ВОЈСКА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ


Настанак војске 

Историјска улога Војске Републике Српске и њен значај у настанку и развоју Републике Српске тешко су једноставно објашњиви и сагледиви. Сурови грађански и вјерски рат након распада Југославије донио је у деведесете генезу, лице и наличје историјских процеса дугог трајања. Ако узмемо у обзир већ наглашену симболички, али реал-политичку слику настанка Републике Српске схватићемо да је оружана сила српског народа западно од Дрине у 90-им годинама XX вијека била исконски и основни гарант за његов опстанак и трајну егзистенцију.

Историјски контекст преживљеног геноцида над српским народом из периода 19411945, распад Југославије, насилна сецесија Словеније и Хрватске уз покушај мајоризације и прегласавања Срба у БиХ од стране Хрвата и муслимана, који су се спремали за насилно отцјепљење, изродили су Републику Српску, а тиме и Војску Републике Српске, као одбрамбене механизме српског народа. Конкретни услови настанка војске везују се за поодмакли распад југословенске државе и увелико формиране непријатељске формације. Војска Српске Републике БиХ била је седма оружана сила по реду настанка на овим просторима у периоду 90-их година. Сложеност њеног настанка у смислу организацијске структуре закомпликована је улогом ЈНА, која је након повлачења из Словеније и Хрватске одиграла још једну неуспјешну епизоду у Босни и Херцеговини. Почетак формирања Војске Српске Републике БиХ, (касније је та јединствена формација заједно са државом мијењала име у Војска Српске Републике и Војска Републике Српске у даљем тексту ВРС), био је изузетно сложен. Истовремено је текао процес извлачења јединица са територије под контролом муслимана и Хрвата, као и процес повлачења војника и официра у Србију и у Црну Гору, односно СРЈ, који су рођени на тим подручјима осим оних који то нису хтјели. Јединице повучене из Словеније и Хрватске и са територије БиХ под контролом муслимана и Хрвата, због изузетно малог броја људи и због напада при повлачењу и за вријеме блокада са несређеном, раскомплетираном опремом и наоружањем, нису биле способне ни за самоодбрану. Истински су то били само остаци бивших јединица, који су извучени са наведених територија.[1]

Лако је уочљива чињеница да Југословенска народна армија у тим бурним годинама 1991. и 1992. није баш најбоље одговорила доктринарним и стратегијским поставкама. Вишедеценијска конципираност ове оружане силе усмјерена на одбрану од вањског агресора и неприпремљеност на борбу против сецесионизма и унутрашњег идеолошког и војног непријатеља, те њен шаролик национални састав, изродили су немогућност очувања територија СФРЈ. Несналажење политичких елита на нове стратешке и геополитичке покрете у Европи и свјету као да је своју сурову материјализацију нашла у неуспјеху армије и нападу хрватских, словеначких, а касније на територији БиХ и муслиманских снага изниклих добрим дијелом из снага Територијалне одбране.

У тим наметнутим борбама јединице и команде ЈНА се боре само за што већу компактност јединица, а првенствено за животе својих припадника и материјалне ресурсе, спречавајући да ратни потенцијали падну у руке сецесионистима. И у таквим условима борбе настоји се испоштовати правилан однос према цивилном становништву, без обзира на нацију.[2]

На територијама општина са српском националном већином убрзо су се уз јединице Територијалне одбране формирали кризни штабови и јединице под руководством Српске демократске странке. У руралним крајевима често су у атмосфери неповјерења и страха самоорганизоване тзв. страже на територијалном принципу. Недозвољавање ЈНА да тешко наоружање падне у руке сецесионистима значило је каснију предност за српске војне формације, поготово у почетним годинама ратовања. Та предност касније је у значајној мјери неутралисана кршењем међународног ембарга на увоз оружја и опреме, учешћем Хрватске у рату, али и пристрасним ангажовањем УНПРОФОР-а, који је утицао на размјештај на неодговарајуће положаје, а тиме и ефикасност дејстава.[3]

Предсједништво Југославије је једнострано послије масакра припадника ЈНА у Добровољачкој улици, у Сарајеву, 3. маја 1992. године, наредило да се до 19. маја са територије БиХ повуку све јединице. Од свих држављана Југославије (Србије и Црне Горе), а то значи припадника војске затражило је да напусте БиХ и да се врате у земљу. Многи припадници јединица ЈНА, па и неке цијеле јединице су то испоштовале. Истог дана Предсједништво Југославије је позвало лидере Срба, Хрвата и муслимана у БиХ да се договоре око преузимања јединица чије су људство чинили држављани БиХ. Муслимани су те гестове схватили као своју побједу коју су „прославили“ још страшнијим масакром припадника ЈНА у Тузли, 15. маја, као и у претходном случају при, са муслиманском влашћу договореном, повлачењу.[4]

У међувремену на територијама под муслиманско-хрватском контролом, почетком априла, Предсједништво тзв. БиХ, без некадашњих легалних чланова српске националности, објавило је општу мобилизацију и прогласило стање непосредне ратне опасности. Алија Изетбеговић је издао директиву Главног штаба ТО БиХ о општем нападу на касарне ЈНА. Истог дана Алија Изетбеговић је укинуо дотадашњи Штаб ТО, промијенио ознаку припадника ТО у стари босански грб (љиљане) и разријешио дотадашњег команданта ТО Србина и поставио муслимана, пуковника Хасана Ефендића.[5] Комплетна ова дешавања одиграла су се мјесец дана прије званичног формирања Војске Републике Српске Босне и Херцеговине. Без сагласности Срба донијета је одлука о промјени назива Социјалистичка Република БиХ у Република БиХ, док је 12. августа 1992. заведено ратно стање над територијом под муслиманско-хрватском контролом.[6]

Српска Република Босна и Херцеговина проглашена је још 9. јануара 1992. године (формално се у Декларацији наводи име Република српског народа у БиХ, име Српска Република БиХ наводи се у Уставу од 28.02.1992). Она је формирање своје званичне војске озваничила и увела у законски систем услијед поменутих околности 12. маја 1992. године. На овај корак одлучило се када је било потпуно јасно да друга два народа у Босни и Херцеговини имају формиране војне организације. На основу члана 70 тачка 2. Устава Српске Републике Босне и Херцеговине и амандмана II на Устав Српске Републике Босне и Херцеговине, који је гласио: ,,Скупштина српског народа у Босни и Херцеговини, на сједници 12. маја доноси: Одлуку о формирању Војске Српске Републике Босне и Херцеговине број: 03-234/92“[7] У амандманима I-IV на Устав Српске Републике Босне и Херцеговине донесеним 12. маја 1992, поред текста о правима и дужностима грађана да бране Републику, наведено је и да се војска састоји од резервног и сталног састава, као и то да „Војском Српске Републике Босне и Херцеговине у миру и рату командује предсједник републике на основу Устава и закона“.[8] Цивилни орган који је усклађивао и координисао командовање војском била је Врховна команда у чијем саставу су, поред предсједника, били и потпредсједници републике, предсједник Народне скупштине, предсједник Владе, те министри одбране и унутрашњих послова.[9] За команданта Главног штаба Војске Српске Републике Босне и Херцеговине постављен је генерал-потпуковник Ратко Младић.[10]

Ратко (Неђо) Младић рођен је 12. марта 1943. у селу Божиновићи, општина Калиновик. Послије Војно-индустријске школе уписао је Војну академију, коју је 1965. године завршио врло добрим успјехом. Касније је одличним успјехом завршио командно-штабну школу тактике и командно-штабну школу оператике. У ЈНА је службовао у Куманову, Штипу, Охриду, Скопљу, Приштини и Книну.[11]

