ЗДРАВКО АНТОНИЋ (1934–2009)


Здравко Антонић рођен је 22. марта 1934. године у Растошници код Зворника. Основну школу завршио је у Прибоју Мајевичком 1948, Учитељску школу у Тузли 1955, Школу резервних официра у Битољу 1956, а Вишу педагошку школу (смјер: Историја и географија) у Београду 1960. године. Радио је као учитељ у родном селу, а затим као наставник историје и географије у Гимназији у Зворнику, гдје је био и директор 1960–1961. Примљен је на трећу годину студија историје на Филозофском факултету Универзитета у Београду, гдје је дипломирао 1963. Исте године, изабран је за асистента у сарајевском Институту за историју радничког покрета (од 1973. Институту за историју). Опредијеливши се за научноистраживачки рад из историје, уписао је постдипломске студије на Филозофском факултету Универзитета у Београду, које је завршио 1966. године одбранивши магистарску тезу Припреме устанка у Тузланској области 1941. На истом факултету одбранио је 1971. и докторску дисертацију Устанак у источној и централној Босни 1941. године. У Институту за историју у Сарајеву прошао је кроз сва звања: научни сарадник (1971), виши научни сарадник (1975) и научни савјетник (1983). Био је и директор института (1975–1978).

Од 1978, па до смрти, живио је у Београду. Као кадар владајуће партије, премјештен је, по потреби службе, у Предсједништво Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, на дужност руководиоца Службе за документационо-информативне послове у Савјету федерације. Потом је, као савјетник Централног комитета Савеза комуниста Босне и Херцеговине (1985–1991), радио на сређивању писане заоставштине Родољуба Чолаковића, посебно на његовом дневнику. Радио је у Институту за новију историју Србије (1991–1992), у звању научног савјетника, а као кадар Социјалистичке партије Србије био је предсједник београдске општине Вождовац (1992–1993). Остатак радног вијека провео је, у звању научног савјетника, у Балканолошком институту Српске академије наука и уметности (1993–2001). Од 1996. до 2008. предавао је на Филозофском факултету Универзитета у Бањалуци, у звању редовног професора за предмет Историја Југославије. Био је ангажован и на постдипломским студијама, а под његовим менторством урађене су и одбрањене три магистарске тезе. Предавао је и на Филозофском факултету у Палама, као и на Учитељском факултету у Бијељини.

За дописног члана Академије наука и умјетности Републике Српске изабран је 2004, а за редовног члана 2008. године.

Преминуо је, послије дуге и тешке болести, на Божић 7. јануара 2009. године. Сахрањен је три дана касније на Централном гробљу у Београду.

Здравко Антонић бавио се углавном историјом југословенског простора у Другом свјетском рату (1941–1945). Аутор је књиге Ustanak u istočnoj i centralnoj Bosni 1941. (Beograd 1973, Tuzla 1983²), а коаутор књиге Birač u Narodnooslobodilačkoj borbi (Tuzla 1982). Посебно се бавио објављивањем историјских извора. Приређивач је књига: Dokumenti centralnih organa KPJNOR i revolucija 1941–1945, А–II/3 (Beograd 1986), Sjećanja Uglješe Danilovića, I–III (Beograd–Sarajevo 1987), Записи Пере Ђукановића: устанак на Дрини (Београд 1994) и Документа о геноциду над Србима у Босни и Херцеговини од априла до августа 1941. (Бањалука–Српско Сарајево 2001). Коприређивач је књига Oblasni vojni štab za Tuzlansku oblast 1941. (Tuzla 1981) и Prvo oblasno savjetovanje komunista istočne Bosne 1944. godine (Tuzla 1986).

Проучавајући необјављени дневник Родољуба Чолаковића, који је он водио од 1960. до 1983. године, Здравко Антонић написао је књиге Родољуб Чолаковић у светлу свог дневника (Београд 1991) и Иво Андрић у дневнику Родољуба Чолаковића (Београд 1992). Такође, приредио је и објавио један дио овог историјског извора (Родољуб Чолаковић, Дневник 1971–1972, Бањалука–Бијељина 2008). 

