). Колберн, по Костићу, није уживао нарочити пословни углед и представљао је „бруку за своју професију“. У литератури је окарактерисан као „произвођач а не издавач књига“ који је знао да осјети „укус тренутка“ и да богато награди своје ауторе. Када поред ове оцјене у обзир узмемо непостојање било каквих биографских података о писцу који је био у стању да у истој години буде на више различитих међусобно удаљених мјеста и да истовремено буде изузетно продуктиван; као и чињеница, на коју је Костић указао, да се капетан Спенсер позивао на познанства са низом истакнутих личности од којих ни једна њега не спомиње долазимо до закључка да је могуће да је „капетан Едмунд Спенсер“ заправо псеудоним. Сумњамо да су под овим великим именом енглеске поезије XVI вијека по Колберновој наруџби писали разни аутори. Међутим, како за ове тврдње немамо никаквих доказа ово питање остављамо отвореним. (прим.аут.)

[12] V. Kostić, нав. дјело, 158.

[13] Босанске аге и бегови упорно су одбијали реформе које  је Порта покушавала да спроведе у овом ејалету. Отпор је повремено добијао и  облик оружане побуне, а посљедња побуна против централних власти била је по доласку Омер-паше Латаса. В. G. Šljivo, Bosna i Hercegovina 1849-1853, Banjаluka 1988.

[14] „Шефови“ су муслимански феудалци и Спенсер очигледно мисли на најутицајније, а „фанатизовани свештеници“ су заправо локални имами, док је „реформни султан“ султан Абдул Меџид (1839–1861). E. Spencer, Travels in European Turkey in 1850, through Bosnia, Servia, Bulgaria, Macedonia, Thrace, Albania and Epirus, with a visit to Greece and Ionian Isles, and a homeward tour  through  Hungary and the Slavonian provinces of Austria on the lower Danube,Vol. I,  London 1851, 295.

[15] E. Spencer, нав. дјело, 332-336.

[16] Хаџија је онај муслиман који је путовао да се поклони светим мјестима Меки и Медини. М. Вујаклија, Лексикон страних речи и израза, Београд 2002, 965.

[17] E. Spencer, нав. дјело, 343-358.

[18] Исто, 361.

[19] Од историјског мита, преко канцеларијског еуфемизма и историјског права до виртуелног територијалног права овај појам хрватског романтизма био је праћен сумњом у његово право значење. B. Teinović, „Turska Hrvatska”, (Lapsus calami” u istoriji Bosne i Hercegovine XIX vijeka), u: Zbornik radova sa naučnog skupa – „Kultura i obrazovanje – Determinante društvenog progresa (dostignuća, dometi, perspektive), knj. 11, Banjaluka, 03 – 04. decembra 2010, Banjaluka 2010, str. 235-252.

[20] E. Spencer, нав. дјело, 298-304.

[21] Исто, 310-316.

[22] E. Spencer, нав. дјело, 329-331.

[23] E. Spencer, Travels in European Turkey in 1850, through Bosnia, Servia, Bulgaria, Macedonia, Thrace, Albania and Epirus, with a visit to Greece and Ionian Isles, and a homeward tour  through  Hungary and the Slavonian provinces of Austria on the lower Danube,Vol. II, London 1851; V. Kostić, нав. дјело, 159.

Извор: Гласник Удружења архивских радника Републике Српске

Подијели

Ново

Студентски симпозијум – „Стотину година од смрти краља Петра I Карађорђевића

26. фебруара 2021.

Ново: „Босанска голгота“

23. фебруара 2021.

Свједочанства из Старе Градишке – једна сцена у филму Дара из Јасеновца

21. фебруара 2021.
ОЗНАКЕ
ИСТОРИОГРАФИЈА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
Пишите нам
istoriografijars@gmail.com

Допуштено је преузимати текстове са портала, уз обавезно навођење извора и упућивање директно линком на страницу са које се текст преузима.

Сва права задржана © Историографија РС 2020.