Дан уочи доношења одлуке о оснивању војске, 11. маја, формиран је ужи дио Главног штаба будуће војске састава четири генерала, седам пуковника и један капетан сви професионална војна лица већ бивше ЈНА. У формирању Главног штаба и његовом првобитном функционисању првих дана учествовали су: генерал-мајор Милан Гверо, пуковник Мићо Грубор, пуковник Милан Лукић, генерал-мајор Ђорђе Ђукић, пуковник Здравко Толимир, пуковник Душан Ковачевић, пуковник Стеван Томић, пуковник Јово Марић, капетан Драгомир Пећанац и пуковник Петар Салапура.[12]

Та група старјешина одредила је принципе (доктрину) на којима ће се развијати ВРС и то:

  • „Искористити све потенцијале у људству и материјално-техничким средствима, заостале од ЈНА и ТО БиХ на просторима РС и учинити их окосницом будуће Војске;
  • све паравојне формације, затечене на територији РС, укључити у организацијске јединице ВРС, а оне које то одбију разбити и протерати;
  • постојеће кризне штабове по општинама и регионима искључити из система командовања јединицама ВРС;
  • искључити већ заживелу четничку стратегију ратовања, али и тежње појединих официра ка партизанском начину ратовања, односно ни четници ни партизани, већ борба за одбрану РС;
  • не измишљати нову ратну вештину тактику, оператику и стратегију, већ по потребама ВРС прилагодити успостављена борбена правила ЈНА;
  • ратовати искључиво у духу међународног ратног права и позитивних прописа Уједињених нација, којим се регулишу поступци зараћених страна;
  • у ВРС имати строгу војну субординацију, а старешине на командне и друге дужности постављати системом „одозго“, а не избором „одоздо“;
  • Војска РС мора бити деполитизована као организација, а командни кадар и појединачно подофицири, официри, генерали и цивилна лица на служби у ВРС не могу бити чланови ниједне политичке партије;
  • Морал ВРС градити и развијати на српској прошлости, традицији, патриотизму, свести што се боре, вери, стручности командног кадра и бораца и осећањима праведности и хуманости у односу према рањеним, погинулим и заробљеним борцима и члановима њихових породица;
  • Снабдевање ВРС вршити преко Владе РС, ослонцем на регионе, општине, радне организације и донаторе, основа у снабдевању оружјем, борбеном техником и муницијом је активирање затечених капацитета војне индустрије“.[13]

Формирање Главног штаба Војске Српске Републике БиХ остало је забиљежено у веома драгоцјеном свједочанству његовог начелника, генерала Манојла Миловановића,[14] из којег вам овом приликом доносимо фактографски значајне дијелове:

„Главни штаб (ГШ) Војске Републике Српске формиран је 11. маја 1992. године, у Црној Ријеци, испод Јавор планине, девет километара сјевероисточно од Хан Пијеска, дан прије него што је Народна скупштина РС донијела Одлуку о формирању ВРС. Формиран је као стручни орган, прво Предсједништва РС, а затим по њеном формирању, крајем 1992. године, и Врховне команде (ВК-да) Оружаних снага РС, за руковођење и командовање Војском Републике Српске у рату…

Ето то је за почетак било нас 12 „жигосаних“ који смо тог 11. маја 1992. године формирали окосницу Главног штаба Војске Српске Републике БиХ како се тада звала новостворена прва српска држава западно од ријеке Дрине. У августу 1992. године држава мијења име у Република Српска, па самим тим и војска добија назив Војска Републике Српске (ВРС). Задатак нас дванаесторице је да тој држави створимо оружану силу која ће је одбранити и изборити се за њено међународно признање…

… Те ноћи смо издискутовали многа питања и донијели двадесетак закључака о томе како почети, али и водити наметнути рат…

… У зони ратишта (простор Српске Републике БиХ) и зонама одговорности корпуса не могу дејствовати никакве друге оружане формације изван Војске Српске Републике. Самозване команданте таквих састава позвати на разговор и условити их да уђу у састав Војске. Оне који то одбију разоружати и протјерати, а који се супротставе оружјем, насилно разбити и судити им…

… У току рата, у Црној Ријеци, ГШ је размјештен у три монтажне бараке са помоћним, такође, монтажним објектима. На километар и по, источно од барака, раније је уређено подземно командно мјесто („Г-1“), испод врха Јавор палнине, звано Велики Жеп, капацитета 500 људи, са свим условима за живот, рад и командовање, без додира са спољним свијетом, аутономно за 6 мјесеци. Кориштено је у току НАТО агресије на РС и при очекивању ваздушних удара. Позадинско командно мјесто је организовано у Хан Пијеску, гдје је био смјештен и прес-центар ГШ-а, док је војна болница ГШ-а била смјештена у Сокоцу...“.[15]

Структура, формацијски, организациони састав и стратешко-тактичко дјеловање током рата 1992-1995. године углавном су осликавали главни циљ настанка Републике Српске. У суштини Војска Републике Српске била је одбрамбена војна формација која је, прије свега, настојала да заштити народ и територију од уништења, односно освајања. Фактографија рата, као главни елеменат анализе овакве тврдње, углавном указује на изнесено. Генерал Манојло Миловановић наводи да је ВРС са својим дјеловањем била прилагођена материјалним могућностима РС, понашању непријатеља (одговарање на изазове) и захтјевима територије.[16] Организационо наређење за формацијско организовање Војске Републике Српске Босне и Херцеговине издано је од стране Главног штаба тек 21. јуна 1992. године, док је дефинитивно формирање завршено тек у октобру 1992. године.[17]

Основа за функционисање и попуњавање редова Војске Републике Српске, поред Устава, били су закони о војсци, одбрани РС и у позадинским актима. Прије поменутог закона донесени су: Закон о измјенама и допунама Закона о народној одбрани,[18] Закон о министарствима[19] те Закон о војсци који је објављен у Службеном гласнику број 7.[20] У члану седмом овога закона регулисани су чинови који се користе у војсци у распону од разводника до генерал-пуковника.[21] У глави XI закона дефинисан је систем командовања заснован на „начелима јединства командовања у погледу употребе снага и средстава, једностарјешинства и обавезе извршења одлука, заповијести и наређења претпостављеног старјешине“.[22] Овдје су описана права, обавезе и дужности врховног команданта војске, Предсједника републике и команданта Главног штаба.[23] Касније су доношени Закон о измјенама и допунама Закона о Војсци,[24] Закон о измјенама и допунама Закона о примјени Закона о Војсци уусловима непосредне ратне опасности или ратног стања.[25] За посматарње настанка и дјеловања војске значајни су и: Одлука о образовању ратних предсједништава у општинама у условима непосредне ратне опасности и ратног стања;[26] Наредба о примјени правила међународног ратног правау Војсци Српске Републике Босне и Херцеговине;[27] Одлука о образовању ратних предсједништавау општинама за вријеме непосредне ратне опасности и ратног стања,[28] Закон о војном тужилаштву[29] и Закон о војним судовима.[30]

Попуна војске је вршена држављанима РС без обзира на националност, али је с обзиром на национални састав становништва, ратна дешавања, јасно да су апсолутна већина били Срби. Примјењиван је систем војне организације мјешовитог типа, која се попуњавала војним обавезницима, војницима на одслужењу војног рока, војницима по уговору и професионалним официрима и подофицирима.[31] У јединице ВРС примани су професионалци, официри и подофицири Југословенске народне армије рођени на територији Босне и Херцеговине, али и дио осталих рођених ван те територије. „У ратном стању, стању непосредне ратне опасности и ванредном стању јединице војске се могу попуњавати и добровољцима, тј. лицима која немају ратни распоред, а изразе жељу да буду примљена у војне јединице“.[32]

Војска Републике Српске била је организована на основу искустава организације примјењиване у Југословенској народној армији. Наравно, извјесне специфичности ратовања на просторима Босне и Хрецеговине (дужина линије одбране РС 2.500 км) донијеле су и нове карактеристике војске. У односу на јединице из претходне заједничке државе, јединице ВРС су биле мањег бројног стања са слабијом покретљивошћу и више везаности за матичну територију региона и општина на којој су формиране и са које су снабдијеване.