Његову посебну пажњу привлачио је научни опус Васе Чубриловића, с којим се годинама дружио, па је приредио двије књиге његових радова: Погледи Васе Чубриловића на српску историју XIX и XX века (Београд 1992) и Босански устанак 1875–1878. (Београд 1996). Као резултат његовог интересовања за ову српску грађанску породицу из Босанске Крајине, настала је књига Чубриловићи 1914. и касније (Београд 1999).

Приредио је и књигу Српски писци и научници о Босни и Херцеговини (Београд 1995), у којој је сабрао по један рад Влатка Богићевића, Јована Цвијића, Петра Кочића, Иве Андрића, Владимира Ћоровића, Васе Чубриловића и Радована Самарџића.   

Његов посљедњи научни напор био је посвећен поновном објављивању књиге Милана Гаковића о Савезу земљорадника, као и Гаковићевог необјављеног рукописа о истој странци послије 1929. године. Оба рада штампана су као једна књига под насловом Савез земљорадника (Земљорадничка странка) 1919–1941 (Бањалука 2008).

За сва приређена дјела, било да је ријеч о историјским изворима, било о историографским радовима, Здравко Антонић написао је предговор или увод, који садржи важна обавјештења о тематици књиге, као и о њеном аутору или ауторима.  

Осим написаних и приређених књига, Здравко Антонић објавио је и више од 100 расправа, чланака, прилога и приказа у разним часописима и зборницима радова. Међу њима издвајају се радови: Злочини над Србима и Јеврејима у источној Босни 1941–1942, Balcanica XXIV (Београд 1993) стр. 123–161; Претварање масовне народне побуне у организовани политички покрет у Босни и Херцеговини 1941, Зборник за историју Босне и Херцеговине 1 (Београд 1995) стр. 245–264; Београд у Другом светском рату, Историја Београда (Београд 1995) стр. 403–457; и Српски народ у Босни и Херцеговини 1941–1945: између геноцида и борбе за слободу, Други свјетски рат: 50 година касније (Подгорица 1997) стр. 641–653.

Учествовао је на неколико десетина научних скупова, укључујући и међународне конференције у Москви (1970) и Јерусалиму (2002). Добио је републичку награду “Веселин Маслеша“ и савезну награду СУБНОР-а Југославије, као и орден заслуга за народ са сребрном звијездом. Био је и резервни официр.

Велики дио своје личне библиотеке, тј. неколико стотина књига, завјештао је Народној библиотеци “Филип Вишњић“ у Бијељини.

Здравко Антонић био је енергичан човјек, обликован као личност под владавином комунистичког режима, чији је кадар био, и који га је у многоме подигао. Ипак, неријетко се критички односио према бившем режиму и неким његовим представницима, мада је нека увјерења стечена у том времену задржао до краја живота. Имао је непосредан однос са радним колегама и студентима, код којих је био популаран и због честог присјећања, понекад и шаљивог, на догађаје и доживљаје из времена о којем им је предавао. Понекад је био оштар и груб у опхођењу с људима, али такав утисак остављао је због своје срчаности и спремности на жртвовање ради општег добра, а не због лоших намјера, које код њега никада нису долазиле до изражаја. Схватао је важност формирања квалитетног историјског центра у Бањалуци, па се свесрдно залагао за подизање новог нараштаја историчара у престоници Републике Српске. Управо су млади људи могли много да науче од Здравка Антонића, који је од времена кад је започињао свој радни вијек, као сеоски учитељ, па до времена кад је завршавао свој животни вијек, као редовни члан Академије наука и умјетности Републике Српске, стекао велико животно и радно искуство.

Горан Латиновић

Објављено у: Радови: часопис за хуманистичке и друштвене науке Филозофског факултета у Бањалуци, бр.  12, Бањалука 2009, стр. 509–512.

Подијели

Ново

РАДОВАН СУБИЋ: Један британски путописац о походу Омер-паше Латаса у Херцеговини 1861. године

4. јуна 2021.

Михајло Ђурић и Коста Чавошки о уставним промјенама у Југославији

НОВО: „Усташки покољ над Србима у селима Велико и Мало Паланчиште и Горњи Јеловац код Приједора октобра 1942. године“

18. априла 2021.
ОЗНАКЕ
ИСТОРИОГРАФИЈА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
Пишите нам
istoriografijars@gmail.com

Допуштено је преузимати текстове са портала, уз обавезно навођење извора и упућивање директно линком на страницу са које се текст преузима.

Сва права задржана © Историографија РС 2020.