Све ово је изазвало слабију покретљивост јединица са једног на други простор ратишта, што је приморало Главни штаб и команде корпуса да формирају јаке приштапске јединице. Корпуси су оспособљавали бригаде из свог састава за маневар на другим просторима, чиме се колико-толико побољшавала маневарска способност ВРС као цјелине.[33]

ВРС је, као оружана сила државе и окосница одбрамбеног система, била намијењена да примјеном средстава оружане борбе, заједно са јединицама полиције, брани суверенитет, територију, независност и уставни поредак Републике Српске.[34] Уставом РС утврђена су права и дужности свих грађана Републике да бране и штите суверенитет, територијалну цјеловитост, независност и уставни поредак, а одговарајућим законима предвиђени су начини остваривања истих. Предсједник Предсједништва Српске Републике Босне и Херцеговине објавио је 20. маја 1992. године Одлуку о општој јавној мобилизацији. Одлучено је да је потребно „извршити мобилизацију свих војних обавезника (мушкараца од 18 до 60 и жена од 18 до 55 година старости, обавезника цивилне заштите и обавезника радне обавезе, као и материјалних средстава грађана, привредних и других предузећа и организација за потребе Војске Српске Републике Босне и Херцеговине…“[35]

Приликом ступања у ВРС сва војна лица су полагала заклетву чији је текст, према члану 6 Закона о Војсци[36] гласио: „Ја (име и презиме), заклињем се чашћу и животом да ћу бранити суверенитет, територију, независност и уставни поредак своје отаџбине и вјерно служити интересима њених народа. Тако ми Бог помогао“.[37]

Предсједништво Српске Републике Босне и Херцеговине донијело је Одлуку о установљењу славе Војске Српске Републике Босне и Херцеговине. За славу проглашен је православни празник Видовдан (28. јун).[38] Видовдан је званично установљен као државни празник. У складу са тим прво организовано полагање заклетве припадника ВРС извршено је на Видовдан, 28. јуна 1992. године, са централном свечаношћу у Сокоцу гдје су присуствовали чланови Предсједништва, Владе и ГШ-а.[39]

 

Старјешине муслиманске и хрватске националности, које су се према оцјени команде корпуса и самосталних јединица доказале у борбеним дејствима и које су жељеле да потпишу заклетву уз давање писмене изјаве о примању држављанства, могле су остати у активној војној служби.[40] У појединим корпусима у састав одређених јединица улазио је и значајан број припадника несрпске националности. Већ у јулу,[41] а касније и у септембру 1992. године, настало је више докумената са различитих нивоа који одређују однос према припадницима других народа који су хтјели да буду саставни дио Војске Српске Републике Босне и Херцеговине.[42] Предсједник Предсједништва Радован Караџић упутио је 10. септембра 1992. године Главном штабу документ у којем се наводило да се немају право одбијати муслимански регрути који имају жељу да бране Српску Републику. Такође се сматра „разумљивом жеља да се боре против хрватских усташа, а не на неком другом ратишту“.[43] С тим у вези тражило се да се обезбиједе „морално-политички услови за прихват и достојно третирање муслиманских бораца“.[44] У Требињској бригади Херцеговачког корпуса до јануара 1993. године било је између 400 и 500 припадника муслимана, који су били мобилисани још у ЈНА и који су се одговорно понашали према својој војној обавези.[45] Седамнаест ових бораца положило је своје животе у одбрани од агресије Хрватске војске на Републику Српску. Неки од њих су заробљени, а „бројни су и они који су рањени или остали трајни инвалиди“.[46] Одлазак требињских бораца муслимана и њихових породица из Требиња крајем јануара 1993. касније је био повод за међусобно оптуживање ратних страна и никада није до краја расвијетљен разлог таквог поступка. Божидар Вучуревић, ратни предсједник општине Требиње, у више наврата износио је доказе да су ти људи отишли усљед притиска и пропаганде врха СДА из Сарајева, јер слика муслимана у редовима ВРС није била добра за једностране црно-бијеле стереотипне и пропагандне наративе о рату у БиХ. У Приједору се на евиденцији Министарства одбране 1995. године у јединицама ВРС водило 199 лица несрпске националности у борбеним јединицама ВРС,[47] као и 75 обавезника у радном воду.[48] У општини Шамац је формирана јединица Меша Селимовић, која је бројала око 120 бораца, углавном муслимана.[49] У саставу Добојске бригаде налазиле су се и јединице састављене искључиво од муслимана, а карактеристичан примјер је јединица из Сјенине Ријеке са 128 припадника.[50]

Што се тиче бројног стања војске (преузевши бројке од Миловановића) Боројевић и Ивић спомињу бројке од 210.000-215.000 људи у току рата.[51] Од тог броја су по статистикама око 2% били припадници сталног састава док је 98% било из резервног састава војске, тј. мобилисани припадници. Други подаци говоре о броју од 206.000[52] или о 209.000 припадника војске.[53] Мобилизацијски потенцијал био је процијењен на 284.000 бораца.[54]

Захваљујући специфичностима ситуације, организације и попуне, које смо већ напоменули, те реакцијама на непријатељске кораке, али и искуствима пренијетим из ЈНА, Војска Републике Српске била је организована у 4 нивоа руковођења и командовања (РиК):

  1. стратегијски ниво Врховна команда и Главни штаб ВРС (ГШ ВРС),
  2. оперативни ниво шест корпуса копнене војске (КоВ) и ваздухопловство и противваздушна одбрана ( В и ПВО),
  3. оперативно тактички ниво оперативна група Добој и 30. лака пјешадијска дивизија у саставу 1. крајишког корпуса (1. КК), Центар војних школа у Бањој Луци и привремени састави тактичке и оперативне групе за извршење временски ограниченихзадатака у саставу сваког корпуса и
  4. тактички ниво бригаде, пукови и самостални батаљони, који су у саставу сваког корпуса и В и ПВО. Четири позадинске базе[55] и приштапске јединице ГШ директно су везане за ГШ ВРС“.[56]

Што се тиче организационог састава он, углавном, осликава правила савремених војних достигнућа, али и одраз традиција из којих је војска настала, које су у комплементарности са њеним циљем, а то је очување Републике Српске и српског народа у тешким ратним условима, који су увертиру имали и на територији тадашњег дијела СФРЈ у Хрватској.[57] Свакако да је такав развој догађаја условио и константну динамику развоја и организације ове оружане силе која је трајала током читавог рата, али и након њега у специфичним условима постдејтонске Босне и Херцеговине. Мањкавости отклањане су у ходу и у складу не само са ситуацијом на ратишту, него и у окружењу санкција и специфичних међународних односа, политике и дипломатије. Тако је једна од значајнијих реорганизација ВРС извршена у другој половини 1993. године. Процес промјене организације текао је од наредбе предсједника Републике, строго пов. бр. 01-224/93, 28.08.1993. године, која се заснивала на закључцима Народне скупштине и Врховне команде. Тада су због уочених недостатака, прије свега усљед уочене статичности, тј. одсуства маневарских способности, извршене одређене организационе промјене. Само једна у низу главних одлика ове реорганизације било је формирање маневарских јединица у свим корпусима које би се употребљавале на територији читаве Републике Српске.[58]

Наредбом Главног штаба Војске Српске Републике БиХ, стр. пов. бр. 02/5-31 од 04.06. 1992. године, одређене су зоне одговорности корпуса и наредни задаци Војске СР БиХ.[59]

  • ПРВИ КРАЈИШКИ КОРПУС

Први крајишки корпус (1. КК) Војске Републике Српске био је њен највећи корпус. Инфраструктуру и највећи дио борбених средстава насљедио је од 5. корпуса ЈНА послије повлачења савезних снага са територије БиХ у мају 1992. године. Послије одлуке да се формира војска 12. маја 1992. године, 5. корпус ЈНА је 19. маја исте године преименован у Први крајишки корпус.

Команда 1. КК била је лоцирана у Бањој Луци, а ИКМ прво у Градишци, а затим у Прњавору. Оперативна зона команде корпуса на челу са командантом корпуса, генерал-пуковником Момиром Талићем, покривала је простор западног дијела РС, 28 општина, око 60% укупне њене територије. Дужина фронта одбране износила је у појединим моментима око 1.160 км.[60] Почетна формација 1. КК стално је дограђивана тако да је у пуном бројном стању бројала, по неким подацима, око 116.000 војника[61] док се према свједочењу начелника штаба 1. КК горња граница бројног стања током рата кретала до 125.000 бораца.[62]

  • ДРУГИ КРАЈИШКИ КОРПУС

Основан је од дијелова 9. и 10. корпуса ЈНА. Датум оснивања је 25. мај 1992. Зона одговорности 2. КК била 9д сјеверо-запада ријеком Уном до Блатне (код Крупе), укључно, до села Србљана, затим сјеверо-западним обронцима Грмеча (Спахића главица, Алибеговића коса, Бараковац, Приточки Грабеж), предграђе Бихаћа (село Притока), Лоховска брда (на падинама Пљешевице). На југо-истоку линија фронта се протезала од села Чапразлија на падинама Динаре, село Челебић, Мала Голија, превој Корићана (на путу Гламоч Ливно), планина Кујача (тт 1864), Осјечница (тт 1789) Малован (к 1156), село Равно, село Вуковско, Стожер, Мала Шуљага (тт 1253). Дужина линије фронта износила је 155 километара. Корпус је по формацији требао да има 25.940 припадника, али је бројно стање износило око 16.800, што је било 65% од пуне формације. Проценат мобилисаног становништва зоне одговорности корпуса био је изнад 18%.[63] Команданти корпуса били су прво генерал-мајор Грујо Борић, а затим и генерал-мајор Радивоје Томанић. Језгро команде корпуса било је у Дрвару, а дио старјешина био је у мјесту Крњеуша код Петровца.[64] По губитку ових позиција команда је била у Санском Мосту, послије чијег пада је корпус расформиран.[65] У току рата погинуло је око 15% или више од 2.500 припадника корпуса.[66]

  • ИСТОЧНО-БОСАНСКИ КОРПУС

Настао је од 17. корпуса ЈНА (Тузланског корпуса). Предсједништво Српске Републике Босне и Херцеговине, на сједници одржаној 15. јуна 1992. године, донијело је Одлуку о формирању, организацији, формацији, руковођењу и командовању Војске Српске Републике Босне и Херцеговине. Већ наредног дана командант ГШ наредио је формирање команди и јединица гдје је наређено и формирање ИБК, а за мјесто његове команде са приштапским једницама одређена је Бијељина, с тим да је команда до септембра 1992. године била у рејону Угљевика. Бројно стање корпуса тада је било 12.391 војник и старјешина, мада је у децембру 1993. године тај број растао и до 27.383. Дијелови корпуса одвојени су приликом формирања Дринског корпуса. Корпусом су командовали пуковник Никола Денчић (заступник команданта), пуковник Драгутин Илић и генерал-мајор Новица Симић.[67]

  • САРАЈЕВСКО-РОМАНИЈСКИ КОРПУС

Овај корпус Војске Републике Српске настао је на ширем подручју града Сарајева од дијелова 4. корпуса ЈНА. На основу наредбе команданта ГШ ВРС од 22. маја 1992. године формиран је Сарајевско-романијски корпус (СРК). „Одлучено је да се тај корпус размјести на ширем подручју Сарајева у бившој зони одговорности 4. корпуса ЈНА. Елементи бивше ЈНА приступили су са снагама ТО и учествовали у попуњавању јединица СРК“.[68] У току рата попуњеност формацијског састава корпуса се кретала између 15 и 18.000 бораца, мада извори наводе да би се као релевантан број у појединим хронолошким тачкама могло рећи да је то 13.000. Пуковник Томислав Шипчић, генерал-потпуковник Станислав Галић, генерал-потпуковник Чедо Сладоје и генерал-мајор Драгомир Милошевић командовали су овим корпусом.[69] Лукавица је била командно мјесто СРК. Број погинулих бораца овог корпуса у рату 19921995. године је око 4.000.[70]

  • ДРИНСКИ КОРПУС

Овај корпус Војске Републике Српске настао је најкасније од свих корпуса. До тада за простор од средњег Подриња до ријеке Саве, па све до обронака планине Сушице и око регија Сребренице и Жепе, бринули су формацијски дијелови ИБК.

„Дрински корпус формиран је накнадно, јер се указала потреба за посебним оперативним саставом у Подрињу од Зворника до Рудог и Чајнича на истоку и према Кладњу на западу. Заживио је 1. новембра 1992. године“[71] Команданти корпуса били су генерал-мајор Миленко Живановић и генерал-потпуковник Радислав Крстић.[72]

  • ХЕРЦЕГОВАЧКИ КОРПУС

Херцеговачки корпус Војске Републике Српске основан је у мају 1992. године. Командант корпуса био је генерал-мајор Радован Грубач. Током Одбрамбено-отаџбинског рата покривао је простор од тромеђе са Црном Гором и Хрватском, изнад Превлаке, преко Попова поља, Стоца, Мостара, Борачког језера, Трескавице, па до Горажда, са преко 300 километара фронта. Корпус је бројао око 24.000 војника у јесен 1992. године.[73] Крајем рата 1995. године корпус је имао 18.500 војника. Команда ХК била је смјештена у Билећи, а ИКМ у Ластви код Требиња. Током рата укупно је погинуло 2.211 бораца, од чега 1.941 непосредно у борби, а број рањених био је 5.836, док се као нестали воде 86 бораца.[74]

  • ВАЗДУХОПЛОВСТВО И ПРОТИВВАЗДУШНА ОДБРАНА ВРС

Остатак дијела инфраструктуре и техничких средстава ЈНА, првенствено на аеродрому Маховљани створили су услове да се формира и овај вид војске у српској оружаној сили западно од Дрине. Ваздухопловство и противваздушна одбрана ВРС (В и ПВО ВРС) званично је основано 27. маја 1992. године у Залужанима, у касарни Крајишких бригада, гдје је смјештена и команда В и ПВО. Тог дана ваздухопловство је извело 16 борбених летова против непријатеља у Посавини.[75]

За првог команданта В и ПВО постављен је пилот генерал Живомир Нинковић, а за његовог начелника штаба пуковник Божо Новак (касније генерал). За команданта 92. мјешовите авијацијске бригаде (мабр) постављен је пилот потпуковник Слободан Кустурић.[76]

 

Увид у дијелове документације Главног штаба ВРС

Главни штаб, као оперативно-штабни орган, са врло малим бројним стањем, извршавао је низ функција настојећи да их обави на што бољи начин.[77] ГШ је руководио војском као организацијом, реализујући своју основну функцију, а то је руковођење и командовање. Да би организовали функцију руковођења и командовања органи ГШ извршавали су низ функција у области морала, правних и вјерских послова, административне функције, функције родова, функције које се односе на персоналне послове и логистичке функције.[78]

Војска Републике Српске развијала се и вршила надоградњу и прилагођавање ратним условима. Дешавања и појаве на терену узроковали су кораке, реакције командних органа и структура. Предупређивање одређених појава и иницијатива од стране Главног штаба, такође, су видљиви у низу докумената. Буквално се у развоју једне нове формације у току рата морало изналазити низ различитих рјешења од оних свакодневних техничких, преко ратних акцијских дешавања, па све до стратешких потеза који су имали утицаја на глобалну слику рата на просторима бивше Југославије или на мировне преговоре и иницијативе. Све то доносило је и добре и лоше стране, одлуке или потезе који су били условљени различитим чињеницама. Шта је све значио спектар војних активности и потеза у рату у једној младој војној формацији, која је имала суштински циљ сачувати народ и територију, можемо да видимо на низу различитих примјера.

Комуникација Главног штаба са Врховном командом свакодневно се одвијала, осим детаљним извјештајима о стању на ратиштима, и захтјевима за убрзано рјешавање статусних питања бораца, породица погинулих бораца, те захтјевима за позадинским обезбјеђењем јединица основним средствима исхране, одјеће и погонским материјалом горивом.[79]

Достављање борбених извјештаја Главном штабу о стању на терену под командама корпуса до 31. маја 1992. вршено је телефоном до 14.00 часова.[80] Од овог датума извјештај се слао шифровано до 16.00 часова са стањем од 14 часова. Редовни борбени извјештај достављао се до 20.00 часова са стањем у 18.00 часова. Одлука достављена корпусима поводом ове промјене садржала је детаљну форму и саставне дијелове садржаја извјештаја, а потписана је са „руководилац дежурног тима пуковник Милан Лукић“.[81] Главни штаб Војске Републике Српске издао је наредбу 28. фебруара 1993. у циљу јединственог одијевања, означавања и спољног изгледа. Ситуација на терену и готово народни карактер одбране РС изродили су невјероватну шареноликост у одијевању припадника ВРС у првим мјесецима рата који су, уз слабије техничке могућности набавке нових униформи, чинили једне од компликованијих ситуација и процеса значајних и за свакодневно ратовање. Овим наређењем униформа м-89 постала је обавезна за све припаднике ВРС, док је за капу предвиђена шајкача са различитим рјешењем и детаљима од војника у резервном саставу до генерала. У овој наредби потенцирана је неопходност уредности, бријања и шишања која се морала одмах почети спроводити, док је динамика уједначавања униформе била усклађена са пристизањем униформе м-89 у корпусе.[82] Главни штаб ВРС је настојао да профилише правила понашања која су се „борила“ са догађајима специфичне ратне свакодневице. Видимо то и из наредбе која је издата нешто раније од претходно наведене коју такође потписује командант генерал-потпуковник Ратко Младић 10.01.1993. године. У њој се наводило да се „због учесталих криминалних радњи и поступака од стране појединаца и група припадника Војске Републике Српске“ ограничава и строго контролише кретање припадника војске ван јединице, њихова путовања, а посебно у граничним зонама.[83] У истом временском периоду ГШ ВРС одлучио је да проба да сузбије још једну појаву на терену, а то су погибије командног кадра, тј. да се „због великог броја погинулих командира, команданата батаљона и бригада и старјешина у протеклом периоду рата, те већ устаљене праксе да се команданти у току извођења борбених дејстава налазе на првим борбеним линијама, а у циљу заштите старјешина-командног кадра који је ненадокнадив“,[84] команде корпуса још једном поред важећих борбених правила позову на одговорност у заштити командујућег кадра.[85]

Актима пов. бр. 16/10-2 и пов. бр. 16/10-27 од 20.06.1992. године Главни штаб обавезао је команде јединица да прикупљају и достављају податке о злочинима непријатељских формација над српским народом и припадницима војске Српске Републике БиХ.[86] Овакви акти понављани су и у сљедећем мјесецу, те и више пута у току рата (као и многи из других области) и у њима је наглашаван значај прикупљања података о злочинима.[87] Опет је 30. марта 1993. године ГШ ВРС нагласио значај и обавезу прикупљања података о злочинима пошто се све чешће наилазило „на масовне гробнице у које су муслиманско-хрватски екстремисти на брзину сахранили побијене борце Војске Републике Српске, као и грађане, припаднике српског народа“.[88] По пријему података са терена орган у Главном штабу требао је „обавестити Владу Републике Српске и предузети мере како би се правовремено и истинито обавестила јавност и одговарајући органи у комисији за ратне злочине на просторима бивше Југославије“.[89] Ратни заробљеници и ратни злочини према њима посебна су тема за крваво поглавље грађанског и вјерског рата у БиХ, поглавље у којем су учествовале све зараћене стране. Могућност претпостављене команде да дјелује изван административног, командног ланца и стварни увид у стање на терену морају бити посебна истраживачка активност од случаја до случаја. Да је, као и у многим другим случајевима, Главни штаб бринуо и о овој тематици говори нам документ упућен командама корпуса о поступању са ратним заробљеницима и формирању логора за њих, уз који се прилажу правила међународног ратног права.[90]

На сљедећем нивоу посматрања документације ВРС виде се стратешки елементи у сагледавању, планирању и усмјеравању рада ВРС од стране командујућих органа. У документу из септембра 1992. године,[91] који сумира резултате дјеловања војске, између осталог, наводи се:

  1. „Војска СР успешно је преузела фронт ЈНА у бившој БиХ и заштитила српски народ;
  2. Осујећена је намера разбијача |угославије да разбију и униште српски народ у бившој БиХ или да га учине грађанима другог реда;
  3. Спречено овладавање територије СР и осујећено избијање усташких формација широким фронтом на реци Дрини;
  4. Сломљено је више офанзива хрватско-муслиманске коалиције, потпомогнуте регуларним снагама Хрватске и неким западноевропским и исламским земљама, у покушајима деблокаде Сарајева, продора кроз Херцеговину и пресецања Коридора;
  5. Операцијом Коридор разбијене су усташке формације у Посавини и Семберији и остварена је копнена веза са СРЈ и осталим деловима СР;
  6. На свим просторима непријатељу су нанети озбиљни губици у ж/с и м/с;
  7. Заокружено је конституисање Војске СР од одељења до оперативних састава који су везани за РиК преко ГШ до Врховне команде;
  8. Оствареним резултатима Војске СР створени су повољни предуслови за политичко разрешавање кризе у бившој БиХ, јер је обезбеђена сопствена територија на којој функционише власт српског народа и српске државе која, и поред информативне блокаде и низа других препрека које нам стоје на путу, све више постаје фактор у међународним односима на коју се рачуна у разрешењу укупне кризе на тлу бивше СФРЈ;
  9. Захваљујући херојском отпору и високој свести српског народа, као и решености политичког и војног руководства СР, да истраје у борби за очување српства и стварање сопствене државе на прадедовским огњиштима, сада смо дошли у ситуацију да по први пут од доласка наших предака на ове просторе остваримо те циљеве, останемо своји на своме и створимо демократску заједницу у којој ће се поштовати сва цивилизацијска достигнућа и права човека и грађанина“[92]

Односи између војно и цивилне власти Републике Српске, прије свега њихова динамика у зависности од дешавања на терену, као и од међусобних односа предсједника др Радована Караџића и команданта ГШ ВРС генерала Ратка Младића, веома су комплексна тема о коЈ9Ј је тешко доносити једноставне закључке. Двије неприкосновено ауторитативне личности на својим позицијама, као и сплет разних околности довели су током рата до одређених врста поларизација, па и затегнутости и □двојености између цивилних и војних структура. Нису изостале ни међусобне оптужбе о тежњама за милитаризацију државе са једне или оне о настојању политизације војске и ратно профитерство са друге стране. Жаришне тачке оваквог стања током рата могу се тражити у дешавањима попут оних половином 1993. године након заустављања операција ВРС у околини Сарајева, на које командант Младић није пристајао. Наставак таквих односа виђен је приликом дешавања познатих под називом „септембар 1993“, за које се вербално, за сада без одговарајућих извора, везује рад обавјештајних служби, када је дошло до својеврсне побуне јединица и појединаца из 1. КК у Бањој Луци која је завршена мирним путем.[93] Педесета сједница НС РС одржана 14. и 15. априла 1995. у Санском Мосту била је још једна кулминациона тачка сукоба војних и политичких власти и она се сматра за један од главних покушаја да се са мјеста дужности команданта ГШ разријеши генерал Ратко Младић.[94] „Предсједник Републике Српске др Радован Караџић је, у својству предсједника и врховног команданта Оружаних снага РС 02.08.1995. године, донио Одлуку о преименовању Главног штаба ВРС у Генералштаб ВРС, који је у условима непосредне опасности или ратног стања истовремено и Штаб Врховне команде. Истом одлуком установио је функцију „специјалног савјетника врховног команданта за координацију заједничке одбране РС и РСК“, а указом од 04.08.1995. на ову дужност постављен је генерал-пуковник Ратко Младић командант ГШ ВРС. Према истој одлуци Генералштабом треба непосредно да руковди и командује врховни командант ОС РС“.[95] Војни кругови на челу са Младићем ову одлуку сматрали су „неуставном и крајње опасном“ у веома тешким моментима Републике Српске због пада РСК.[96] Информативна служба Главног штаба ВРС је 05. августа издала је саопштење генерала Младићa. „У рат сам ушао као војник и из њега желим да изађем као војник“,[97] главна је порука саопштења које се завршава ријечима „према томе остајем на дужности команданта Главног штаба Војске Републике Српске док ми српски борци и наш народ изражавају подршку и док не будем разријешен те дужности у складу са Уставом и важећим законима о војсци и одбрани“.[98] На сједници проширеног колегија команданата ГШ ВРС 5/6. августа, на којој су поред команданата корпуса присуствовали командант 30. пјешадијске дивизије и 9. оперативне групе, ВиПВО и ЦВШ, као и начелници штабова, дата је пуна подршка ставовима генерала Младића.[99] Такав став је упућен и Народној скупштини Републике Српске.[100] Поводом њеног засједања прослијеђена је информација ГШ ВРС нижим нивоима у које се нагласак ставља на јединство војске у тешким моментима. Ситуација се почела смиривати. „Свако је наставио према властитим убеђењима, а ситуација на фронту је принудила све стране на минимум сарадње у одбрани РС. Председник РС је ипак повукао своју одлуку о смени генерала Младића“.[101]

Распон нама доступне документације ГШ ВРС говори о опсегу и захтјевностима различитих нивоа активности који се могу градирати, али тешко дефинитивно разграничити. Видљиво је то из докумената из читавог трајања ратних активности. Говоре нам о томе документи о преговорима између зараћених страна који су истовремено и подлога и резултат различитих међународних активности. Рецимо 10. новембра 1992. године потписан је Споразум о безусловном прекиду непријатељстава од стране представника ГШ ВРС, по овлаштењу Предсједништва Републике Српске, са представницима ХВО и муслиманске стране у присуству представника УНПРОФОР-а. Захтијевала је то наредба у читавом ланцу руковођења и командовања. Ситуација на терену била је знатно отежанија и компликованија него што се то на први поглед чинило из докумената. Од примирја је изузета „регуларна војска Републике Хрватске“.[102] Баш у то вријеме на подручју невесињско-мостарског ратишта, али и на подручју Стоца и Љубиња, па све до дијелова требињске општине, гдје је дјоловала Хрватска војска, одвијала се велика муслиманско-хрватска офанзива на положаје ВРС која је до 14. новембра (почела 8. новембра) разбијена.[103] Сплет ратних дешавања доносио је готово свакодневне изазове. Примирја, кршења договора, ратна дејства, међународне активности зараћених страна мијењали су се брзином покретне траке. Занимљив, у том смислу, је и веома кратак документ од 11. марта 1995. у коме генерал-пуковник Ратко Младић, на основу наређења предсједника Републике Српске др Радована Караџића, наређује команди СРК „затварање плавих путева“. Из њега се види да је оно изазвано погибијом дјевојчица Лаловић Милице (рођ. 1984) и Учур Наташе (рођ. 1986) снајперском ватром непријатеља са десне обале Миљацке по улици Раве Јанковића на Грбавици.[104] Година 1995. била је изузетно захтјевна за дјеловање војних и политичких органа Републике Српске. ГШ ВРС је учествовао и у доношењу и, прије свега, спровођењу Одлуке о образовању Заједничког савета одбране Републике Српске Крајине и Републике Српске[105] од стране предсједника република у фебруару 1995. која је донијета на основу одлуке заједничке Декларације Скупштине Републике Српске Крајине и Народне скупштине Републике Српске још из октобра 1992. године. Поменута одлука достављена је, као и захтјев за њено спровођење, команданту ГШ генералу Манојлу Миловановићу 28. фебруара 1995. године.[106] „Студиозна анализа стања на ратишту са предлогом мера за јачање борбене готовости ВРС у 25 тачака достављена је од стране Главног штаба, почетком априла 1995. године, Врховној команди у којој је затражена подршка Народне скупштине и свих државних институција за хитну консолидацију снага одбране, јер је претила опасност од опште офанзиве хрватско-муслиманских снага“.[107] Овакве активности нису у потпуности уродиле плодом, а РСК је агресијом Хрватске у августу 1995. године доживјела егзодус и погром српског становништвa тих области. ГШ ВРС наставио је свакодневну „борбу“ са ситуацијом, а једна од кључних одлука након пада 15 западнокрајишких општина је била одлука о спрјечавању пада преосталих општина, тј. одлука ГШ ВРС о одсудној одбрани која је била здушно подржана од стране војске, народа и власти.[108]

Овај веома мали узорак приказаних докумената далеко је од могућности да прикаже комплетну слику дјеловања ГШ ВРС и да ослика детљано ситуацију на терену, јер то једноставно није могуће нити методолошки исправно. Његова улога је првенствено у сагледавању ширине и вишеслојности дјеловања оружане формације која се формира, развија техничко-материјалну и сваку другу основу у условима непосредних ратних дејстава. У том смислу и кроз такво свјетло потребно је посматрати настанак и дјеловање ВРС у Одбрамбено-отаџбинском рату.

 

РЕФЕРЕНЦЕ

[1] Јово Блажановић, Генерали Војске Републике Српске, 33.

[2]  Manojlo Milovanović, „Stvaranje i razvoj VRS u toku Odbrambeno-otadžbinskog rata u BiH od 1992. do 1995. g.“, Vojska Republike Srpske u Odbrambeno-otadžbinskom ratu (aspekti-organizacija-operacije).

[3]        Јово Блажановић, Генерали Војске Републике Српске, 34.

[4]        Исто.

[5]        Manojlo Milovanović, „Stvaranje i razvoj VRS“ 26.

[6]        Исто.

[7]      Службени гласник српског народа у Босни и Херцеговини, година I, број 10, 349; Д. Боројевић, Д. Ивић, Војска Републике Српске 12. мај 1992-31. децембар 2005, 47.

[8]        Службени гласник српског народа у Босни и Херцеговини, година 1, број 6, 12­17. маја 1992, 217.

[9]        Винко Пандуревић, Рат у Босни и Херцеговини и стварање Војске Републике Српске, 187.

[10]      Исто.

[11]      Више у: Јово Блажановић, Генерали Војске Републике Српске, 65-66.

[12]      Manojlo Milovanović, „Glavni štab Vojske Republike Srpske…“, 209.

[13]     Ово свједочанство је значајано, али се мора узимати и употребљавати веома пажљиво из више разлога. Прво је то што ни у Зборнику о ВРС, гдје је податке изнио генерал Миловановић, ни у књизи Војска Републике Српске…, (Боројевић, Ивић) гдје је буквално и без навођења преписано од Миловановића, не постоји извор за преузети текст. Вањска и унутрашња критика документа говоре нам да у том периоду када постоји Српска Република Босна и Херцеговина војска није могла бити називана Војска Републике Српске, као Влада Републике Српске и слично. Ови термини су адекватни тек од августа и септембра 1992. године када Република, а самим тим и војска добијају нови редефинисани назив Војска Српске Републике и коначно Војска Републике Српске. Дакле, очигледно постоји накнадно мијењање термина у свеједочењу. Види у: Manojlo Milovanović, „Stvaranje i razvoj VRS…“, 27.

[14]       Миловановић (Јефто) Манојло рођен је 21. новембра 1943. у селу Ламинци, општина Градишка, Војну академију завршио је 1966, а командно-штабну школу тактике и командно штабну-школу оператике 1977. године. У ЈНА је службовао у гарнизонима Бања Лука, Прилеп, Велес и Скопље. Посљедњи гарнизон службовања у ЈНА био му је Сарајево. Више у: Јово Блажановић, Генерали Војске Републике Српске, 67-68.

[15]      Manojlo Milovanović, „Glavni štab Vojske Republike Srpske…“, 203-218.

[16]      Исто.

[17]       Јово Блажановић, Генерали Војске Републике Српске, 33; Према: Реферат контраадмирала у пензији, Бошка Антића, на трибини Двадесет пет година Војске Републике Српске одржаној 18.05.2017.

[18]      Службени гласник српског народа у Босни и Херцеговини, година 1, број 6, 218.

[19]    Службени гласник српског народа у Босни и Херцеговини, година 1, број 5, 117; Службени гласник српског народа у Босни и Херцеговини, година 1, број 11, 377-381; Службени гласник Републике Српске, година 2, број 19, 750.

[20]      Службени гласник српског народа у Босни и Херцеговини, година 1, број 7, 260-297.

[21]      Исто, 260.

[22]      Исто, 276.

[23]      Исто.

[24]    Службени гласник српског народа у Босни и Херцеговини, година 1, број 10, 342; Службени гласник Републике Српске, година 2, број 26, 1008-1009.

[25]      Службени гласник Републике Српске, година IV, број 7, 165.

[26]      Службени гласник српског народа у Босни и Херцеговини, година 1, број 8, 307.

[27]      Службени гласник српског народа у Босни и Херцеговини, година 1, број 9, 329.

[28]      Службени гласник српског народа у Босни и Херцеговини, година 1, број 10, 345.

[29]      Службени гласник Републике Српске, година 11, број 27, 1057-1060.

[30]      Исто, 1060-1066.

[31]      Винко Пандуревић, н. д, 143.

[32]      Службени гласник српског народа у БиХ, број 7, 1. јун 1992, Према: Винко Пандуревић, н. д, 132;

[33]     Д. Боројевић, Д. Ивић, Војска Републике Српске, 57.

[34]  I Службени гласник српског народа у БиХ, број 7, 1. јун 1992, Према: Винко Пандуревић, н. д, 141.

[35]  ЦрЦИРЗ, Влада РС XIX-1-1, 4-358/92, 20.05.1992. год. Предсједник Предсједништва Радован Караџић, Одлука о општој јавној мобилизацији снага и средстава у Републици.

[36]      Службени гласник српског народа у БиХ, број 7, 1. јун 1992.

[37]      Исто.

[38]  IРЦИРЗ, Влада РС XIX-1-1, Српска Република Босна и Херцеговина, Предсједништво, упутство за прославу славе војске, број 01.-162/92, Пале, 25. јун 1992. године.

[39]      Manojlo Milovanović, „Stvaranje i razvoj VRS…“, 26.

[40]    РЦИРЗ, Влада РС XIX-1-1, ГШ Војске Српске Републике БиХ, Објашњење о регулисању стања у служби, Пов. бр: 25/4-23. (нечитка трећа цифра) 15. (или 16. нечитко) јул 1992. године.

[41]  ИКесеровић Драгомир, Тепић Момчило, Тодић Ранко, ВОЈНА СИТУАЦИЈА У БОСАНСКОЈ КРАЈИНИ 1990-1995. АНАЛИЗА СИТУАЦИЈЕ ОПШТИНА ПРИЈЕДОР, РЦИРЗ,(необјављенаанализа) Бања Лука, фебруар-март 2014. године, 86.

[42]   Ст. вод. Радинковић Радомир, Службена забелешка: Предлог ангажовања заробљеника у ратне јединице, 23.09.1992. (Преузето из: Кесеровић Драгомир, Тепић Момчило, Тодић Ранко, н. д, 87).

[43]      Исто.

[44]      Исто.

[45]      Недељко С. Попара, Записи искоса, са херцеговачког ратишта 1991-1995, Билећа, 2007, 175-177.

[46]      Исто, 176.

[47]      РЦИРЗ, Приједор I-4-15, РС Министарство одбране, Одсек Приједор, Списак в/о несрпске нације који се налазе у РЈ 8090, 06.10.1995; РС Министарство одбране, Одсек Приједор, Списак в/о несрпске нације који се налазе у РЈ 81940, 06.10.1995.

[48]      РЦИРЗ, Приједор I-4-15, РС Министарство одбране, Одсек Приједор, Списак в/о несрпске нац. који се налазе у рад. воду РЈ 8090 Приједор, 06.10.1995.

[49]    Први командант јединице био је Исмет Ђухерић, а касније, од 1993. године, Нусрет Диздаревић из Дервенте. Јединица је прошла бродска и дервентска ратишта, а учествовала је и у борбама Добоја и Теслића. У области Семберије дјеловала је 3. семберска бригада ВРС, која је била састављена од неколико стотина муслимана из Бијељине и Јање. Командант јединице био је мајор Пашага Халиловић. Дневни аваз је 2012. године објавио имена десетина муслимана који су учествовали у редовима ВРС. http://pressrs.ba/info/vesti/avaz-bosnjake-iz-vrs-stavio-na-listu-zaodstrel-03-12-2012 (21.12.2015).

[50]      Глас комуна, број 1791, Добој, 12. август 1992, 2.

[51]      Д. Боројевић, Д. Ивић, Војска Републике Српске, 62.

[52]     Милован Милутиновић, ,,Проблеми изградње јединства командовања током Одбрамбено-отаџбинског рата”, Улога старјешина ВРСу стварању и одбрани Републике Српске током Одбрамбено-отаџбинског рата, Зборник радова, Бања Лука 2018, 237; Борачки регистар…

[53]   Петар Шкрбић, ,,Улога старешина Војске Републике Српске у Одбрамбеноотаџбинском рату”, Исто, 88.

[54]      Исто.

[55]      Бањалучка, Бијељинска, Сарајевска и Херцеговачка.

[56]      Д. Боројевић, Д. Ивић, Војска Републике Српске, 62.

[57]      Бранко Сузић, Ударне песнице Прве оклопне бригаде, Бања Лука, 1995, 35.

[58]      Винко Пандуревић, н. д, 175-180.

[59]      Д. Боројевић, Д. Ивић, Војска Републике Српске, 85.

[60]    Бошко Келечевић, „Улога и задаци Првог крајишког корпуса ВРС у стварању и одбрани Ррпублике Српске“, Улога старјешина ВРС у стварању и одбрани Републике Српске током Одбрамбено-отаџбинског рата, 124,

[61]     Д. Боројевић, Д. Ивић, Војска Републике Српске, 85-100.

[62]   Бошко Келечевић, „Улога и задаци Првог крајишког корпуса ВРС у стварању и одбрани Републике Српске“, Улога старјешина ВРС у стварању и одбрани Републике Српске током Одбрамбено-отаџбинског рата, 124, 130.

[63]   Теоретске норме предвиђају 15% као оптималан ниво; Душан Кукобат, Микајло Митровић, ,,Други крајишки корпус у Одбрамбено отаџбинском рату“, Улога старјешина ВРС у стварању и одбрани Републике Српске током Одбрамбеноотаџбинскограта, 203.

[64]     Исто.

[65]     Д. Боројевић, Д. Ивић, Војска Републике Српске, 101-114.

[66]     Душан Кукобат, Микајло Митровић, ,,Други крајишки корпус у Одбрамбено отаџбинском рату“, Улога старјешина ВРС у стварању и одбрани Републике Српске током Одбрамбено-отаџбинскограта, 203.

[67]      Исто, 115-130.

[68]      Исто, 131.

[69]      Јово Блажановић, Генерали Војске Републике Српске, 72.

[70]     Д. Боројевић, Д. Ивић, Војска Републике Српске, 131-134.

[71]      Исто, 136.

[72]      Јово Блажановић, Генерали Војске Републике Српске, 77.

[73]      Херцеговачки корпус, прилози за монографију, Билећа, 2007, 35.

[74]   Шегрт Никола, „Херцеговачки корпус у заштити јужних граница Републике Српске”, Улога старјешина ВРС у стварању и одбрани Републике Српске током Одбрамбено-отаџбинског рата, 194.

[75]      Д. Боројевић, Д. Ивић, Војска Републике Српске, 148.

[76]   IД. Боројевић, Д. Ивић, Орлови са Врбаса историја ваздухопловства на територији Републике Српске, 122.

[77]      Винко Пандуревић, н. д, 149.

[78]      Исто.

[79]  [Милован Милутиновић, ,,Војска и њени борци су одбранили Републику Српску“, Република Српска петнаест година постојања иразвоја, АНУРС, научни скупови, књига XII, Бања Лука, 2007, 971.

[80]   РЦИРЗ, Влада РС, XIX-1-1, ГШ Српске Републике БиХ, Достављање извјештаја, Пов. бр. 09/40-15, 31.05.1992. године.

[81]      Исто.

[82]      РЦИРЗ, XIX-1-1, ГШ ВРС, Хитно, Наређујем, Пов. број. 02/2-195, 28.02.1993.

[83]      РЦИРЗ, XIX-1-1, ГШ ВРС, Наређујем, Пов. број. 02/2-19, 10.01.1993.

[84]      РЦИРЗ, XIX-1-1, ГШ ВРС, Врло хитно, Наређујем, Пов. број. 02/2-116, 09.02.1993.

[85]      Исто.

[86]   IРЦИРЗ, Влада РС XIX-1-1, ГШ Српске Републике БиХ, Хитно тражи документацију о злочинима непријатеља над српским народом, Пов. бр. 16/10-50, 14.07.1992. године.

[87]      Исто.

[88]    РЦИРЗ, Влада РС XIX-1-1, ГШ ВРС, Поступак са откривеним масовним гробницама убијених бораца ВРС и грађана Републике Српске, као и местима њихове егзекуције, Стр. пов. бр. 03/8-4, 30.03.1993.

[89]      Исто.

[90]   РЦИРЗ, Влада РС XIX-1-1, ГШ ВСРБиХ, Поступање са ратним заробљеницима, Пов. бр. 18/28-6, 12.06.1992. године.

[91]   1РЦИРЗ, Влада РС XIX-1-1. Наслов нечитак, садржи печат Главног штаба Војске Српске Републике БиХ и потпис генерал-потпуковника Ратка Младића. При дну стране, тешко видљиво, види се да је ријеч о документу из септембра 1992. године. До истих закључака долазимо остатком вањске и унутрашње анализе документа који садржи, осим насловне, и 8 нумерисаних страна. Спомиње назив Српска Република, тј. скраћеницу СР (називи који су се користили у августу и септембру 1992), говори о завршеној операцији Коридор. Спомиње лондонске преговоре и припрему за јесење радове. На крају су откуцани иницијали РМ/ММ. По свим карактеристикама ради се о врсти докумената које је касније периодично издавао ГШ и који углавном носе наслове Основне карактеристике међународне војнополитичке ситуације. Документи у правилу, као и овдје анализирани, садрже и поднаслове Стање у војсци и Задаци за даљирад.

[92]      Исто.

[93]      Винко Пандуревић, н. д, 205.

[94]      Исто, 207.

[95]   РЦИРЗ, ГШ ВРС XIX-1-3, Информација о преименовању Главног штаба ВРС у Генералштаб и постављање генерала Младића за специјалног савјетника врховног команданта.

[96]      Исто.

[97]      РЦИРЗ, ГШ ВРС XIX-1-3, ГШ ВРС, Информативна служба, 05. августа 1995.

[98]      Исто.

[99]     РЦИРЗ, ГШ ВРС XIX-1-3, ГШ ВРС, Народној скупштини Републике Српске, Предсједнику Републике Српске, бр. 04-12/937, РЦРИЗ, ГШ ВРС XIX-1-3.

[100]    Исто.

[101]    Винко Пандуревић, н. д, 208.

[102]    РЦИРЗ, Влада РС XIX-1-1, ГШ ВРС, Наређујем, бр. 02/5-195, 11.11.1992. године.

[103]    Више у поглављу Митровданске офанзиве.

[104]  РЦИРЗ, ГШ ВРС XIX-1-3, ГШ ВРС, Затварање плавих путева, Наређење, Стр. пов. бр. 02/2-10, 11.03.1995. године.

[105]    РЦИРЗ, ГШ ВРС XIX-1-3, Предсједник Републике Српске, Одлука, број: 01­342/95, 20.02.1995.

[106]    РЦИРЗ, ГШ ВРС XIX-1-ЗРС, Кабинет предсједника, ГШВ Републике Српске, Н/Р ГЕН. Миловановића, Стр. пов. број: 01-342-1/95, 28.02.1995. године.

[107]     Милован Милутиновић, ,,Војска и њени борци су одбранили Републику Српску“, Република Српска петнаест година постојања иразвоја, АНУРС, научни скупови, књига XII, Бања Лука, 2007, 973.

[108]    Исто, 975.

 

Предраг Лозо

Објављено у књизи: Република Српска у Одбрамбено-отаџбинском рату, РЦИРЗ, Бања Лука 2018, 83-104.

Подијели

Ново

РАДОВАН СУБИЋ: Један британски путописац о походу Омер-паше Латаса у Херцеговини 1861. године

4. јуна 2021.

Михајло Ђурић и Коста Чавошки о уставним промјенама у Југославији

НОВО: „Усташки покољ над Србима у селима Велико и Мало Паланчиште и Горњи Јеловац код Приједора октобра 1942. године“

18. априла 2021.
ОЗНАКЕ
ИСТОРИОГРАФИЈА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
Пишите нам
istoriografijars@gmail.com

Допуштено је преузимати текстове са портала, уз обавезно навођење извора и упућивање директно линком на страницу са које се текст преузима.

Сва права задржана © Историографија РС 2020.